Sidarta Gautama Buda ~ Čovek i mit




Istoriju čovečanstva ne stvaraju samo "veliki ljudi" već svi oni koji su živeli ili žive na ovoj planeti. Ipak, neke osobe za sobom ostave takav trag da se priče o njima prenose s kolena na koleno, sve dok naslage mita potpuno ne prekriju ličnost koja je stvarno postojala. Takav je slučaj sa Sidartom Gautamom Budom, indijskim duhovnim učiteljem s kraja šestog i početka petog veka pre Hrista.

Rođenje odabranog

Sidarta Gautama je, toliko je poznato i iz istorijskih izvora, rođen u arijskoj plemićkoj porodici u gradu Kapilovastu, a njegov otac Sudhodana bio je poglavica plemena Sakija. Sama priča o njegovom rođenju ličila bi na mnoge druge priče da vremenom nije proširivana i da joj nisu dodavani mistični elementi. Tako, samo dva veka kasnije, istoričari njegovo rođenje opisuju kao božanski događaj. Trudna kraljica Maja krenula je u posetu svom ocu i, kada je u jednom vrtu zastala da se odmori, iznenada se porodila. Novorođenče je odmah ustalo i napravilo po sedam koraka na sve četiri strane sveta, a zatim progovorilo: "Preda mnom nema novih života, jer ovo je moje poslednje telo. Sada ću razoriti i iščupati korene patnje što je izazvana rađanjem i umiranjem."

Neki prorok je na dvoru predvideo da će Sidarta biti ili čuveni kralj ili još čuveniji sveti čovek. Njegovom ocu se nije svidela ova druga mogućnost i rešio je da sina drži što dalje od svih religijskih učenja. Nije mu dozvoljavao da izlazi iz dvora i da se meša sa nepoznatim ljudima. U skladu sa tim, Sudhodana je i oženio svog šesnaestogodišnjeg sina daljom rođakom Jašodarom, ženom koja mu je na svet donela sina Rahula.

Odlazak sa dvora

Ipak, život na dvoru nije odgovarao Sidarti, pa je on jednog dana, kada je imao već 29 godina, rešio da prošeta, uprkos zabranama. Ali njegova prva šetnja mu nije donela mir. Čak naprotiv. Tokom tri dana naišao je na bolesnog čoveka, starca i mrtvaca. I ove tri scene su ga toliko potresle da je izgubio orijentir: neizbežnost starenja, bolest i smrt naterali su ga da zaključi da je sve prolazno i da nigde nema ničeg što je večno.

Četvrtog dana je naišao na jogija uronjenog u meditaciju i tada je shvatio da samo duhovnim vežbama može da prevaziđe smrt i patnju, pa je svoje gospodsko odelo i skupoceni mač odbacio. Napustio je dom i porodicu i počeo da luta zemljom tražeći način da prevaziđe smrt i patnju.

Potraga za nirvanom

Sidarti je izgledalo da su askete najbliže velikim spoznajama. Tokom šest godina jeo je tek toliko da ostane živ, ali onda je, potpuno malaksao. Toliko da nije imao snage čak ni za nove meditacije. I kada je ušao u reku da se okupa, snaga ga je izdala. Udavio bi se, kažu legende, da se same grane sa obale nisu savile i izvukle ga.

Tada mu je jedna devojka iz sela donela nešto hrane, on je pojeo i potpuno okrepljeni Sidarta je seo u hlad drveta Bogha rešen da se ne pomeri dok ne doživi nirvanu. I doživeo ju je. Spoznao je pravu prirodu uma i postao Buda - "Probuđeni".

Sledećih 45 godina života proveo je lutajući Indijom prenoseći svoje učenje od sela do sela i od grada do grada. O tom periodu tek nema nekih posebnih podataka. Čak ni legendarnih. Većina priča svodi se na Sidartine citate i njegova učenja. I čuda, naravno.

Smrt velikog učitelja

U osamdestoj godini Sidarta je od kovača Ćunde isprosio obrok i razboleo se od dizenterije. Ozbiljno bolestan, uspeo je da ode u Kusinagaru, gde je u šumi našao pravo mesto za smrt. Tu je legao i svojim učenicima dao poslednju poruku: "Sve što je stvoreno podložno je propadanju i smrti. Sve je prolazno. Izborite se za sopstveno izbavljenje zahvaljujući svojoj marljivosti." A onda je utonuo u parinirvanu.



Izvor: Glas Javnosti \ A. Ivanović

Budin život

Prvo poglavlje iz knjige "Buddhism in a Nutshell"

Namo Tassa Bhagavato Arahato Samma-Sambuddhassa
 
Na dan punog Meseca u maju 623. godine pre n. e. rođen je na obroncima Himalaja, u Nepalu, u indijskom plemenu Sakya, princ po imenu Siddhattha Gotama, koji beše predodređen da bude najveći religijski učitelj u istoriji sveta. Odgojen u sigurnosti obilja, obrazovan onako kako je priličilo jednom princu, oženio se i dobio sina. Njegova kontemplativna priroda i beskrajna samilost nisu mu dozvoljavali da uživa u prolaznim materijalnim zadovoljstvima kraljevskog doma. On lično nije znao za bilo kakvu žalost, ali je osećao duboko milosrđe za patnju običnih ljudi. U sred ugodnosti i luksuza, shvatio je univerzalnost patnje. Palata, sa svim svojim ovozemaljskim zabavama, nije više pogodno boravište za samilosnog princa. Sazrelo je vreme za njegov odlazak. Shvatajući raznovrsnost čulnih uživanja, u svojoj dvadeset devetoj godini, odbacio je sva ovozemaljska zadovoljstva i ogrnuvši jednostavni žuti ogrtač askete, sam, bez ikakvog imetka, krenuo je u traganje za Istinom i Smirenjem.Bilo je to preobraćenje nezabeleženo u dotadašnjoj istoriji, jer se nije dogodilo u poznim godinama njegovog života, već u najvećoj snazi, ne u oskudici, već u izobilju.Telo mu se pretvorilo u kostura. Što je više mučio svoje telo, cilj mu je bivao sve dalji. Bolne, bezuspešne asketske vežbe koje je uporno praktikovao pokazale su se apsolutno neefikasnim. Sada je, kroz lično iskustvo, bio potpuno uveren u beskorisnost samomučenja, koje je slabilo telo i iscrpljivalo duh. Koristeći sopstveno dragoceno iskustvo, konačno je odlučio da krene nezavisnim smerom, izbegavajući dve krajnosti preterane popustljivosti i samoumrtvljavanja. Prva unazađuje duhovni napredak, a ova druga slabi intelekt. Novi put koji je sam otkrio beše srednji put, majjhima patipada, koji postade jedna od istaknutih karakteristika njegovog učenja.Jednog srećnog jutra, dok beše u dubokoj meditaciji, bez pomoći i vođstva bilo kakve natprirodne sile i potpuno se oslanjajući na sopstveni napor i mudrost, iskorenio je sve nečistoće, pročistio sebe i, sagledavši stvari onakve kakve one zaista jesu, dostiže probuđenje (stanje budnosti) u svojoj 35. godini. On nije rođen kao Buda, već je postao Buda sopstvenim trudom. Kao savršeno otelovljenje svih vrlina koje je propovedao, opremljen dubokom mudrošću srazmernoj njegovoj beskrajnoj samilosti. Ostatak svog dragocenog života posvetio je služenju čovečanstvu, ličnim primerom i podučavanjem, iza čega nije stajao ikakav lični motiv.Posle monaškog života dugog 45 godina Buda je, poput svakog drugog živog bića, podlegao neizbežnom zakonu promene i konačno umro u 80. godini života, upućujući svoje učenike da ubuduće njegovo učenje uzmu kao svog učitelja.Buda je bio ljudsko biće. Kao čovek je rođen, kao čovek je živeo i kao i svakom čoveku i njegov život je okončan. No, iako ljudsko biće, uspeo je da postane izuzetan čovek (acchariya manussa), ali sebe nikada nije smatrao božanstvom. Buda je to više puta isticao i nije ostavio nimalo prostora za bilo koga da zapadne u grešku da je on bio besmrtno božansko biće. Na sreću, u slučaju Bude nije bilo deifikacije. Treba, međutim, uočiti da nije bilo učitelja "ikada tako daleko od božanstva, a ipak tako nalik bogu". Buda nije ni inkarnacija hindu božanstva Višnua, kako neki veruju, niti je on spasilac koji po svojoj volji spašava druge svojim spasenjem. Buda podstiče svoje učenike da u svom izbavljenju zavise jedino od sebe, jer čistota i prljanje zavise takođe od njih. Razjašnjavajući svoj odnos prema svojim sledbenicima i naglašavajući važnost oslanjanja na samog sebe i individualnog napora, Buda jednostavno kaže: "Morate se sami potruditi, Tathagate su jedino učitelji." Bude pokazuju put, a nama ostaje da po svojoj volji sledimo ili ne taj put i dođemo do sopstvenog pročišćenja."U spasenju zavisiti od drugog je loše, a zavisiti od sebe je dobro." Zavisiti od drugog znači očekivati da drugi uloži napor za nas.U tom podsticanju svojih učenika da zavise od samih sebe Buda u Parinibbana sutti kaže: "Budite sam sebi ostrvo, budite sam sebi utočište! Ne uzimajte bilo koje drugo utočište!" Ove značajne reči nas nadahnjuju. One otkrivaju koliko je važno sam sebe podsticati da bi se ostvario neki cilj i kako je površno i jalovo tražiti spas u drugim spasiteljima i žuditi za iluzornom srećom u zagrobnom životu, i to odobrovoljavajući zamišljene bogove ili kroz molitve na koje niko ne odgovara i besmislena žrtvovanja.Štaviše, Buda ne tvrdi da je samo on sposoban za stanje probuđenosti, koje zapravo nije privilegija bilo kakve posebne osobe. On je dosegao najviši mogući stupanj pročišćenja kojem svaki čovek može da teži i ne skrivajući bilo šta u stisnutoj šaci otkrio je jedini direktan put koji do njega vodi. Prema Budinom učenju, svako može da teži tom uzvišenom stanju savršenosti ukoliko donese neophodnu odluku. Buda ne proklinje ljude nazivajući ih nepopravljivim grešnicima, već ih, naprotiv, bodri govoreći im da se rađaju čista srca. Po njegovom mišljenju, ovaj svet nije proklet, već je zaveden neznanjem. Umesto da svoje sledbenike čini malodušnim, a da to uzvišeno stanje rezerviše samo za sebe, on ih hrabri i navodi da ga podražavaju, jer budinska priroda je u svima nama. Svi smo mi potencijalne Bude.Onaj ko teži da postane Buda nazivan je Bodhisatta, što doslovno znači biće mudrosti. Ovaj ideal Bodhisatte jeste najlepši i najrafinariniji način življenja koji je predstavljen ovom egocentričnom svetu, jer šta je uzvišenije od života služenja i čistote?Kao čovek dostigao je budinstvo i objavio svetu takvu mogućnost i kreativnu snagu čovekovu. Umesto stavljanja jednog svemogućeg boga iznad čoveka koji će po svojoj volji upravljati sudbinom čovečanstva i potčinjavanja čoveka natprirodnoj sili, on je uzdigao vrednost ljudskog roda. On je taj koji je podučavao da čovek svoje izbavljenje i pročišćenje može postići sopstvenim naporom, ne zaviseći od nekog spoljašnjeg boga ili uz posredovanje sveštenika. On je taj koji je ovaj egocentrični svet podučio plemenitom idealu nesebičnog služenja. On je bio taj koji se pobunio protiv degradirajućeg sistema kasti i podučavao jednakost svih ljudi, dajući priliku svima da se uzdignu bez obzira na životni put.On je objavio da su vrata uspeha i napretka otvorena svima, u svakoj životnoj situaciji, bilo da su plemenitog ili niskog roda, sveci ili kriminalci, svima onima koji su spremni da okrenu novi list i teže pročišćenju.Bez obzira na kastu, boju kože ili društveni status, on je za svakoga, za muškarce i žene, ustanovio demokratski konstituisanu monašku zajednicu. On nije silio svoje sledbenike da budu robovi ni njegovom učenju ni njemu lično, već im je podario potpunu slobodu mišljenja.Tešio je ucveljene rečima utehe. Služio je bolesne, od svih napuštene. Pomagao je siromašne, od svih prezrene. Oplemenio je živote zavedenih, pročišćavao život prestupnika. Ohrabrivao je slabe, ujedinjavao podeljene, prosvetljivao neznalice, vodio zalutale, uzdizao posrnule. I bogati i siromašni, sveci i kriminalci voleli su ga podjednako. Despotski i pravedni kraljevi, čuveni i nepoznati prinčevi i plemići, velikodušni i škrti bogataši, oholi i ponizni znalci, puka sirotinja, ulični čistači, prepredene ubice, ohole kurtizane -- svi su imali koristi od njegovih reči mudrosti i saosećanja.Njegov plemeniti primer bio je izvor inspiracije za sve. Njegova vedra i mirna pojava bila je blagotvoran prizor za predane oči. Njegova poruka mira i tolerancije bila je dobrodošla za sve i predstavljala je trajni dobitak za sve koji su imali sreću da je čuju i praktikuju.Gde god je njegovo učenje stizalo ostavljalo je neizbrisiv trag na ljudima. Kulturni napredak svih budističkih naroda umnogome je zavisio od njegovog uzvišenog učenja. Zapravo, sve budističke zemlje poput Sri Lanke, Burme, Tajlanda, Kampućije, Vjetnama, Laosa, Tibeta, Kine, Mongolije, Koreje, Japana itd., odrastale su u okrilju budizma. Premda je više od 2.500 godina prošlo od smrti ovoj najvećeg učitelja, ipak njegova izuzetna ličnost i dalje utiče na sve koji su se sa njim susreli.Njegova gvozdena volja, duboka mudrost, univerzalna ljubav, bezgranično milosrđe, nesebičnost, jedinstvenost položaja koji je odbacio, savršena čistota, magnetski privlačna ličnost, jedinstveni metodi širenja učenja i konačni uspeh -- svi ti kvaliteti naveli su otprilike jednu petinu današnje svetske populacije da slavi Budu kao svoga vrhovnog učitelja.Odajući izuzetno priznanje Budi, Sri Radhakrishnan kaže: "U Budi Gotami imamo vrhunski um sa Istoka, bez premca kada je u pitanju uticaj na razmišljanje i život ljudske rase. On je utemeljitelj jedne religijske tradicije čiji uticaj teško da je nadmašila bilo koja druga. Buda pripada istoriji svetske misli, opštem nasleđu svih civilizovanih ljudi, jer je, sudeći po intelektualnom integritetu, moralnom poštenju i duhovnom uvidu, on bez sumnje jedna od najvećih figura u istoriji.U Tri najveća čoveka svetske istorije H. Dž. Vels piše: "U Budi jasno vidite čoveka, jednostavnog, predanog, usamljenog, kako se bori za svetlost -- živu ljudsku ličnost, a ne mit. On je takođe čovečanstvu podario poruku univerzalnu po svom karakteru. Mnoge od naših najboljih savremenih ideja u najtešnjoj su harmoniji sa njom. Sva patnja i nezadovoljstvo proističu, učio je, iz sebičnosti. Pre nego što čovek zadobije vedrinu, mora prestati da živi samo za svoja čula ili samoga sebe. Tada on izrasta u veliko biće. Buda je na drugom jeziku pozivao čoveka na samozaborav 500 godina pre Hrista. Ali je, na izvestan način, bliži nama i našim potrebama. On je ispoljio više lucidnosti u vezi sa našom važnošću kao jedinki od Hrista i manje je dvosmislen oko pitanja naše besmrtnosti."St. Hilaire primećuje "Savršen model svih vrlina kojima podučava. Njegov život je bez i najmanje senke." Fausbol kaže -- "Što ga više upoznajem više ga volim." A smerni njegov sledbenik mogao bi reći -- "Što ga više upoznajem više ga volim; što ga više volim više ga upoznajem."

Tri univerzalne karakteristike

Karakteristika jeste činjenica koja nam govori nešto o prirodi neke stvari. Ukoliko je neka činjenica nekad povezana sa određenim stvarima, a nekad nije, onda to nije njena karakteristika i ona nam neće pomoći da razumemo prirodu te stvari.Toplina, na primer, jeste činjenica. Toplina nije karakteristika vode, jer voda nije uvek topla. Toplota vode zavisi od drugih faktora kao što su sunce ili električni šporet. Ali toplina je karakteristika vatre, jer vatra je uvek topla i toplina vatre ne zavisi od bilo kog drugog faktora. Toplina je uvek povezana sa vatrom i govori nam nešto o prirodi vatre.Buda je podučavao da sve što postoji ima tri karakteristike. One se nalaze u svemu što postoji i otuda nam mogu reći nešto o prirodi toga što posotji.Te tri karakteristike su prolaznost, patnja i nepostojanje trajne suštine.

Prolaznost

Buda je učio da je svako postojanje prolazno, jer ne postoji ništa ni u nama ni oko nas što bi bilo trajno, stabilno, večno, što nije podložno propadanju i razaranju, što je uvek isto. Sve se neprekidno menja. Život je poput vode u reci ili plamena sveće, koji ni u dva susedna trenutka nije isti.Naše telo, na primer, sastavljeno je od materijalnih elemenata kao što su meso, kosti i krv, koji su prolazni. Od trenutka našeg rođenja telo nam je podvrgnuto neprestanoj promeni. I ljudski um, takođe, zavisi od mnoštva faktora. Neprekidno se menja. Nalik je majmunima koji neprekidno skaču sa grane na granu, ne ostajući na jednom mestu ni za trenutak. Ni telo ni um nisu trajni i nepromenljivi.Nauka uči da se i prividno trajne stvari kao što su okeani, kontinenti, planinski masivi, čak i sama Zemlja, SUnce i SUnčev sistem neprestano menjaju i da je jednoga dana nestati. Ako je sve to podložno promeni i nestajanju, ne možemo a da ne dovedemo u sumnju ideju o večnosti života. Život može prestati u svakom trenutku. Niko ne može izbeći smrt i razaranje tela.Razumevanje karakteristike prolaznosti ljudima donosi korist na dva načina. Prvo, može poboljšati čovekove odnose sa drugima i njegovo delovanje. Drugo, može ih ohrabriti da slede Plemenit osmostruki put.Često shvatimo da smo napravili grešku u odnosu sa nekim drugim ljudima, jer zaboravljamo da uzmemo u obzir promene koje se neprekidno odigravaju nama samima, a i u drugima. Često se prijateljstva raskidaju zato što jedna ili obe strane previđaju da su se ličnost, interesovanja i stavovi njihovih prijatelja promenili.Kada razumemo da su ljudi i situacije prolazni i da se stalno menjaju, tada svakom trenutku našeg odnosa sa nekim prilazimo otvorenog uma. Postajemo sposobni da na svaku novu situaciju odgovorimo bez vezivanja za već zastarele ideje o ljudima. Tada prijateljstvo može biti plodonosno. Uspeh u životu zavisi od nečije sposobnosti da se prilagodi promenama situacije i na najbolji način iskoristi prilike koje iskrsavaju.Shvativši da su mladost, zdravlje, materijalno blagostanje, čak i sam život prolazni, ljudi bi trebalo da na najbolji način iskoriste takve povoljne okolnosti još dok one traju. To znači da treba da praktikuju Plemeniti osmostruki put kako bi dostigli sreću i prosvetljenje. Budine poslednje reči bile su:
“Podložne promeni su sve stvari,
Nastavi dalje putem marljivo."

Patnja

Istina o patnji je prva među Četiri plemenite istine kojima je podučavao Buda. Patnja je činjenica života koju ljudi mogu iskusiti na sebi samima. Ona je jedna od tri karakteristike egzistencije. Sve što je prolazno izvor je patnje. Sve što je nastalo trajaće izvesno vreme, tada će propadati i na kraju nestati. Stalno nova rađanja i umiranja teško je podneti. Ona uznemiravaju naš um i mir i izazivaju u nama patnju.Tako su starost, bolest i smrt, kao dokazi prolaznosti života, ujedno i oblici patnje. Pošto su ljudi skloni da se vezuju za mladost, zdravlje, toplinu, druge ljude i materijalna dobra, uviđanje da su sve te stvari prolazne izaziva u njima nespokojstvo i strah. Rečeno je da su čak i bogovi zadrhtali kada ih je Buda podsetio da su nebeski svetovi takođe prolazni.Razumevanje da je patnja univezalna i neizbežna omogućuje nam da se sa realnošću života suočimo ispunjeni spokojstvom uma.Postajemo sposobni da se nosimo sa starošću, bolešću i smrću, a da nas ne ispune malodušnost i očaj. To razumevanje takođe nas ohrabruje da tragamo za rešenjem ovog problema patnje, isto onako kako je princ Sidarta tragao.


Nepostojanje trajne suštine

Ljudi često misle da mora postojati neka ličnost ili sopstvo ( nekakvo "ja") koje je trajno, inače oni ne bi postojali, niti doživljavali stvari u ovom životu. Međutim, Buda je učio da uopšte ne postoji stvarna, trajna i nezavisna ličnost ili sopstvo. To je treća karakteristika svega što postoji.Da trajno ili nezavisno sopstvo zaista postoji, bili bismo u stanju da se identifikujemo sa njim. Tako neki ljudi mogu reći da je telo njihovo sopstvo ili da je um njihovo sopstvo. Međutim, obe ideje su pogrešne. I telo i um su prolazni, stalno promenljivi i podložni razaranju, oni u svom postojanju zavise od mnoštva faktora. Tako ni telo ni um ne mogu biti trajno i nezavisno sopstvo.Ako bi telo bilo sopstvo, bilo bi u stanju da po svojoj volji ostane jako i lepo. Međutim, telo se zamara, ogladni i razboli i protiv svoje volje, pa otuda ne može biti ličnost ili sopstvo.Slično, ako bi um bio sopstvo, radio bi ono što poželi. Ali um često odluta od onoga za šta zna da je dobro i juri za onim što je loše. Postaje uznemiren, rastresen i uzbuđen i protiv svoje volje. Otuda ni um nije sopstvo.Kada ljudi kažu, na primer: "Idem da radim", oni samo koriste konvencionalan naziv "ja" za skup fizičkih i mentalnih faktora. U stvarnosti, ne postoji ja ili sopstvo.Sve dok ljudi misle da je sopstvo trajno i nezavisno, oni su nužno egoistični i ka sebi usmereni. Tako će ne samo neprestano bivati frustrirani zbog drugih ljudi i nepredviđenih situacija, već će se takođe osetiti primoranima da štite sebe, svoj posed i čak svoje stavove, po bilo koju cenu.No, kada jednom shvatimo da je sopstvo samo konvencija za skup stalno promenljivih fizičkih i mentalnih faktora, tada se više nećemo tako grčevito boriti za njega, ispunjeni strahom i neizvesnošću. Ustanovićemo da od tada lakše sazrevamo, učimo, razvijamo se i osetićemo u sebi više velikodušnosti, ljubaznosti i saosećajnosti, jer više nemamo šta da očajnički branimo.Razumevanje činjenice o impersonalnosti može nam pomoći da se efikasnije nosimo sa svakodnevnim situacijama. Ono ohrabruje negovanje ispravnog ponašanja i pomaže nam da napredujemo ka sreći, miru i prosvetljenju.Prolaznost, patnja i nepostojanje sopstva jesu tri karakteristike svega što postoji. Šta god da je prolazno izaziva patnju, a šta god da je prolazno i izvor patnje ujedno je i bez ikakve trajne suštine. Oni koji shvate istinu o ove tri činjenice postojanja biće u stanju da prevaziđu patnju, jer su im umovi oslobođeni iluzije o trajnosti, zadovoljstvu i sopstvu.

Prva istina: Plemenita istina o patnji
 
Šta je, dakle, Plemenita istina o patnji?Rođenje je patnja; starost je patnja; smrt je patnja; jad i naricanje, bol, žalost i očaj su patnja; ne dobiti ono što želimo jeste patnja; ukratko: pet vrsta prijanjanja za život jesu patnja.A šta je rođenje? Rađanje bića koja pripadaju ovom ili onom redu bića, njihovo začeće i izranjanje u egzistenciju, manifestacija sastojaka bića, početak funkcionisanja čula -to se naziva rođenjem.A šta je starost? Starenje bića koja pripadaju ovom ili onom redu bića, njihovo rastakanje, slabljenje, seda kosa i nabiranje kože, opadanje njihove životne snage, slabljenje čula -- to se naziva starenjem. A šta je smrt? Odlazak i nestanak bića koja pripadaju ovom ili onom redu bića, njihovo razaranje, iščezavanje, umiranje, okončavanje njihovog životnog veka, razlaganje sastojaka bića, raspadanje tela -- to se naziva smrću.A šta je jad? Jad što nastaje usled ovog ili onog gubitka ili nesreće koja nas zadesi, briga, stanje uzbuđenosti, unutrašnja tuga, unutrašnji čemer -- to se nazivam jadom.A šta je naricanje? Naricanje što nastaje usled ovog ili onog gubitka ili nesreće koja nas zadesi, plač i jecaj, plakanje i jecanje, stanje čemera i naricanja -to se naziva naricanjem.A šta je bol? Telesni bol i neprijatnost, bolna i neprijatna osećanja stvorena telesnim kontaktom -- to se naziva bolom.A šta je žalost? Mentalni bol i neprijatnost, bolna i neprijatna osećanja stvorena mentalnim kontaktom -to se naziva žalošću.A šta se naziva očajem? Nespokoj i ozlojeđenost što nastaju usled ovog ili onog gubitka ili nesreće koja nas zadesi, nespokojstvo i očajanje -to se naziva očajem.A šta znači "ne dobiti ono što želimo jeste patnja"? U bićima podložnim rađanju javlja se želja: "Ah, kad ne bih bio podložan rađanju! A kad više ne bi bilo rođenja preda mnom!" U bićima podložnim starenju, bolesti, smrti, jadu, naricanju, bolu, žalosti i očaju javlja se želja: "Ah, kad ne bih bio podložan tim stvarima! Ah, kad tih stvari ne bi bilo preda mnom!" Ali to se ne može postići pukom željom; a ne dobiti ono što želimo jeste patnja.
 

Druga istina:Plemenita istina o nastanku patnje
 
Šta je,dakle,Plemenita istina o nastanku patnje? Želja je ta koja podstiče novo rođenje i,udružena sa zadovoljstvom i požudom,sad tu,sad tamo, uvek pronalazi novu privlačnost.[U apsolutnom smislu,ne postoji stvarno biće, sopstvo,nepromenljivo,ego koji se preporađa.Štaviše,ne postoji bilo šta što ostaje nepromenjeno ni u dva uzastopna trenutka;jer pet sastojaka egzistencije(telo,osećaj,opažaj,izrazi volje i um)u stalnom su menjanju, neprestanom razlaganju i obnavljanju.Oni umiru svakog trenutka i svakog trenutka novi elementi se rađaju.Otuda sledi da ne postoji nešto kao stvarna egzistencija ili "biće"(latinski: esse),već samo beskrajan proces,neprekidna promena,"nastajanje" koje se sastoji od "stvaranja" i "rastvaranja", procesa akcije i reakcije ili preporađanja.Ovaj proces se najbolje može uporediti sa talasom okeana.Prividno talas putuje površinom okeana, ali u stvari događa se jedino dizanje i spuštanje te površine. Kretanjem talasa ne putuje fizički ista voda, vec potpuno različiti njezini delovi pokretani snagom vetra. Isto tako, Buda nije podučavao da se okeanom preporađanja kreću nekakvi ego-entiteti, već jedino životni talasi koji se, u skladu sa svojom prirodom i pređašnjim aktivnostima (dobrim ili lošim) manifestuju ovde kao ljudska bića, tamo kao životinjska, a drugde kao nevidljiva bića.]

Trostruka želja

Postoji "želja za čulnim zadovoljstvima", "želja za večnim postojanjem" i "želja za samoponištavanjem".["Želja za večnim postojanjem" prema komentarskom delu Visuddhi magga, najtešnje je povezana sa "verovanjem u večnost", tj. verom u apsolutan, večan, ego-entitet koji nezavisno egzistira u telu."Želja za samoponištavanjem" jeste posledica "verovanja u poništavanje", pogrešna materijalistička pretpostavka o postojanju ega, koji nestaje zajedno sa smrću i koji nije ni u kakvoj vezi sa vremenom pre rođenja i posle smrti.]Ali, gde ta želja nastaje i ima svoj koren? Gde god na svetu ima primamljivih i prijatnih stvari, tu ta želja nastaje i ima svoj koren. Oko, uvo, nos, jezik, telo i um skloni su primamljivim i prijatnim stvarima: tu ta želja nastaje i ima svoj koren.Vidljivi predmeti, zvukovi, mirisi, ukusi, dodiri i ideje su primamljivi i prijatni: tu ta želja nastaje i ima svoj koren.Svest, čulni utisak, osećaj rođen iz čulnog utiska, opažaj, volja, žudnja, razmišljanje i posmatranje su primamljivi i prijatni: tu ta želja nastaje i ima svoj koren.Naime, ako opažamo vidljivi predmet, zvuk, miris, ukus, dodir ili ideju i taj objekat je prijatan, tada nas on privlaci; ako je neprijatan, tada nas on odbija.Tako, kakvu god vrstu osećaja da doživljavamo -- prijatan, neprijatan ili neutralan -- mi ga potvrđujemo, vezujemo se svojom rekacijom za njega i tako čineci jačamo prijanjanje; a na prijanjanju se zasniva "proces nastajanja"; na procesu nastajanja (karma-procesu) zasniva se (buduće) rođenje; a za rođenjem dolazi starost i smrt, jad i naricanje, bol, žalost i očaj. Tako nastaje čitav taj okean patnje.Ovo se naziva Plemenitom istinom o nastanku patnje.

Gomilanje patnje u sadašnjosti

Zaista, zbog žudnje za čulnim zadovoljstvima, uslovljeni žudnjom za čulnim zadovoljstvima, gonjeni žudnjom za čulnim zadovoljstvima, potpuno obuzeti žudnjom za čulnim zadovoljstvima, bore se kraljevi sa kraljevima, prinčevi sa prinčevima, sveštenici sa sveštenicima, građani sa građanima; majka se svađa sa sinom, sin sa majkom, otac sa sinom, sin sa ocem; brat se svađa sa bratom, brat sa sestrom, sestra sa bratom, prijatelj sa prijateljem. Tako, prepustivši se ogorčenju, svađajući se i tukući, udaraju jedni druge pesnicama, štapovima ili oružjem. I zato ih pogađa patnja u vidu smri ili smrtnih bolova.Sem toga, zbog žudnje za čulnim zadovoljstvima, uslovljeni žudnjom za čulnim zadovoljstvima, gonjeni žudnjom za čulnim zadovoljstvima, potpuno obuzeti žudnjom za čulnim zadovoljstvima, ljudi provaljuju u tuđe kuće, pljačkaju, pljačkaju čitave kuce, postavljaju zasede putnicima, zavode udovice i druge žene. Tada, kad vladari takve ljude uhvate, određuju im različite vrste kazni. Tako ih pogađa patnja u vidu smrti ili smrtnih bolova. To je patnja zbog žudnje za čulnim zadovoljstvima, gomilanje patnje u sadašnjem životu, izazvano žudnjom za čulnim zadovoljstvima, potpuno uslovljeno žudnjom za čulnim zadovoljstvima.

Gomilanje patnje u budućnosti

Sem toga, čine loše stvari svojim telom, govorom i mislima; i zbog takvih postupaka, posle raspada tela, posle smrti, padaju na niže stupnjeve egzistencije, u stanje patnje, u propast, u ambis pakla. No, to je patnja žudnje za čulnim zadovoljstvima, gomilanje patnje za buduće živote zbog žudnje za čulnim zadovoljstvima, uslovljeno žudnjom za čulnim zadovoljstvima, podsticano žudnjom za čulnim zadovoljstvima, potpunom zavisno od žudnje za čulnim zadovoljstvima.
Ni u visinama, ni u sred okeana,
Ni u planinskim zabitima,
Nigde na svetu mesta nema, gde
Čovek može umaći svojim delima rđavim.            

Nasleđe dela (karma)

Jer, vlasnici svojih dela (karme) jesu bića, naslednici svojih dela; njihova dela materica su iz koje rođeni bivaju; svojim delima su sputani, njihova dela su im utočište. Kakva god da su im dela -- dobra ili rđava -- takva im je plata za njih.I gde god bića da kroče u egzistenciju, tu će im dozreti i dela plod, u tom životu, u sledećem ili u nekom budućem.I doći će vreme kada će moćni okean presušiti, ispariti i prestati da postoji. Doći će vreme kada će moćnu zemlju spržiti vatra, kada će ona iščeznuti i biti je više neće. Ali ne, nema kraja patnji bića koja, zaslepljena neznanjem i zauzdana željom, jure besomučno tim krugom rađanja i umiranja.


Treća istina:Plemenita istina o prestanku patnje
 
Šta je, dakle, Plemenita istina o prestanku patnje? To je potpuno iščezavanje i iskorenjivanje upravo te želje, njezino napuštanje i odustajanje od nje, oslobađanje i nevezivanje za nju. Ali, gde ta želja može nestati i gde ona može biti iskorenjena? Gde god na svetu ima primamljivih i prijatnih stvari, tu ta želja može nestati i tu ona može biti iskorenjena. U prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, koji god od monaha ili sveštenika da je na takve primamljive i prijatne stvari gledao kao na nešto "prolazno", "što izaziva patnju" i što je "bez trajne suštine", kao na bolest i truljenje, taj je u stanju da prevaziđe želju.I oslobođen želje za čulnim zadovoljstvima, oslobođen želje za postojanjem, on se ne vraća, ne ulazi ponovo u egzistenciju.

Uslovljeno iskorenjivanje svih fenomena

Jer, zahvaljujući potpunom prestanku i iskorenjivanju želje, prijanjanje se iskorenjuje; iskorenjivanjem prijanjanja proces nastajanja se iskorenjuje; iskorenjivanjem (karmičkog) procesa nastajanja preporađanje se iskorenjuje; a iskorenjivanjem preporađanja, starost i smrt, jad, naricanje, bol, žalost i očaj se iskorenjuju. Tako se iskorenjuje čitav taj okean patnje.Otuda, poništavanje, prestanak i prevazilaženje telesnog, osećaja, opažaja, izraza volje i svesti, to je iskorenjivanje patnje, kraj bolesti, prevladavanje starosti i smrti.[Talasno kretanje, koje nazivamo talasom -- što u posmatraču stvara iluziju da se određeni deo vodene mase kreće površinom jezera -- stvara se i održava energijom vetra. Kad vetar prestane i nema novog koji bi pokrenuo vodu, energija vetra preneta na vodu polako se gubi i površina vode postaje mirna. Slično ovome, ako vatra ne dobija novo gorivo, ona će se ugasiti. Na isti način, ovaj proces u koji su uključeni pet sastojaka bića -- a koji u čoveku neznalici stvara iluziju o postojanju nekakvog ego entiteta -- održava se energijom želje i izvesno vreme se održava pokretan energijama koje je ona stvorila. No, ako ponestane goriva, tj. prijanjanja za život i nema priliva nove energije, život će potrajati onoliko koliko je do tada energije akumulirano; no u trenutku smrti, taj proces u koji su uključeni pet sastojaka bića zauvek prestaje.Tako se nirvana ili "utrnuće" ("hlađenje") može posmatrati iz dva ugla:
 1."Iskorenjivanje nečistoća," pri čemu dostižemo stupanj arahanta ili svetog čoveka, i on traje do kraja životnog veka.
 2."Iskorenjivanje pet sastojaka bića", posle smrti arahanta.

Nirvana

To je istinski mir, to je kraj bilo kakvog uobličavanja, napuštanje bilo kakve osnove za novo preporađanje, iščezavanje želje, nevezivanje, iskorenjivanje -- nirvana.Uzbuđen požudom, razjaren ljutnjom, zaslepljen obmanom, savladan, uma uhvaćenog u klopku, čovek kopa raku sam sebi i drugima i doživljava mentalni bol i teskobu. Ali ako su požuda, ljutnja i obmana napušteni, čovek ne kopa raku ni sebi ni drugima i on ne oseća bilo kakav mentalni bol i teskobu. To je nirvana neposredna, vidljiva u ovom životu, primamljiva i razumljiva mudrima.Iskorenjivanje pohlepe, iskorenjivanje mržnje, iskorenjivanje obmane: to se, zaista, naziva nirvanom.

Arahat, sveti čovek

I za sledbenika tako oslobođenog, čije srce kuca spokojno, nema ničeg što bi trebalo dodati onome već učinjenom i ništa više ostalo nije da se obavi. Baš kao što ogromna stena ostaje nepokretna i u sred najsnažnijeg vetra, isto tako ni oblici, ni zvukovi, ni mirisi, ni ukusi, ni dodiri bilo koje vrste, ni poželjni ni nepoželjni, ne mogu izazvati takvog sledbenika da se pokoleba. Spokojan je njegov um, dostignuto izbavljenje.I on koji je razmotrio sve suprotnosti ovoga sveta, kojeg više ništa na ovome svetu ne uznemirava, smiren, oslobođen jarosti, tuge i žudnje, nadišao je on rađanje i umiranje.

Nepromenljivo

Postoji područje gde nema ni čvrstrog, ni tečnog, ni toplog, ni kretanja, ni ovog sveta, ni bilo kojeg drugog sveta, ni Sunca, ni Meseca. To ja nazivam ni nastajanjem ni nestajanjem, ni mirovanjem, ni rađanjem, ni umiranjem. Nema tu ni početka ni kraja. To je okončanje patnje.Tu postoji jedino nerođeno, nenastalo, nestvoreno, neuobličeno. Kad ne bi postojalo to nerođeno, nenastalo, nestvoreno, neuobličeno, bekstvo iz ovoga sveta koji nastanjuje rođeno, nastalo, stvoreno, uobličeno ne bi bilo moguće.No, pošto postoji nerođeno, nenastalo, nestvoreno, neuobličeno, zato je moguće bekstvo iz ovoga sveta koji nastanjuje rođeno, nastalo, stvoreno.
 

Četvrta istina:Plemenita istina o putu koji vodi do prestanka patnje
 
Dve krajnosti i srednji put

Prepustiti se jurnjavi za zadovoljstvima čula jeste nisko, prosto, vulgarno, neplemenito, beskorisno; a isto tako, prepustiti se samoumrtvljavanju jeste bolno, neplemenito, beskorisno: oba ova ekstrema Blaženi je izbegavao i ponovo otkrio srednji put, koji nam omogućuje da vidimo i da znamo, koji nas vodi do spokojstva, nevezivanja, do prosvetljenja, do nirvane.Videti: Plemeniti osmostruki put