Vazduh koji udišemo



Ana Ristović, rođena je 5. aprila 1972. godine u Beogradu. Studirala srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološ kom fakultetu u Beogradu. Objavljene knjige: Snovidna voda, Književna omladina Srbije, 1994 (Brankova nagrada) Uže od peska, Gradac, Čačak, 1997. Zabava za dokone kćeri, Rad, Beograd, 1999 (nagrada “Branko Miljković” i Nagrada sajma knjiga u Igalu) Njene pesme prevođene su na engleski, nemački, finski, slovenački, makedonski, slovački jezik i zastupljene su u više domaćih i stranih antologija. Od 1998. godine živi i deluje na prostorima Ljubljane i Beograda.



Na mene veje nerafinirani šećer u prahu,
čudno neko vreme danas, dragi,
odvedi me u poslastičarnicu ,,Korzo"
samo tamo hoću: gde su stolnjaci
još uvek plastični il’ karirani i rupa
od žara cigarete
ostaje deceniju celu tamo gde je pustiš,
tamo
gde su pepeljare od plavog, žutog
ili crvenog metala zbog sitnih lopova
tu
i na čašama se još uvek svetle
kapljice od pranja i nema espresa,
postoji samo oštra turska
u šoljici sa oreolom plavog ruba
U poslastičarnicu “Korzo”
Gde kelneri još uvek ponosito nose
brkove i ciglaste sakoe a bele
otropedske cipele kelnerica vuku se
po tek umivenom podu
kao leci izbačeni iz koju deceniju
zakasnelog aviona
i sav žagor korzoa koga odavno nema
skrio se u escajg
i dno kašičice koju ćeš uroniti u
šampitu
pruža jedinu pravu,
obrnutu sliku
Na mene veje nerafinirani šećer u
prahu
čudno neko vreme danas, dragi,
odvedi me u poslastičarnicu “Korzo”
samo tamo hoću
ostalo je još malo
pretvore li i nju u internet kafe
dam glavu: neće mi preostati drugo
do da postavim svoj seksi sajt
i postanem PR virtuelnih krofnica

   

Vazduh koji udisemo

Mojoj babi, iza onih kapija

Moji prsti su preuski
za tvoje prstenje, krupno i oblo
kao okrunjena parčad retkih, važnih
reči: treba odgonetnuti redosled niza
na svakoj ruci, a kažiprst
krunisati srebrom
“jer tako kraljice nose”
i značenje se ne krije samo u sadržini
već i u mudrosti rasporeda
delova njenih;
Moja kosa nije tako gusta, oštra
da bi znala nositi pod sobom
bujnost tvoje polarne lisice, svijene
oko vrata, “oružje svake prave dame”
i moja vera u sebe, kolebljiva je zver,
a moj ponos, brbljiva zamka usta punih
zemlje i trave – katkad mi se čini
da pod svojim lisičijim osmehom
ne skrivam ni bogzna kakvu mudrost
ni slatko lukavstvo ženske ćudi;
Iz tvog novčanika, što mi ga dadoše
viri par stodinarki, ostatak poslednje
penzije,
skromni talog onih koje si mi u džep
spuštala krišom
i čije odbijanje bi propratila
suzama i molbom – “počasti se,
kupi sebi nešto lepo, al’
ekstravagantno,
kako baba voli, idi sa Alešom na
večeru” –
Da li to sad pokušavaš, skrivena
da uspostaviš ponovo poredak stari
ili se možda tvoja nevidljiva ruka
trudi
da moj dolazak proprati
istim ritualom čašćenja –
hoćeš li to da mi poručiš
da večnosti tamo nema, već da je ovde?
Tvoj lornjon, tvoje ukosnice, i par
drahmi
iz doba vojne hunte,
tvoja tablica za pisanje i parfem
korišćen i pred dolazak medicinske
sestre –
“jer ženstvenost i dostojanstvo
čuvati moraš, do poslednjeg trenutka”
–
sve me to poražava, draga moja,
vazduh koji udišemo samo je višak
nečijih velikih pluća
i ne znam, hoću li moći, hoću li znati
po tvojoj želji, dočekivati i ispraćati
uspravnih leđa
i prekrštati noge u lepim cipelama,
a da se ne vidi da mi kolena
pomalo drhte
O
Skinuće ti trag karmina sa zuba
u trenutku dok budeš
govorila o nečem sasvim važnom,
brižljivo,
vrhom najnežnijeg prsta, reći će:
tvoja petlja na čarapi
vodi sve do Pariza i natrag,
doduše aplikacija na njima je dobra,
ukusna,
po poslednjoj modi, štipnuće te
za trbuščić, reći: E, malo si mi se
ugojila, draga; jednim potezom prsta
skinuće ti trun maskare sa lica,
nežno,
kao da dečju guzu brišu, i perut, tu
perut
sa tvog sakoa, kao da je sneg što si ga
unela
u dom njihov, nehotice, rukom umesto
metle
pospremiće sa osmehom na licu.
Je li još uvek imaš problema sa
zubima, mila, ti se baš sjaje, reći
će, porcelan
porcelan, tražeći i tamo gde
porcelana nema,
ženska solidarnost, trun do truna
solidarna uvek Prema Revlonu, Max Factoru, Lisci, Palmolive–u, Lorealu, Max Mari, Nivei, Polzeli i Oil Olazu,
I reći – ne svet se ipak ne vrti
samo oko vrha naše Štikle
Odvodeći svog anđela čuvara
pravo u solarijum i
otkuvavajući mu krila
u omekšivaču, za dostojne suze <
i u varikini, za dostojno nebo
sasvim neodređenog pola

Oh, kako sam ljubomorna, Proleće, a ipak sneg
Sanjam
neke čudne žene malih grudi:
da bi ih držao u ruci
nije ti potreban ni dlan
već samo dva prsta
kao vrh pincete
i nešto imaginacije, zar ne,
i sitni, vlažni sneg
koji ti upada u cipele
ne bi li prag koji prestupiš
bio što topliji, što mekši
što podatniji tvrdim đonovima
Sanjam
neke žene malih grudi
što svetle u mraku uglavnom crveno
i ponekad fluorescentno
Njihove bradavice su
dugmići radio aparata koji ti nudi
pozdrave i želje, minut za bluz
jutarnji i noćni program,
literarni nokturno i sav taj džez,
kontakt emisije u kojima
voditelj zna da ćuti,
nežan vazduh između megaherca
Sanjam i u snu
dok vrtiš dugmiće udesno, ulevo
duž te podnošljive skale, moja usta se
otvaraju i
između ove i one stanice drugog reda
htela bi da odzvone
Jarrettov Kelnski koncet
ali oglašavaju se tupim
sasvim tupim šumom
i sneg postaje sneg
i prag ostaje prag

Ocajna razglednica

Na mene neće nalepiti markicu,
neće me poslati poštom,
Air mail otpada sa mene
kao moguće inostranstvo sa pasoša
koji putuje
samo u božju mater.
Jer ne nudim pejzaž
ni uokviren zalazak sunca
ni veštačke ruže u očekivanoj v(l)azi.
Prikazujem malo, gotovo ništa.
I nudim samo
predugačak, isuviše komplikovan,
i zahtevan tekst
na poleđini
razglednice, koju niko
ne bi stavio u svoj džep.
Jer toliko reči nositi sa sobom
isto je što i nositi kamenje
od koga se ne gradi ni kuća
ni nečiji spomenik.
Vreme upotrebe
svešće me bar
na dobru reciklažu.

Gradovi

U jednom gradu
tvoja senka je završila
u šoljici prve, jutarnje kafe
i bila popijena, pre nego
što su rub dotakla
nečija druga, očajna usta.
U drugom je ostala zaglavljena
između vrata sobe
u koju si se kladio
da ćeš ponovo ući.
Ali nisi. Pošteno.
U trećem je ostala,
ogledajući se u barici benzina
prelamajući dugine boje
i smrad svoj nazvala
mirisom
civilizacijskog prioriteta.
U četvrtom ti je iskliznula,
skoro sa celom dušom,
u interfon, jer je neko
veoma važan
stajao dole. I rekla je:
“Da, molim”, i pogrbljena
ostala da stoji
iskrivljena u znak pitanja.
U petom je zavolela fasade
I ostala tamo, da brani
ostatke neverovatno lepog
od ostatka već davno
neverovatno raspadnutog.
U šestom se, sa stidom
sakrila u novčanik
i tek nehotice, obojila
tvoju sliku u ličnoj karti
u crno.
U sedmom je iscurela
kroz slivnik hotelske sobe,
zato što si ležao u kadi,
udvoje. Nije podnela
teret tako slatke
množine.
U osmom je ostala
još na granici
tako da si bio primoran
da kroz ceo grad
slediš samog sebe.
U devetom je poklopila
poput senke, Crnjanskog,
senku, nekog, ptičijeg krila
i dve smrti su se spojile
u nežnoj harmoniji.
U desetom, i pred desetim,
više je
čak ni u nejasnim tragovima
nije bilo.
Ili se, od svih tih malih selidbi
pretvorila u pouzdane brojke
ili je već pripala
nekom sasvim drugom.