Velimir (Bata) Zivojinovic

Roden u Koracici pod Kosmajem 5.VI 1933. Od svoje 15. godine nastupa kao scenski radnik, ponekad i kao statista u Akademskom pozorištu u Beogradu. Bez nekog upadljivog i izrazito vidljivog talenta završio je Srednju glumacku školu u Nišu i Novom Sadu. Nakon što je dva puta pao na prijemnim ispitima za Pozorišnu akademiju, 1954. godine biva primljen na Pozorišnu akademiju. U Beogradskom dramskom pozorištu više godina igra sve što mu ponude ( cak i ženu s feredžom i crnca koji u poluprofilu prošeta scenom ). Zanimljiv je podatak da je baš u tom periodu imao po 300 angažmana godišnje. Uveravajuci sebe i druge da `daleko više voli pozorište nego film`, na filmu se prvi put pojavljuje 1955.godine u ostvarenju R. Novakovica pesma sa kumbare. Kontinuiranu filmsku karijeru, zbog koje napušta pozorište, po broju uloga u SFRJ nedostignutu za sada, zapocinje epizodama u Vlaku bez voznog reda 1959.godine i RATU 1960. godine. Oba navedena ostvarenja su autorska dela V. Bulajica. Kasnije igra glavne i važnije uloge u skoro svim njegovim projektima: Uzavrelom Gradu (1961), Kozari (1962), Gde Je Za Lik Kozarackog Seljaka Nagraden U Puli, Pogledu U Zenicu Sunca (1966), Bitki Na Neretvi (1969), Visokom Naponu (1981), Velikom Transportu (1983) I U Obecanoj Zemlji (1986). Posebno Uspešno Saradjuje Još Sa S. Jankovicem (Radopolje, 1963.; Narodni Poslanik, 1964; Višnja Na Tašmajdanu, 1968; Partizani, 1974; Tren, 1978. Po njemu poslednje navedeno ostvarenje predstavlja krunu u njegovom dotadašnjem radu jer mu donosi nagradu u Moskvi. Uspešnu saradnju ostvaruje i sa rediteljem A. Petrovicem u delima: TRI, 1965. - za ulogu u ovom filmu dobija Zlatnu arenu u Puli kao i za ulogu u filmu NEPRIJATELJ,1967. godine, inace veliko ostvarenje našeg poznatog reditelja Ž. Pavlovica. Tada najcenjenija nagrada za filmska i pozorišna ostvarenja je bila pomenuta Zlatna arena koja se dodeljivala na filmskom i pozorišnom festivalu u Puli, Velimiru Živojinovicu je dospela u ruke još mnogo puta i to za uloge u filmovima Skupljaci Perja (1967); Breza (1967), Praznik (1967); Majstor I Margarita (1972); Tragovi Crne Devojke (1972). Oktobarsku Nagradu Grada Beograda prima za poslednje pomenuta prethodna dva filma. Glavne i važnije uloge ostvaruje u filmovima najistknutijih reditelja svih generacija i iz svih sredina: R. Novakovica (Pesma, 1961; Bekstva. 1968; ), Ž. Pavlovica ( Povratak, 1966; Hajka, 1977), Z. Velimirovica (Derviš I Smrt, 1974; Vrhovi Zelengore, 1976; Dorotej, 1981.), V.Mimice (Seljacka Buna 1573, 1975.), G. Paskaljevica ( Cuvar Plaže U Zimskom Periodu,1976.; Pas Koji Je Voleo Vozove, 1977.), Ž. Nikolica ( Beštije, 1977, Cudo Nevidjeno, 1984.), B. Draškovica ( Usijanje, 1979; Život Je Lep, 1985.), L. Zafranovica (Pad Italije, 1981.) I Drugi. Na Samom vrhu, najapartnija licnost filmske glume u bivšoj SFRJ, kroz više od cetiri decenije sa po pet do šest filmova godišnje, a ponekad i deset, autentican je "izdanak tla", glumac plemenitog kova, simbol je vremena i svedok domacih lica, naravi i mentaliteta naroda kojem pripada i to sve bez folklora i rustikalne retorike. Cak i kada ne igra, a uloge je odbijao samo kada je bio prezauzet, njegova se popularnost - koju je stekao prvenstveno u akcionim filmovima ( npr. Diverzanti, 1967; Most, 1969; Valter Brani Sarajevo, 1972; Partizanska Eskadrila, 1979.) - koristi kao "magnet" za finansiranje projekata. Vrlo agilan i sistematican, izraženog menadžerskog dara, u odbranu staleških interesa bio je inicijator i osnivac (neko vreme i predsednik) Udruženja filmskih glumaca Srbije, takodje i direktor filmskog programa Slobidarskih svecanosti u Sopotu. Povremeno je glumio i na televiziji (npr. u televizijskoj seriji Radovan Treci). Za svoj rad dobio je brojne nagrade i priznanja (npr. Sedmojulsku nagradu SR Srbije1981. godine, te više puta na festivalu u Nišu).


Velimir (Bata) Živojinović

Gluma u filmovima:

1956 Cipelice na asfaltu
1957 Mali čovek
1959 Vlak bez voznog reda
1960 Rat
1960 Signali nad gradom
1961 Pesma
1961 Uzavreli grad kao monter
1962 Dr
1962 Krst Rakoč
1963 Dvostruki obruč
1963 Kozara
1963 Muškarci
1963 Nevesinjska puška
1963 Radopolje
1963 Zemljaci
1964 Čovek iz hrastove šume
1964 Dobra kob
1964 Narodni poslanik
1964 Put oko sveta kao lopov
1965 Lažljivica
1965 Neprijatelji
1965 Tri
1966 Glineni golub
1966 Pogled u zjenicu sunca
1966 Povratak
1966 Pre rata kao G. Novaković
1966 San
1967 Breza
1967 Diverzanti
1967 Nož
1967 Pošalji čoveka u pola dva
1967 Praznik
1967 Skupljači perja kao Mirta
1968 Bekstva
1968 Brat doktora Homera kao Simon Petrović
1968 Ima ljubavi, nema ljubavi
1968 Operacija "Beograd" kao Nemački pukovnik
1968 Uzrok smrti ne pominjati kao Mitar Velimirović
1968 Višnja na Tašmajdanu kao profesor filozofije
1969 Bitka na Neretvi kao Stole
1969 Krvava bajka
1969 Most
1969 Oseka
1970 Žarki
1971 Doručak sa đavolom
1971 Moja luda glava
1971 Opklada
1972 I Bog stvori kafansku pevačicu
1972 Majstor i Margarita
1972 Tragovi crne devojke
1972 Valter brani Sarajevo kao Valter
1972 Zvezde su oči ratnika
1973 Bombaši kao Đoka
1973 Mirko i Slavko
1973 Sutjeska
1973 Ukleti smo, Irina
1974 Crveni udar
1974 Derviš i smrt
1974 Košava
1974 Partizani
1975 Crvena zemlja
1975 Naivko kao slikar Vidak
1975 Povest o dobrih ljudeh kao Peter Kostrča
1975 Seljačka buna 1573
1976 Čuvar plaže u zimskom periodu
1976 Povratak otpisanih
1976 Vrhovi Zelengore
1977 Beštije
1977 Hajka
1977 Ljubavni život Budimira Trajkovića
1977 Lude godine kao ginekolog
1977 Pas koji je voleo vozove
1978 Nije nego kao profesor
1978 Stići pre svitanja
1978 Tigar
1978 Tren
1979 Drugarčine kao Kosta
1979 Partizanska eskadrila kao Vuk
1979 Radio Vihor zove Anđeliju
1979 Usijanje
1980 Poseban tretman kao direktor
1980 Pozorišna veza
1980 Rad na određeno vreme
1980 Snovi, život, smrt Filipa Filipovića
1981 Dečko koji obećava
1981 Dorotej kao Dadara
1981 Erogena zona
1981 Laf u srcu
1981 Lov u mutnom kao Paja
1981 Pad Italije
1981 Šesta brzina
1981 Sok od šljiva
1981 Visoki napon
1982 13. jul
1982 Idemo dalje
1982 Moj tata na određeno vreme
1982 Nedeljni ručak
1982 Progon
1983 Balkan ekspres kao Popajev prijatelj
1983 Halo taxi kao Šugar
1983 Idi mi, dođi mi kao dr. Nedeljković
1983 Igmanski marš
1983 Još ovaj put
1983 Šećerna vodica (Zuckerwasser) kao Brankin otac
1983 Stepenice za nebo
1983 Timočka buna
1983 Veliki transport
1984 Balkanski špijun kao pekar
1984 Čudo neviđeno kao Makarije čudotvorac
1984 Groznica ljubavi
1984 Kraj rata kao Baja
1984 Mala pljačka vlaka kao Todor Strašni
1984 Nema problema
1984 Opasni trag
1984 Pazi šta radiš (Maturanti)
1984 Pejzaži u magli
1984 U raljama života kao Šteficin ljubavnik
1985 Ada
1985 Ćao, inspektore
1985 Debeli i mršavi
1985 Držanje za vazduh
1985 I to će proći
1985 Nije lako s muškarcima
1985 U zatvoru
1985 Žikina dinastija
1985 Život je lep kao pregovarač
1986 Dobrovoljci
1986 Druga Žikina dinastija
1986 Majstor i šampita
1986 Miss
1986 Obećana zemlja
1986 Osveta
1986 Razvod na određeno vreme
1986 Sekula i njegove žene
1987 Hajde da se volimo
1987 Lutalica kao gazda Dača
1987 Oktoberfest kao Skoblar
1987 Zaljubljeni
1987 Zločinci
1988 Braća po materi
1988 Jednog lepog dana
1988 Špijun na štiklama kao Ružić
1988 Sulude godine
1988 Tajna manastirske rakije
1988 Tesna koža 3
1988 Vanbračna putovanja
1989 Atoski vrtovi - preobraženje
1989 Balkan ekspres 2
1989 Hajde da se volimo 2
1989 Kako je propao rokenrol
1989 Vampiri su među nama
1990 Sex - partijski neprijatelj br. 1 kao Ciganin Sekula
1991 Original falsifikata
1991 Svemirci su krivi za sve
1992 Dama koja ubija
1992 Prokleta je Amerika
1992 Velika frka kao Sima
1993 Pun mesec nad Beogradom
1993 Tri karte za Holivud
1994 Slatko od snova
1995 Tamna je noć kao komandant
1995 Treća sreća
1996 Doviđenja u Čikagu
1996 Lepa sela lepo gore
1997 Balkanska pravila kao Šef
1997 Ptice koje ne polete
1998 Bure baruta kao otac Bosanskog Srbina, vozač autobusa
1998 Kupi mi Eliota kao 'Tabakera'
1998 Lajanje na zvezde kao Božović
1998 Rane kao vojnik na tenku
1999 Belo odelo kao gospodin
1999 Nož kao Nićifor
1999 Ranjena zemlja
2000 Rat uživo kao Velibor Tatulić 'Tatula'
2000 Senke uspomena
2001 Mrtav ''ladan
2001 Seljaci kao Jeremija
2001 Sve je za ljude kao Jeremija

Pet decenija na filmu: Velimir Bata Živojinović, glumac
Važno je biti prirodan
Sa dobitnikom nagrade „Aleksandar Lifka” o festivalima, domaćoj kinematografiji, herojima i ekranizaciji popularnih romana    
Bata Živojinović
Foto Nikola Tumbas

   

Uz proslavljenog grčkog reditelja Tea Angelopulosa, ovogodišnji dobitnik nagrade „Aleksandar Lifka” za doprinos evropskom filmu je naš glumac Velimir Bata Živojinović. Njemu je ovo priznanje uručeno na otvaranju nedavno završenog palićkog Festivala evropskog filma.

Živojinovićeva karijera traje više od pet decenija tokom kojih je odigrao više od 300 televizijskih i filmskih uloga. Mnoge su nezaboravne, a za one kultne osvojio je brojna priznanja kod nas i u svetu. „Bata je glumac plemenitog kova, simbol vremena i svedok domaćih lica, naravi i mentaliteta naroda kojem pripada, i to sve bez folklora i rustikalne retorike”, piše kritika o Živojinoviću, koji ne želi da izdvoji najdražu uloga, ali zato iskreno priznaje da postoje filmovi u kojima je igrao, a nije ih gledao. 

INTERVJU

Posle 50 godina igranja, da li se izdvaja nešto kao najvažnije u glumačkom zanatu? 

– Postoje glumci koji igraju sebe, unose svoju prirodu u ulogu i postoje glumci koji prilagođavaju tekst sebi, a tu je velika razlika. Unositi sebe u lik, to je propast za glumca. Uvek sam se trudio da proniknem u suštinu teksta i da pronađem karakteristike lika. Najvažnije je biti prirodan, a to znači naći granicu i imati meru, što je još Ostrovski rekao. Prava umetnost je naći pravu meru. Trudio sam se da je nađem, da me publika shvati, i da pravim likove koji nose jasan život i karakter, dakle, da se prilagodim onome što je pisac napisao, da to prenesem, a da pritom budem prirodan.

Obeležili ste filmove o NOB-u ali i crni talas. Šta smatrate značajnijim, reprezentativnijim?

– Postojali su takozvani strip filmovi. Bilo je vreme kada su naši filmovi nosili nacionalno-ratni karakter i beležili istoriju. Oni su dobili epitet strip-filmova i veliku popularnost su doživeli u svetu. Prenosili su naše ratne teme, u njima su naši mladi prikazivani kao vrlo hrabri, kao što je Holivud imao vestern filmove i kauboje kao glavne heroje. Junaci iz naših ratnih filmova su bili jači od svega. Rat su vodili mladi, nisu svi bili tifusari. Bili su snažni, jaki momci koji su sve to izneli. I danas te filmove gleda ceo svet, da ne govorim o bivšem Sovjetskom Savezu ili Aziji. Ti filmovi su i najbolje prodavani i najviše gledani, imali su više gledalaca nego što ima ljudi na svetu.

Kakva su scenarija koja dobijate danas?

– Dobijam scenarija za koja postoji mogućnost da se realizuju. Uglavnom ih dobijem uoči snimanja, kada je sve spremno za realizaciju. Tada ne odlučujem ništa, već ih samo prihvatim. Snimaju se gluposti i na televiziji, a naša literarna baza je u našim piscima, koji se ne bave scenarijem, iako je to ozbiljna literarna grana. Na ljudima koji se bave filmom je da što više čitaju. Filmovi koji su snimljeni po romanima su među najboljima jer imaju najčvršće scenarije.

Apelujete da se srpska kinemamatografija vrati literaturi?

– Kada možemo da finansiramo razne gluposti, možemo i filmove po domaćim romanima. I u najnovijim romanima ima sjajnih priča. Pored nagrađivanih ima i odličnih romana koji nisu dobili nagrade. Treba ih otkriti, pažljivo pročitati i pronaći bliskost sa filmom, pa tek onda ekranizovati. Treba širiti vrednost romana, jer ona ne treba da ostane među koricama. Romane najviše popularišu film i televizija. Nije dovoljno reći da je neko dobio nagradu, jer je to kapital koji se sakuplja godinama. Ne pamtim da je neki nagrađeni roman kod nas ekranizovan u poslednje vreme. Selenićevo „Ubistvo s predumišljajem” mi se čini poslednjim.

Šangajska televizija želi da snimi seriju o liku Valtera, po kojem ste stekli popularnost u Kini. Da li ćete igrati u njoj?

– Želja Kineza je da to urade i ja ću im pomoći. Snimaće se i kod nas, pa su me zamolili da im pripremim sve što mogu. Enterijeri će biti snimani u Kini, a na meni je da im sredim sve oko autorskih prava i da im predložim izbor naših glumaca, jer ja neću igrati u toj seriji. Serija se snima u produkciji Šangajske televizije, oni žele da to snime i moram sve da im pripremim što pre, koliko ovih dana.

Nagradu „Aleksandar Lifka” primili ste na Festivalu evropskog filma u Paliću, jedinom srpskom letnjem festivalu međunarodnog karaktera. Imamo li dovoljno festivala?

– S obzirom na brojnost muzičkih, trebalo bi da ima više filmskih i pozorišnih festivala. Time bi pomogli sredini u kojoj živimo i narodu u Srbiji. Nikada nije dosta festivala. Imao sam njuh da osetim šta će se dešavati na našim prostorima. Znajući političke elemente u tadašnjoj SFRJ, znao sam da će doći do raspada zemlje. To je bilo jasno na osnovu razvoja situacije, jer su se republike postepeno ocepljivale. Pulski festival sam preneo i podelio po Srbiji – glumački festival u Nišu, festival scenarija u Vrnjačkoj Banji, a osnivač sam i festivala u Herceg-Novom, gde sam napravio „Malu Pulu”. Taj festival je bio zamišljen tako da pokriva sve što je bilo u Puli.

Kako sada gledate na nekadašnji Festival filmske režije, a danas Hercegnovski festival na kojem će biti prikazivani samo srpski filmovi?

– I danas se održava Pulski festival, makar sa jednim hrvatskim filmom, pa onda vrte stare, jugoslovenske filmove. Najvažnije je da Hercegnovski festival, kako ste rekli da se danas zove, opstane. Srbija trenutno nema takav festival, pa je neophodno da se festival u Herceg novom održi.

Ima li poziva da se ponovo poklonite publici u Pulskoj areni?

– Ne. Dosta su emitovali moje ranije filmove u kojima sam igrao glavne uloge, a nema me na špicama ili sam čak kao zadnji naveden. To nešto govori.

Smeta li Vam to?

– Ne smeta mi. To je njihovo opredeljenje, njihova želja da me (ne) stiču. Kada publika pogleda film, ona zna da to što piše na špici nije tačno. Igrao sam u dosta hrvatskih filmova. Smatram da je „Breza” najbolji jugoslovenski film ikada snimljen, što je dokaz da filmove treba snimati po nacionalnoj literaturi, kao što rade mnogi u svetu, i Rusi i Amerikanci.

--------------------------------------------------------------------------

Srbiji nedostaje Lifka

– Svaka nagrada ima svoju vrednost i obeležje. Lifka je bio čovek koji je utro put filmu kod nas, koji je bio preteča svega, i zato je ta nagrada važna. On je shvatio šta će film značiti svetu, a danas u Srbiji nedostaje jedan Lifka, jer se film vidi samo na festivalima. Bioskopi su prazni, imaju malo posetilaca, a i ko će da ide u bioskop pored sjajnog filmskog programa na televiziji. Izgleda jedino maturanti, mladi ljubavnici, mada u bioskopima nema više one atmosfere kao nekada. Od 1.500 bioskopa uspeli smo da zatvorimo 1.400 i zato nam je potreban neki novi Aleksandar Lifka – ističe Živojinović koji uveliko snima seriju „Seljaci” Dragoslava Lazića.

 

Ivan Aranđelović

Izvor: Politika

Jel ima ova legenda od glumca fakultet?

ova "legenda" je ikona u kini ....cak ima i kinesko pivo sa njegovim likom......how 'bout that???

Jedan od nasih najboljih glumaca i covek koji ima najvise filmova

има,завршио је ФДУ(мада је пре тога био,мислим,и милиционер).
Неоспорно , он је легенда.Па,он је де факто,најпопуларнији светски глумац - има публику од милијарду Кинеза
Шалу на страну,Бата и неком осредњем лику да живот,нпр.као Пуфта у Мајсторској радионици или као онај Немац што ни реч не проговара,у филму Идемо даље...А у Прогону,сцена његове погибије -- чиста поезија!

Bata-kralj!
Citirao bih novinara Aleksandra Jovanovića: "Svet treba da zahvali Bati,jer da nije bilo njega, sada bi Nemaca bilo više nego Kineza!" 

У овом списку Батиних филмова недостаје " Свечана обавеза"(филм из 80 - тих)

Valter ce ostati u mom secanju kao jedan od legenda svih ratnih filmova u kojima je ucestvovao a bilo ih je dosta !!!

Bata Živojinović: U susret sedamdeset osmom rođendanu

Jedan od omiljenih glumaca Velimir - Bata Živojinović, iako će za mesec i po dana napuniti sedamdeset osam godina, radi nesmanjenim žarom. Glumački angažmani mu se svakodnevno nude. Međutim, zbog funkcija člana Upravnog odbora Filmskog centra i Odbora Sekretarijata za kulturu koje obavlja već nekoliko godina, čuveni Valter prinuđen je da brojne zanimljive role ne prihvati. Nedavno mu je u filmu „Beli lavovi“, koji kao reditelj potpisuje njegov veliki prijatelj i kolega Lazar Ristovski, bila ponuđena glavna muška uloga, ali je Bata zbog sukoba interesa, ali i zbog obraza i časti, taj angažman morao da odbije.
- Meni novac nikada nije bio bitan, a tek sad kada sam zašao u neke godine i ne razmišljam o njemu. Ulogu u filmu „Beli lavovi“ najpre sam prihvatio, ali kada je Lazar Ristovski tražio novac od Upravnog odbora čiji sam ja član, morao sam da se povučem iz njegovog projekta. Ne ide da ja glumim u filmu za koji odobravam novčana sredstva. U Lazinom ostvarenju glumio bih i bez novca, ali tada mi niko ne bi verovao. Slična je bila i situacija sa „Paradom“ Srđana Dragojevića. I njega sam morao da odbijem zbog slične stvari. Znam da bi se u medijima odmah pojavile različite spekulacije, tako da je bolje ovako - rekao je na početku razgovora bard srpskog glumišta Bata Živojinović, dok je u svom omiljenom restoranu „Bevanda“, smeštenom preko puta njegovog doma, naručivao omiljeni espreso sa mlekom.
Odlazite li u još neke beogradske restorane osim ovog koji se nalazi preko puta vašeg doma?
- Ne, samo ovaj. Kafane nikada nisam voleo. Ni kao mlađi nisam zalazio u njih. Restoran „Bevanda“ ima posebnu, mediteransku dušu. Kada sam tu, osećam se kao kod kuće. Imam svoj sto, a konobar već kad ulazim, bez pitanja, tačno zna šta da mi donese. Pošto sam posle infarkta drastično promenio način ishrane, riba i sveži morski plodovi, koji se ovde služe, neizmerno mi prijaju.
Kako se sada osećate, da li vas srce sluša?
- Osećam se odlično. Živim normalno, vodim računa o hrani, ne pijem. Nisam prestao da pušim, ali mi duvan ne smeta. Vodim pristojan život, mada nisam zadovoljan trenutnom situacijom u porodici. To je najgore. Kada nešto treba da operišete odete pod nož i gotovo, a ovo sa detetom jako boli.
Jeste li bili uznemireni zbog činjenice da ste zbog odbrane vašeg sina Miljka, koji je optužen za poslovne malverzacije, morali da idete na sud?
- Mnogo sam se sekirao, ali mislim da je ta stvar završena. Bio sam svedok na suđenju i rekao sam ono što drugi nisu znali ili nisu smeli da kažu. Ja sam rekao istinu koja može istog sekunda da se proveri na sudu. Posle toga su se stvari potpuno okrenule u korist nas optuženih.
Pošto je vaš sin na Interpolovoj poternici, očekujete li da će se i taj slučaj završiti i njemu biti omogućen povratak u Srbiju?
- Nadam se, sve se odvija u tom smeru. Videćemo.
Odlazite li često kod sina u Francusku?
- Naravno. Pariz, gde moj sin živi, je blizu, tako da Lula i ja često odlazimo kod njega.
Ima li istine u tome da se vaš sin Miljko razveo?
- Da, on se razveo. Pošto je morao da napusti Srbiju, otišao je u Francusku. Pet godina odvojenog života od supruge nije lako. Odlasci tamo-ovamo koštali su ih razvoda. Njegova supruga nije mogla da se preseli kod njega zbog njihove dece koja ovde idu u školu.
Čime se sada bavi vaš sin u Francuskoj?
- Mi u Srbiji imamo firmu za proizvodnju serija i filmova. Sad spremamo tri filma, jedan će biti interesantan za Evropu, jer će govoriti o ljubavniku čuvene Lili Marlen. Da ne bude zabune, „Lili Marlen“ je pesma, tako da se radi o Loli Andeson koja je pevala pesmu „Lili Marlen“ i 1942. godine imala koncert ovde u Beogradu. Snimanje počinje u junu.
Uskoro ćete napuniti sedamdeset osam godina, da li volite da slavite dan svog rođenja?
- Lula i ja imamo mnogo povoda za slavlje, naši rođendani, rođendani naše dece i unuka kojih, hvala Bogu, ima dosta. Sve proslave organizujemo skromno i u okviru porodice, ali uvek ih na neki način obeležimo. Nažalost, pošto moja kćerka Jelena i njena deca nisu sa nama, Lula i ja njihove rođendane proslavimo sami, pa nam oni obično pošalju slike da vidimo kako su se proveli. Sanjam o danu kada ćemo svi ponovo biti na okupu.
Kako sada, kada više nemate mogućnost da se vidite preko „Skajpa“, održavate kontakt sa kćerkom Jelenom koja živi na Kubi?
- Neko vreme sam im odavde iz Beograda linkom obezbedio komunikaciju na „Skajpu“, ali je to brzo puklo. Svako veče se čujemo telefonom, ja ih zovem. Više ne mogu da ih vidim na slici, samo ih čujem. Jelena mi mnogo nedostaje. Ona je moja ćera. Kad ona pozove Lulu i pita: „Mama, kako si ti, a kako je moj dragi tajo“, meni srce samo zadrhti. Veoma sam slab na nju, dok moja Lula stalno brani Miljka. Čujem se ja sa njom svaki dan, ali nije to to. Nisu to obični razgovori, to se bez suza nikada ne završi.
Planira li vaša kćerka da se uskoro vrati u Beograd?
- Ona već nekoliko godina planira da se vrati u Beograd, ali joj iz ambasade gde radi ne daju. Deset godina je tamo, već deset godina. Produžili su joj ugovor za još četiri godine i ne daju joj da se vrati. To se nije desilo u istoriji diplomatije. Jelena sa svojom porodicom vrlo lepo živi na Kubi i verovatno bi tamo i ostala, ali joj jako nedostaje to što nismo zajedno.
Da li biste vi mogli da se preselite kod nje na Kubu?
- Ne sviđa mi se Kuba, jer je nešto sasvim suprotno od života kakav ovde vodim. Vrućine i zapare kakve su tamo ne bih mogao da podnesem. Nigde nema veće saobraćajne gužve nego u Havani, jer svi Kubanci guraju automobile ručno.
Vaša supruga Lula za koji dan putuje kod Jelene.
- Tako je. Lula ide na Kubu na tri meseca. Ja, nažalost, zbog obaveza koje sam prihvatio ovde ne mogu više od nekoliko dana da napuštam Beograd.
Znači, tri meseca ćete biti sami?
- Pa, videćemo, možda se snađem za ta tri meseca. U Beogradu živi vanbračna kćerka mog sina Miljka, Milena, koja ima sedam godina i često me posećuje.
Na Kubu ne odlazite često, ali zato ste u Pekingu redovan gost?
- U Kini se odlično osećam i uvek se dobro provedem. Obično odsedam u hotelima u centru Pekinga, ali jednom prilikom pošto nisam imao unapred rezervisanu sobu u hotelu, nisam imao gde da spavam, jer je uvek sve prebukirano. Tu noć proveo sam u barakama kod jednog običnog kineskog para i bilo mi je divno. Nisam morao da se smejem i fotografišem po celu noć. Zaista volim Kinu. Čudno mi je bilo da se naviknem na to da kod Kineza prilikom pozdravljanja nema ljubljenja. Na jednoj svečanosti sačekalo me je dvadeset generala i ja sam poljubio tri puta u obraz njihovog komandanta, zatim je njih dvadeset ustalo da bi se poljubili sa mnom. Bilo je mnogo simpatično.
Hoće li konačno u Kini početi da se snima serija „Valter brani Sarajevo“?
- Ne mogu da nađem odgovarajući scenario, a nisam dovoljno pametan da ga sam napišem. Od postojećeg filmskog scenarija mogu da se naprave četiri epizode, a oni traže trideset. Problem je u tome što su Kinezi napisali tekst na osnovu koga hoće da realizuju seriju, ali ja sam protiv toga. Oni ne mogu da osete i pokažu taj naš mentalitet i srdačnost samim tim što ne znaju da se ljube. Videćemo, ne želim da nešto po čemu sam ja prepoznatljiv bude loše odrađeno. Ja sam u okviru ovog projekta angažovan kao savetnik serije i narator.
U Kini se gradi novi grad u kome je dosta znamenitosti dobilo naziv Valter?
- Tako je, grad se zove Bouding i smešten je sto trideset kilometara od Pekinga. To će biti najmoderniji kineski centar, a ja sam počasni građanin. Nisam prihvatio nikakvu imovinu, ali će se zato jedan trg zvati „Valterov trg“. Mislim da sam doprineo boljem odnosu i strateškoj saradnji između Srbije i Kine.
Hoćete li prihvatiti kinesko državljanstvo?
- Ne, jer to bi značilo da moram da se odreknem srpskog. Po njihovom zakonu, ne možeš da imaš dva državljanstva.
Da li i dalje često odlazite na vaše porodično imanje na Kosmaju?
- Naravno, tamo je prelepo. Pošto je udaljen svega pedeset kilometara od Beograda, odem rano ujutru, a vratim se u Beograd uveče. Tamo posedujem predivan voćnjak i baštu, koju obrađujem kad god imam vremena. Oko moje kuće na placu je šuma. Kad su dani lova, moja šuma je puna srndaća, zečeva i fazana, jer znaju da ja nisam lovac i beže kod mene. Uživam u toj tišini, ali se brzo zaželim i gradske vreve i tako sve ispočetka.
Kada konačno izlazi vaša monografija?
- Moja mala monografija od jedanaest kilograma izlazi za dva meseca. Radujem se tome, jer je dosta mojih prijatelja bilo prinuđeno da o meni priča sve najlepše. Biće prevedena na engleski, francuski, kineski i ruski.

Izvor: Hello magazin