Dejvid Edings ~ Pion proročаnstva





Ovo je prva knjiga u ciklusu od pet knjiga koje čine Belgarijadu, urnebesnu priču o tome kako je neko ukrao nešto, što nikako ne bi smelo da ode negde, a u tome će da ih spreči vrlo šarenolika družina koju predvodi Belgarat - skitnica, alkoholičar, pripovedač priča i igrom slučaja, najmoćniji čarobnjak, učenik samog Boga Aldura (koji se usput izvinjava i ograđuje od ovakvog ponašanja svog učenika), zatim njegova prelepa, mada previše uštogljena ćerka poznta kao Polgara ili kraće Pol, njen zbunjeni nećak Garion, oko koga sve i vrti. Družinu upotpunjavaju: Svileni - ubica, špijun, lopov, trgovac (u njegovom slučaju i nema mnogo razlike između ova dva) i u slobodno vreme princ Dreznije, Barak - moćni ratnik, koji je deli svu svoju energiju na pijenje, tuču i pokušaje da se ne pretvori u medveda, a poslednji, u ovoj probranoj družini je Durnik - Sendrijski kovač, kome u suštini ništa nije jasno, ali to i nije neki problem, pošto se on u svoj frci sasvim fino snalazi.
Sedam vrlo netipičnih Bogova, gomila magije, šume prepune zmajeva, trolova i drugih mitskih bića, kao i naši heroji učiniće ovaj pokušaj spašavanja sveta nezaboravnim.

Nezaobilazna lektira za sve ljubitelje epske fantastike!

Žana Cvetković a.k.a Baka Vedervaks


Naslov originala:  David Edding ~ Pawn of Prophecy
Izdavač za SCG: Laguna
Cena:                  za naručivanje preko sajta izdavača ~ 357 din, sa popustom do 241 din
                            u knjižarama ~ 370 din i više




Odlomak

Prvi deo

SENDARIJA

Prvo poglavlje

PRVA STVAR koje se dečak Garion sećao bila je kuhinja na Faldorovoj farmi. Do kraja života će osećati posebnu naklonost ka kuhinjama i onim naročitim zvucima i mirisima koji kao da su se nekako preplitali, stvarajući veselu vrevu koja ga je podsećala na ljubav, toplinu, utehu i, više od svega, na dom. Ma koliko daleko dogurao u životu, Garion nikada neće zaboraviti da su sva njegova sećanja otpočela upravo na tom mestu.
Kuhinja na Faldorovoj farmi beše velika prostorija niske tavanice, ispunjena pećima, kotlovima i velikim ražnjevima koji su se sporo okretali u ognjištima nalik na pećine. Bili su tu i dugački, masivni stolovi na kojima su vešte ruke mesile vekne hleba a dugi, zakrivljeni noževi komadali živinu i sekli šargarepu i zelen na kockice. Kada je Garion bio sasvim mali, igrao se pod tim stolovima i ubrzo naučio da čuva prste od stopala kuhinjskih pomoćnika. Ponekad bi u kasnim popodnevnim satima, umoran, legao u ugao i zurio u svetlucavu vatru čiji se odsjaj odbijao od stotina uglačanih lonaca, noževa i dugačkih kutlača obešenih o klinove duž belo okrečenih zidova. Na kraju bi, opčinjen, utonuo u san, osećajući se savršeno udobno u svetu koji ga je okruživao.
Središte kuhinje i svega što se tamo dešavalo bila je tetka Pol. Kao da je nekako uspevala da u isti mah bude svuda, i da istovremeno priprema gusku za pečenje, mesi hleb i seče i slaže na tanjir komade šunke tek izvađene iz peći. Iako je u kuhinji radila još nekolicina pomoćnika, iz nje nije mogla da izađe nijedna vekna, varivo, supa, pečenje ili povrće a da ih tetka Pol nije bar dodirnula. Po mirisu, ukusu, ili zahvaljujući nekom svom šestom čulu, tačno je znala šta je kome jelu potrebno i solila ga je, premazivala ili naizgled nehajnim pokretom posipala začinom iz neke od tegli. Izgledalo je kao da poseduje nekakvu magiju, neko znanje ili moć kakvu običan svet nema. A opet, ma koliko bila zaposlena, uvek je tačno znala gde je Garion. Bilo da savija pitu, ukrašava kolač ili zašiva tek napunjeno pile, mogla je bez gledanja da pruži nogu, zakači dečaka stopalom i spreči da ga neko nagazi.
To se, kada je malo poodrastao, čak pretvorilo u igru. Garion bi je posmatrao dok ne bi zaključio da je suviše zauzeta da bi ga primetila, a onda bi se, nasmejan, stuštio na svojim čvrstim nožicama ka vratima. Ali ona bi ga uvek uhvatila. On se onda smejao, grlio ju je i ljubio, da bi se zatim ponovo primirio i čekao novu priliku da pobegne.
U tim detinjim danima bio je prilično siguran da je njegova tetka Pol najvažnija i najlepša žena na svetu, pre svega zato što je bila najviša žena na Faldorovoj farmi – bila je visoka gotovo kao muškarac. Tu je zatim bilo i njeno lice, uvek ozbiljno, možda čak i pomalo strogo, prema svima osim, naravno, prema njemu. Kosa joj je bila duga i veoma tamna, gotovo crna, izuzev jednog jedinog snežnobelog pramena iznad leve obrve. Kada bi ga uveče ušuškala u krevetac kraj svoje postelje u sobi iznad kuhinje, ispružio bi ručicu i dodirnuo njen beli pramen. Ona bi se nasmešila i nežno ga pomilovala po licu. A onda bi on zaspao, umiren saznanjem da je ona tu i da ga čuva.
Faldorova farma je ležala gotovo u samom srcu Sendarije, izmaglicom pokrivene kraljevine, ograničene Morem vetrova na zapadu i zalivom Čerek na istoku. Kao ni na ostalim tamošnjim imanjima, na Faldorovom posedu nisu se nalazile samo jedna ili dve zgrade, već čitavo malo naselje sačinjeno od baraka, ambara, kokošinjaca i golubarnika okrenutih ka centralnom dvorištu s masivnom kapijom u prednjem delu. Duž galerije na spratu nalazile su se sobe, neke prostrane, a neke sićušne, radnika koji su preko dana bili zauzeti oranjem, setvom i plevljenjem prostranih polja izvan okućnice. Sâm Faldor je živeo u odajama u četvrtastoj kuli iznad zajedničke trpezarije u kojoj su se radnici okupljali tri, a za vreme žetve i četiri puta dnevno, da uživaju u divotama iz kuhinje tetke Pol.
Sve u svemu, beše to srećno i mirno mesto. Farmer Faldor je bio veoma dobar domaćin. Beše to visok, ozbiljan čovek dugog nosa i uskog lica. Iako se gotovo nikada nije smejao, čak ni smešio, bio je ljubazan prema onima koji su radili za njega i odavao je utisak kao da mu je važnije da svi budu zdravi i siti, nego da iz njih iscedi i poslednju kap znoja. Za šezdesetoro ljudi zaposlenih na njegovom gazdinstvu bio je više nalik ocu no gospodaru. Jeo je sa njima – što je bilo prilično neuobičajeno, pošto se većina farmera u tom kraju držala odvojeno od svojih radnika – a njegovo prisustvo u čelu glavnog stola u trpezariji izazivalo je strahopoštovanje kod ponekad preglasne omladine. Faldor beše pobožan čovek i neizostavno je pre svakog obroka jednostavnim rečima molio bogove za blagoslov. Znajući to, ljudi sa farme su se pristojno vladali u trpezariji i trudili se da makar izgledaju bogobojažljivo pre no što se bace na tanjire i činije krcate hranom koje su pred njih spuštale tetka Pol i njene pomoćnice.
Zbog Faldorove dobrodušnosti i magije veštih prstiju tetke Pol, farma je u čitavoj oblasti smatrana najboljim mestom za život i rad u krugu od dvadeset liga. U krčmi u Gornjem Graltu, obližnjem selu, mnoge su večeri potrošene na detaljne opise zanosnih đakonija sa stolova u Faldorovoj trpezariji. Oni manje srećni, koji su radili na drugim imanjima, često su posle nekoliko krigli piva počinjali da cvile slušajući o pečenim guskama tetke Pol a slava Faldorove farme širila se okrugom.
Posle Faldora, najvažniji čovek na farmi bio je kovač Durnik. Kada je Garion dovoljno odrastao da ne mora stalno da bude pod budnim okom tetke Pol, uputio se pravo u kovačnicu. Gotovo hipnotički privlačio ga je sjaj gvožđa koje je izlazilo iz peći. Durnik je bio neupadljiv čovek ravne, smeđe kose i smirenog lica, večito rumenog od jare u kovačnici. Nije bio ni visok ni nizak, ni mršav ni debeo. Bio je uzdržan i tih i, kao i većina ljudi njegovog zanata, neobično snažan. Nosio je prsnik od grube kože i pregaču od istog materijala, išarane tragovima varnica iz peći. Imao je uske čakšire i čizme od meke kože, što je bilo uobičajeno u tom delu Sendarije. U početku se obraćao Garionu samo da bi ga upozorio da se drži podalje od peći i užarenog metala koji je izlazio iz nje. Međutim, vremenom su se on i dečak sprijateljili i počeli češće da razgovaraju.
„Uvek završi ono što započneš“, savetovao ga je Durnik. „Gvožđe se kuje dok je vruće.“
„Zašto?“, upitao je Garion.
Durnik sleže ramenima. „Eto tako.“
„Šta god radio, daj sve od sebe“, reče on drugom prilikom, dok je turpijom povlačio poslednje poteze na metalnom delu zaprežnih kola koji je opravljao.
„Ali taj deo ide dole“, reče Garion. „Nikada ga niko neće videti.“
„Ali ja ću znati da je on tamo“, reče Durnik ne prestajući da radi. „Ako ne uradim to najbolje što mogu, stideću se svaki put kad vidim ta kola, a viđaću ih svakog dana.“
I tako u nedogled. Bez svesne namere, Durnik je dečaka učio vrlinama koje su činile stub sendarijskog društva: marljivosti, štedljivosti, trezvenosti i ljubaznosti.
Tetka Pol je isprva bila zabrinuta što Gariona privlači kovačnica sa svim svojim opasnostima, ali je posle pažljivog osmatranja sa kuhinjskih vrata shvatila da Durnik vodi računa o dečaku gotovo koliko i ona i prestala je da brine.
„Ako dečak počne da ti dosađuje, vrli Durniče, slobodno ga izbaci“, reče ona kovaču jednom prilikom kada je donela veliki bakreni kotao da ga zakrpi, „ili mi samo reci pa ga više neću pustiti ni nos da promoli iz kuhinje.“
„Ma ne smeta on meni, gazdarice Pol“, reče Durnik sa osmehom. „Bistar je to dečkić i dovoljno razuman da ume da brine o sebi.“
„Previše si ti blag, dragi prijatelju“, reče tetka Pol. „Taj dečak je pun pitanja. Odgovori mu na jedno i uzvratiće ti stotinom novih.“
„Takvi su dečaci“, reče Durnik pažljivo sipajući rastopljeni metal u mali glineni prsten koji je položio na rupicu na dnu kotla. „I ja sam bio ljubopitljiv kada sam bio dečak. Moj otac i stari Barl, majstor kod koga sam učio zanat, bili su dovoljno strpljivi da mi daju odgovore koje su znali. Ne bih bio pošten prema njima kada i sâm ne bih bio takav prema dečaku.“
Garion, koji je sedeo u blizini, nije se usuđivao ni da diše tokom njihovog razgovora. Znao je da bi jedna pogrešna reč, ma sa koje strane došla, bila dovoljna da istog trenutka bude izbačen iz kovačnice. Dok je tetka Pol sa zakrpljenim kotlom odmicala ka kuhinji preko zemljanog dvorišta, video je kako je Durnik posmatra i jedna misao poče da mu se rađa u glavi. Beše to jednostavna ideja a njena lepota je ležala u činjenici da bi njenim ostvarenjem svako bio na dobitku.
„Tetka Pol“, reče on te večeri, žmirkajući dok mu je ona prala uši grubom tkaninom.
„Molim“, reče ona obraćajući se njegovom potiljku.
„Zašto se ne udaš za Durnika?“
Zastala je. „Molim?“, reče zatim.
„Mislim da je to odlična ideja.“
„Stvarno?“ Glas joj je postao za nijansu oštriji i Garion je znao da se nalazi na opasnom terenu.
„Sviđaš mu se“, reče on bojažljivo.
„Samo mi još reci da si već razgovarao sa njim o tome.“
„Nisam“, reče on. „Mislio sam da je bolje da prvo sa tobom popričam.“
„Bar nešto pametno od tebe.“
„Ako hoćeš, mogu da ga pitam sutra ujutru.“
Glava mu se okrenula usled snažnog povlačenja za uho. Pomislio je kako tetka Pol smatra njegove uši veoma zgodnim za cimanje.
„Da ti nije palo na pamet da zucneš ni slovce od tih gluposti ni Durniku niti bilo kome drugom“, reče ona a tamne oči su joj sevale kao nikada ranije.
„Bila je to samo ideja“, brzo reče dečak.
„I to loša. Ubuduće prepusti razmišljanje odraslima.“ I dalje ga je držala za uho.
„Biće kako ti kažeš“, hitro se složio.
Kasnije, dok su u tišini noći ležali u svojim krevetima, Garion je ponovo pokušao da načne temu, ovoga puta izokola.
„Tetka Pol?“
„Da?“
„Ako već nećeš da se udaš za Durnika, za koga bi htela?“
„Garione“, reče ona.
„Da?“
„Umukni i spavaj.“
„Mislim da imam pravo da znam“, reče on uvređeno.
„Garione!“
„Dobro, spavaću, ali da znaš da mislim da uopšte nisi poštena.“
Duboko je udahnula. „Dakle, ovako“, reče. „Ne nameravam da se udajem. Nikada nisam ni razmišljala o tome, a nešto mi se ne čini ni da ću početi. Ima previše važnih stvari kojima se moram posvetiti.“
„Ništa ti ne brini, tetka Pol“, reče on u želji da joj ulije malo sigurnosti. „Ja ću se oženiti tobom kad porastem.“
Nasmejala se dubokim, punim glasom i dodirnula njegovo lice u tami. „Oh, ne, moj Garione“, rekla je. „Tebi je druga suđena.“
„Koja?“, oštro ju je upitao.
„To tek treba da otkriješ“, tajnovito će ona. „A sad na spavanje.“
„Tetka Pol?“
„Molim.“
„Gde je moja majka?“ Već neko vreme se spremao da joj postavi to pitanje.
Usledila je duga pauza, a onda je tetka Pol uzdahnula. „Umrla je“, reče tiho.
Garion je osetio kako ga zapljuskuje iznenadni talas tuge i nepodnošljivog bola. Zaplakao je.
Ona se odmah stvorila kraj njegovog kreveta. Klekla je na pod i zagrlila dečaka. Konačno, mnogo kasnije, pošto ga je prenela u svoj krevet i držala u naručju sve dok tuga nije otišla svojim putem, Garion ju je skrhano upitao: „Kako je izgledala? Moja majka.“
„Bila je plavokosa“, reče ona, „veoma mlada i veoma lepa. Glas joj beše umilan i uvek je bila vesela.“
„Da li me je volela?“
„Više nego što možeš da zamisliš.“
A onda je on ponovo zaplakao, ali ovoga puta tiše, više od tuge nego od bola.
Tetka Pol ga je držala u naručju sve dok ga suze nisu uljuljkale u san.

Izvor: Laguna




Pogledajte i druge preporuke:

• En Mekafri ~ Let zmajeva
• Karl Segan i En Drajan ~ Seni zaboravljenih predaka
• Lorens Darel ~ Crna knjiga
• Douglas Adams ~ Duga, mračna čajanka duše