DUŠA



Vidimo nebo prepuno zvezda,

al više duše nego očima,

i zato zvezde lice na gnezda,

belu pticu što se iz ruku otima.



Ženu bedara belih, nagu u aktu,

a prsa, grudi, ko na crkvi zvona

i srce ludo bije i tuše po taktu,

ali duše u nama pogasi vatru.



I ne više bludnica, nego madona

pred nas stane, a oči od stida

skrenu u stranu. Vidimo suzu

I dete što gorko plače i rida



A duše u plaču, muci, bluzu,

prepozna patnju, bol i tugu.

Vidimo da zvezda pada u luku,

a duse drhti i pruža joj ruku.

JA ZAVIČAJ PAMTIM



Ja zavičaj pamtim po šumama načim,

po ceru, hrastu i po međasu makljenu,

po seljacima ukletim, sirotim, ubogim,

znam ga go i bos, po pasijem vremenu.



Ja zavičaj pamtim po belog bagremu,

sećam ga se još i po orgijama psećim,

po kruški u međi i procvalom klenu,

po zorama pamtim i jutrima prolećnim.



Pamtim ga po zlu i po nesreći

i bedi i po vojskama i grobovima ratnim,

ja zavičaj pamtim i po očevoj besedi

po lošem ga pamtim putevima blatnim.



Ja zavičaj pamtim po kravi Ljubavi

i krupnim i tužnim očima joj svodnim,

pamtim ga po Uskrsu, Božiću i Slavi,

po kišama pamtim i poljima rodnim.



Po zvezdama znam i vatrama večnim,

i po vetrovima tim severnim i hladnim,

gazdama našim gladnim, nečovečnim,

po ljudima pamtim nesrećnim i jadnim.

JESENJINU



Serjoža moj, počinjem ko majka,

drhtavom rukom nežno, izdaleka,

sve propalo nije, još nam selo živi,

i još se mesec mangupski cereka.



Nekada smo i mi kad dođu aprili,

pružali ruke u oblak beličasti

i skakali po trnju ko po mekoj svili,

kao ptici bosi,… sitni vragolasti.



U rodu nismo, nit je zemlja jedna,

a i u vas su zvezde malko severnije,

ali i u nas kobila rže kad je žedna,

a keruša štenad od gazde sakrije.



Mojima ću reći kada me otpreme,

da me pristojno gospodski obuku,

odeilo s kravatom, kao da me žene,

i u džep mi stave za Tebe poruku.



I kada me trojka nebeska proveze,

a konji vranci, vile, kočijaš i čeze,

videću te tužnog jašeš na Pegazu

i o ratu slutiš,… dole na Kavkazu.

LETO



Leto je. U mome kraju,

sela ustala pred zoru,

strnici na žita mirišu,

ko dunje na prozoru.



Košeni trava stogovi,

svuda pejzaži Gogovi,

oblaci modri grozdovi,

a kapi im beli plodovi.



Na mesec laje keruša,

da ga dohvati pokuša,

bunar i đeram sa slika,

na stolu Jesenjin i lirika.



Leto je u mome kraju,

na vetru leluja jasika,

i ptice u horu pevaju,

a pesma čista klasika.



U mome kraju cvetaju,

kraj puta divlji makovi,

i tako opojno zamirišu,

kad letnje kiše padaju.



* * *

Leto sparno, vrelo je,

i sve je tiho zamrlo,

i vetru daha nestalo,

jedva nebo zaspalo.



Samo mesec bekrija

po svu noć se opija,

pijan smeška u vodi

i sucokrete zavodi.

PESMA O MARUŠI



Kažu da u doba dedova naših,davno,

dole na kraju sela našeg, u strani malo,

kućerak bio i u njemu mati samohrana,

devetnaest i sa njome čedo u pelenama.



Muža izgubi rano, govori priča znana,

na frontu ostade, premalo znamo o tom,

a procvetala tek, kao ruža miriše snom,

bez ikog sama, a muško čedo sa njom.



I proći će mesec jeden u nadi da će doć,

ko gladna godina dan se za danom vuče,

mesec ga drugi čeka, ne spi po celu noć

a čedo se pridiže već i prve glasove guče.



Muče je teške more, košmara pune noći,

a strašni snovi tek i strah joj u duše zri,

jedva da dočeka jutro, gori joj čelo, oči,

uz grudi privija čedo i ono blazeno spi.



U neko doba dana, ne zna ni sama kad,

glas poznat čuje, od sreće stala ko stub

pa naglo otvara vrata, al opet ist jad,

i nikoga, a detetu je već izbio prvi zub.



Od roda nikoga nema utehu da joj da,

majku ni oca ne zna, a baka slepa već,

al otkud snovi ti, kamo će konjica ta,

nežno privija čedo i nemo gleda u noć.



Meseci teku leno, glasa niotkud nema,

ni reči više drage, nebo kao kamen ćuti,

poruke, znaka i zima već stiže, sprema,

a dete ruke pruža, majčinu neznost sluti.



Večeri padaju rane, u sobi sumrak već,

po zidu korača senka ružna dvoglava,zla,

studen je štipa, u uglu hladna peć,

a dete na ruci spi, kosica očeva plava.



Mnogi su stigli već i on bi trebao doć,

godine prođe pola, okolo kolaju priče

pogibe iz sela puno, uze ih tamna noć,

i ona začeplja uši, a dete i “tata” viče.



Napolju severac briše, u snegu leže puti,

u prozor belina tuče i lisica u leglu ćuti,

na vrata Božić kuca, a dete, radost je tu,

sa njime bi da je deli, ali avaj tek u snu.



I zima s mukom prođe, kiše proleće slute,

ni nebo milosti nema, to parče hartije žute,

sruši se svet i pred očima joj smrači, puče,

pokleknu i pade, a dete prohodalo tek juče.



Tog je prolećnog dana u selu padala kiša,

bile sahrane dve, baka Ristana i Maruša,

eh, ime njeno umalo od tuge da zaboravim,

uz plač zapitkujem, a šta je bilo sa malim.



A njega je, i otac me blago dotače po glavi,

odvela sebi neka rođaka po ocu od majke,

i kaže, završio je školu, i postao čovek pravi,

učitelj naočit i lep i majčine naravi blage.



* * *

I sada kad selom prođem setim se priče te,

kućerka više nema, ni oca i priče njegove,

a ratova je jos bilo, pamtimo nesreće naše,

i sve one što su otići znali, a vratiti se ne znaše.



Onima iz ratova svih,

što po bojištima i frontovima ostadoše.

Po Petrovdanu, jula meseca 2002, Bern

SAMO OČI SKLOPIM



I život je proš`o, prohujo, proteko,

samo oči sklopim bane jutro novo,

mladost i detinjstvo drago i daleko,

pola veka i sve to doživim ponovo.



I vidim ljude, lica, događaje davne

bele kuće, kočije u oblak upregnute,

konjanike i vrance besne, osedlane,

seljake moje kad se rasrde razljute.



U dvorištu našem te dve šljive bajne,

divljaku trešnju kraj tarabe smreku,

pod grabom vodu vrelo, potok, reku,

zlatan mesec, nebo, zvezde sjajne.



Kuću našu vidim u strani na bregu,

staru i srušenu za detinjstva moga,

I peć s loncicima i mačka žutoga,

kad iz lova dođe promrz`o u snegu.



Ja začujem ševu s proleća u pevu,

i zrikavaca pesmu pod prozorima,

i kao Odisej kad zateže luk i strelu,

peva duša moja u slavu Bogovima.

VRATIĆU SE



Vratiću se jednom konačno, zacelo

i kao laste što se odsele pa vrate,

eh, bagremi beli samo procvetajte,

i za oproštaj mi ulepšajte selo.



Vratiću se kući u proleće neko,

volim vas proleća silno i beskrajno,

u svetu sam odavno, pobego, uteko,

vraćam se da bude zadnje oproštajno.



Vratiću se jednom konačno, zacelo,

i ponavljam stoput, osećam i slutim,

da bar skrstim ruke, il tek za opelo.

kad sklopim oči i zauvek zaćutim.

KO NEKADA



Pod prozorom ruža bela

u bokoru i miriše cela soba,

isto ko u naše davno doba,

ali duša, ona nešto nevesela.



Kraj kapije jorgovani beli,

plavi, nad ulazom se nadviše,

i čini se ko nekada procvetali,

ali tužni, ne svratiše svati više.



Dunja stara kraj bunara

nadvila se i od roda cela zlati,

i ko nekad ubere je kogod svrati,

al nad vodom likovi nam nepoznati.



A na stolu bokal vina,

slika draga, slika znana,

veče pada, a napolju mesečina,

još i sada belo-plava ko nekada.

SANJAM



Sanjam kako na konju belom,

galopom jurim poljem i selom

u konja kopite od suvog zlata,

a lica s onog sveta, nepoznata.



U snu prepoznah poljara Janka,

znamo ga kao Janka Ozrenca,

vidim ga iza kuće drva preseca

i kako bos korača bez opanaka,



kad belu šljivu kraj puta stresa.

Sanjam kako letim put nebesa,

a lagen k`o leptir i plava svila,

samo raširim ruke i dobijem krila.



I sanjao bih tako do kraja veka,

al dotače me dečija ruka meka

i prekinu od snova biser-ogrlica

k`o mehur od pene i sapunica.

CEH SMO PLATILI VEĆ



Deca su nam stranci u zemlji očeva svojih,

nikoga poznatog nema, jedino rođak koji,

i sve im je strano i tuđe, ptići su drugog jata,

i ne znači njima mnogo ta zemlja nepoznata.



A oćeve im mami i bičem čežnje bije,

prošlo i davno doba i ko da tugu skrije

i kad su kod kuće, kuća im kućom nije,

tek su na pola puta, a blizu, tik do provalije.



Da li je to san il java, ili su sveta dva,

od čijeg mi to bića gradimo pole dve,

gorko pijemo piće, a stalno puna čaša,

ceh smo platili već, a s nama i deca naša.