DORĆOL IZ DOBA KREDE

U početku, deca su po zidovima šarala kredom; ponekad u boji; krišom. Sećam se kako su nas odrasli terali: uvek bi, kao za inat, naišao neki prosedi rmpalija i grdeći na sav glas prekidao nas usred posla. (Pločnik, to i nekako – spraće se već – ali zid?!) Srećom, mnogo je manje revnosti ispoljavano kada je u pitanju čIšćenje, pa smo vrebajući priliku kad-tad dovršavali započeto. A – šta zapravo? Crteži, imena – to je bilo za one najmlađe, stariji bi ispisivali poruke, dosetke, negde pročitane misli…

Onda dođe njegovo veličanstvo Sprej. Bum! Revolucija! Kućni saveti – bespomoćni! Ali nas je već bilo pomalo sramota: prerasli! Iz škole, sve u svemu, otad više niko ne iznosi kredu.

Stvari su se uopšte izmenile. Izokrenule: svi nekako u raskoraku, odsutni i tihi, strašno ozbiljni. Novo lice grada. Događaji u novom svetlu. Na ulici – vidim – mnogo mlađi sedi ljudi nego pre (kao da im je sva kreda iz detinjstva popadala po kosi); deca drugačija, pusta.

Ipak (kao da me sunce ogrejalo!), jutros spazih neku klinku u Jevremovoj kako, na prste se propinjući, nešto pomno beleži; ne krije se; niko je ne dira. U ruci je držala – kredu!

(Iz antologije "Mamihlapinatapei", Beografiti, Beograd, 1998)

NA PLATOU - I TU OKOLO



U letnjim baštama je uvek birala stolicu sa oblim dnom. Nije pravila ustupke: kad bi kojim slučajem sve bile zauzete, dolazio sam u naizgled bezveznu situaciju da krajnje ozbiljan, pre pića, naručim jednu takvu. Konobar bi me naravno gledao belo; ne verujem da je bilo šta razumeo, no to me i ne zanima. Jer tako je malo potrebno da joj se raspoloženje pokvari, a kad nekog voliš - ti ga osluškuješ. Zato mi je jedino bilo važno da njena guza, najlepša u vasioni, dočeka jesen udobno.

(Iz antologije "Veština namigivanja Mesecu", Beografiti, 1996.

DEČJA POSLA



Dok se još igrao, sa svakog službenog puta trudio sam se da sinu – kao i otac meni – donesem poneku igračku. Ne bilo kakvu: trebalo je i mene, nečim, da opčini. Tako sam jednom, dugo tražeći, odabrao u nizu plišanih zečeva onog najnepristupačnijeg – samo zato što je bio nekako poseban. Prodavačica se (za nju su, zaboga, svi isti!) nevoljno uspentrala – usput porušivši koješta – ali ne uzalud. Nisam izdržao, morao sam da ga na licu mesta pokažem kolegama. "Pogledajte ga – ima dušu!", govorio sam raspevano, na šta su se svi, doduše vrlo pristojno, smejuljili.

Moj dečko je odmah shvatio. Dočekavši me već u krevetu, samo ga je, obema rukama, stegao, prislonio uz glavu – i zaspao. Zajedno su svetleli u mraku.

(Iz antologije "Ko je oklevetao Disa", Alma, Beograd, 2002)

TAČKA



Lepo, na njenu kožu, soba je i sutradan mirisala. Prepoznatljivo. Zgusnuto među četiri zida. Po tragovima u krevetu, košticama maslinki po podu, ne sasvim ispražnjenim čašama i gomili pikavaca u pepeljari – po svemu tome kraj nepogašenih lampi, reklo bi se da se tu sve do nedavno baš živelo. Toplota je još izbijala iz zidova.

Ako, međutim, obiđemo jedan od njih i nađemo se u kupatilu, zateći ćemo pri bledom jutarnjem svetlu mučnu sliku: ispruženog mučkarca koji glavom udara o pod, već iznemoglo, i ječi. Neće nas ni pogledati.

Nagađanja o tome šta se sve desilo odvela bi nas daleko. Odgovor nikad nije jedinstven. Što njega, ovako nasukanog, izvlačimo iz mraka a nju ne, ništa ne znači; zato, ostavimo ga na miru. Kažu, ona već jeste, sinoć – i to je trebalo videti! (preživeti, on bi rekao) – trebalo je čuti je kako se smeje i sva cepti u isti mah i priča vatreno, ustremljena, s gorčinom, priča suznih očiju koje streljaju i mlatara rukama ne dajući mu da dođe do reči, da, trebalo je to podneti i prihvatiti ponuđeno – a ima li izbora? – uzeti, jer je jedan mali mir nakon svega zaista dragocen i ona mu ga pruža, baca u lice – uz njemu jasan nagoveštaj da i sama za tim vapi. Mir. Nada. Jasno. Ona odvraća pogled. Upravo mu je, na sav glas, i rekla kad je odlazila: "Pusti me na miru!" – pa se sjurila niz stepenice.

I eto scene za prepričavanje. Komšije i slični patuljci, uostalom, zverajući uvek dočekaju svoj trenutak. Spremnim da se nađu, ne smeta im to što nisu videli, koliko ih raduje ono što jesu.



(Iz antologije "Otisci srca planete", Beografiti, Beograd, 1995.