Свеци и радници

С ове стране већ сам печен!

Свако занимање има свог свеца заштитника. Сваки еснаф слави своју славу. А избор патрона најчешће није случајан. Готово увек постоји ваљан и јасан разлог због кога неки проповедник или великомученик штити, пази и бди над радницима одређене струке


Илустровао Ђорђе Миловић

Најчешће свеци који су се за живота бавили одређеним послом данас штите своје колеге. Тако свети Михаило, крилати арханђео и чувар реда и мира на небу, на земљи штити полицајце и падобранце, свети Кузма и Дамјан, по занимању врачи и исцелитељи, данас пазе на лекаре, фармацеуте и ветеринаре, свети Лука Јеванђелиста, по занимању живописац, заштитник је уметника, свети Тома, по занимању неимар, слава је архитеката, свети Јосиф, дрводеља, слава столара и тесара, а свети Ђорђе, по занимању витез, сасвим разумљиво је заштитник војника и коњаника.

Понекад, међутим, логична веза између изабраних светаца заштитника и њихових штићеника и није тако јасна и непосредна. Заштитник стјуардеса и ваздухопловаца је свети Антоније јер је био кадар да, уз помоћ својих чудеса, за трен ока из Падове, где је живео, скочи до родног Лисабона и да се још истог дана врати. Свети Никола заштитник је бродоломника јер је за живота пловећи лађом ка Александрији од дављења спасао морнара кога је с палубе талас одвукао у море. Света Еулалија из Барселоне, која се затворена у бурету пуном шиљака котрљала низ улицу, заштитница је морнара који живот проводе тумбајући се у дрвеном трупу брода на таласима мора, а свети Фрањо, који је умео да проповеда птицама, заштитник је одгајивача живине. Винари и виноградари су за заштитника изабрали светог Вићентија због игре речи, Винцент - Вин Саинт, што на француском значи свето вино. Како год да је до њега дошло, овај избор показао се добрим јер из виногорја Француске и Италије, где је овај светац највише поштован и слављен, долазе најчувенија светска вина. Истог свеца изабрали су за заштитника и произвођачи сирћета.

Свети великомученик Лаврентије стекао је титулу заштитника библиотекара службом, а заштитника кувара и комедијаша једном реченицом изговореном пред саму смрт. Ево како је то било.
Свети Лаврентије рођен је у месту Уеска у Пиринејима. Година његовог рођења није нам позната, али се зна да је умро млад. Још као дечак отишао је у Рим и тамо започео духовничку каријеру у служби архиђакона Сикста. Спретан, благоглагољив, уверљив и надасве духовит, млади Лаврентије постао је Сикстова десна рука. Кад је архиђакон постао римски бискуп, што би значило папа, поверио је Лаврентију управљање црквеним добрима и архивима. Зато је данас заштитник библиотекара и архивара. Лаврентије је добро обављао посао, а онда је дошао кобни дан лета господњег 258. Цару Валеријану дојадила је пошаст нове вере која се необуздано ширила из темеља подривајући поредак на коме је почивало царство. Тада је Валеријан издао едикт о коначном брисању хришћанства из царства. Тај едикт, неумољив и суров царски налог да се хришћанство збрише огњем и мачем, проузроковао је погубљење многих хришћанских духовника. И сам Сикст је ухапшен. Лаврентије га је срео на путу ка губилишту и завапио: „Куда идеш, оче, без свог сина? Куда журиш, свети епископе, без свог ђакона? Раније ниси хтео да приђеш олтару без свог слуге, а сада се пењеш на жртвеник без мене.” А бискуп римски пророчански му је одговорио: „За три дана и ти ћеш за мном.”
Тако и би. Већ сутрадан царски војници ухапсили су Лаврентија. Захтевали су да се одрекне Христа и спали свете књиге. Одбио је. Надајући се да ће га тиме нагнати да промени мишљење, бацили су га на муке, споре и сурове, али млади свештеник остао је непоколебљив у својој преданости вери. Мучитељи су били збуњени. Лаврентије не само да је немо трпео бол већ им је и пркосио. „Уморићете се пре ви мучећи ме него ја трпећи”, подсмевао се својим џелатима док су га бичевали. „Чините ми услугу, пошто сам одувек намеравао да крвљу запечатим своју веру у Христа”, говорио је с осмехом док су му гвозденим клештима откидали месо. Није поклекао ни кад су му справама за мучење дробили кости. Постало је јасно да је непоправљив инаџија, а оно што се не да поправити, мора се уклонити.
Представници царске власти с најширим овлашћењима и изговором вишег државног циља бацили су ђакона на роштиљ да се пече. Тада је, опружен на ужареним шипкама роштиља над жаром, будући светац једном једином опаском заслужио покровитељство над двема професијама - куварима и комедијашима. Миришући дим сопственог печеног меса, рекао је: „Мислим да је време да ме окренете, с ове стране већ сам печен”.

Дејан Станковић
Политикин забавник