LICA:


   Luka, profesor istorije u Beogradu

   Andrej P , cudak

   Doktor, cudak

   Glumica, cudak

   Slavko, konobar, sasvim normalan

   1. inspektor, tako dosadno normalan
   2. inspektor, zapisnicar onog prvog

   dvoje djaka u parku, u vise poza

    baba- prostitutka , zena jasnih tarifa


     1 ( Stara klasicna kafana sa 4 stola, siromasno opremljenim sankom i kariranim stolnjacima na stolovima. U kafanu ulazi profesor Luka (40)- u jednoj ruci drzi akten tasnu iz koje vire papiri, pod drugom rukom je fasckila takodje puna papira... Hoda trapavo i pravo ide ka stolu, koji je ocito njegovo uobicajeno mesto)


     konobar: (brise krpom sto)  Zdravo profesore, kako je danas...

     Luka: (bojazljivo, smotano) Ih kako, pa ide nekako, plate nema, dani isti... ma ide, taljiga kad mora...kako ce i biti...

     konobar: E vi skolovani cete da nas saranite... kad vi kazete- ide nekako, moze se- ko ce onda da se buni...

     Luka: Bunio se, ne bunio isto ti se 'vata, moj Slavko... Sam covek da uradi nikad nista ne moze u zivotu, a da juris i skupljas druge oko tebe nije tvoje...  Onda, cutis i drzis svoj cas... Sto pre shvatis da ne mozes mimo sveta manje ces patiti... Gledas kako drugi, pa i ti tako nekako...

     konobar: Pa, ja, moj profesore, zato ja i jesam kelner... niko te nije terao da ucis skolu, sad ipak ne smes da cutis... (donosi mu vinjak)

     Luka (naginje): E, ziv bio ti meni, moj Slavko, kod tebe treba piti... Jedini ti sipas koliko treba... Gde ce dusa ovima sto i na vinjaku zakidaju... I tu gledaju dusu da ti uzmu... Donesi jos jedan, pa da polako krenem kuci...

     konobar:  Ih kuci... sta ces kuci...tek si dos'o... ko te tamo ceka pa da zuris... zidovi tamo,  zidovi ovde... al ovde ima makar zive duse... Neko opsuje, zapeva, razbije... to je, brate, zivot... vidis i kako se raduju i kako tuguju... Ma, ja sam uvek govorio (dok odlazi prema sanku) onaj ko nikog nema kuci treba da se, brate, preseli u kafanu...

     Luka: Vidis koliko imam zadataka da pregledam... Ne sme se dugo ni u kafani... Obaveze cekaju...

     konobar: Pa pregledaj ih ovde... Za platu koliku imas ne isplati se ni nositi to kuci... da si skupio toliko starog papira zaradio bi vise... Nema vajde od skole... Kad se jednom ozenis dete samo na zanat da saljes... Ne zamara puno glavu a para kane...

     Luka: Cuj- kad se ozenim...?! Pa koja bi za mene... nemam stan, nemam pare, omatorio sam, izgubio kosu, vid... Ni za koga ja nisam...

    Andrej P: Nemoj tako, prijatelju...

(konobar i Luka se okrenu iznenadjeno prema Andreju P, neznancu koji sedi sam)

     Andrej P: (odsutno) Nema tog profesora na svetu koji nikom ne treba... Imas djake pred sobom... mozes da ih ucis svemu... Svaki dan od njih pravis ljude... govoris im da razlikuju dobro od zlog, pricas im kuda da krenu, koji put da odaberu...

Luka: Dzaba... nece vise deca da znaju sta je dobro, sta zlo, ne zanima ih to, privoleli su se zlu dobrovoljno sami... zanima ih novac, vlast, moc, uspeh na brzinu...zlo je brze, pa ih pre i povuce...

Andrej P: Utoliko je za tebe lepse, zar ne? Veci je izazov pred tobom... Kreces iz minusa, a znas da mozes mnogo, ti mozes da presudis... Oni vec vole zlo... onda ih podignes do nule, pa iz pocetka, ka plusu... Razumes?

Luka: Ti mora da zivis u nekom drugom svetu... U nekakvoj sopstvenoj kapsuli i da ne znas sta se desava okolo... Da si zadnjih dvadeset godina u skoli drugacije bi ti pricao...

Andrej P: Jesam... zato i kazem sto znam... I ja sam profesor... Zapravo bio sam...

Luka: Kolege znaci... Zasto kazes bio...? Mlad si covek...

Andrej P: Zato sto je sve bilo u mom zivotu... Bilo, pa proslo...

Luka: Odakle si? Imas torbu... Dosao si odnekle...?

Andrej P: Ne znam ni sam... Ne znam odakle sam...

Luka: Kuda si posao onda? To mora da znas...

Andrej P: Sada vise nigde, cini mi se... Do malopre sam znao da sam posao u kafanu...

Luka: Pa negde ces svakako otici kada izadjes odavde...?

Andrej P: U drugu kafanu, valjda... Ima u ovom gradu kafana koje rade duze od ove...

Luka: A kad se i one zatvore?

Andrej P: Pa tad ce se valjda opet otvoriti ova...

Luka: Zanimljivo...

konobar: Nema ti da brines... Ne zatvaram ja sve dok se narucuju pica... Dok pijes sedis...

Andrej P: Pa da, tako to biva, dok imas pare svima si dobar... kad nestane, onda napolje...

Luka: Slavko, donesi jos dva vinjaka na moj racun...

Andrej P: Zahvaljujem... Ne brini, dobri covece... imam ja para jos godinu dana da sedim ovde i pijem... samo vise nema ni dobrog ni zla u meni... nema vise razlikovanja dana i noci... Voleo bih da ga jasno kao nekad raspoznajem pa da opet mogu uciti decu kao ti...  Zato su mi dzaba pare... Mozda kafana pomogne... Nekad i uspe... Kada ispijem dovoljno ucini mi se da tacno znam raspoznavati svaku rec... Da znam koja je bila zla, a koja je recena na mestu...

Luka: Mora da si se mnogo toga naslusao u zivotu kad tako pricas...

Andrej P: Vise nego sto mozes i da zamislis da ima reci na ovom svetu... A sad se sve nekako pomesalo... Kao da ne znam u svakom trenutku sta je ko kad rekao... samo imam u glavi hrpu reci, gomilu likova... Vidim kako se usne pomeraju, kako se sipaju psovke, vidim kako oci bez reci ostaju, vidim noge kako preticu pamet, vidim pamet kako pretice srce... a vise nista ne znam... Koga ja ovakav onda da ucim... konobar, dodji, naplati...

(konobar prilazi)

Andrej P: Naplati i njegovo sve...

Luka: Ne, to ne dolazi u obzir... Prosli vinjak je moj...

Konobar: Uf, ako naplatim i njegovo sve, ne mislim da ces da se radujes, drugar... On ovde pije na crtu... plati kad dobije platu... Zivi preko puta, prakticno je pola ovde, pola tamo... Ne brini, placa on svoje dugove...

(Andrej P. daje u velikim guzvama pare i ne vodi racuna koliko novca daje)

Andrej P: Uzmi i ne pitaj nista... samo uzmi...

(konobar bojazljivo uzima)

Luka: Ali, molim vas, zasto sve ovo.. To su racuni pravljeni danima... nedeljama... prvi put me vidite...

Andrej P: Nisam ja tebe zaprosio, prijatelju, pa da me podsecas da se prvi put vidimo...Pare su to, samo obicne pare... Obicne, papirne pare... Nema to nikakvu vrednost... Samo glupim ljudima vrede pare, samo prost i primitivan svet veruje da pare nesto cine na ovom svetu... Cine kod mase i kod prostaka... a u sustini... nista...

Luka: Pa... mozda... ne kazem... I ja bih tako mislio da ih imam... Drugacije ti je kad tako teorijski razmisljas, drugacije kad si u praksi sateran uz zid... Mozes misliti da pare ne vrede nicemu, ali probudis se gladan... Od cega da kupis burek, a..? Reci ti meni...

Andrej P: Hoces li da zaradis pare...? Nista da ne radis, a dobijes... Iznajmi mi sobu u svom stanu... Platicu ti koliko zelis...samo na par dana...  Necu se dugo zadrzati ovde...

(konobar i Luka se pogledaju, konobar mu upadljivo daje znak da ne pristane i da mu je covek cudan)
Luka: Pa, i ja sam sam podstanar... Nemam sta da ti izdam...

Andrej P: Pa izdaj mi pola tvoje sobe...

Luka: Pa to je i jeste kao polovina neke normalne sobe... I to je rupa... Mala vlazna soba, cajna kuhinja i mali wjc... nemam ni kadu... Nemam sta da ti izdam...

Andrej P: Ma kako nije...? Sta je to cetrdeset godina... Nista, bas nista...  Eto, ispricacu ti pricu... Moj otac se tek tad drugi put ozenio...I zapravo je tek tada poceo njegov pravi zivot... Sve do tada je samo cekao na red...  Pazi, on je od ranog detinjstva bio zaljubljen u svoju sestru...

Luka: Sestru...?

Andrej P: Da, rodjenu sestru. On je imao sedam godina kada se ona rodila. Kaze da se zaljubio u nju kako su je doneli iz porodilista... Prelepa, cista, nevina, neiskvarena, direktan susret sa olicenjem Lepote i Naivnosti... samo dusa, nista vise... Uzgajao ju je za sebe, uzgajao... Kada je imao trideset godina otisao je od kuce... Kaze da vise nije mogao da izdrzi u tom kovitlacu osecaja, mrznje i ludila, strasti i ljubavi, ljubavi...

Luka: A da li je ona znala za to...?

Andrej P: Kako da nije... pa ona ga je i zamolila da ode od kuce... Trebalo je izdrzati tolike godine, ziveti pored svog sunca i andjela, a nijednom ne okrenuti glavu prema svetlosti... Trebalo je saditi vocku, zalivati je, a ne pomirisati ni cvet, a kamoli otkinuti plod, zagristi ga, pustiti da ti topli sok curi niz bradu, da se sav ulepis u seceru kog isisas...

Luka: Ih... ipak sestra...

Andrej P: Sta, moj profesore, ipak sestra... Hajde, reci i sam, da li je u redu da covek upozna zenu i posle prvog razgovora ispostavi se da oboje vole Bitlse- da li je to strasno sto imaju istu omiljenu grupu...

Luka: Pa, nije...

Andrej P: A ispostavi se da oboje imaju istu boju ociju...a? A? Sta sa tim...

Luka: Ih, pa sta sa tim... Toliko ljudi ima istu boju ociju...

Andrej P: Pa eto, znaci nije problem ako zavolis nekoga sa kim imas istu boju ociju, isti ukus, istog omiljenog pisca, ili istog krojaca, ali ako znas da te je od istog coveka napravilo seme- to je problem... To moze da ti promeni zivot?! Znaci vec su ti izabrali- time sto je tvoj otac odlucio da dva puta baci svoje seme strasti- a bas ta dva semena pala su na dve duse koje su u Carstvu cekale spremne jedna na drugu- i ti tek treba da se odreknes svog reda? Svoje sudbine? Svog prava da iz carstva dusa uzmes svoju polovinu koja luta i trazi te?!

Luka: Pa ja... mislim ne kazem... Mozda si u pravu... Ja sam ti nekako patrijarhalan po tom pogledu... Sestra je, brate, sestra... to mi je nekako sveto... a i vidis tvom ocu je bilo...

Andrej P: Moj otac se borio protiv toga... poznavao je sebe toliko da zna da mora otici pokusati da zaboravi... Ozenio se, ali nije moglo... nikako nije moglo... nista... Time sto je izgubio svojom voljom jednu dodeljenu da mu bude sestra- pretvorio je tu drugu, nesu|enu u sestru... Spavali su u razdvojenim sobama i ziveli u razdvojenim zivotima...

profosor: A to... drugi put?

Andrej P: Pa drugi put je bilo ono sto je moralo biti. Vratio se po nju i ozenio se...

Luka: Po sestru?!

Andrej P: Da... Onda su dobili mene...

Luka: Ti si iz braka svog oca i njegove sestre? Oca i svoje tetke... iz veze majke i svog ujaka? Ti si sebi brat od ujaka i brat od tetke? Tvoja majka je sama sebi zaova i snaha... tvoj otac sam sebi...

Andrej P: Ne seri, covece. Sta to pricas... Mozes tako do sutra... Pa nista ne razumes... Citav zivot nista ne razumes... Citav zivot zivis u slepilu... Ja sam se rodio iz ljubavi, ogromne ljubavi, to je jedino sto mi je vazno. Znalo se da cu se ja roditi jos i kad su se oni sami rodili- njihove duse su morale biti spojene... Pokusavali su da misle tako kao ti, pokusavali su da uguse sve sto je bilo cisto u njima, nazivajuci to prljavim i svetogr|em, plasili su sebe svim i svacim, ali vidis ziv sam i zdrav... nemam sest prstiju na ruci, nemam dve glave, imam jedno srce i pravilniji puls od tebe... kako pricaju ljudi ne bi li jedne druge plasili... Posao sam u skolu sa sest godina, jer su psiholozi rekli da imam bolju inteligenciju nego vecina vrsnjaka... Zao mi je sto majka nije sve to videla...

Luka: Umrla je...?

Andrej P: Njihov otac, a moj deda, nikada nije mogao da se pomiri sa tim... I on je bio bas tako dobar, al zadrt covek- ko ti... Sta ce ti sto si dobar i sto imas dobre namere kad nista ne mozes da shvatis, kad ne mozes da prepoznas... dobrota ima smisla samo na pametnom coveku... glupog cini jos glupljim... Dosao je... trazio da se dete da u dom, da se ona vrati kuci i da je uda u drugi grad... Ona nije htela... on pucao u nju, pa u sebe... Ubio je svoju cerku...

Luka: A tvoj otac...

Andrej P: Otac je posao da kupi drva za zimu... majka je bila slabog zdravlja, morali su da loze skoro danonocno... Dobijala je groznicu, drhtala... Molio sam ga da me povede... Majka mu je rekla sa kreveta: povedi ga, molim te... Mislim da je znala sta ce se desiti... Kao sto je znala da ce se otac kad tad vratiti po nju, i kao sto ga je cekala i kada je on bio ozenjen... Tako je i osetila kad joj je kraj... Kada smo dosli krv svuda... Zaustavljene oci... odjednom nema vise zivota... samo stoji, sve stoji... sve se  pretvorilo u drvo i kamen... i krv...ali nigde sjaja na njoj, samo mrtva boja krvi... Znas, kao malog su me ucili da su mravi crni,da je noc crna, da su oci mogu biti crne, ali postioji samo jedna crna boja... to je boja osusene krvi na ljudskom telu...

Luka: ... pa... uf... sedi... evo sedi... (a vise je on sam poremecen) popi vode... (donosi mu casu vode koju on sam popije ispred Andreja P.)... tebi bas nije lako... Deda je ubio tvoju majku i sebe... ti si ubio coveka koji je hteo da ti ubije zenu... otisao u zatvor... sa zatvora na ratiste...

PESMA LJUBE PRELJUBNIKA

Pa mi kazu tada kad me tamo nadju,
i kad dugo sapcem ja sa slike licu,
u crno se zavij, postuj pokojnika
i ostavi senku sto bacas na mermer
ti ne ljubis sliku, ljubis umrlicu
pa s tri tvoja prsta opisi tri krsta.
   
Kako to da umre onoliki covek,
to sto me ne ljubi ubilo ga nije
zalud mi pricate, sa vasih usana
gubi se glas u vetru secanja
k'o pijuk pileta u sumi bikova.   
Pa mi kazu tada kad zenica nemam
jer ih kao metke bacam na prozore
na njima ga neces vise ustreliti
ti si ziva draga mrtvig kapetana
preostala nada iz mrtvackih dana
brzo sa tri prsta opisi tri krsta.
   
Zar da palim svecu zivom ljubavniku
i umrlom zovem ja njegovu sliku
zar da proslom zovem svoju ljubav jadna
kad mi dusa spava u njegovom liku?    
Pa mi kazu tada kad me jauk uzme:
Udova si sada, al se zivet mora
i njegove stvari premesti iz stana
na kapiju stani i podigni glavu
sutra cemo dati cetrdeset dana
i tu ces da vidis ko mu je sad draga
pa Tad sa tri prsta opisi tri krsta!   
Zar sto drugu voli ja svece da palim,
a mene sto ne vidi u grob da ga stavim,
zar zemljom da hranim svoju ljubav, jadna,
a njegovu srecu sa mrtvima slavim?

Zar dani su prosli umrli ko ovi,
zar kad umru dani umiru i snovi,
a sto uzme snove zar se mrtvim zove?

Zar crno je tacka na putu tragova,
zar crni se svako slovo sa imena?
Uzmite  vase crnilo, crnjani,
Crnim vam crno crno zacrnilo
putevi su moji vazda razcrnjeni
njegovim srcem sto je ovde bilo.   

Kad se rodi Natalija

U  mesecu gamilionu, kad se rodi Natalija,
                        kad snegovi se krave
                        i macke se pare
sa scene cu sici, uci u publiku
                       gde svetla se gase
                        i mirisu trave
da predstavu gledam s malom vodolijom
da prepozna tebe u naslovnom liku.

U mesecu gamilionu, kad se rodi Natalija,
                        kad peci se pale
                        duge noci jave
uzecu je sebi u sred jednog dana
u mali moj grad tog dana odvesti
                        gde mirise reka,
                        gde planina ceka
da prepoznas sebe u dnu njenog dlana.

Pomislices mozda da sam se vratila
                       kad usne se skupe,
                        kad oci zacute,
u gradu detinjstva tog gamiliona
                      gde sunce ne sija
                        a sneg mi ne prija
moci cu da kazem sve sto precutala sam
samo onog dana kad se rodi Natalija..

Hodocasce nekadasnjih

Prolaze mrtvi nocas po gradu,
hodaju lagano bas kao tragaci,
sve u koloni, ko senke na zidu,
pred predstavu naklon kao da spremaju,
vojnici, rudari, slovoslagaci,
lekari, lovci, bivsi trubaci,
glumci i vuci, ranjeni fazani
zidari i sudci, zlatni kopaci
veseli i tuzni, promaseni dani.

-Dobro dosli 'vamo kod nas
Izabrani, za trpezu!
Cekace vas bela vina
i svirati lelek trube
Sapnete li nase ime
pokraj uva mrtvackoga
                      kad vas ljube
                        kad vas ljube?
-Dobro dosli, mrtvi ljudi,
sta se radi tamo kod vas,
ljube li se iste zene,
posred vrata s daskom lazi,
cujete li odjek eha,
poviknutog glaska :"Mrtvi!"
                        kad vas trazi
                        nekad drazi?

- Hajte 'vamo potonuli
iz brodova, olupina
iz dubina okeanskih
potopi vas tudja plima
ovde je ko nekad suvo,
pod cebetom nekadasnjim
                       jos nas ima
                        jos nas ima!
 


Odlaze nocas mrtvi natrag kuci,
sa ovog svetla istine il dna,
kovaci, kopaci, srecocekaci,
milovani, samci, tuzni pevaci
tudji, ili svoji, davno oplakani,
providnih telesa, stigli sa nebesa,
veseli i tuzni, promaseni dani.
                        -Gde ste bili mrtvi ljudi
                        smrt vam dusom lepo stoji,
                        ko ordeni uniformi,
                        pustite li suzu nekad
                        za kristalom polomljenim
                        na rub stola sto je stao
                        vasom rukom odgurnutom
                                               tek tad pao
                                                tek tad pao

NE MOZE SE BEZ OBLIKA
                                     (1991)
                                      ("Pred odlazak u kamin", 1994, KPZ)
                                                 "Novi Sad- Srpski Pariz"...
       
     "Novi Sad- Srpski Pariz"...
Kako mi je nocas prestonica tesna, i kako mi ubavi Srem ne daje ni siljer, ni nektar, ni malvasiju, ni sljivovicu... 
Sve je nocas pusto, s bojom indiga, ni vladike, ni djenerala, ni gradjana, ni purgera, ni trgovca, ni paora, ni cinovnika, ni bostandzije...
U jednom uglu samo je gomila opusaka, a u drugom zapocet crtez ugljem bez nade da ce se skoro zavrsiti, jer " ne moze se bez oblika, bez tezine i bez linije"... Polako svice, sa starog gramofona dopiru neke engleske balade, a ja i dalje drzim ugljeni stapic, i kroz posmatram " srpski Pariz".
Znam, moj profesor i u ovo pusto vreme razmislja o formi i tehnici, kroz sat i petnaest minuta ustace da se pomesa sa bukom na ulici i drugim prolaznicima. Kao i proslog maja sigurno dolazi svaki dan da odrzi poslednje pripreme pred prijemni ispit.
Setih se odjednom njega sa onim papirnim licem, kosom koja je polako pocela da nestaje, i ocima cija se boja dugo trazi, dok govori uvek istu recenicu:
-Ko je ustao neka sedne, a ko nije neka izvoli da ustane, pa nek odma vrati svoj tesko pokretni sedalni deo...
Nas devetoro se nemarno spustamo na svoje stolice koristeci poslednje minute za zivahno i vatreno raspravljanje o maturskim odelima i predstojecem ispitu. Profesor vadi svoje jeftino naliv pero i pita suvo:
-Koji je danas?
-23. 5. 1990, najnovije ere!
-Eto, i za prosjacku platu ja treba da dvadeset puta postavljam isto pitanje. Sramota, nema sta!
Profesorov glas se izgubi negde pod tezinom buke automobila sa ulice, skripe guma, naglog kocenja pred semaforom, naseg prisustva, dekoncentrisan toplinom maja i zivotom koji je vrveo izvan prozora.
-Odmah da su se zatvorili prozori!
Na profesorovo naredjenje vojnici ne reaguju vec i dalje nemarno sede kao da svak mislio da je to upuceno bas onom pored njega, kao da nas ima cela kasarna, a ne samo devetoro. On brze bolje stavi cep na svoju penkalu, uze vazduha i sad vec viknu:
-Odmah da su se zatvorili prozori! Maricu, Kovacevicu, samo vi od mene pravite budalu, za vas ja nisam nikakav autoritet, gospodja tasta to takodje cini svakog prvog u mesecu kad kuci donesem manje nego zetovi svih njenih komsinica, mesar mi uvek da manje mlevenog mesa, kao da se boji da kilogram ne mogu platiti, a frizer me uvek podsisa vise, i jos tvrdi da mi je ucinio uslugu, jer se to vice placa. Ali sta je mnogo- mnogo je. I vi, gospodo, predjite na vreme kod kolege preko puta, spremajte se da studirate geografiju, pa vozikajte turiste po pijacama, a ne ko glupani, na umetnost. Pa, budite vec jednom mirni.
Pogleda nas, saceka da se smirimo, a onda poce monotono:
-Nema veze, profesorima su barem ostavili dnevnik, pa lepo zapises ko ne prati pripremnu nastavu. A kod kuce nemas ni dnevnik, a sam si protiv vecine.
Govori kao da mu je pred osima samo jedno:
-Ma, ne isplati se, nikoga ja nisam nikada ni zanimao, a sve je ovo meni vec preko glave, dosadilo mi je i u srednjoj skoli, pa na fakultetu... Po ko zna koji put ovo premotavam. I ovo neki zovu intelektualnim poslom! A kod kuce kaci ves, cuvaj decu, idi u prodavnicu- jos bolje! Ali, moram ove glupane da spremim za taj prokleti prijemni ispit, i to jos za prosjacku platu.
Pricao je profesor taj dan o starom Rimu i antickoj Grckoj. Pricao je o nekim zenama i njihovim oblinama.
Kaze- " Da, to je najbitnije"... a onda doda "mislim za crtez, naravno"... Onda se seretski nasmeje, dune na prozor, potpise se na zamagljenom delu i kaze:
-Bice od vas nesto.
Onda se prene, ponovo namrgodi i kaze:
-Normalno, bice od vas nesto ako vas ja spremim a meni za ovu platu to uopste ne pada na pamet.
I tako u prici o oblinama, formi i vajanju prosao je i taj cas, 23. maja. Posli smo polako prema vratima da tu teoriju primenimo u praksi, pa bilo na zenskim ili muskim oblinama. Profesor me zadrza, iako sam krenula prva da izadjem. Buka prestade, ostali izadjose, pobegose na praksu, a profesor se okrenu prema meni:
- Vidim, poceo sam da gubim slusaoce pre nego sto sam ih i dobio. Pametna si ti devojka, bolja si od njih, neprikosnoveni talenat. Hm... barem mi se cini, a obicno ne gresim... Hocu da te spremim i za prosjacku platu. Sedi, pocecemo cas.
Seo je na svoju stolicu, skinuo naocare, poceo da se klati, otvorio usta kao da zeli nesto vazno da kaze, pa progovorio:
-Bila jednom jedna Linija, majka joj je bila Oblik, a imala je i sestru- Tezinu. Majka im rece: "Svuda cete me pratiti i ciniti sta ja pozelim i zatrazim. I gde budem ja bicete i vi, i gde budete vi, bicu i ja. Krv nam je zajednicka i ne smemo se odvajati, inace ce sve biti kuso i bledo.
Pogleda me upitno, i sam dajuci odgovor klimnu glavom, pa nastavi:
-Hajte, gospodjice, stavite vasu ruku na obod klupe i klizite polako. Osecate li obline, preciznost, osecate li kako je to glatko, perfektno nezno. Popenjite se na klupu, hajte, hajte, gospodjice, ne premisljajte se- sa obe noge na klupu, cvrsta je ona. E, tako. Sada stavite svoje ruke na struk sa strane i spustajte ih lagano niz kukove... osecate li ih? Pa, normalno da ih osecate. Sidjite sada, evo uzmite kredu, milujte je, osetite oblik. On se ne unistava lako. Vidite li kako je to divno, bebice?
Sebi u bradu, pomalo smekerski i pokajnicki sapnu:
-Ah, Mitke, on se lud i rodio.
Onda shvati da nije dovoljno dobro procenio svoj sapat, da sam ga cula, pa pomalo ljutito rece:
-Hajde, sta cekas, pridji tabli, i kredu u ruke, nacrtaj liniju sa majkom i sestrom. Nikada ne razdvajaj porodicu- to ti je zlatno pravilo.
Pridje i svojim prstom, vlaznim od sundjera nacrta liniju na tabli.
-Slusaj je, govori, ima dusu. Hajde, sad ti.
Nacrtah liniju sa majkom i sestrom, povukoh je lagano, polako, da ne narusim tu harmoniju sapata, pokreta i nacrtanog. Tanka i prozirna linija, nezna... Gotovo da moze da miluje.
-Ne valja, nije dobro. Pogledaj je, ne dise! Ozivi je! Udahni joj zivot, rodi je, stvori je. Kad to naucis onda ti ni Akademija nece biti potrebna. Osecaju te niko ne moze nauciti, to istisni sama iz svog srca i hrabro pretvori u liniju. Vazno je samo da se ne predomisljas. Idemo zajedno.
Profesor rece to smireno, pokroviteljski, toplo. Prodje iza mene, uze moju ruku sa kredom u svoju, i polako je prisloni uz tablu. Mekano, svojom izboranom, sirokom rukom, i mojom hladnom i zelenom poce ploviti po tabli.
-I linija, i linija, i linija. Idemo na drugu stranu, i linija, i linija i linija... Samo tako, dobra si ti devojka.
Kretali smo se po nekom taktu, bez muzike, tu, pored katedre, samo moj profesor, ja i svi oni oblici koje rodismo i kojima podarismo zivot. Okretali smo se po kabinetu, Njihali svoja tela, udaljili od table, samo plovili i plovili. Skliznusmo na podijum do katedre, svet se i dalje okretao, mi mu nismo smetali, bili smo tu, na skolskom parketu, dok je moj profesor i dalje ponavljao:
-I forma, i oblik, i tezina...
Kako njegove zenice imaju sve to, kako su mi blizu dok proucavaju moje beonjace, usne i obraze. Valjda je tu skrivena i definicija za sve crteze i slike.
Skolom se zacu zvono - resko, tvrdo, cvrsto i oporo, ono koje mirise na bagrem, kredu i sundjer, na kraj skolske godine i fakultet koji dolazi.
Profesor brzo ustade, obrisa prasinu koja je na njegovo odelo dospela prilikom predavanja o oblicima na parketu. Uze onu kredu sa poda, izlomi je u rukama, smrvi je potpuno i rece:
-Da, oblik je neunistiv, unistio sam samo kredu.

Ima tu neceg, izgleda, pricaju ljudi istinu, "Srpski Pariz" je najlepsi pred zoru, najlepsi u svitanje, najopusteniji i najmirniji, okupan modrom glazurom prekinutih snova glasnim budilnikom za prvu smenu. Valjda se tek sada kao svaki pravi boem, vraca kuci.
A ja, ja i dalje stojim sa stapicem od uglja i ne mogu da zavrsim crtez. Ne mogu, jer nema oblika, nema tezine, nema linije... Gledam ga, ali nocas nisam u stanju da mu udahnem zivot.

SRPSKA VILA



Milos Obilic nije stradao na Kosovu.
Ustrelila ga je moja majka u grlo bijelo jer je lepse pevao od nje.
Nadmasio je i u igranju i u pevanju, pa ga pogodi njena osveta.
Nehotice je naisao na nase kolo i tako nepozvan  usao u nase carstvo. Ostale vile ga odmah htedose ustreliti, no moja majka ne dade. Rece nek se vidi ko ce koga  nadmasiti, pa ga potom sama ustreli. Secam se, nije ni trepnula, samo je svoju dugu kosu premestila preko levog ramena, a na desno namestila luk i strelu. Ostale vile ih opkolise, pa u kolu zapevase:
"Devet vila, devet sestrinica,
i pred njima vila Jerisavlja,
sto je njima staresina bila."
Moja majka Jerisavlja se samo nasmeja i odape strelu. Milos joj pade pred noge.
Izgubio je, znaci, glavu zbog nje, a ne zbog Murata.
Moja sestrica je bila posestrima Marka Kraljevica. Jednom ju je zatekao kako spava na suncu kraj izvora, pa je zastitio od sunceve zege. Kad se probudila i videla ga ispred sebe poklonila mu konja Sarca, vernu ljubu i uvek srecu na mejdanu.
Za nas kazu da smo izuzetne lepote, da smo visoke i hitre, i da imamo ruse kose. Od ramena pa do potkolenica pruzaju nam se krila i mozemo da letimo, mada to cinimo samo kad je neophodno i kad smo u opasnosti. Medjutim, nasa lepota je narusena jednom neobicnoscu. Mi nemamo stopala, ispod  nezno belih, devicansko krhkih clanaka su magareca ili konjska kopita. Moja majka Jerisavlja volela je da zbunjuje seljake i da se pretvara u sokola, vuka ili zmiju.
Ja ne licim na nju, i ja nemam zlatne kose kao moje sestre, vec sam crna na oca.
Moj otac bio je drvoseca, i po prici mojih sestrica zdrav i snazan momak, veliki junak. Iako je pronasao carstvo majka ga nije ustrelila, niti terala da se prvo natpevava sa njom. Tako je majcinom nepaznjom otac jednom uspeo da pronadje majcino okrilje, i po starom pravilu, tad je mogao da ucini sa njom sta mu je volja. Izgubivsi moc koja joj je bila u okrilju morala se udati, jer je to bila zelja koju odabra otac. Uskoro se rodih i ja-crne kose, visoka, sa krilima i kopitama.
Medjutim, majka je ipak uspela da se domogne svog okrilja, ukrala je mene i vratila se u carstvo, i tako postala jedina vila koja ima dete sa covekom, a nije ga ostavila ocu u selu.
Ovo je vec petnaesta godina kako zivim na ovoj svetoj zenskoj zemlji, ispod ovog drveta sa bisernim liscem. Ponekad odem do jezera i dugo se ogledam nad povrsinom vode. Klecim na travi, naslonim se na kopita, a glavu stavim na sake i nad stakalsto mirnom povrsinom vode posmatram sebe. Sestrice me prekorevaju, i kazu da ako naidju rusalke koje sebe vilama nazivaju necu ih moci ustreliti jer moja majka nije zanela ni sa suncem, ni sa kapima jutarnje rose, vec sa covekom.
Sinoc smo oko izvora dugo igrale kolo, a vec jutros su dva slepca progledala umivsi se na njemu.
Posle igre otrcah na jezero. Bi pun mesec i cela livada obasjana. Planine boje srebra, pa se jezero svetlucalo, cisto i iskreno poput devicanskih suza i bistrica. Potrcah ka sjaju lako poput zdrebice, i umesto da ga preletim kao sto to cine moje sestrice ja podjoh po njemu. Hladna i ostra planinska voda vukla me  dublje i ja hodam i hodam, laka i meka. Kad sam dosla do sredine jezera i kad sam rasirila ruke prema mesecu i na njemu spazila obris svoga lika okrenuh se natrag...
Ali zastadoh...
Na obali je stajao decak  sa prutom u jednoj i pletenom torbicom u drugoj ruci...
Zastao je i namrsteno me gledao, kao da prekoreva sebi sto veruje prividjenju, ili sto je ono sto ne postoji izletelo ispred njega bas tamo gde on napaja stoku. Tad se setih sestrica i njihovih upozorenja, i posle nekoliko trenutaka ispitivackog nemog gledanja upitah ga:
-Je li... a sta si ti?
-Srbin, a sta sam! A ko si ti?
-Ja sam vila.
-Jesi li ti srpska vila, ili onako nekakva...? Jesam li sto god gresio kad mi se ti prikazujes...? Jesi li znak kakav...?
- Ne znam...
Nasmeja se u cudu i prekrsti kao da je rusalku video, pa zeli djavolicu krstom oterati.  Umesto da zapevam sestricama da dodju i ustrele ga, ja zamahnuh krilima i poceh da letim oko njega, kao da hocu da mu pokazem sta sve umem i tako dokazem da sam prava vila, a ne  glas njemu poslat. On otvori usta od cuda, pridje mi, dotace me po mokroj haljini, a kad vide da me moze dohvatiti, da moje telo nije od nestvarne belicaste magle, ili od sjaja zvezda, isusti torbu i stap, pa pobeze.
Ja se vratih i nastavih pesmu sa majkom i sestrama opijena ukusom moci da pustam strah, cudjenje i nepoznato.
Jutros opet dodjoh na jezero, ali decaka ne bi. Ni pastira, ni ovaca. Samo nema jutarnja tisina isprekidana pticjim cvrkutom. Opet kleknuh i oglednuh se.
Miran dan. Tih.
Stoji... Zraci junskog sunca probijaju se izmedju planina, a ja ubacujem kamencice u mirnu povrsinu vode na kojoj se potom pojave krugovi, voda se uzmemiri, probije poput leda. Odjednom u vodi pored svoje glave ugledah i njegovu. Trgnuh se, okrenuh, i videh ga pored sebe. Opet me je gledao malo nepoverljivo, a onda se odvazi, cutke dohvati torbu, izvadi komad hleba i tek tada rece:
-Na, znam da si gladna  od te igre i pesme.
Pogledah ga, pa se zagledah u onaj komad crnog seljackog hleba koji je pravila moja baka po ocu pre nego sto smo majka i ja pobegle iz sela. Hvatala sam u sebi neko blago osecanje, kao da se magla razliva u secanje na baku, osecaj sigurnosti toplog zalogaja, vezene jastucnice, miris pecenih jabuka, a onda cuh:
-Jedi, ne zveraj!
Nasmejah se i zagrizoh. On podize prut i krenu.
-Srbine, kud ces?
-Sto me tako zoves?
-Pa rekao si mi samo da si Srbin...
Osmeh na licu, pa korak prema meni, i naposletku cuh:
-Ja sam Stojan. To mi je ime. A hleb sto sad jedes mi je srpski.
-Pa je l sam ja srpska vila?
-Mene je majka ucila da je svaka zena kojoj srce za Srbinom gine- Srpkinja...
I-ode.
Tako sam ja od sinoc Srpkinja.
Odlucih da pitam majku sta je ona kad je prvo za Srbinom otisla, pa od njega pobegla.
Dok sam joj prilazila videh iz daleka kako se okupljene sestrice smeju okupljene oko necega, jedna drugoj u krilu. Vidim jedu nesto, dodaju jedna drugoj, jure osmeh izmedju ugriza, pa videvsi mene dozvase me mahanjem, i zacuh sestricu Doroteju kako govori:
- Pravi domaci hleb, mlak tek ispecen...
I vidim izmedju ispreplitanih nogu i ruku Stojanovu vunenu torbicu...
I cujem kroz smeh kako pominju da ustrelise onog koji im se previse primakao, i kako je bilo smesno kad je dosao i rekao da je vili hleb doneo, jer je nije nasao kraj jezera...
- Ko zna ko njega salje, i zbog koga je hteo da nas uhvati u udje u carstvo...
Majka Jerisavlja brizljivo pogleda u mene.

Od danas sam i ja posestrima srpskog pastira. Iako vise ne mogu da jedem topli seljacki hleb, iako vise necu leteti nad vodom. Mozda samo da svoje suze stopim sa jezerom, gde rekose da ga bacise ustreljenog.
Nije Milos Obilic jedini koji strada zbog vile. Ne dodje on jedini nepozvan u nase carstvo. I ne ostavi on jedini srce kod nas.

Ali Stojana nema ni u jednoj istoriji.

UGASENA PEC


   Cetrdeset osmogodisnji Sekula Lojpur, vanredni profesor  fakulteta, imao je iza sebe dvadeset dve godine radnog staza, puno lice bora, doktorsku disertaciju i tri gajbe vina u podrumu. Soba u kojoj  je tog jutra sedeo bila je puna praznih flasa, a negde u cosku sjajila se hrpa srce. I  sam Sekula, dok  je sedeo u kucnom frotirskom mantilu, izgledao je kao prikupljena gomila nemarno slozenih kostiju, sa uvijenom levom sakom u kariranoj kuhinjskoj krpi kroz koju je probijala krv iz posekotine. Iz kreveta naspram njega provirivao je zuckasti sundjer pod bacenim knjigama, casopisima, nehajno povezanim papirima i velikim crno belim fotografijama. Na drugom krevetu lezali su razbacani ostaci zenskog vesa, oboren svecnjak i jedna papuca, dok se druga nazirala u onom krsu od srce. Negde na zidu mudro se smesio uramljeni Nikola Tesla sve to posmatrajuci, a preko ispucalog rama lezale su prebacene crne podvezice.
     To jutro u glavi mu je kuckalo  kao po dobosu, bez prekida, a mokra krpa olabavljena na celu sporo ga je hladila. Cak je i ona zaudarala na pijancenje od prethodne noci. Poluotvorenih ociju odmeravao je Emu dok je ulazila u njegovom kucnom mantilu i brisala mokru, tek opranu kosu.             Mazno se protegla, dosla do kreveta, uzela casu iz Sekuline oznojene ruke i nagnula, pa se istog momenta zagrcnula pokusavajuci da dodje do vazduha.
    -Pa dobro, Sekula, kakvo je ovo djubre?
    -Raso, Ema, raso, posle  onog  nocas ni bure rasola mi ne bi razbistrilo  glavu.
    -A prijalo ti je, a?
    -Ne kazem, nije bilo lose.
    -Nije bilo lose? Priznaj da si uzivao. Razmisli  i sam otkada nisi imao takvo drustvo.
    -Od proslog ispitnog roka, ako se ne varam.
    -I, mozemo li ocekivati osmice?
    -Drage moje, budite zadovoljne i sesticama. Da li  vi uopste znate koliko dugo ljudi spremaju ovaj ispit? Danima, nocima...
    -I nas tri smo ga spremale nocima.
    -Vi  mislite  jednom  dodjete  i  zavrsile ste posao. A onu Danicu cu opet da oborim. NJoj Teslina slika sluzi samo kao civiluk. I ti trazis osmicu za nju!
    -Ne, ja trazim osmicu za sebe, i stvarno vise ne znam sta treba da uradim za tu osmicu!
    -Da pospremis malo taj krs, da se pokupis i odes.
    -I onda?
    -Onda da odes kuci i da ucis.
    -Pa ja sam mogla odmah da sednem i da ucim, nisam ni morala da dolazim ovde!
    Ema se ljutito prodera, podje unazad, a onda se sape za jednu od flasa, na sta se Sekula grohotom nasmeja. Ona ustade iznervirano i razbi preostali komadic flase o zemlju, pa  krenu da   izadje.
    -Ema, vrati se i ponesi Danici to sa slike. Cekacu vas veceras u osam.
    -Pa kako da dodjemo kad je ispit sutra u jedanaest?
    -Sutra? I majku mu, znaci nocas nema bancenja. Nema veze, dodjite ipak veceras, manje cemo piti. I uzmi tu zadnju svesku, tu do dvoseda. Tu, tu, ponesi je kuci, pa malo prelistaj i obrati paznju na prvih osam stranica, bice dovoljno.
    Ema se zadovoljno nasmesi, vidno omeksana, pa zagrli Sekulu koji je pomalo odgurnu zavijenom rukom. Preko njenog ramena, svega koji metar od sebe, Sekula ugleda nepoznatog coveka kako vojnicki mirno stoji i strpljivo ceka na svoj red. Bio je tuzno povijen u tankoj jaknici, a ruke je drzao zaronjene u gornje xepove. Sekula se trze i jos vise odgurnu Emu od sebe, ali ga umiri neznancevo glasno i vidno uplaseno:
    -Dobar dan!
    Sekula pogleda u Emu i prosaputa:
   -Sta bre hoce ovaj?
   -Valjda ti znas, Sekula, ko ti ulazi u stan.
   -Je li ti, bre, kako si usao ovde?
    Neznanac se povuce korak unazad i sasvim tiho i isprekidano napuklim glasom rece:
    -Pa, bilo   je otkljucano.
   -A je l to sto je otkljucano znaci da moze da udje svako ko hoce?
    Covek sleze ramenima i jedva izgovori:
   -Pa... ne znaci, valjda...
   Ohrabren i izazvan njegovim strahom Sekula bi spreman jos jace da podvikne osetivsi meko meso pod secivom, cak i da ga istera, ali mu onda odjednom bi zao neznanca koji je i ocekivao da bude isteran, pa smeskajuci se, pomalo cinicno rece:
    -Sta se bojis? Sedi, covece, kad si vec tu, pa lepo kazi ko ti treba.
    Osetivsi da je dobio priliku, covek  pozuri ka dvosedu, ali kako ne vide slobodnog mesta, krenu ka trosedu, pa na kraju, ne smestivsi se, pogleda nemocno u Lojpura koji rece nestrpljivo:
    -Ma baci,  bre to, pa sedi!
    Covek krenu rukom ka mesinganom svecnjaku sa namerom da ga baci na zemlju, ali ga zaustavi      Sekulin povik:
    -Ne  svecnjak, covece, te gace ispod baci!
     Sekulin iznenadni gost zaprepasceno pogleda u ves razbacan po krevetu, a Eva prsnu u smeh.             Pomalo iznerviran sporoscu svoga gosta, Lojpur ustade i zbaci jednim pokretom ruke sve sa kreveta pa napravi mesta.
    -Pa? Kazi sad sta treba.
    Covek ga preplasen bolno i bezbojno pogleda, tek sada potpuno izgubljen i nemocan, predomisljajuci se da li da pobegne odatle ili da ipak u sebi potrazi toliko hrabrosti i obrati se Sekuli.      Pogleda u Emu  pola saucesnicki, a pola uvecanom nelagodnoscu zbog prisustva  treceg, pa mu paznju ponovo sa Eme skrenu Sekulin, sada vec prijatniji  ton:
    -Kazi, prijatelju, koga trazis.
                       

   -Trazim Sekulu Lojpura.
   -Dosao si na pravo mesto. Ja sam Sekula Lojpur. Pa, sta cu ti?     
    Posetilac tek sada pokaza malo smeska na prebledelom krecnom licu i podje sa siroko ispruzenom sakom ka    Sekuli i rece:
    -Pa, zdravo ti bilo, Sekula, da se upoznamo. Ja sam Mikajlo.
    Sekula ga pogleda nezainteresovano pa sam pogleda u Emu, koja je i dalje tu stajala nepomicno, dosadjivala se i cekala da posetilac ode.
    -Pa dobro, Mikajlo,kazi kojim dobrom, zasto si dosao? I zar to nije moglo da se najavi?
    -Dosao sam da trazim pomoc od tebe, ali ako mogne sami da pricamo.
Sekula uzdahnu profesorski, ne znajuci ni sam da li da se nervira ili smeje, pa pogleda prema Emi resen da ostane nasamo sa Mikajlom, uvidevsi da ce tako na najbrzi nacin saznati razlog ove posete, posle cega ce se nepoznatog gosta najbrze otarasiti. Neka magla se jos rasipala po njegovoj glavi od nocasnjeg pica, i on pomisli kako bi se najradije ponovo bacio u jos neohladjeni krevet. Preko volje pogleda u Emu i rece:
    -Ema,  duso, dogovorili smo se za veceras?
Ona pridje i nesto mu sapnu, nakon cega se on zacereka i sleze ramenima. Potom mu mahnu sakom kroz vazduh sto Mikajlo odgleda uplaseno ne propustajuci nijedan pokret. Sekula naglo okrenu glavu ka gostu i podize obrve, a Mikajlo rece vec unapred spremljenu recenicu:
-Ja sam od tebe, Sekula, dosao pomoc da trazim.
Tek sto on to izgovori, cu se novi tresak sobnih vrata i unutra se ponovo pojavi Ema. Prope se do mesta gde je bila okacena Teslina slika, pa prstima smace crne cipkane podvezice.
-Zaboravila sam ovo Danici da ponesem.
-I ne zaboravi da joj porucis ono sto sam joj rekao.
-Necu, vidimo se veceras...
Kada Ema zatvori vrata za sobom, Mikajlo pokusa da nastavi svoju pricu, ali ga Sekula ponovo presece:
-Znam, prijatelju, sve znam, dete, sestric, ili mozda brat od strica, stalo je bas na ovom ispitu, i pada godine. Ti i ne pitas koliko to kosta, i prase ces posle da doneses za cast... znam, ma sve znam, i dokle da slusam sve te price? Kada ce jednom ljudi sesti da nauce?
-Ma, nije to, kakvi, da je to, lako bi ja...
-Pa kako ti ja mogu drugacije pomoci?
-Ti, Sekula, ne znas ni mene ni moje. Da sam se ja u mom selu upozno  sa nekim ko sto sam sad sa tobom nikad ne bi reko da sam samo Mikajlo, vec Mikajlo Obrenov, al tebi, Sekula, to nista ne znaci... Taj Obren, moj otac, imao je najvise zemlje u citavom kraju, njegove sume su bile od jednog do drugog kraja sela, a sad ti je sve to moje... Imao je on njive, konje, sluge... Ozenio se mojom majkom  dok je jos bila dete. Voleo ti on pre nje mlogo neku Pelagiju, i skoro se vec bili vencali. Ma ona vec dosla tu u kucu... Ona lepa, a on mlad i bogat, pa jos na glasu, i obe kuce srecne da nema srecnijih. Ali, jednom ti se moj otac napije i udari Pelagiju, taka mu narav bila. A Pelagija jedinica, znas vec kakve su te jedne u majke, nikad ih niko ni tako nije, digne ti se, pa odma natrag kuci. Kaze: "Kad on mene bije, a jos se ni vencali nismo, sta ce biti sutra kad pola zivota provedemo zajedno?"
Navalili njeni da se vrati, navalili njegovi, Pelagija ni da cuje, pa ni makac iz svoje sobe. Deda vec spremio svadbu, za dva dana celo selo treba da dodje, sve se iz stale vec okretalo na raznju, samo mlade u kuci nema. E, tad ti se moj deda uplasi. Vidi covek dokle dosle stvari pa sazove porodicu. Pricali mi da je bas vako bilo: gde ja sad stojim bio striko, tu, gde si ti, sa moje leve strane bio je Obren, a do mene moja baba. I ko da sada, tu, ispred nas stoji deda. Prosto ga mogu zamisliti mladog, iako ga takvog nikad nisam video. I vako kaze deda: "Taka i taka stvar, oce bruka da padne na kucu, dje cemo izici na kraj sa tolkim ljudima, ko ce ih sad sve obavestavati i vracati kucama. Nego, Obrene, da mi tebi nadjemo zenu za ova dva dana.
Zbunjen onim sto je cuo, cak skoro uplasen zapocetom ispovescu Sekula pokusa da je prekine i  umiri:
-Cekaj sad, kakav Obren, kakva Pelagija...
-Pa ne mozes ni da znas, kad nisi cuo do kraja... Sve ce ti biti jasno kad ti ispricam. Moj se otac bunio, bunio... Nece nikog drugog osim Pelagije, al sta vredi, svi navalili da ga zene i spasu cast kuce. I tako su ti oni pronasli moju majku. Nije imala ni petnest godina, tek je cetrnestu premasila, ali ko je tada i pito za godine. Cuvala je ovce kad je povedose onako sitnu Obrenu na oci i dusu. Obren je posle pricao da je sve sto je pamtio samo njeno pricanje o ostavljenom stadu. To je prica kako je i zasto ukradena moja majka i zasto Obren nikako nije mogao da je zavoli a Pelagiju da zaboravi. Vidjali se on i Pelagija i posle toga, ona smeksala, a moja majka, iako je sve znala, cutala je...
-Prijatelju, da li si ti siguran da ti bas od mene treba pomoc?
-Siguran sam ja, samo ako hoces da pomognes. Muka je mene naterala, ne dolazim ja tebi, Sekula, iz besa. Nego, gde stadoh ja... eh, kod Pelagije...Ma nije tu Pelagija bitna. Nego, umre ti moj Obren onda kad to niko nije ocekivao. Ja sam tada imao svega cetiri godine, a moja majka ni dvadeset. Cujes li ti to, Sekula, udovica sa dvadeset godina, i to jos sa detetom, ni tamo, ni vamo. Ja onda nisam znao pricu o Pelagiji, bio sam mali za to, ali pamtim jednu zenu koju su na groblju svi vise tesili nego moju majku, dok me je ona grlila pored sanduka. Posle sam cuo price dede i babe kako im je sin umro od tuge za tom prokletom zenom, mada ja znam dobro da to nije istina.
Odrastoh ja brzo, Sekula, da znas samo kako su me drzali, bas ovako, kao kap na dlanu. Jos kao detetu  su mi pokazivali koje ce flase otvoriti jednoga dana kada se budem ozenio. Vodili me nedeljom u podrume da gledam bacve vina, paonda kroz vinograd i sumu. Pa me dovedu do peci da gledam vatru, i govore da ce se tako sve u plamen i pepeo pretvoriti ako se jednog dana ne ozenim i ne produzim lozu. Majka me onda zagrli i kaze im: "Ne dirajte mi dete, jos je rano za takve price", a oni je samo pogledaju ispod oka i kazu: "Svoj ti poso, snajka".
Plasili su se sto je od Obrena samo jedno dete ostalo, a i mislili su sta ce biti ako i ja odem iznenada kao on. Porastoh ja, odoh u vojsku, vratih se a devojka dovedena. Deda je stajao na pragu i smesio se, a majka se krila iza njega slezuci ramenima kao da se pravda. Gledali su u njoj vise sluzavku nego snajku, i nikada je nisu pitali za misljenje, cak i kad je o meni bilo reci. Ona se nije ljutila na devojku, a i sto bi, pa od majke saznah cuda - mene je devojka volela. Videla me valjda vec ranije, pa kad joj pomenuse udaju, ona njenim nabaci za mene, te joj vec sutradan otac kod mog djeda dodje. Tako su poceli da pricaju o svadbama i satrama. Jedno ima devojku, drugo ima momka, tu puno reci nije ni trebalo, a kad se jos i devojka slozi otvorise oma flasu stare ljute da nazdrave. NJu ne bi ni mogli dovesti bez pitanja kao moju majku, posto su se i  vremena promenila. Sad mene nisu pitali. Majka je govorila da treba mene da cekaju, dok ne dodjem, makar na odsustvo, ali ju je deda uvek odvodio do sporeta i govorio:
-Vidi, snajka, kako gori.