Nepoznata svitanja

PRVO SVITANJE

Probudio sam se drhteci od straha. Ustao sam i sklonio zavesu. Tama je bila razblazena, ne prvom svetloscu zore, vec mnogobrojnim svetiljkama. Nisam mogao ni po cemu prisutnom da odredim koje je doba noci. Rucni sat je lezao na stocicu, zatrpan knjigama. U potpunoj tisini culo se cakatanje mehanizma. Glasovi njegovog minijaturnog tela trazili su dodir ruke. Tog trenutka sat je radio za svoj racun, jer vremena za mene kao da nije bilo.

Nocas sam se davio u kosmarskim snovima. Jednom je voz prolazio kroz ceste tunele. Stajao sam kraj otvorenog prozora i gusio se. Sta je strah od smrti prema strahu od sanjanog monstruma pred kojim paralisani pokusavamo da kriknemo? Da li su i spavaci u velikim spavacim sobama sa porodicnim fotografijama na zidovima pritisnuti istom morom? Nekoliko prijatelja mi je reklo da u mojoj sobi ne bi mogli ni da misle. Tako je bila mala. Lezeci, jednom rukom mogao sam da dohvatim bilo koju stvar u sobi. Pa cak i zidove.

Zeleo sam ponovo da doznam koje je doba noci. Trebalo je pronaci sat meðu knjigama ... kao sto je trebalo na Dojranskom jezeru ostati u kolibi na sojenicama bar jednu noc i udisati jezerski vazduh, vodu, trsku i ptice ... i odsjaje kraj grcke obale, odakle je svakog jutra dopirao pisak lokomotive Orijent-ekspresa. U svakom slucaju mogao sam da ocekujem prve znake svitanja.

Sedeo sam na krevetu, navlaceci cebe preko kolena. Kada je toplo, manji je strah. Gledao sam kroz prozor u ljubicastu noc, hrabreci se da ce uskoro stici bilo kakav dan. Nisam mogao cak ni o tome da mislim, niti sam se icega secao. Cekao sam nov napad, ali pre toga sam otvorio prozor.

Mirovao sam. Odnekud je dopiralo necije disanje. S malo napora shvatio sam da disanje dolazi iz susedne sobe u kojoj je stanovao neko koga nisam poznavao. U stvari, nisam mogao da se setim lika coveka od koga me je delio jedan zid, dok je izvesno poznanstvo, pod kojim se podrazumevaju i izvesni zakljucci, postojalo odavno. U popodnevnim casovima, kada sam leskario, iznenada bi pod prozorom u dvoristu zagalamilo jato dece. Nadvikujuci se, zaboravljali su svet oko sebe. Ubrzo zatim, smozden svirepom decjom bezobzirnoscu, jer deca su bila predana samo svojoj igri, cuo sam bespomocan piskav glas. To je bio glas mog najblizeg komsije.

Nikada se nisam u tim trenucima pomerao s mesta, mada sam cesto razmisijao kako bi se mogli smiriti ti mali divljaci. Nekoliko puta sam ih polio vodom, ali sam se uvek vesto i brzo povlacio, pa me nikada nisu primetili. Jedna polivena devojcica je cmizdrila sve dok nije na sred dvorista dozvala svoju kocopernu majku. Pojavio sam se na prozoru i uzivao u pocetku opste kucne svaðe.

Moj sused, pak, nikako nije mogao sa decom da iziðe na kraj. Na svaku njegovu rec deca su odgovarala sto su glasnije mogla. Slusao sam sta deci dovikuje sused i sve vreme sam se stideo. Pre svega, njegov glas je bio tanak i placljiv. To je bilo cviljenje zgazenog u prasini a ne pobuna coveka sa prvog sprata... Reci upucene deci zvucale su isuvise ovestalo i poucno da bi ih zastrasile i okoncale njihovu nepodnosljivu igru. Deca su se bekeljila, plazila jezik, okretala mu zadnjicu ili su se na neki drugi nacin podsmevala mom komsiji. Tek kada bi se pojavili drugi stanari, meðu kojima i debeli kondukter Misa, koga je skoro svake nedelje posecivala mnogobrojna familija iz Topole, deca su prestajala da galame i bezala su na ulicu. Sto je bilo najgore, moj sused je posle toga dugo i malaksalo kasljao.

Cinilo mi se da svice. Poslednji put sam docekao svitanje pre dve godine na ulici, posle duge setnje sa Veljom koji mi je pricao o malom prohladnom jezeru na planini. Tada smo se dogovorili da jedan deo leta provedemo u pecini, ziveci kao nasi preci od onog sto bismo ulovili, ali je on izneverio nas dogovor i otputovao sa svojom ljubavnicom na more. Javio mi se sladunjavom razglednicom iz Budve kao da nikada nismo docekali zoru razgovarajuci o pecini i jezeru. To me je zaprepastilo i otad uvek izgubim dah i rec kad treba da poverujem prijatelju. Cak nije hteo po povratku sa mora da mi otkrije gde je ta pecina sa jezerom, izgovarajuci se da cu propasti ako budem tamo otputovao sam. U stvari, on je pricao, uzivajuci da me posmatra kako sve to slusam i verujem. A ja sam verovao kao sto verujem i danas. Bogovi se menjaju a vera ostaje ista.

Pokusao sam da pronaðem sat, ali posto sam srusio dve knjige manuo sam se daljeg preturanja. Vreme koje su kazaljke pokazivale nije me bogzna kako ni interesovalo. Po vazduhu koji mi je zapljuskivao lice osecao sam da ce skoro zora.

Zeleo sam da vidim usnulo lice mog jadnog komsije kome su se podsmevala deca. Jedini put je vodio preko simsa i balkona iznad betonskog dvorista. Zeleo sam da tiho uðem u njegovu sobu, koja je sigurno veca od moje, jer manje sobe ne moze biti, i da dobro pogledam njegov lik. Bio bih tako blizu tog stravicnog disanja da bih ga prekinuo krikom. S paznjom i okretnoscu put do njega se mogao prevaliti. Stopu po stopu, oslanjajuci se rukama o zid ... Polako, sasvim polako, pa to bi bilo lakse od kosmarnog sna. Ustao sam i prisao prozoru.

Tada je odjeknuo nostalgican i prostrani zvuk brodske sirene. Tada mi je dosla najdublja misao ove noci koju sam probdeo. Ne samo da sam u magnovanju doziveo reku i obale, jezera i mora, nego sam prvi put osetio svu draz poljupca moje male roðake koja me je ispracala na brod. Mi smo setali po pristanistu drzeci se za ruke, dok je njena majka sedela u cekaonici plaseci se hladnoce. Bila je to maglicasta noc rane jeseni, a sirena dolazeceg broda sa farovima iznad reke ne samo da je najavila rastanak vec i surovu proslost naseg dodira koji je proticao sa vodom. Brod je plovio nizvodno. Ona me je poljubila kada je voda prihvatila zvuk sirene. Uplasio sam se kada je njena majka pokusala da me poljubi na rastanku, ali sam uspeo da se izmigoljim iz njenog zagrljaja i da ostanem cist za putovanje. Sada, u noci, taj zvuk je pozivao u proslost. Umesto povratka, naginjao sam se kroz prozor. Dole je bilo vlazno, prljavo dvoriste a s one strane zida disao je covek.

Posle brodske sirene, koja je mogla samo nocu pri potpunoj smirenosti grada da dopre do mene, za pohod susedu bilo je kasno. Nesto drugo me je uznemiravalo. Umesto da prekoracim prozor i preðem opasan put do susedove sobe, obukao sam se, natukao cipele i izisao u hodnik. Na stepenistu sam sreo mrak i tisinu s pitanjem zasto sam izisao. Za ulicu bilo je prerano, svitanje se tek objavljivalo na istoku, i nigdje nisam mogao da odem u ovo vreme.

U tom trenutku cuo sam daleke nepoznate sumove. Zatim su bili blizi, ali njihovo poreklo i dalje je bilo nepoznato a pravac - neodreðen. Stajao sam, strepeci da se sumovi iznenada, kao sto su se pojavili, ne izgube. Cuo sam malo jaci odjek i podigao sam glavu. Nije bilo sumnje, dopirali su sa tavana za koji nisam ni znao da postoji.

Peo sam se drvenim stepenicama veoma oprezno. Dok sam se priblizavao tavanskim vratima, stisavao sam iznenadno uzbuðenje koje mi je preprecavalo put. Tu vise nije bilo niceg svesnog. U trenutku kolebanja do odustajanja pojavio se tracak svetlosti koji se probijao kroz jednu vecu pukotinu vrata, skovanih od grubih dasaka. Zastao sam pred vratima bez odluke. Mislio sam da treba malo osluskivati pa onda zakucati. Priblizio sam se pukotini kroz koju se probijala svetlost. U prvi mah nisam mogao da vidim, a zatim se ukazao neocekivan prizor.

Petrolejka, okacena o gredu, ogaravljena stakla, obasjavala je coveka koji je drzao pune ruke cetkica i gledao u platno na stafelaju. Video sam mu potiljak i ogrtac od seljackog sukna. Bio je miran nekoliko trenutaka, a onda je zaneo glavu i ja sam mogao da nazrem sliku kojoj se bio posvetio. Na pravougaonom platnu u plavoj gami nazirao se pejzaz. Pri oskudnoj svetlosti petrolejke jeza je prozimala nekoliko drveta bez lisca, jedno brdo naceto kataklizmom i povrsinu bez ljudskog traga. Nije bilo niceg realnog na slici. Sem buducnosti koja nam je u najboljem slucaju mogla doneti smrt od starosti. Iznad brda pocinjalo je crno nebo bez zvezda.

Zagledan u sliku, uranjao sam sve vise u njen sadrzaj igrajuci se simbolicnom igrom figura u predelima metafizike. Bas kada sam ispitivao jednu stranu brda na kojoj sam otkrio ulaz u usamljenu pecinu, ispred koje se vec talasalo jezero, vrata se naglo otvorise pod pritiskom moga cela. Meðutim, i pored mog bucnog upada, covek ostade miran. Malo se nagao napred i prstima je nezno opipavao podnozje slike. Zatim je sa stolice podigao kicicu i jednim dodirom oziveo je jezero. Zatalasao ga je, doveo mu je vetar, izdvajajuci ga iz okoline, mrtvacki mirne. Potom se ponovo udaljio od platna.

Trebalo je na neki nacin da mu zahvalim za taj napor kojim je ispunjavao jednu moju veliku zelju, ali ostadoh iznenada bez reci i, cuteci, gledao sam ga. Nisam se pomerao s mesta, misleci da me jos nije primetio i da cu ostati nezapazen do izlaska. Naglo se udaijio od platna i seo na pohabanu, pletenu stolicu. Cijuk nogara kao cijuk misa bio je njen zvuk. U podrumu nase zgrade jurili su pacovi i cijukali ponekad u noci.

Stavio je glavu u sake i ostao vrlo miran nekoliko trenutaka. Ostao bi miran mozda mnogo duze da mu se nisu zatresla ramena. Plakao je dok sam ja stajao, resen da iduceg leta sa secanjem na sliku otputujem i potrazim jezero i pecinu. Ponovio je nekoliko puta jednu rec, ali je nisam razumeo, jer je bila isprekidana jecanjem.

Iznenada je sa dna stepenista naisao vetar i ugasio petrolejku. Navikavajuci se na mrak, osetio sam iznenada radost ni zbog cega, mada je svitalo, pa sam mozda zbog novog neocekivanog dana bio veseo. Posao sam u dan.

Polako sam sisao niz drvene, zute stepenice na kojima su ponekad sedela deca. Voleo sam da neprimecen posmatram kako deca sede i pricaju. Kada sam sisao, okrenuo sam se i video slikara kako me posmatra odozgo. Njegovo lice nisam mogao potpuno da sagledam, ali sam osetio da je to lice coveka koji ima svoju pricu. Bilo je kasno da se vracam i nastavio sam da silazim. Silazio sam dugo sa odjecima mojih koraka. Neko se budio kasljem.

Na kapiji me je sustigao sused kome su se podsmevala deca i na moj razrogacen pogled odgovorio:

- Jutro.

Poklonio sam mu se, a on je kasljucao i promicao. Cini mi se da je bio vrlo stidljiv i zato nisam zeleo da mu se pridruzim mada mi je nedostajao jedan nepoznat covek koji bi se saglasio sa jutrom koje je dolazilo. Stidljivi ne vide jutra i ne vole poznanstva pri svetlosti sunca.

Mozda je moj sused odnekud pobegao. Licio je na ruskog emigranta koji se ukrcao na poslednji brod u Odesi i krenuo.

Mozda su ga negde i mucili. (DJubretari su praznili korpe i pevali.) Moj komsija se nije obazirao na tu otegnutu siptarsku melodiju. Odmicao je sa korpom. Ko zna? Mozda je moj komsija verovao u strah.

Izisao sam na ulicu u svitanje. Iznenaðenja ni konjske balege nije bilo. Ali vrapci su cvrkutali na platanima.

Tasmajdan je bio u sumaglici, a crkva Svetog Marka kao da se spremala za jutrenje.

Prolazio sam ispod platana na kojima su se glasnuli vrapci. Nov talas svetlosti obasjao je svet oko mene, a novi glasovi pozvase me da pozurim napred.

Zurio sam napred, ali se to nije moglo nazvati putovanje k cilju. Samo za trenutak bio sam nagnut ka tasmajdanskom parku da ga upoznam jutarnjeg, napustenog. Onda mi je pogled odlutao na crkvu Svetog Marka koja se dostojno obracunavala sa suncem, dajuci njegovom sjaju svoje monumentalne oblike. U tom sam naisao na grupu ljudi koja je stajala ispred pekare, ali oni nisu stajali onako kako stoje ljudi koji su poranili da kupe hleb ili doruckuju odlazeci na posao.

Mladic i devojka, drzeci se za ruke, novim izrazom cuðenja potiskivali su tragove nocnih igara. Hipnotisani svojom tajnom i iznenadnom ulicnom scenom, ne prihvatajuci cinjenicu da je njihova noc prosla i zavrsila se jutrom, stajali su na trotoaru i besciljno gledali u izlozen hleb. Iscekivali su pojavu neceg neocekivanog, znacajnog. Ali iz pekare je izisao milicioner i posto je pogledao skup pred sobom, slegnuo je ramenima. Drugi milicioner, naslonivsi dlan na gumenu palicu, trazio je pogledom uputstva za akciju. Njega je ocigledno zabavljala grupa ljudi posle visecasovnog dezurstva u samoci, ali bi je na mig pretpostavljenog razjurio za tili cas. Milicioner je bio dobro raspolozen. Mozda je ponekad zao valjda zato sto mu je veoma dosadno. Prikljucivsi se grupi ljudi cuo sam tihi zagor o samoubistvu. I pre nego sto sam shvatio o kakvom je samoubistvu rec, pozdravio me je moj plasljivi komsija. Stajao je malo podalje od uzrujanog skupa, sa korpom i sudovima u njoj, bio je poranio radi kupovine, neodlucno razmisljajuci sta treba da ucini. Mada smo svake tihe noci da cujemo jedan drugog kako disemo, mada smo toliko puta culi nase glasove, mi smo se jedva poznavali.

- Uprkos svemu, ja se ne mogu vratiti kuci bez hleba, rekao mi je komsija tako molecivo da sam osetio potrebu, poput nekog deteta, da mu isplazim jezik.

Bila je to prilika da dobro zapamtim njegov lik kako se za bdenja ne bih mucio dozivajuci ga u secanju.

- Uprkos cemu, zapitao sam.

- Ubio se mladi pekar.

Gledao sam ga nimalo zacuðen... Slusao sam dopunu price od slucajnog prolaznika-pijanice, koji se naslaðivao pricajuci o tragediji sa vrlo iskrenim suzama u crvenim alkoholicarskim ocima.

Jutros rano, pre svitanja, to mozda jos nije ni bilo jutro, dok su vadili vruce pogacice iz furune za svakodnevne musterije, mladic je zario pekarski noz u srce. Sada je lezao unutra, topao kao hleb koji je umesio za ovo jutro, ali mrtav. Niko nije znao da isprica zasto je to ucinio.

- Bas me je on svakog jutra posluzivao, rekao je komsija. Tragicno!

On je osecao averziju prema hlebu koji je pojeo iz ruke mrtvog mladica. Nije bilo moguce gde kupiti hleb i odneti ga kuci bez asocijacije na zaboden noz u srce.

Mladic koji je nedavno dosao iz Makedonije da pomaze svom stricu i stekne domicil u velikom gradu poceo je da barata idejama i za njegovu nesrecu tako rano naisao je na pogresnu.

- Jeste li ga poznavali - pitao sam komsiju.

- Kako da ne.

- I ja sam ga poznavala. Sipao mi je juce ujutru jogurt, rekla je po svoj prilici cistacica koja je trebalo da bude vec na poslu. Nikad nisam ni pomislila da bi on tako nesto mogao da ucini. Jadnik!

Tada je iz pekare izisao jedan mlaði covek. Skup ga je presreo horskim pitanjem:

- Zasto!

- To niko ne zna - rece on.

- Mozda jedino bog - prosaputa pored mene starija zena, okrenuta crkvi. Njoj je godilo to sto je smrt mogla da uhvati za vrat mladost kao i nju.

- Sta ste videli... videli... culi... - zabrujase isti glasovi.

- Ja sam novinar.

- Novinar, boze! Bice u novinama!

- Bice, nego sta! Ako vam sve ispricam, vi necete kupiti novine da procitate.

- Ali novine lazu - zakresta jedan starcic.

- Ne gubite vreme. Sigurno ga necete oziveti. Zbogom!

Dok je odlazio, svi smo gledali za novinarem s takvom mrznjom kao da je on kriv za samoubistvo mladog pekarskog radnika.

- Ima li pekare u blizini - pitao me je komsija.

- Ne znam - odgovorih. - Ja se hranim po kafanama. Samac!

- Oh, neprijatnog li jutra.

Skupu su se pridruzile i dve prostitutke. Pusile su i apaticno slusale odlomke razgovora. Bile su mrzovoljne verovatno zbog jalove noci ili zbog umora koji im je uskracivao svako osecanje. Stajale su pred pekarom da bi na miru popusile cigarete, da bi izbegle neocekivanu raciju, da bi provele one kriticne sate izmeðu zatvorenog bara i otvorene kafane gde ce pokusati da poprave izgubljenu noc.

- Onaj nije imao pet hiljada sitno. Nista mi nije dao.

To je rekla jedna od njih.

- Mars odavde!

One se nasmejase toj gruboj pretnji pijancevoj.

- Sta, neko se ubio?

- Uostalom, vas niko i ne racuna u ljude - besneo je alkoholicar za sebe, pseci nakostresen na ove dve olinjale macke.

- Vi nikad ne biste mogle da zarijete noz u srce, jer nemate srca. Gubite se!

- Hajde, hajde, ko ti smirgla usi, barabo odrpana - rece mu jedna.

Pijanica je prisao milicioneru. Cuo sam ga kad je rekao:

- Sta pusti!

- Ja cu morati da potrazim hleb u drugoj pekari - zacvilio je moj komsija.

Slegnuo sam ramenima.

- Kako ces kad si se nazdrljekao - obrecnu se jedna prostitutka pijanici i otvori celjusti da bi pokazala svoju proreðenu vilicu.

- 'Oces za osamdeset banki, a?

- Pokazi pare!

A kad im pokaza pare, one se lagano udaljise. Pijanac poðe za njima.

Odlazeci, primetio sam mog komsiju kako se nervozno vrti oko pekare, ocekujuci valjda da ce ovaj iracionalni prizor pun smrti ustupiti mesto njegovom svakodnevnom dolasku po svez hleb.

Uhvacen u zamku apsurda odlazio sam nekud, odlazio sam sve dalje. Beograd ujutru bio je sve besmisleniji. Otkud u njemu toliko nestrpljivih ljudi? Ubiti se a biti smrtan, spreciti mog komsiju da kupi hleb, posvaðati prostitutke i pijanicu! Gorak hleb nam je spremio nas mladi pekar za to jutro. Odlazio sam s vremenom koje toga jutra kao da je prolazilo pored mene.

DRUGO SVITANJE

Vracao sam se kuci kasno popodne. Decembarski suton izrazito je obuhvatio park, gde je, cinilo se, bilo hladnije nego na ulici. Kraj mene su se nasmejali neki ljudi i ja sam stao. Sa istim osecanjem, koje me je iznenada prozelo, slusao sam otkucavanje starog sata u salonu gospoðe Sainovic. Malo zatim to osecanje zajedno sa secanjem na jezeve, koje sam sretao u njenom dvoristu, pretopilo se u misao da sam jutros, izlazeci iz sobe ocekivao da ce se nesto dogoditi. Nista! Bilo je hladnije nego juce, a neko je stenjao zbog toga sto ga je boleo zub. U kancelariji nisam mogao da procitam novine, jer je nekog u blizini tistao kutnjak cele noci i celo jutro. Vrhom jezika opipao sam zube. Osvetljeni park u blizini docaravao je livadu u Bresjaru.

Posto sam mnogo stosta zaboravio, mogao sam da zelim topli mrak u oronuloj kuci, smisljajuci lov na lisice i iscekujuci zavijanje vukova koji su za jakih dugih zima prelazili zamrznuti Dunav i lutali okolo. Slusao bih jasniji vetar no sto je ovaj ovde i skripu golih grana, a moji stari jadni prijatelji dolazili bi uvece sa naramkom drva u narucju da posede sa mnom oko zapaljene peci i popuse po cigaretu jeftinog duvana. Lagali bi me o svojim lopovlucima. Stara kuca, pokrivena sindrom i pec nabrekla od vatre i toplote bile su stvari u koje sam bio siguran kao u smrt. Bas zato sam tih pustih dana zeleo da umrem u staroj kuci, sklupcan na ponjavama, dok bi napolju jaukala stoka, nadglasavajuci moj ropac, i nosila suv sneg preko polja.

Kretao sam se napred, mada sam znao da necu sresti ni psa ni konja. Voleo sam da gledam i mirisem lepe konje. Konji su mi retko kada obracali paznju. Uvek su bili nagnuti nad jaslama. U detinjstvu sam se sunjao po stalama i mirisao konje, slusajuci trupkanje njihovih kopita. Zeleli su na put. Tukli su me zato sto sam bezao iz kreveta da provedem noc na stalskom tavanu i sacekam onaj trenutak kada konji legnu. Zeleo sam da vidim taj trenutak njihovog ponizavajuceg umora koji su tako brizno krili od ljudi. Nikada se nisam plasio konja i provlacio sam im se ispod trbuha, a neka bi plasljiva zena vrisnula od straha, jer ja sam bio radostan, a konji bezbrizni. Tukli su me i zbog toga.

A psi... psi su lajali. Jedan pas, meðutim, raspadao se letos na raskrscu puteva. Nedaleko je bila ograda oko bagrenjara po kome se leti psi vrzmaju i traze snene kutove da pobegnu od vrucine. Pas se raspadao ukraj puta. Nedaleko su se igrala deca u prasini i kada je naisao autobus ona su ostavila svoju prasinu i sivo gledala prema nama, putnicima, trazeci spas za sebe i mrtvog psa kraj kojeg su se igrala. Jedno dete je trcalo i vikalo, ali niko ga od nas nije cuo, samo sam ja cuo nesto sto sam vec bio zaboravio, cega sam se secao kada bih cuo glas nalik glasu deteta koje je streslo sa sebe prasinu i trcalo za autobusom.

Autobus je trubio. Pas se raspadao. Bilo je podne. O boze, i sunca je bilo, kao nikad sunce je raspadalo psa, susilo njegove kosti i meso ucrvljalo. Smrad mrtvog psa bio je jaci od decjeg poklica. Nisam vise mogao da okrenem glavu. Osipaonica: sisli su cigani sa smradom mrtvog psa. Svi smo se raspadali i svi smo smrdeli manje ili vise kao onaj mrtav pas na putu Srbije.

Cak ni oni koji su se glasno cudili nisu mogli da uguse svoj smrad niti smrad mrtvog psa u Srbiji.

Jedna zena je jecala iza mene i spominjala svoga sina u vojsci.

Dvojica su se posvaðala, posle duzeg uzajamnog cutanja sa sopstvenim crvima u stomaku.

Sofer je besomucno trubio, mada je put pred nama bio cist i pust, a samo su slojevi prasine, smrada i guste lenosti prekrivale taj put pred nama.

Vid mi je bio otrovan a malaksali letnji predeo bio je slaba uteha. Bilo je mnogo mrtvih pasa koji su se raspadali na putevima po kojima su prolazili mrtvi psi. U meni je pocelo nesto da jeci.

Bilo mi je hladno.

Bilo mi je jos hladnije. Zvezde su bile plave, nagovestavajuci mraz. Neprestano sam zeleo da odem u staru kucu. Tamo sam valjda zagrevao promrzle ruke, noge, ili sam, mozda, od nekog slusao da postoji kuca koja je sama i koja nestaje u mraku, u kojoj gori vatra i pucketa vatra na prastari nacin, kao kad pucketaju kosti kad ih lomi sila, dok napolju vetar gloðe gole grane. Gledao bih u oganj i u jednom trenutku bih se zapitao jesam li to ja ili prica koju sam cuo da bih je cuvao za sebe do smrti.

Vracao sam se u svoju sobu gde nista nije stajalo na svom mestu. Jedino je hladna samoca isla ispred mene kao veran pas. Da me samo ona doceka iza vrata. Razbacane knjige su me sprecavale da se odmorim. Budilnik sam odavno prodao da ne bih gledao njegove velike brojke i slusao uzaludno dozivanje vremena. Vremena za mene nije bilo. Novac je bio u malom dzepu, zguzvan u satenskoj postavi, bez snage da me uputi prema necemu s cime je bio povezan znakom jednakosti. Vremena ni za sta nisam imao kada bih osetio iznenadni umor. Stegnute pesnice u dzepovima trazile su povod ali ih je paralisala misao da je svaka ratobornost izlisna. Koja je to ideja, dok mraz nadmasuje svaku ljudsku zelju za toplotom, koja zasluzuje kap prljave krvi? Gde je ta lopuza koja ce mi nesto reci o toj novoj spasonosnoj ideji?

Poslednja sansa: iscediti malo topline iz sopstvenog tela za svoju kozu i zaspati sa zeljom da noc traje vrlo dugo.

Kada sam otkljucao vrata i okrenuo prekidac, bilo mi je lakse. Svetlost je ujedinila stvari, mada to nije bila ona svetlost koju sam osetio kada me je dotakla ruka. Trebalo je bar da se okrenem, ali onda sam mislio da ima vremena i da se uvek moze docekati ono sto se ceka.

Podigao sam s poda zuti koverat. Nisam nista ocekivao. Tek kada sam ga osetio pod prstima, zapitao sam se ko to salje. Pre ikakve pretpostavke video sam ruku kako protura pismo ispod vrata. Drzao sam pismo izmeðu palca i kaziprsta bez ikakve misli a zatim sam ga stavio na sto. Ukljucio sam grejalicu. Grejao sam ruke, gledajuci usijane spirale praznim ocima. Talasala se toplota zapljuskujuci mi lice. Zeleo sam sto vise te suve toplote, jer hladno je bilo oko mene, a sama kuca, pokrivena sindrom, samovala je zesce nego ja.

Setio sam se pisma kasnije, dok sam pusio. Nisam bio mnogo radoznao jer sam znao da nema novih stvari, nema iznenaðenja za umor. No, ako ga ne procitam mislicu cesto na tu hartiju sa porukom i to moze postati izvor besmislenih pretpostavki. Mogao bih ocekivati nesto odavno zeljno. Mogao sam da spalim pismo pre no sto ga procitam.

Radoznalost je radila za svoj racun. Ponovo sam uhvatio sebe kako se nadam i zacudio sam se.

Napolju je bio vec mrak a u sobi je tiho zracila grejalica. Toplota je strujala izmeðu poda i tavanice, topeci kristale hladnoce. Na stolu je lezala fotografija ispunjena gimnazijalskom radoscu. Kao da ozbiljni mogu biti radosni secajuci se sa stidom svoje mladosti.

Izvukao sam pravougaoni komad tvrdo papira iz zute koverte i procitao: "Cestitam!" U gornjem desnom uglu bio je datum. S druge strane - nista. Sve je bilo sracunato i to me je naljutilo. Mirisao sam pismo i secao se zenske kose. Meke, kao posle kise osusene.

Trcati bos po lokvama posle kise, dok nakon letnjeg pljuska jos tiho sipi dazd na iscepanu kosulju.

Penusavu zensku kosu mirisao sam iz pisma, a potom sam bacio pismo prema prozoru i noktima zagrebao zid. Zid je bio sav u ogrebotinama... Kao moji bosi tabani od trnja u sancevima po kojima sam gazio za kisom.

Juce mi je bio roðendan. Roðen u kasnom decembru! Setio sam se roðendana ujutru i u podne, strepeci da se toga jos neko ne seti. Nisam zeleo da slavim roðendan.

Pre nego sto sam ista ucinio, ponovo sam zgrabio pismo i poceo da uzvikujem:

"Cestitam! Cestitam! Cestitam!"

Onda sam se nasmejao i pocepao pismo.

I kada sam vec u sebi osecao potrebu da kriknem, setio sam se da treba cutati bas onda kada se krik oslobaða i hrli napolje.

Cuteci, pitao sam se mogu li jos nesto uciniti. Za roðene u kasnom decembru kao da vise nije bilo vremena.

Tada je u susednoj sobi neko poceo da seta i mrmlja. Tako je potmulo govorio kao da se molio ili zaklinjao. To je bio moj komsija cijeg se lika opet nisam secao, mada smo se nekoliko puta sreli i dobro pogledali posle razgovora pred pekarom. Jos sam o njemu dovoljno malo znao da bih mogao pretpostaviti bilo sta.

Zato sam valjda i izisao u hodnik. Ocekivao sam slucajan susret kao onog jutra pred pekarom u kojoj je lezao pekar sa nozem u uvreðenom srcu. Jesam li mogao da pretpostavim njegovu smrt ili bilo ciju smrt? Nisam! To je bilo nepoznato.

Nagnut kroz otvoren prozor cuo sam kako vetar vitla zguzvane novine po dvoristu. U intermecu te sustave muzike iz podzemlja nekog stana dopirao je moleciv zenski glas:

"Miso! Miso!"

Ko je to bio u ovom praznom, skoro nepostojecem trenutku? No vetar je prekinuo dalje oscilacije izmedu tajne i zvuka. U sobi se vise nije moglo ostati pa sam izisao u hodnik. Malo pre sam dosao iz grada pa sam sa strahom pogledao prema ulici koja je nudila ponovno mucenje pod prvim ovogodisnjim mrazom. Bio je suv, bez snega, za kosti.

Posao sam na tavan. Koliko dana je proslo od susreta sa slikarem? Ko je mogao racunati, kad vremena nije bilo?

Bilo je stepeniste i tragovi izlizanih ðonova. Stepenice su bile cistije nego onog jutra, bile su sigurnije za pohod nego prvi put.

Zaustavio sam se pred vratima i po glasnoj toplini koja je navirala iz pukotina shvatio sam da su unutra ljudi. Zeleo sam dugo da stojim pre nego sto prinesem oko kljucaonici kroz koju je prolazio zrak, ali vrata se naglo otvorise i umesto ocekivanog slikarevog lica, ugledao sam devojku. Smeskala se mojoj zbunjenosti u prvi mah, a zatim ucinilo mi se da mi se osmehivala kao lopovu, misleci valjda da me je uhvatila kako osluskujem tuðe razgovore i virim u tuðe zivote.

Braneci se od tih sumnji, nervozno sam rekao:

"Ne trazim vas!"

"Uðite!", odgovorila mi je i sklonila se da bi mi napravila prolaz.

Istog trenutka sam ugledao slikara kako zmirka pred novom slikom koja je bila u zvonkim rasprskavajucim bojama. Koracao sam pravo ka slikaru, jer sam se nadao da me je zapazio prilikom naseg prvog susreta i da ce me opravdati pred devojkom koja mi je otvorila vrata. Iako sam bio uz njega tako blizu da je po mom disanju mogao da oseti koliko sam uzbuðen, nije me ni pogledao.

Zmirkao je pred slikom a oci su mu bile pune suza zbog slabe svetlosti ili zbog neke njegove nove tuge za koju niko drugi nije znao. I kada bi zaplakao verovatno bi sve radoznale terao od sebe rukom od smirenja i ponovnog zamaha za cinizam. Trebalo je nesto reci kao sto je bilo njegovo cutanje, ali za tu misao nisam mogao da pronaðem odgovarajucu mimiku. Blenuo sam u njegovu sliku koja mi se nije dopadala kao ona na kojoj sam ugledao brdo i jezero.

Tada mi je prisla djevojka i uhvatila me je za ruku. Jos nisam znao kako izgleda, niti da li je lepa, jer sam se uzdrzavao da je pogledam. Trebalo je da se okrenem, a taj pokret bi mozda narusio slikarevu koncentraciju koji se jos uvek nije obazirao na mene.

"Hladne su mu ruke", rekla je.

Njene su bile nezne. U ovoj veceri na tavanu dodir njenih ruku bio je pun toplote i radosti. Ja sam se radovao u sebi, plaseci se da sve to slikar ne ismeje jednim potezom kicice.

"Hladne su mu ruke, Dusane".

"Ostavi ga", rece slikar.

Prvi put sam cuo njegov glas. Sudeci po glasu rekao bih da je slikar bio vrlo snazan a mozda ponekad i namerno grub.

"Lici na promrzlo pseto. Drhti", opisivala me je devojka.

Doista, ja sam drhtao, ali ne zbog hladnoce, mada je na tavanu bilo hladno. Drhtao sam zbog nekog nejasnog secanja.

"Psi!", zaurla slikar. "Prestani s tim tvojim psima."

"Mozete mi reci da licim na psa - volim pse", obratio sam se devojci.

"Cujes li, Dusko, on voli pse!"

"Aj! Aj! Aj!", poce slikar da mlatara rukama.

"Imate lepu kozu", rece devojka milujuci mi nadlanicu.

Zbunjen iznenadnom slikarevom srdzbom, zapitao sam:

"Zasto?"

Ona je pocela da se kikoce.

"Apsolutno je sasav", rekla je ona Dusanu keji se iznenada okrete, priðe nam i nagnu se nad nase ruke. Rece:

"Koza je pustinja!"

Na te njegove reci devojka je zadrhtala i ispustila moju ruku, okrecuci se sva slikaru.

"Nema kise?", zapita ona sneveseljeno.

"Nema", odgovori slikar odlucno.

"Ne moga o tome da mislim."

"Pa nemoj da mislis. Dodiruj ga", rece Dusan i pokaza na mene. "To tvoje pseto koje drhti hoce da ga dodirujes."

Pristupila mi je i ponovo me uhvatila za ruku. Vise nisam drhtao, ali mi je taj dodir, ucinjen po tuðoj zapovesti, doneo daleko manje radosti nego prvi.

"Vama je hladno zbog nekih neprijatnosti, mozda?", zapitala me je devojka.

"Vec sam jednom stajao pred vratima u nepoznato svitanje i video ga kako place, ali mu se nisam priblizio. Kada sam mu veceras cuo glas, zastideo sam se, jer nisam mogao pretpostaviti da covek sa takvim glasom moze plakati. Zeleo bih, mada se kolebam, da ga zapitam zasto je onog jutra plakao."

"Pa pitajte ga. Uostalom, on je cuo sta ste rekli. Zasto si plakao, Dusane?"

"Trebalo bi da vas izbacim napolje!"

"Ne salim se. Ozbiljno te pitam."

"Te noci ubio se jedan mladi pekar", umesao sam se u razgovor.

"Mozes, Miro, za to tvoje zalutalo pseto da ucinis bilo sta, ali kad bude sisao sa ovog tavana on ce se secati samo gadosti. Prvo ce ispricati da si bila neocesljana."

"Zar sam neocesljana?"

"I kada bude razmislio za sto si bila neocesljana, pasce mu na pamet misao da smo se nas dvoje na ovom tavanu pre njegovog dolaska j..... Zato je i virio. Volis da viris kroz kljucaonicu, a?"

"Nemoguce!" kriknula je Mira.

"Volim. To sam otkrio jos dok sam bio dete, sasvim slucajno. Bio sam u gostima i popodne sam lutao po velikoj kuci. Tako sam otkrio njih na krevetu provirivsi kroz kljucaonicu. Plasio sam se da ih ne uznemirim, pa sam ostao na mestu. Plasio sam se za nju jer je bila veoma zadihana. Dahtala je kao zivotinja. Bio sam slatko uzbuðen."

"A-ha!", na to ce Dusan.

"Ali nisam zbog toga dosao ovamo. Nisam ni znao da ste vi na tavanu sa devojkom. Pitanje: zasto ste plakali onog jutra trazilo je veceras odgovor upornije nego drugih dana. Morao sam da se popnem na tavan i da vas vidim. Nosio sam se cesto s tim pitanjem ali sam uvek uspevao da ga odlozim za sledeci dan. Verovatno ce vas zacuditi moja pretpostavka: Vi ste tog jutra na neki nacin znali za samoubistvo mladog pekara, zar ne?"

"Ne, nisam znao. Nisam znao do ovog trenutka. Pa ja tako malo jedem hleba. U to jos uvek ne verujem. Zeleo si da viris, eto!"

"Nikako! Vi mi verujete", okrenuo sam se Miri.

"Ne znam. Na kraju, ako vam se toliko dopada... Mada je besmisleno gledati... Bolje je ucestvovati."

"Miro, tek si ga videla. Neces valjda reci da te uzbuðuje ova pokisla kokoska!"

"Moje promrzlo pseto", rekla je Mira i ponovo me je uhvatila za ruku.

"Kada bih mogao i znao, ucinio bih nesto da promenite o meni misljenje zauvek. Ali ja ne znam sto bi trebalo da ucinim sada, ovde... niti bilo gde. Ne znam!"

"Dusane, on bi hteo da plati..."

"Pa neka plati... Imas li para?"

"Ne znam", rekao sam nasmejavsi se.

"Lep odgovor."

Prisao mi je i poceo da mi zavlaci ruke u dzepove. Nije se zaustavljao dok nije istresao poslednji dinar.

"Bicu u bifeu dok ne potrosim pare, a vi se izgubite pre nego sto se vratim."

Izisao je. Mira je sela na divan i pozvala me. Tako smo sedeli sve dok ona nije pocela da se cudi i da me upitno posmatra.

"Nije to ono sto zelim", rekao sam joj.

"A sta zelis?"

"Ogradu."

"Ogradu?!"

"Ogradu oko posrnule kuce i psa."

Jos smo malo sedeli, a zatim nas koraci na stepenistu podsetise na slikareve reci. Otisli smo u moju sobicu.

Sedeo sam u krevetu i slusao sat. Potom sam sklonio zavesu da bih osetio onu drugu noc izvan moje sobe. Nisam znao koliko je sati, ali to me nije ni mnogo interesovalo. Kada sam otvorio prozor, uzalud sam ocekivao da cujem disanje mog komsije. Brzo sam zatvorio prozor pred novom hladnocom. Otvorio sam polako vrata i ugledao slikara. Ne rekavsi nista usao je pored mene u sobu i nagnuo se nad Miru koja je lagano disala. Zatim smo se nemo pogledali sve dok on nije izisao i uputio se svom tavanu.

Kada je bio skoro na vrhu stepenista, okrenuo se i klimnuo mi glavom. Ali ovaj njegov pozdrav nije me toliko obradovao kao suze koje su mu tekle niz lice. Znao sam sada zasto je plakao u ono nepoznato svitanje i mogao sam da legnem pored usnule Mire.

Ko li ce se ovog jutra ubiti? I zasto?