MUČEĆA LJUBAV

U mučanju trvdnom je zaljubljen živil,
Milost, najam, dragost prositi želići,
Od vile predrage, vim se ni podstupil,
Neg z vustmi je mučal, srcem govoreći,

Z gustim zdihavanjem plamen svoj skazival,
Čudeć, razmišlajuć u njem izgoriti,
Prem ne prosil milost, milost je ufival,
Z mučećim jezikom htil to izprositi.

Štimal je nevojlnik z mučanjem bit srićan,
Al gorući plamen nastal objačati,
Da ni mogal dalje prebolit nesrićan,
Neg kot verna Fenix moral izažgati.

Tako služeć, mučeć oh prez smilovanja,
U ljubavi stalan volil pretrpiti;
Zamiru je štimal pomoć, zazivanja,
Ne hteć reć: vrmiram, moral je umriti.

DIVOJKA KRČMARKA ZNA VOLIT JUNAKA

Dva junaka skup se obljubihu,
Viru davši lipo pobratihu.
U bratinstvu pojdu drugovati,
Na pazaru konje kupovati.
Al je srića vreda namirila
Na divojku ka je krčmarila;
U liposti vridna biše ljube,
U dragosti te junačke službe.
Ter joj pojdu drago govoriti:
Bi l’se dala, divojko, ljubiti
Za prijazan i spenzu junačku;
Nimoj skratit milost divojačku.
Na to mi se grohotom nasmije,
Čašu vina gizdavo napije.
Jednomu je zdravicu napila,
A drugom čašu naklonila:
Ni vas moći jednako ljubiti,
Po vridnosti pravo ugoditi;
Veće vami na izbor ostavljam,
Tko je friži, tome se ojavljam.
Pobratini kad to bihu čuli,
Divojku su na stran ustisnuli:
Vira t’naša, divojko ljublena,
Vsaki nas je tvrđi od kamena;
Gdi se jedan uzda preskočiti,
Tu i drugi neće pogrditi;
Veće skušaj kak je koji čvrstan,
Po tom sudit tko je bolje vrstan.

SRIĆA DAJE KAJ MISAL ZE ZGAJE

Bisno jaše Horvatjanin junak
Priko polja viteškoga konja;
Na junaku perje risovina,
A na konju sprava pokovana.
Tu zasreti lipotom gospoju,
Koja cvitje i rožice brala,
Fijolice u nadra metala.
Al joj side junak govoriti:
Od Boga te dobra srića najde,
A od mene milo pozdravlenje.
Je l’ dopustak ruku celovati,
Ter u družbi cvitje pobirati?
Gospoja ga lipo pozdravila,
Da odsede, drago ponudila,
Sama sobom tiho govoreći:
Od kada se ja na svit porodih,
Ne b’junaka ki b’ mi omilio,
Kaono sada neznan Horvatjanin.
Vred od konja junak odskočio,
Ter gospoji bilu ruku ljubi,
Proma nebu milo izdihuje:
Ajme meni, što se sad prigodi,
Od liposti sam se preminio,
Od dragosti srce pogubio.
Još govori lipotom gospoja:
Kamo si junak odputio,
Noćevati gdi si naminio?
Ako t’drago konak učiniti,
Oto su ti bili dvori moji;
Rada ću te va nje upeljati,
Vsu moguću službu iskazati.
Na to se je junak poklonio,
Na milošći lipo zahvalio:
Nisan vridan, lipotom gospojo,
Da ulizem u dvorove tvoje,
I poklonim ljubeznosti moje.
Aj odkud mi dobra srića dojde,
Tebe vidit, tebe poslužiti?
Vse sam gotov za te učiniti.
Cvitje beruć malo poštentahu,
A k večeru na dvor ušetjahu.
Što su bila drag govorenja,
A za njimi bolja pripećenja,
Lasno more vsaki upetiti,
Kak si znaju srca ugoditi.

CVITJA RAZMIŠLENJE I  ŽALOSTNO PROTUŽENJE

Kak ste lipo, drago cvitje,
Tak ste brzo premineće;
Daste spoznat da veselje
Neg magnutje je trpeće.
Ako zora vas poliva,
S čistom rosom okripiva;
Al vas sunce povenuje,
Na zapadu iskončuje.
Što vam daje u liposti
Tihi siver batrivosti,
Povekšuje u žalosti
Nagla juga čalarnosti.
Tada diku pogubite,
Vsu ljubeznost preminite,
Daste spoznat, drago cvitje,
Da je radost neg magnutje.
Vim od mene ste srićnije,
V kratkom žitku povolnije;
Mirno, dično prebivate,
Jedan konči dan vživate.
Al ja nebog vse tugujem,
Nit hip, nit čas ne radujem;
Ja mi mladost ljuta žalost,
Srića moja neg čermernost.
U kolipki majku zgubih,
U ditinstvu otca stužih,
Imam krila prekinuta,
Do dva bratca poginuta.
Milu sestru koju ljubih,
U nevolji sad zaćutih,
Ljubu dragu s kom se dičih,
Jur od davna da ne vidih.