Nezgoda

Sve do sedam i dvadeset Kaja se ponasala nehajno i komotno kao da nece ni krenuti u "Pergament". Natenane je ustala, umivala se duze nego ikad, bez zurbe ispila caj od tresnjevih peteljaka, i na putu do burekdzinice u nekoliko mahova zastajala da gleda kako uzareni ("ganc-novi", sto neko rece) buldozeri nadmeno i samosvesno razgrcu sneg. Mimo obicaja, mrljavila je i sa nevelikom kriskom bureka s mlevenim mesom, a kad je, jos zvacuci, razgrebala noktom ledenu saru na izlogu, i kroz uzani prorez konsultovala casovnik na Trgu, umalo da nije viknula od zaprepascenja.

Te istrca na ulicu. Studen je ozeze po ocima i usnama. Jednim srpastim krajickom svesti uviðala je da je sve to igra. Doduse, ni njoj samoj ne skroz razumljiva, ali bar ne ostade u sumnji da su podjednako lazne i domalocasnja njena lezernost, i ta iznenadna, preuzrujana zurba. Ona se pridruzi redu za trolejbus, i, sa rukama u dzepovima (stare rukavice vec su se raspadale, a nove je jos uvek plela), poce da se premesta s noge na nogu.

Pet-sest vozila proðe a da se i ne zaustavi. Iz jednog je virio karirani pes necijeg kaputa uhvacen bezubim ustima automatskih vrata, a iz drugog se na cekaoce sebeznalo isceri riða spljostena glava tapkarosa kojega je Kaja viðala gde "ordinira" pred "Kozarom". Zakasnicu, pomisli ona, ali ne oseti nista sto bi slicilo na istinski strah. Njom u stvari stade da struji, u isprekidanom kolu, drhturava slutnja vezana za iscekivanje neceg neodreðenog, neceg sto bi objektivno mozda i bilo neugodno, ali sto bi za nju licno imalo sasvim suprotno znacenje i dejstvo. Kaznice me, rece u sebi. Ili ce me samo ispreskakati. Za sefa Sluzbe isecaka, koji je vazio kao notorni nezenja, zuckalo se da je sasma neotporan kad su u pitanju zene (a njegovo odeljenje, za razliku od svih ostalih u "Pergamentu", bilo je sastavljano iskljucivo od pripadnika neznijeg spola, te je u sali pominjano kao Sluzba Amazonki s makazama), i Kaja se zaista ne mogade da seti nijednog slucaja gde je ovaj pribegao kakvoj drasticnoj meri zbog prekrsaja radne discipline. Tako je, ispreskakace me. Pred svima. Ali, i to je vise nego sto sam u stanju da progutam.

Naposletku, citavih desetak minuta posle pocetka smene u njenom preduzecu, ona se pope u trolejbus koji je, nekim cudom, naisao gotovo poluprazan, i, usled trzaja kad krete sa stanice, zanese se i zamalo ne pade na leða. Pa se pridrza za jednu od stativa na pragu izmeðu platforme i prostorije sa sedistima. - Majcice - prenerazi se Kaja. Samo sto joj se prsti ne prilepise za studeni metal. - Sta je - podbode je kondukter - ne dopada vam se? - Devojka zavrte glavom. - Sto niste cekali drugi? - zapita on, i povesmo pare iz njegovih usta nakri mu podrugljivu minu. - Onaj sa polivinilom?

Izbrusice me, konacno poverova Kaja, silazeci na Terazijama sa trolejbusa. Kao u nemilostivo beloj elipsi pozorisne svetlosti, ona vide svoju skobaljastu priliku, oljusteni nos, nabubrelu gusu, i bezbojnu, isposcenu kosu ("Dika plava, bljutava ko trava", zacikavali su je, koliko li je vec otada proslo, u Obrenovcu), pa joj doðe da izglasa zarida. Kad bih izgledala bar malo, malo drugacije, pomisli ona, verujem da bi me postedeo. Ovako, nema nikakvog izgleda. Na pasja kola ce me izgrditi.

U ponesto izafektiranom nastojanju da sklopi primirje s tom neizbjeznoscu, Kaja minu pored radnje sa sportskim priborom, pored bioskopa, poslasticarnice, knjizare i apoteke, i sa zadovoljstvom pomisli da je juce nacinila dobar pazar kupivsi suknene cipele sa ðonom od izbrazdane gume koja se ne klize. Jeste da u njima deluje trapavije no inace, ali na cici kao sto je ova, kome je do doterivanja. Iz prodavnice radio-aparata zavodljivo joj se osmehnu prceusnat, holivudski sarmantan momak, i Kaja mu, nesvesno, odvrati smeskom punim podavanja. Ali se izraz na njenom licu, poput sare u prodrmusanom kaleidoskopu, vec pri sledecem koraku rasturi i izoblici u oporu grimasu. Oh, kako sam naivno nasela, prekore se ojaðeno, stizuci u kapiju preduzeca. Neki ljudi su upravo ulazili u lift, i zatvarali za sobom vrata. Ona polete k njima dignutih ruku. - Stanite - zavapi. - Jos jedno mesto se mora naci.

Ko je taj ko bi mene istinski pozeleo, pomisli ona, tupo motreci kako na mlecnom ekranu promicu tamne, po ivicama zamucene, pruge spratova. Mene, ovakvu drljavu i kukavnu? Momak u pitanju bio je, naravno, obicna kartonska reklama, doduse, u prirodnom rastu i sveze izbrijana, i u odnegovanim prstima drzala je pravu gramofonsku plocu. Moram li bas svaki put da ispadnem budala, zapita se Kaja, prizivajuci sa setom neodoljivi sinteticki osmeh, koji je podjednako pripadao svim prolaznicima. Meðutim, lift se zaustavi, i nju zaokupise druge brige.

Sad, sta mi bude, odluci ona. Ali kad pritiste kvaku, i zakoraci u Sluzbu isecaka, iza usiju joj zakrcka kao prosuta sacma. Ona dovoljno glasno pozdravi, ali ne cu da joj je iko odgovorio. Sef je sedeo za pisacim stolom, nevesto kljucajuci po dirkama masine za racunanje (one iste, zbog koje je, prosle nedelje, dosao u zavadu sa Racunovodstvom), a zene su, kao i obicno, sekle novine i rðogrizale. Kaja sleze ramenima, bez reci skide kaput i odmota sal s glave, pa se posle kratke nedoumice da li da prekine sefa i objasni kako je doslo do zakasnjenja, ipak uputi svom mestu. Tamo ju je vec cekao posao, i ona odmah stade da nalepljuje isecke na zelene etikete s natpisom "Pergament - Sluzba isecaka". (Celokupan njen rad i sastojao se u tome da ono sto njene koleginice u toku smene naseku, u istom vremenu snabde nalepnicama s odgovarajucim datumom i nazivom lista, i ona je tu duznost obavljala savesno, spretno i relativno brzo). Obrazi su joj jos brideli od hladnoce, a zbunjenost je nije napustala: ocekivala je grdnju, a nju, evo, takoreci nisu ni primetili. Dobro je, pomisli ona bez stvarnog zadovoljstva. Ispalo je ne moze biti bolje.

- U plicak, kazes? - iskreno se iznenadi Irma.

Kaja je pogleda ispod oka. Ovo se nastavlja, rece u sebi, i poverova da za svoje spasenje mozda treba da zablagodari upravo razgovoru koji je prekinula.

- Tako je - rece Dubravka. - S krova od kupatila bacio se naglavacke u plicak. Mozes misliti kako se svrsilo. Prebio je kicmu.

- A sto je morao da skace lastu? - zapita Nada.

- Jer je to najotmeniji skok - objasni Dubravka. - Naposletku, to je od njega trazio i fotoreporter.

- Kakav fotoreporter? - prenu se Irma.

- Kako kakav? - brecnu se Dubravka. - Pa, taj sto ga je snimao za turisticki prospekt.

Malo je cudno da mi sef nije zamerio, pomisli Kaja, cerececi ekserom zapusac u novoj boci s lepkom, koji se, cist i prozracan, zuteo kao lipov med. Da je bar zapitao "Gde si dosad?" ili "Mislis li ti i dalje ovako?". Apsolutno nista. A ne mogu da verujem da nije primetio kad sam usla. No to njeno nejako zaljenje stade najednom da obrasta sve zilavijim ljubopitstvom za udes o kome se tog casa u Sluzbi govorilo. Mada nije znala da li je posredi neko ovdasnji i sadasnji, ili je Dubravka prosto prepricavala nesto sto se bogzna kome i bogzna kad dogodilo (jer ona je umela da i najbezazleniju dogodovstinu dramatizuje i priblizi trenutku njenog ponovnog ozivljavanja), citava stvar ju je ozbiljno draskala.

- Taaaako sta - rece Irma. - A koliko mu je bilo godina?

- Dvadeset i cetiri - izgovori Dubravka sazalno.

Dve godine mlaði od mene, sracuna Kaja.

- A je li mu isla krv na usta? - zapita Mrvica.

- Nije - rece Dubravka. - Zasto mislis da je trebalo da mu poðe krv na usta?

- Onako - pocrvene Mrvica.

Znaci, neko ovdasnji, uzbuðeno zakljuci Kaja. Jer to su vec pojedinosti koje su dostupne jedino ocevicima. Do nesrece je moralo doci letos, na Palicu, gde je Dubravka provela godisnji odmor. Jezero je, kazu, do ispod pupka. Ali, otkud da to nikad ranije nije pominjala? Ona je bar prodrta vreca, i da se uzdrzi od tako neceg isto je sto i da dragovoljno odustane od blistavog provoda. Kaju spopade nesnosna zelja da utvrdi ko je postradali. Ipak, ni na kraj joj pameti nije padalo da zapita. Ona se nikad nije mesala u razgovore svojih koleginica, slusala je samo i cutala, a neko je jednom kazao: - Mora da se naklopala gumiarabike.

- Je li vikao? - raspitivala se dalje Mrvica. Ona je bila vapijuce neiskusna, i, prema Kajinom racunu, jos nije videla coveka u hropcu.

- Vikao? - ponovi Dubravka s visine. - Urlikao je, zlatna moja. Cetiri vratna prsljena bila su mu potpuno smrskana. To su jezivi bolovi, mozes biti sigurna. Morali su da mu ubrizgavaju morfijum da ga smire. Dodaj mi one makaze, Saveta.

- To ce ici poteze - rece Saveta, koja je bila u drugom stanju. - Irma, drzi ih, molim te. Pa joj ti dobaci.

I to mi je neka majka, pobuni se u sebi Kaja. Ona bi mirne duse pustila da se trudnica isteze preko stola. Pfuj! Kaja se poplasi da ce zaplakati, jer joj kroz glavu prostreli da je i sama vec poodavno zrtva jedne drugacije nepaznje, koliko posredne, toliko i nehoticne, cija je omca neugodnije zatezala od svega sto se dalo zamisliti. Zbog toga sto je vazda cutala, s njom gotovo niko nije saobracao, i, mada nije bilo razloga da je ne vole, jer je marljivost i brzinu svakodnevno dokazivala, te su joj u proslom novembru i platu povecali, ona je stalno, cas jace, a cas slabije, osecala da je ne primecuju, da je prosto podrazumevaju, racunajuci s njom nonsalantno i nasigurno, kao sa bilo kojim od numerisanih sefova za sakupljanje isecaka.

Da se sto cestitije otme iskusenju suza, ona poce da misli o Postradalom, izostavljajuci s uspehom, jedini strahotni dogaðaj za koji je predstava o tom mladom coveku bila na izgled neraskidivo vezana. Vide ga nasmejanog i raspolozenog, veoma nalik na onog momka iz prodavnice radio-aparata, gde oko nje oblece, udvarajuci joj se i teseci je: - To gusa? Oprosticete, ali onda vi pojma nemate sta je gusa. To je najprirodnije ispupcenje, Kajice, koje vam, uostalom, sasvim lepo stoji.- Ona se dodirnu prstima po vratu, i zaista joj se ucini da je njena zabrinutost bila neosnovana. Onda joj pogled pade na razdrobljeni zapusac, koji je malocas jedva bila izvukla pomocu savijenog eksera. - Vi se mucite bez ikakve potrebe - rece Postradali. - Dopustite da vam pokazem kako se to radi.- On sastavi mrvice pluta i zapusac kakav je pre toga bio, utisnu ga u grlic boce s lepkom, pa zatim izvadi prekrasan poniklovani perorez, spiralnom spravicom, uz mek, prigusen prasak, oslobodi bocu zapusaca; nataknutog na gvozdeni siljak, prikazivao ga je sad, likujuci, celoj Sluzbi isecaka, i Kaja poce da se nadima od ponosa. Cak i sef dize glavu od masine za racunanja, blagonaklono se nasmesi, pa i ustade. Cestitace mu, s ushicenjem pomisli Kaja.

- Slusajte, kceri moje - rece sef. - Ja sad izlazim. Ako me neko trazi, recite da sam u Akademiji nauka. Treba da zakljucim neke pretplate.

Kaja se razocara.

- Nista se vi ne sekirajte, druze Frndicu - rece Dubravka. A kad sef navuce kaput, zaveza pod bradom pertle sa krznenih usiju svoje zimske kape, i iziðe u hodnik, ona dodade snizenim glasom: - Kakva Akademija! Otisao je taj u Mali Mazestik. Na kleku i girice. -

Ko zna ima li u tome istine, posumnja Kaja. Kao sto je tesko dokazati i druge stvari koje je Dubravka pripisivala sefu. Da cupa obrve, i da ne izostaje ni sa jedne utakmice u zenskoj kosarci, na primer. Ona je znala da drug Frndic nije bas noka cvecka, ali joj je isto tako smetalo kad bi cula kako ga Dubravka, zajedno s jos nekima, na sva usta otrcava. Pa ipak, zbog jedne osobine veoma je uvazavala Dubravku. Za razliku od ostalih Amazonki s makazama, cije su se sve price svodile na iznosenje uzbudljivih cinjenica - da je taj i taj dobio na tomboli Saveza gluvih emajliranu grejalicu, da je nekome pronaðena belancevina u mokraci, ili da neko ima zeta koji je u stanju da svakog zivog stvora ubaci na magnetofonski tecaj francuskog jezika. Dubravka je kazivala zaokruzene istorije, nasicene ukusom zivota i smrti, prave pravcate drame od kojih su mnoge poticale iz njene kuce, desavale se njoj ili njenima. Kaja se ne bi nimalo zacudila kad bi se ispostavilo da je i sam Postradali niko drugi do glavom Dubravkin sestric.

Bila je Kaja upucena i u neke povesti koje zena u "Pergamentu" nisu imale, niti ce ikad imati srecu da saznaju, jer ih je cula od Dubravke u vreme kad je ova jos stanovala na Kalenicevom Gumnu, odakle su zajedno svako jutro odlazile na posao, i jer Dubravka nije obicavala da istu stvar dvaput prica. Ona se seti tog cudnog drugovanja, u kome je njena koleginica bila aktivni, a ona pasivni partner, Dubravka govornik, a ona slusalac, i to toliko podreðen i bezlican, da je Dubravka, govoreci, morala imati osecanje kao da se obraca citavom tasmajdanskom stadionu. Treba li mozda tome zahvaliti sto joj godinu dana u drugim odeljenjima preduzeca ni ime nisu znali? Sto su je meðu sobom, pominjali u negativnom obliku. "Ona sto nije Dubravka"?

- Ali, ni mi nismo lude - rece Dubravka, namigujuci. - Mrvice, uskaci u kaput. Meni cetrdeset dinara bureka. Sa sirom. Jesi ukopcala? Hajde, prijavljujte se, gladni.

Nastade silna graja. zene stadose da vade sitninu, i da ispisuju imena i dvocifarske iznose na cedulju, koju zatim utrapise najmlaðem clanu kolektiva. Kaja se takoðe zapisa. Uopste nije bila gladna, ali potajno odluci da od danas pa dokle god bude trebalo, dvostruko doruckuje; ako se zaobli, delovace zenstvenije, to je vise nego sigurno, a i zacetak guse ce se u tom slucaju manje primecivati. Samo, zasto stalno salju Mrvicu, zapita se ljubomorno. Zar ne bih i ja bila u stanju da kojiput skoknem do "Zdravljaka" i donesem tih nekoliko pisljivih paketica?

Uostalom, nije vazno. Njoj ponovo doðe u glavu Dubravka, i ona se gotovo zagrcnu od zavisti. Cak i kad bih imala naviku da pricam, rece u sebi Kaja, sta je to cime bih druge mogla da zabavim? Meni i mom ocu nista se ne desava. Ni on, ni ja, izgleda, ne zavreðujemo da se na nas vise od dve recenice utrosi. Koga bi zivog moglo zagolicati to sto je moja majka, ubrzo posle poroðaja sa mnom, umrla od zapleta creva, ili sto moj otac ume (jedino to, uostalom) da opravlja bilijarske takove? Mozda bi mogla da iznese na videlo kojekakve detalje o ocu, ali u njima nema niceg istinski tragicnog. U tome, na primer, da zaspi usred razgovora, svejedno da li je pre ili posle podne, i da li je tema zanimljiva ili ne. Hronicna pospanost, posledica, po svoj prilici, zapaljenja mozga koje je jos kao mladic, ne znajuci, izdrzao na nogama, dovodila ga je svaki cas u nepriliku, i ona ga zamisli u vec klasicnoj pozi naivne odbrane od mogucne optuzbe ili poruge: sa novinama dovoljno rasirenim da mu zaklone lice; taj njegov dremez bio je veoma tanak, i cim bi mu do usiju dopro kakav sumnjiv sum, ili uobicajena rec aluzije, on bi se trgao, protresao novinama da pokaze kako je budan, i, zazvizdavsi, nesto u prigusenom stakatu, nastavljao da "cita". Kaja se gorko nasmesi. Ne, taj ves necemo prostirati.

Ali mi ga je i zao, pomisli ona. Mada me gotovo nicim nije zaduzio. zao mi ga je sto je lazljivo razmetljiv (onomad je pred nekim tvrdio kako je ni manje ni vise nego dva puta procitao enciklopediju "Sveznanje"), sto nema svoje licnosti (kao ni ja, uostalom), i sto svakome aminuje. Ona se bezmalo zastide pri pomisli u cemu njen otac nalazi najvise dusovno zadovoljstvo. On je, naime, smatrao da je propao dan ako se nije rukovao s nekim od ljudi koje ceni, po pravilu onih sa lekarskim ili inzenjerskim titulama. Ne sedeo ili razgovarao s njima (jer oni, kao ni njegova kci, nisu nalazili za mogucno da s njim razmene bilo kakvu misao), nego bas rukovao. Tako bi i kazao Kaji: "Sine, danas sam se u dva maha rukovao s inzenjerom Lovricem" ili "Jutros u jedanaest stegao mi je ruku doktor Acimovic". Grozno! Kaja se strese na mogucnost da Amazonke s makazama saznaju ista o njenom roditelju.

- Tog Protica - rece Nada - moj muz je upoznao u sklonistu za vreme bombardovanja.

- Kog Protica? - zapita Irma.

- Pa, tog s isecka - ubaci se Dubravka. - Kriticara. Sto pise o problemu domace pripovetke.

- Taaaako - rece Irma.

Kaja pogleda isecke koje je tog casa nalepljivala na zelene etikete. O ovome govore, zakljuci ona, procitavsi pomenuto ime u dnu teksta. Ali istog casa upade u kljuse jedne davnasnje uspomene, i neko vreme ne iscupa se iz nje. Da, to je zaista tragedija sa pocetkom i krajem. Mogla bih im opisati, rece u sebi, kako je izgubio zivot tatin polubrat. Zacelo bi ih zgranulo i potreslo. (Desilo se to strika Stanku pred sam rat, na odsluzenju vojnog roka u Sarajevu. Dobio je, kao i obicno, nedeljni popodnevni izlaz, dobro se oprao i kicoski izbrijao, uglacao koliko god je mogao cokule, utegao koporan, i krenuo u carsiju. Najpre se ljudski zasladio kadaifom i sudzukom sa cetenalvom, a onda otisao na glavno mesto vojnicke zabave, pod vrtesku. Gledao je valjda citavih pola sata one sto su se vozili, i, u magnovenju, posto se bio suvise priblizio letecim stolicama, necija cokula ga je pogodila tacno u slepoocicu, i na licu mesta usmrtila). To je nesto, rece u sebi Kaja. Ne zaostaje ni milimetar iza onoga sto je malopre ispricala Dubravka. Ali se naprecac rashladi. U tom slucaju, pomisli ona, valjalo bi stegnuti petlju pa reci i kako je do svega toga doslo. Reci da je tatin polubrat oblaporno i bestidno zavirivao pod suknje devojkama na ringispilu. Ne, ja to posigurno ne mogu!

- Procitala sam - rece Saveta. - Istina, prilican sam dunster za te stvari, ali mi se clanak sviða.

Strika Stankova smrt, nastavi u sebi Kaja, sramna je i nikakva prema nacinu na koji je zavrsio taj Dubravkin. Leteo je ko galeb kroz vazduh, svet je bio pod njim dok nije ni slutio sta ga na dnu tog junastva ceka. Tatin polubrat je, meðutim, skoncao kukavicki, gledajuci svet odozdo. Obe nesrece su, naravno, strasne, ali zar sam ja kriva sto se ni onim sto je strasno u nasoj porodici ne mogu da podicim! Cinilo joj se da to i ne vodi unutrasnji razgovor, nego da hoda, pod moranje, po cilimu koji joj uporno izmice ispod nogu, i ona se najedared zatece u nedopustenom prizeljkivanju da joj i taj bezvredni otac sto pre ode s ovog sveta. Najveca usluga koju mi moze uciniti, saputala je drhteci od porocnosti svojih misli. Tacnije, prva i poslednja. Nekoliko dana bila bi u sredistu paznje, Amazonke bi se oko nje vrtele, zapitkivale je ovo i ono, i bar na izgled s njome saosecale.

- Htela sam da kazem - rece Nada - da taj Protic svaki cas nesto kunja. Kad ga pogledas, zan Mare mu nije ravan, ali iznutra truo kao musmula. Krajem ovog meseca, kazu, opet ce na Golnik.

U nagonskom strahu, Kaja dize ruku od "zaraznog" isecka. Mozda bi se tom svom glupom reagovanju vec sledeceg trenutka nasmejala, da nije bila do guse u jednom posebnom, koliko slozenom, toliko i pomracenom raspolozenju, i da joj pri silovitom pokretu uzmicanja sa cetkice nije doletelo na uho nekoliko gustih i debelih kapi lepka. Glupaca, promrsi na svoj racun Kaja, i potrazi maramicu. No brisuci se, ona utvrdi da joj je nastradao i citav pramen kose nad slepim okom.

- Sta to radis? - zapita je Dubravka.

- Nista - odvrati ona. - Umazala se gumiarabikom.

- Pravac kupatilo, zlatna moja - naredi Dubravka - pa to operi kako treba. Devojke - nastavi izmenjenim glasom - meni creva vec odavno ne daju mira, a Mrvice jos nema. Bogzna gde se ta sad smuca. Vala cemo joj oduzeti mandat za donosenje bureka.

Kaja ode u kupatilo, u stvari u tesnu prostoriju sa lavaboom i neispravnim tusem; nad umivaonikom odvrte slavinu sa crvenim kruzicem, ali se iznenadi kad i otud potece potpuno hladna voda. Opet kvar, pomisli ona vise utvrðujuci stanje, no zaleci sto je tako, pa, cudno uzbuðena, opra ruke. Radila je to nezno i pazljivo, kao da je strahovala da ce narusiti kakvu svetinju ako zbrza i smurdari. Mada je tu, u kupatilu, bilo neugodno studeno, i mada je tom osecanju jos vise doprinosio veliki pravougaoni prozor zastrt arabeskama ledenih kristala. Onda poce, ne menjajuci nista u nacinu, da pere umazani pramen. Iskrivivsi oci, ona zaviri u ogledalo nad lavaboom, i zadrzavsi dah, zastade da ispita svoje lice iz jednog ugla koji joj je otkrivao potpuno nove vidove njene ruznoce. Gledana s te strane, imala je zastrasujuci naborano celo, otromboljene podocnjake i usne, i neprijatno izduzeno, gotovo kao vreteno, lice, na kome je bezmalo citavu trecinu zapremao oljusten i ciglicast nos. Beznadezno, prosaputa ona, i loptice sto iz te reci poiskakase kao iz carobnjakovog polucilindra, stadose da joj zaptivaju jednjak. Beznadezno ruzna. Jos prosle godine na nesto sam i slicila, ali sad sam ordinarna rugoba. Kojoj nikakve pomoci nema. Uobrazavala je da ce joj biti lakse ako se i dalje bude kinjila tom istinom (ili je, mozda, krijuci od same sebe, racunala da ce se i na te, dosada nepoznate, vidove ruznoce navici, i prestati da ih primecuje), pa se pred ogledalom skameni u nemogucnom pokretu, sagnuta, i ociju iskrljestenih do bola.

Izvana dopre otegnut tutanj, od koga Kaji ustrepta dzigerica. Nekontrolisano pritrca prozoru, razgreba ledenu skramu, i nad uscem Save vide golemu dimnu pecurku. Srce joj je divlje udaralo. Na beloj plohi pod kojom je suznjevala reka, primeti majusne ljudske prilike kako se pomeraju u usporenom trku. Sad razumem, rece u sebi rastreseno. Vojska razbija led. Izgledalo je to velicanstveno, smesno i dirljivo, i Kaja poput posekotine iskusi preneseno znacenje te presudne scene, koja je istovremeno bila i izlazna kapija i corsokak, i spasenje i prokletstvo. Te se u nespretnom skoku vrati lavabou, otvori slavinu do kraja, i pod studeni mlaz poturi celu glavu. Razbijaju led, kikotala se i skrgutala zubima, a voda, koju je kao plameni jezik osecala svuda po ranjivoj lubanji, slivala se kao raso niz sest ili sedam pramenova, pa joj je glava morala sliciti na tek ulovljenu hobotnicu. To led razbijaju, grcala je Kaja zatvorenih ociju, sazivljujuci se sa svojim novim polozajem, sa tim neumitnim tocenjem iznad temena, i odlucujuci da tako provede sav ostatak zivota. Ridala je i smejala se, ali je izmeðu dlanova cuvala cist zizak nade da ce pre ili posle neko morati da bane na ta nezakljucana vrata, neko iz Sluzbe isecaka ili (jos bolje) iz drugih odeljenja, gde su je citavu vecnost nazivali "onom sto nije Dubravka".