Хришћанство је религија љубави. И Достојевски је примио хришћанство пре свега као религију љубави. У порукама старца Зосиме, у религиозним размишљањима, расутим по разним местима његових дела, осећа се дух Јованова хришћанства. Руски Христос у Достојевскога јесте пре свега гласник бесконачне љубави. Али као што Достојевски открива трагичку противречност у љубави мушкарца и жене, он је тако открива и у љубави човека према човеку. У Достојевскога је била значајна мисао да и љубав човека према човеку може да буде безбожна љубав. Није свака љубав према човеку и човечанству хришћанска љубав.

У утопији будућности што је развија Версилов, генијалној по снази прозирања, људи се придружују једни другима и љубе једни друге, јер је нестало велике идеје о Богу и бесмртнности. "Ја замишљам, драги мој", говори Версилов момчету, "да је битка завршена и да борба мирује. После проклетстава, нечистоте и граје, настало је затишје и људи су остали сами, као што су желели: велика пређашња идеја оставила их је; велики извор снаге, који их је досад хранио и грејао, нестаје, као оно величанствено сунце што човека зове на слици Клода Лорена; али то већ беше такорећи последњи дан човечанства. И људи су наједаред приметили да су остали сасвим сами, и одмах су осетили да су веома осиромашили. Драги мој дечаче, ја никада не могу да замислим људе као неблагодарне и оглупавеле, Осиротели људи одмах би се присније и са више љубави наслањали једни на друге; они би једни друге ухватили за руке, поимајући да су они сами једни другима све. Ишчезла би велика идеја бесмртности, и она би се морала заменити; и цело големо изобиље пређашње љубави према ономе који је био бесмртност, обраћало би се у свој природи, свету, људима, сваком зрну. Они би искрено заволели и земљу и живот и у толикој мери у коликој би били свесни своје пролазности и коначности, и то нарочитом љубављу, различном од пређашње. Они би у природи примећивали и откривали такве појаве и тајне о каквима раније нису ни слутили, јер би природу посматрали другчијим очима, погледом којим љубавник посматра љубавницу. Они би се пробудили и хитали би да једни друге целивају, журили би се да једни друге љубе, знајући да су им дани кратки, да је све то што им је остало. Они би радили једни за друге, и сваки би цело своје имање уступио свима и већ самим тим био срећан. Свако дете знало би и осећало да му је свако на земљи отац и мати. "Можда ми је сутра последњи дан", свако би мислио гледајући на сунце које залази, "али иако ја умирем, они ће сви остати, и после њих - њихова деца". И та мисао да ће они остати, исто тако љубећи једни друге и дршћући једни за друге, заменила би им мисао о загробном сусретању. Ох, они би хитали да се љубе, да угуше голему жалост у својим срцима. Они би били поносни и храбри према самима себи, али би се бојали једни за друге: свако би дрхтао за живот и срећу свакога другога. Еили би нежни једни према другима и не би се тога стидели као сада, и миловали би једни друге као деца. Кад би се срели, гледали би се погледом дубоким и пуним разумевања, и у погледима била би љубав и жалост".

У тим чудноватим речима црта Версилову слику безбожне љубави. То је љубав супротна хришћанској, љубав која не произлази из Смисла бића него из бесмислице бића, која је управљена не на утврђивање вечнога живота него на искоришћавање пролазног тренутка. То је фантастична утопија. Такве љубави никад неће бити у безбожном човечанству; у безбожном човечанству биће оно што је насликано у Нечистим силама. Јер никад се не појављује оно што је изнесено у утопијама. Али је та утопија веома важна да се схвати идеја Достојевскога о љубави. Безбожна човечност мора довести до свирепости, до узајамног уништавања, до преображавања човека у просто средство. Има љубави према човеку у Богу. Она отвара и подиже у вечни живот лик свакога човека. И само је то истинска љубав, хришћанска љубав. Истинска љубав везана с бесмртношћу, она није нншта друго него утврђивање бесмртности вечнога живота. То је централна мисао за Достојевскога. Истинска љубав везана је са личношћу, везана је с бесмртношћу. То важи и за еротску љубав и за сваку другу љубав човека према човеку. Али постоји и љубав према човеку изван Бога; она не познаје вечног лика човекова, јер овај је само у Богу. Она није управљена на вечни, бесмртни живот,

То је безлична, комунистичка љубав, у којој се људи збијају једни уз друге да би живот људи који су изгубили веру у Бога и у бесмртност, то јест у смисао живота, мање страшан био. То је крајња граница човечје самовољности и самопотврђивања. У безбожној љубави човек се одриче своје духовне природе, свога првородства, он издаје своју слободу и своју бесмртност. Сажаљење према човеку као дршћућем, бедном створењу, као играчки бесмислене нужности, - то је посдедње прибежиште идеалних људских осећања, пошто се угасила свака велика Идеја и пошто се изгубио Смисао. Али то није хришћанско сажаљење. За хришћанску љубав је сваки човек брат у Христу. Хришћанска љубав је сазнање богосиновства сваког човека, образа и подобија Божјега у свакоме човеку. Човек пре свега мора да љуби Бога. То је прва заповест. А за њом следује заповест о љубави према ближњему. Човек може да се љуби само зато што постоји Бог, једини Отац. Његов образ и подобије морамо да љубимо у свакоме човеку. Љубити човека ако нема Бога значи човека посматрати као Бога. И тада човеку прети лик човекобога, који човека мора да уништи, да га обрати у своје оруђе. На тај начин љубав према човеку показује се као немогућна без љубави према Богу. И Иван Карамазов говори да је немогућно љубити ближњега. Антихришћанско човекољубље јесте лажљиво и варљиво човекољубље. Идеја човекобога уништава човека, само идеја Богочовека утврђује човека за вечност. Безбожна, антихришћанска љубав према човеку и човечанству јесте централна тема "Легенде о Великом Инквизитору" Достојевски се често враћао тој теми - одрицању Бога у име социјалног еудемонизма, у име човекољубља, у име среће човечје у овом кратком земаљском животу. И сваки пут је долазио до сазнања да је нужно сједињење љубави и слободе дато у лику Христа. Љубав мушкарца и жене и љубав човека према човеку постаје безбожна љубав када се изгуби духовна слобода, кад ишчезне људски лик, кад нема у љубави бесмртности и вечности. Права љубав је утврђивање вечности

Све религије у први план истичу љубав!

Koju ljubav? Kako vidim sve se moze protumaciti u korist neke trece osobe. Opravdanja.
Nijedna religija nije vera ljubavi vec straha, duplih standarda, i mrznje.

Gesis sinak.Ali rekao sam zasto.Zato sto nisi upoznao prave istinske vernike.
Ja govorim da mi treba da se volimo i ja zelim da idem ka ljubavi a ti kazes da treba da imam mrznje.Ako sve vere propagiraju mrznju a ja sam vernik ja bi trebao onda da mrzim. Ali ja necu da mrzim,ja zelim da volim

Pa u tome je stvar dragi moj. Ti "zelis" isto kao sto i Vera i Religija to "zele" vecina zapovesti i normi su nemoguce za ljude. Da ne kazem da su vanzemaljski u tom smislu. ALi ono ljudi grese i cak i ako se trude da ne grese grese, cak i ako su prosvetljeni opet im nije nista zagarantovano.
Lepo si rekao "prave vernike" dok imamo previse laznih ili onih koji vade stvari kako im se svidi. Joco i ti ces biti razjaren neki put i reci ces ono sto mislis. Ljudi prvo treba da pronadju sebe pre nego sto pocnu da traze Boga i ovo i ono. Evo ja sam Apostizirao i nista se nije promenilo, stvari su ostale iste.
Hriscanstvo je Religija koja je nastala "popularnim" glasom. Da je bio Mithras u pitanju danas bi bili nesto drugo. Jedini razlog za ovoliku rasprostranjenost religije je Rimsko Carstvo, i nista drugo. Ne zelim da se svadjam sa tobom jer ti jos verujes i sve je to ok. Ja kopam po drugoj strani.
Zablude da je Satana=Lucifer=Belzebub =.... shvatio sam da mi nije dovoljno cuti samo pola "istine" zelim celu istinu, a takvu necu naci  Hriscanstvu.
nije me strah da istrazujem niti se plasim greha nekog tamo navodnog ako istrazujem.
Kad se probiju nametnute blokade lakse se dise. Biblija nije egzaktna, i menja se non stop. Bas smo pre neki dan uporedjivali 5 razlicitih Biblija iz 50-ih, 70-ih, 90-ih, King James prevod i Karadzic. I nije bio u pitanju prevod vec su bili dogadjaji.
Odjedanput se nista vise ne govori o Sethu ili Sithu, nismo vise nastali od prokletoh Lameha... Gomila izmenjenih stvari. I znam zasto je tako.
Cim neko uvidi neku nelogicnost, brze bolje se to menja i prepravlja. Pogledaj i videces netacnosti  neistine. I ne veruj meni na rec, uveri se sam.
Ne veruj ni jednom Popu nijednoj religiji nego trazi sam. Hriscanstvu su dani odbrojani kad ti ja kazem. Ziveli smo toliko godina u dogmi i ne znanju i istine su bile skrivane od nas ali djavo je dosao po svoj deo i bas cu da vidim kako ce da se odbrane Organizovane Religije.
Religija je licemer moj druze, uci te da volis i da tolerises ali zato kad dodje vreme onda se to ucenje baca kroz prozor i pije se iz prljavog izvora.

Otkud znam? Imamo dovoljno iskustva na tom polju. Kada te "vernik" koji nije procitao bibliju udara u glavu kamenom jer tvrdis da se bog zove Jehova, nekako ti se ubaci u perspektivu.
Odakle si naucio za Boga i Lucifera.
I opet ljudi prave gresku. Lucifer i Satana nisu isto. Eto pravi primer pogresnog ucenja. Prvo sam izgbio veru u institucije, pa vernike, pa veru, i sada Boga. I ako gresim nije me briga. Jer osecam istinu do koje sam dosao.
Da je vera iluzija i nista drugo.

Ja cutam sta vi pisete i sve vam verujem i jednoj i drugoj, i ti si u pravu i ti si u pravu .  Da li vas ja mnogo dobro razumem ili su ljudi spospbni da idu samo u jednom pravu
a ti ravendark kad kazes da se ne plasis greha - zar bi trebalo da budes kaznjen samo ako imas nameru da zgresis a ne nesto kao slucajno

Izgleda samo u jednom pravcu,
Znas ono sedeti samo na jednoj stolici 

hehe