Krštenja Jovana Krstitelja


       Pored, iz prethodnog broja opisanih sadukeja i fariseja nastalih iz hasidimskog pokreta, vredni pažnje za razumevanje Isusovog misionarskog rada i teologije, kao i shvatanje ambijenta u kome se odvija njegova aktivanost su jevrejski pokreti pismoznanaca-književnika, zilota, esena, irodovaca i samaricana. Posebno vredna institucija koja je bila nadležna pred rimskim vlastima za Jevreje Isusovog vremena bio je Sinedrion.
       PISMOZNANCI - KNJIŽEVNICI (poznavaoci spisa) se prvi put u istoriji jevrejskog naroda pojavljuju u vreme cara Solomona. Bili su obrazovani državni cinovnici. Oni su poceli sa pisanjem mudrosne izraelske književnosti. Nakon ropstva, književnik je bio covek koji je vešto pristupao Zakonu, kao na primer Ezra (Ezr. 76.11-12; Nem. 81). U prvom veku nove ere, i za vreme Hristove misije, književnici su bili pravnici, moralisti i teolozi koji su predvodili jevrejski narod. (Mt. 232 - "Na Mojsijevu stolicu sedoše pismoznanci-književnici. Cinite, dakle, i držite se svega što vam kažu").
       Nazvani su: braniteljima, uciteljima, uciteljima Zakona, pa su ih oslovljavali sa: rabi (rabbi je na jevrejskom ucitelj). Bilo je posebno istaknutih rabina tokom prvog veka nove ere, kao na primer Hikel i Šamaj, koji su podigli odlicne škole i stekli veoma visoko poštovanje i ugled. Takav je bio i Pavlov ucitelj Gamalijel (Dela. 534-39; 223).
       Na osnovu rabinskog doprinosa jevrejskoj tradiciji, nešto kasnije druge generacije pismoznanaca (književnika) sastavice zbirku jevrejskih spisa koja nosi naziv Talmud. Pored Talmuda najstarija pisana kodifikacija usmenog Zakona ce biti drugo delo koje je nastalo vrednim radom ovih ljudi i nazvace ga Mišna (ponavljanje).
       Mišna je, zapravo, zbirka pravila ponašanja koja se zove drugacije "halakoth". Sva pravila ponašanja izvedena su iz Zakona i poticu iz vremena 200 godina posle Hrista.
       Tosefta (dopuna) je zbirka grade koja je po sadržaju i obliku veoma slicna Mišni.
       Gemara (završni deo) sadrži onaj deo predaje koja nije bila obuhvacena Mišnom. Tu su ona rešenja kasnijih rabina na moralne dileme, kao i moralna uputstva sa legendama koja su kolala jevrejskim narodom. Mišna i Gemara spojene zajedno cine Talmud ili zbirku rabinske usmene predaje.
       Postoje dve verzije Talmuda; one se u suštini ozbiljno razlikuju po sadržaju i opsegu. Prvi je Jerusalimski Talmud iz V veka i Vavilonski Talmud iz VII veka.
      ZILOTI su nešto konkretnije u odnosu na sadukeje. Pojavljuju se kasnije od sadukeja i izraziti su nacionalisti. To je bio pokret koji je verovao da se treba pripremati vojnicki i da do svojih ciljeva - oslobadanje od rimske vlasti - moguce je jedino doci nasilnim putem - ustankom.
       Ubistva su vršena nad stranim zavojevacima, ali i nad svim Jevrejima koji su saradivali sa predstavnicima stranih vlasti. Sve su ih smatrali tlaciteljima izabranog božjeg naroda. Služili su se specijalnim nožem nazvanim sica. Rimljani su ih po tom nožu nazivali sicarii.
       Ziloti su odgovorni za jevrejsku pobunu 66. godine nove ere koja je završila kobno. Poslednja pobuna 132-135. godine predvodena Bar-Kosabom bila je inspirisana zilotskim duhom, pa u odlucnom momentu, bez izlaza svi su se odlucili radije za smrt nego da se pokore paganima.
       Kada je Kvirnije sproveo popis stanovništva 6. ili 7. godine nove ere u Palestini su se pobunili ogorceni Jevreji. Vode pobune su bili farisej Saduk i Galilejac Juda iz Gamale. Pokupivši ustanike uz sebe krenuli su pobunu prvo u Galileju a zatim ustanak preneli u Judeju.
       Tada su iz ovog ustanka nastali ziloti. Oni su bili gorljivi rodoljubi, smatrajuci sebe za ljude preko kojih kao preko posebnog roda Bog sprovodi svoju srdžbu do potpunog oslobodenja Božjeg naroda od tudinske vlasti Rima. Prva pobuna bila je ugušena; mnogi su preživeli pogrom i još sa više fanatizma pristupili veri u jednog svog Boga kao jedinom Gospodaru svega. Bili su odvojeni od fariseja. Fariseji su im izgledali previše pasivni i popustljivi. Nasuprot farisejima, ziloti su se služili svim raspoloživim sredstvima, cak i tajnim ubistvima.
       ESENI - nastaju u vreme vladavine Jonatana (160-142. stare ere), kao ogranak hasidimskog pokreta. Josif Flavije ih posmatra kao grupu sa drugacijom filozofijom života od sadukeja i fariseja. Filon tvrdi da su mnogi eseni živeli po selima i gradovima Judeje i da u prevodu esen znaci pobožan.
       Ako se bolje zagledamo u tekst Josipa Flavija i Filona, eseni su bili monaško-sveštenicki pokret asketa. Sve su imali zajednicko. Bilo je nekih esena koji su se ženili, ali uglavnom eseni su živeli pretežno u zajednicama gde je bila propisana potpuna uzdržljivost od bracnog života i polnog opštenja.
       Iskušenici koji su hteli da budu primljeni u esensku zajednicu, najpre su prolazili pripremnu fazu od jedne godine. Nakon toga su pristupali obredima cišcenja. Posle ocišcenja sledio je dodatni probni period od dve godine da bi tek, ako sve izdrži, trece godine bio prihvacen za zajednicku gozbu i tako primljen u punopravni status u zajednici. Od ovakvog clana se tražilo da položi takozvanu "strahovitu zakletvu" koja se odnosila na sledece: da ce se bojati Boga, postupati pravedno prema ljudima, kao i da nece biti sklon da nanosi štetu drugima. Ocekivalo se da mrzi zle i da je uvek na strani pravednih.
       Što se tice starešina, morao je da im bude pokoran i da ih sluša. Takode, ako je na poziciji vlasti, nece zloupotrebljavati vlast i nece se oblaciti u takve odore koje bi ga naocigled razlikovale od njegovih potcinjenih; uvek je trebao da bude uz istinu i da ukaže na laži; da nece krasti ili pristati na bezbožnu dobit; nikad nece odati tajne svoje brace esena cak i da se zbog toga nade u smrtnoj opasnosti. Nikada se nisu smeli baviti prevarom; zakletva je služila da se sacuva od javnosti njihov unutrašnji nacin života, zato su zakletvom bili primani.
       Strogo je bilo zabranjeno da se krade, laže, bavi prevarom. Kodeks je predvidao da se ucenje zajednice strogo cuva u tajnosti. Eseni su bili kao zajednica vodeni od svog poglavara. Zajednica je bila hijerarhijski ustrojena. Clanovi zajednice su iskazivali veliko poštovanje prema Zakonu (Tori) i do tancina držali se propisa o Suboti - kao danu od odmora. Redovno su slali svoj prilog u Hram, ali sami nisu uzimali ucešce u hramskom bogosluženju. Kada je Jonatan postao prvosveštenik, taj njegov potez smatrali su uzurpacijom i profanisanjem tog bitnog religioznog položaja. Najverovatnije, tada su se povukli u zajednice koje su bile na periferiji normalnog jevrejskog života.

Postoje takode spisi drugog rimskog pisca - Plinija Starijeg - koji govori o esenskoj zajednici na obali Mrtvog mora.
       Zajednica je locirana izmedu En Gedija i Jerihona:

       "Usamljenici najcudniji na svetu, koji žive bez žena, ljubavi, novca, i druže se jadino s palmama."
       Najverovatnije da Plinije Stariji ovim opisom govori o Kumranu, gde je do danas jedino arheološki otkrivena njihova imovina u ruševinama. Ove usamljenike on je nazvao esenima. Kumransku bracu današnji teolozi svrstavaju u najzatvoreniju sektu esena ili cak da su istovetni svim esenima.
       Eseni su svoju teologiju zasnivali na dualistickom shvatanju. To je nauka o dva duha: o Božijem duhu i duhu Belijala ili Đavolskom duhu. Spisi su podeljeni na one koji se odnose na svetlo i na tamu. Oni stoje nasuprot jedni drugima; duhovi se bore u svetu i taj se rat (borba) odigrava u svakom zasebnom coveku. Treba ipak istaci, da se ovaj dualizam zasniva na monoteistickoj osnovi, jer prema esenskim spisima, Bog je stvorio oba duha. Dakle, to je dualizam moralnog reda. Uticaj duha istine ispoljava se u moralnosti života, dok mane pokazuju tragove duha zla.
       Borba duhova nije beskonacna. Ona ce se završiti potpunim uništenjem zla i pobedom "dece svetla". Do sada receno o esenima susrecemo u prvim hrišcanskim zajednicama što je ocigledno da su eseni imali snažan uticaj na profilisanje njihovog identiteta.
       Postoje takode brojni teolozi koji tvrde da je Jovan Krstitelj bio pripadnik esenske zajednice. Prema izveštaju zapisanom u Jevandelju po Luki (180) Jovan je "boravio u pustinji (verovatno u Judejskoj pustinji) sve do onog dana kada je javno nastupio pred mnoštvom izraelskog naroda. Ocito da je Jovan esensku praksu o svakodnevnom ritualnom pranju odbacio i njegovo krštenje (jednokratno) je neka potpuno nova praksa u kontekstu pokajnickog stava koja se dijametralno razlikuje od esenskog stava iskljucivosti i odvojenosti od svog naroda. O odnosu esena i prvih hrišcana, kao i o mnogim institucijama, obicajima i disciplinskim pravilima u teologiji se vode mnoge polemike koje traju. Evidentne su cinjenice koje ih spajaju, ali i dijametralno razlikuju. Mnogi spisi kumranske brace su ipak bili od bitnog znacaja za pravilno shvatanje i tumacenje spisa Novog zaveta.
       Eseni, sa druge strane, dolaze u spektru prvovekovnog judaizma negde izmedu fariseja i zilota kao sektaška grupa judaizma. Cvrsto organizovani unutar sebe, krajnje zatvoreni i navezani na Kumransku zajednicu.
       
       IRODOVCI - U Novom zavetu se spominju tri puta (Mk. 36; 12; 13; Mt. 2216), a spominje ih takode Josif Flavije u svojim spisima. Oni ne pripadaju verskoj provinijenciji. Prijatelji su vlasti i pobornici Irodove dinastije. Najbrojniji su bili u Galileji, kojima je vladao Irod Antipa, iako sa druge strane, u Jerusalimu je bilo onih porodica koje su ostale verne Irodovim sinovima. Nešto kasnije u vreme prokuratora, neki Irodovci su bili povezani sa farisejskim pokretom. Koliko su oni znacili u javnom životu jevrejskog društva za vreme Isusove misije, za sada je još nejasno. Zna se samo da su necujno nestali sa politicke i javne scene prvog veka.
       SAMARICANI - Nisu ni jevrejski religiozni pokret, ni verska sekta. Samaricani u novozavetno vreme su bili potomci heterogenog naroda koji je bio naseljen u Samariji nakon propasti severnog dela Izraelskog carstva 721. godine stare ere. Nakon oslobodenja Jevreja iz Vavilonskog carstva i izraelskog vracanja u postojbinu, posejano je seme zla izmedu tih naroda. Konacan raskid medusobnih odnosa izmedu Jevreja i samaricana desio se za vreme Aleksandra Velikog, kada je, kako to Josip Flavije piše, na brdu Garizim bio podignut raskošan hram.
       Jovan Hirkan je samaricanski hram 128. god. stare ere porušio. To nije zaustavilo samaricane da u sklopu svoje kulturne autonomije odlaze na mesto porušenog hrama i dalje nastavljaju da slave Pashu. Taj svoj obred slavljenja Pashe sacuvali su do današnjeg dana. U Sveto pismo ubrajali su jedino Petoknjižje.
       U vreme Isusove misije, samaricani su bili mala grupa koja je i dalje opstajala u Samariji. Pripadali su monoteistickoj veri; Mojsije je bio poštovan kao prorok osim koga niko tako nije bio poštovan u njihovoj tradiciji. Bili su posebno zahvalni i odani Mojsiju, jer im je on dao Toru. Imali su uverenje kojeg su se držali, a svodilo se na sledece: da se od velikog sveštenika Elija naovamo Bog razbesneo na njih zbog greha. Ocekivali su dolazak Mesije kojeg su nazivali Taheb. Mesija je za njih predstavljao drugog Mojsija (Ponz. 1815). U Jovanovom jevandelju (425) postoji aluzija na ovo shvatanje i mesijansko išcekivanje. Postoji nekoliko tekstova u jevandeljima koja odražavaju prezrivo i neprijateljsko osecanje i netrpeljivost koja je vladala izmedu Jevreja i samaricana (Jovan 49; 848; Lk. 952-54). Isus za primer i poštovanje predstavlja samaricanina sa njegovim odnosom covekoljublja prema nesrecniku koji je stradao od razbojnika. Postavio je uzor hrišcanske ljubavi. Nešto kasnije u Delima apostolskim, u osmom poglavlju, Luka izveštava o velikoj radosti samaricana kojom su prihvatili propovedanje apostola.