Da li u jednom ovakvom spektru pokreta koji podižu svoje ucenike, Jovan Krstitelj i Isus su samo kap u prepunoj caši? Ili, Jovan vuce svoje korene iz esena, a Isus objedinjavajuci u sebi celokupnu jevrejsku stvarnost, iskoracava iz svih tradicionalnih formi i predanja cineci svojom misijom osnovu za dolazece Carstvo Božije - Novi Izrael.
       Gde je, dakle, u celom ovom galimatijasu mesto Isusa sa svojim ucenicima? Ako to pogledamo šta je "na terenu", kako jevandelisti opisuju, onda je njihovo mesto najbliže rabinima i njihovim ucenicima. Ova tvrdnja može da bude opravdana, jer novozavetni spisi ukazuju na cinjenicu da je Isus najpoznatiji u narodu kao ucitelj, a tek onda kao osoba koja leci ili prorokuje. Kao ucitelj, on ima svoje ucenike (Mk. 95, 17, 38; 1017, 35, 51, itd.).
       Znajuci da su svi gore navedeni živeli u svojim zajednicama, možemo li reci da je i Isus sa svojim ucenicima živeo u nekoj vrsti zajednice? Može li se na osnovu poslednjeg pitanja pretpostaviti odgovor da je kasnija crkva samo odblesak iz ogledala zajednice Isusa sa ucenicima? Kao potvrda moguceg takvog odgovora je:

       1. Upotreba reci ekklesia (sabornost-zajednica Božjih ljudi, kasnije crkva, - Mt. 1618; 1817).
       2. On (Isus) bira svoju dvanaestoricu, i skoro sa sigurnošcu postavlja svoju dvanaestoricu u simbolickom smislu da predstavljaju Izrael (12 plemena - pogledaj Mt. 1928; Lk. 2229 i dalje).
       3. O svojim ucenicima govori kao o Božjim ovcama (Lk. 1232 uporedi sa Mt. 106; 1524; Mk. 1427); on je njihov pastir - metafora za Izrael koji se pojavljuje u mnoštvu tekstova jevrejske literature (Is. 4011; Ez. 3411-24; Mihej 46-8; 54; Ps. 1745).
       4. Isus misli o dvanaestorici ucenika kao o svojoj porodici (Mk. 334 i dalje); ucenici su ti koji su se obratili njegovom verovanju i postali su kao deca, clanovi božje familije, kao i da su istovremeno deo njegovog carstva (Mt. 183).
       5. Na Poslednjoj pashalnoj (Tajnoj) veceri, Isus eksplicitno opisuje njihovo prijateljstvo i bliskost u smislu (Novog) zaveta (Mk. 1424; I Kor. 1125); na osnovu ovoga može se reci, on ih je video kao "osnivace" (prve clanove) Novog zaveta, dakle kao Novi Izrael.
       6. Ako pogledamo organizacijsku strukturu sledbenika Isusovih na osnovu Lk. 83 i Jn. 126 videcemo da postoji jasna unutrašnja organizovanost.
       Na osnovu svega do sada recenog, može se zakljuciti da postoji osnova za tvrdnju da je Isus imao svoju zajednicu ili da je postojala zajednica koja je okruživala Isusa.
       Istovremeno gledajuci dalje u spise, može se ponovo zakljuciti potpuno oprecno stanovište.
       Isusovo uceništvo nikad nije bilo tako postavljeno da bi na osnovu toga mogli da zakljucimo da je on oko sebe imao zajednicu.
       Ne postoji ona crta koja se jasno razgranicava izmedu onih koji su napustili svoje domove zbog sledbeništva za Isusom i mnogo širi krug ucenika koji su bili ukljuceni u sve to i ostali kod svojih kuca: clanstvo Isusove familije zavisilo je od ispunjavanja volje božije, ne od sledbeništva za Isusom (Mk. 335). Slicno, Gospodnja molitva nije posebnost za zatvorenu crkvenu zajednicu, vec molitva za one koji zaista željno dolaze Bogu i njegovom Božjem carstvu.
       Ponovo, Isus ne praktikuje rituale koji bi nekako spolja obeležili njegove ucenike od ostalih savremenika. On je odbacio kao svoju praksu Jovanovo krštenje. Isusa ne srecemo da ikoga krsti. Najverovatnije nije želeo nikakve kultske rituale koji bi ga samo kao barijerama izdvojili unutar javne službe koju je cinio. Njegovo druženje za stolom u nijednom smislu nije bio ceremonijalni ritual iz kojeg su bili iskljuceni svi koji nisu bili njegovi ucenici. Sve navedeno je Isusa cinilo potpuno drugacijim nego u njegovom vremenu videnih pokreta koje sam ukratko opisao. Isus, zapravo nije osnivac nikakve Crkve; on nije zastupao stav da se spasenje postiže ulaskom u reformisane religiozne zajednice, bilo koje vrste i gde bi na bilo koji nacin clanovi bili transformisani u nešto što nije moguce živeti svakodnevnim životnim stilom - bez narocitih opterecenja.
       Uloga ucenika u smislu novog Izraela bila je mogucnost koja ce se pojaviti u buducnosti, uloga koja se još nije utemeljila. To ce biti nešto što ce se ostvariti jasno i kao nešto u poslednje vreme (na kraj vremena), nešto što je deo Novog zaveta, novog doba u šta je Isus verovao da ce zapoceti njegovom smrcu i vaskrsenjem. Svakako da ce se to dešavati zajedno sa dvanaestoricom (Mt. 1928; Lk. 2229 i dalje); njihova uloga kao dvanaestorice pored Isusove prisutnosti je samo simbolicna i ona se iz sadašnjosti odnosi na buduci eshatološki narod Božji. Mi naprosto nemamo podatke da su oni pretpostavljeni ili planirani, još manje da su delovali kao pozicionirani funkcioneri, manje-više kao hijerarhija, stvarajuci zajednicu koja je okupljena oko Isusa u Palestini (Mt. 238; Mk. 1043 i dalje). Naprotiv, nema bilo kakvog traga da su oni predstavljali (igrali ulogu) sveštenstva, cak ni laickog tipa. Ako su od Isusa dobili bilo kakvu zastupnicku moc i nalog, oni su je izvršavali ne medu zajednicama ucenika koji nisu bili na bilo koji nacin izgradeni u bilo kakvom zavisnom obliku strukture, vec svu svoju misiju su vršili u poslanju i poslušanju Isusovih naloga (Mk. 314 i dalje; 67; Lk. 1017 i dalje). Ako bi se morala zajednica oko Isusa oznaciti jednom recju, to bi moglo da se oznaci samo recju pokret daleko pre nego li zajednica.
       Neophodno je uociti da je taj celi pokret prvenstveno i iskljucivo zavisio od samog Isusa. Uceništvo je pretpostavljalo sledbeništvo Isusa. On sam je bio prorok i ucitelj. Jedini pravi autoritet, jedini realan sveštenik je samo on. I ako je ohrabrivao svoje ucenike povremeno da izgone zle duhove i da propovedaju dobru vest o Carstvu Božijem, to nije umanjivalo javnu delatnost Isusa koja je bila suština celokupnog Božjeg plana misije medu ljudima. Nije bilo nikakve funkcionalne strukture ni oko Isusa, ni na bilo kojoj strani, ali bilo je manjih ili vecih grupa ucenika koji su pratili ili podržavali njegovu misiju ili uzimali neku manju ulogu i ucešce u njoj.

       Da zakljucim! Bilo bi dakle pametnije (mudrije) govoriti u smislu postojanja Isusove zajednice negoli zajednice oko Isusa. Bilo koji koncept ili uzor službe morao je da proizade od samog Isusa, a ne od samih ucenika ili od dvanaestorice oko Isusa. Zato, ako odlucimo da govorimo u korist Isusovih ucenika kao "crkvi", onda bi trebali da prepoznamo da je karakter crkve užasno poljuljan. Naime, grupa ili grupe ucenika koji su se sakupljali oko Isusa individualno, ali i zajedno, direktno zavise od Isusa samog vezano za njihovu službu i poducavanje.

Mile Imerovski

Istorijska pozadina u periodu od 60. godine stare ere do pred kraj I veka nove ere

 
Hristova misija zahvata period vlasti dva vladara: Avgusta i Tiberija

Godine 66. (s.e.) poznati rimski general Pompej odlucno je krenuo sa dobro opremljenom vojskom za osvajanje Istoka. Imao je svu vlast u svojim rukama za odlucivanje u svakoj situaciji tokom svoje ekspedicije. Osvojivši Malu Aziju sa jedne strane on je sa svojim cetama došao, na drugoj strani, do podnožja Kavkaza na obale Kaspijskog mora. Tokom proleca 63. godine (s.e.) on je stigao u Damask da bi pod kraj godine sproveo opsadu Jerusalema i ubrzo ga zauzeo. Jevrejska samostalnost je ovim aktom okoncana. Pompej je 61. godine (s.e.) sve navedene pobede trijumfalno proslavio u Rimu. U skoro isto vreme, druga velika licnost Rimske imperije general Julije Cezar osvaja i sreduje razuzdanost i varvarstvo kojim je bila zahvacena Galija. Medu njima nastaje tenzija koja je ubrzo prerasla u otvoren sukob. Godine 49. (s.e.) poceo je njihov sukob koji se ubrzo pretvorio u gradanski rat. Cezaru je pošlo za rukom da zavlada nad prostorom Italije i Španije. Da bi se domogao Pompeja i razrešio nastajuce dvovlašce krene u poteru za Pompejem preko Jadranskog mora i Ilirika prema Grckoj. Bitka dva gorostasa desila se kod Farsala 48. godine (s.e.). Pompej je do nogu poražen od Cezara. Vladavina Cezara je trajala do dana Martovskih ida (15. mart 44. godine) kada je u Senatu nad njim izvršen atentat od nekadašnjih rehabilitovanih Pompejevih ljudi. Rimska imperija se ponovo nakon ovog atentata i Cezarove smrti našla u gradanskom ratu. Marko Antonije i mladi Oktavijan (inace usvojen Cezarov sin), pomognuti od Lepida, dokrajcuju zaverenicku grupu predvodenu od Bruta i Kasija. Kod Filipa 42. godine (s.e.), atentatori su bili poraženi. Trojka sa medusobno sklopljenim savezom koju su cinili Antonije, Oktavijan i Lepid (trijumfirat) podelili su medusobno osvojeni prostor Rimske imperije. Oktavijan je brzo, u naletu, razrešio nastali suparnicki odnos sa Lepidom. Zapad carstva stao je uz Oktavijana. Preoteo mu je i vojsku i teritoriju. U to vreme Antonije vodi idilican život sa Kleopatrom u Egiptu. Sukob koji je bio neizbežan desio se 31. godine (s.e.) kod Akcija. Antonijeva flota je razbijena. Da ne docekaju dane javnog poniženja, Antonije i Kleopatra su se odlucili na samoubistvo. Oktavijan je postao jedini imperator celog Rimskog carstva. Zbog zasluga i ujedinjenja imperije Senat ga je obdario novim imanom Avgust (Velicanstveni). Bio je neprikosnoveni vladar sve do 14. godine nove ere. Nosio je sve odlike rimski shvatanog boga kojem su morali uz religiozno obožavanje da prinose žrtve bar jednom godišnje. Po svim preostalim izvorima antike, istoricari se slažu u cinjenici da je Avgust bio najmocniji vladar svih vremena. Nasuprot njemu, kao opozicija u ime jevrejskog naroda, odlucno su ustali ziloti. Ipak, Avgust je uspostavio mir, red i rimski postavljenu pravdu po celom carstvu. Sve je izgledalo bolje, lepše i perspektivnije jer se sva njegova vladavina dešava nakon dva teška i pogubna gradanska rata.

 Avgusta nasleduje njegov pastorak Tiberije, koji je vladao od 14. do 37. godine (n.e.). Bio je iskusan i sposoban vladar. Zbog svoje sumnjicave prirode, pred kraj vladavine postao je prilicno samovoljan vladar. Njega ce naslediti na prestolu Kaligula od 37-41. godine (n.e.). Kaligula je bio perverzan i psihotican vladar. Sve se dešavalo u njegovom okruženju na sili. U svom ludilu ponašao se kao bog na zemlji. Nije ostao dugo sa svim svojim ludilom i bio je ubijen. Nasledio ga je Klaudije 45-54. godine (n.e.). Iako nije lako pristao da postane vladar, pokazao se kao izvrstan. Nakon njegove smrti došao je potpuno sludeni i psihopata Neron. Vladao je od 54-68. godine (n.e.). Poznat je postao po paljenju Rima da bi dobio inspiraciju da napiše svoju pesmu. Kada je shvatio šta je uradio, za to nedelo koje je bilo katastrofalno po grad Rim, optužio je hrišcane koji su uveliko vec postali cinjenica imperije. Prvi ih je poceo progoniti na teritoriji grada Rima. Besni Rimljani su se svesrdno ukljucili u progonstvo. Ubrzo je stradao. Bio je izvršen atentat nad Neronom. Nasleduje ga Galba; Galbu ubrzo menja Oton, a ovog Vitalije. Vojska koja je bila ogorcena na slabe vlasti u Rimu izdigla je svog generala Vespazijana koji je bio u momentu izbora u Palestini. Izbor Vespazijana se desio 69. godine i vladace do 79. godine nove ere. Nasledio ga je sin Tit, koji je vladao svega dve godine. U ovom periodu jevrejska pobuna je dovela do potpune devastacije hrama i Jerusalema. Na mesto imperatora je došao Domicijan (81-96), takode poremecen imperator koji je sproveo strahotno progonstvo hrišcana. Nakon Domicijanovog ubistva, Senat imenuje Nervu za vladara (86-90) koji sreduje situaciju jer po struci je bio pravnik. Posinio je generala Trajana koji ga je ubrzo nasledio na prestolu. Sa Trajanom je došlo novo doba za Rimsku imperiju i trajalo je od 98. do 117. godine (n.e.). Isusova misija, kao i svi navedeni jevrejski pokreti iskristalisali su se u ovom periodu Rimske imperije. Hristova misija zahvata period vlasti dva vladara: Avgusta i Tiberija. Za vreme njihovih naslednika desice se pocetak i prvi razvoj Jerusalemske hrišcanske zajednice. Odatle ce hrišcanstvo zahvatiti Malu Aziju, Grcku, Balkan, Rim i doci do njihovog shvatanja kraja sveta Španije.

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО

 

 

УВОД

 

А

1. Хришћанска црква јесте верска заједница или друштво које је основао скоро пре две хиљаде година Господ Исус Христос. То друштво има три сврхе: а) да се у њему негује правилно познавање Бога и побожност; б) да у њему људи служе Богу поглавито духом и истином; в) да се уз помоћ светих тајни и других васпитних средстава усавршавају у моралном и духовном животу, како би постали што савршенији и што сличнији Богу.

2. Историја хришћанске цркве јесте наука која по реду и прегледно говори о свима унутрашњим и спољашњим променама, које су се у току времена догађале у цркви и са црквом и показује узроке тих промена.

Те промене и догађаји у прошлости цркве јесу углавном ово: Христова црква је почела свој живот као зрно горушично и постепено се разгранала по целом свету. Борила се са верама, културама и државама на које је наишла, и надживела их. Научно је разрађивала, уз велике унутрашње потресе, верско учење свога оснивача и тиме је развила своју опсежну књижевност. Развила је свој култ од тихих састанака у катакомбама до сјајних верских свечаности у великим катедралама. Своју трећу сврху - да оплемени људе и цело човечанство Христовим моралом - испуњавала је кад са више, кад са мање успеха. Њена организација и законодавство пролазили су такође кроз многе промене.

3. Како се дели историја цркве. Хришћанска црква има у својој прошлости два необично велика догађаја којима је завршила по једно раздобље свога живота и који су дали нов правац њеном животу у потоњим раздобљима. Први је проглашење слободе хришћанске вере у римској држави; њиме се завршује живот мученичке цркве и почиње њен развој у слободи. Други је цепање једне цркве на два дела, који настављају свој живот и рад сваки засебно. По тим догађајима дели историја цркве своја разлагања на три раздобља или периода: I. од постанка цркве до год. 313. када је издат Милански указ о верској слободи, II. од год. 313. до 1054. када се црква поделила на источну и западну и III. од тада до данашњих дана.

 

Б

1. Оснивач цркве хришћанске јесте Господ Исус Христос. Рођен је од Духа Светога и Девице Марије у јудејском граду Витлејему, по уобичајеном рачунању пре више од 2000 година. По тачнијим рачунањима рођен је неколико година раније.[1]

Живот Исуса Христа до његове тридесете године није нам познат. Знамо само за два догађаја из тога доба: склањање у Египат и први одлазак у храм. До своје тридесете године живео је у Назарету у Галилеји, где је, свакако, радио дрводељски занат са својим поочимом Јосифом. Тада је кренуо на проповедање своје науке и оснивање царства Божјег међу људима. Прво је дошао у везу са пророком Јованом, који је чистио и дизао верски и морални живот свога народа и тиме га спремао за проповед Христову. Од Јована је примио крштење (симбол новог и чистијег живота) и затим је за нешто више од три године обилазио градове и крајеве палестинске. Идући, учио је људе, речју и примером, правом познавању Бога и животу по Божјој вољи. Помагао је људе у беди и невољи својим натприродним делима, чудима, која су потврђивала његово божанство. За њим и његовом науком су пошли многи људи који су били уморни од живота и који су од тадашње вере осећали више терет него помоћ. Но званични представници јеврејског народа посматрали су га и пратили са сумњом. Како је Христос осуђивао празне верске обичаје који су остали без смисла и садржине (значај и празновање суботе), окривили су га да руши верске традиције, да погрђује народне светиње и да ради против државних власти. Осудили су га на своме суду на смрт, добили су од државне власти потврду те пресуде и разапели га на крст. Трећи дан по смрти ускрсао је из гроба, јављао се својим ученицима и у четрдесети дан се узнео на небо. - Његово дело су прихватили и наставили дванаест његових апостола.

2. Верско и морално учење Господа Исуса Христа. Исус Христос се појавио и проповедао међу Јеврејима. Његово учење о вери и његови морални прописи у тесној су вези са вером и моралом тога народа. Он није дошао да поруши Закон, који је трајнији од неба и земље. Његова црква је усвојила писане споменике јеврејске религиозности и морала - Стари завет. Он је са вере свога народа скинуо све оно што је ту веру чинило ограниченом вером једног народа, и од ње је начинио веру за све човечанство, тадашње и потоње.

Христова вера учи да је Бог дух и да има три лица. Толико је узвишен над свим што је створио да га нико не може познати. Добар је, милостив, свезнајући, води бригу о свему на свету. Човек је син Божји, сличан је Богу и треба да му постаје све сличнији. Људска душа је бесмртна, а вредност јој је већа од свега на свету. За све што човек у животу учини против моралних закона своје душе, одговараће пред Богом, а за добро које учини биће награђен. Христос је спасао свет, као син Божји и обећани спаситељ, својом науком и смрћу.

Христов морал је углавном морал Старог завета, али пречишћен и много дубље схваћен. Све своје моралне прописе изразио је Христос сажето у двема заповедима: "Љуби Бога више свега, а ближњега свога као сама себе". (5 Мој 6, 5; 3 Мој 19, 18). Ближњим сматра свакога човека, па и иноплеменика и непријатеља. Све своје верске истине и моралне прописе тумачио је Христос својим поукама, прича-ма и својим животом.

Што се тиче тадашњег јеврејског и паганског култа, тј. служења Богу обредом и жртвом, Христос га укида. Спољашњи култ има само онда вредности када изражава чиста и висока верска и морална осећања и мисли - ко хоће да се клања Богу, нека му се клања духом и истином.

 prema novom zavetu , isusovu crkvu je osnovao pavle (ranije poznat kao savle)  ... nepotrebno je reci da se ova osoba u prvo vreme bavila progonom hriscana , dakle moze se predpostaviti da je bio jedan od onih koji su urlali "raspni ga !!! "    .... 

prema tome - poshto je crkva sa takvim korenom , nije ni chudo kakve plodove donosi

 Sve brdo 'pametnih' postova.Jel može nešto o tome kako osećati mir u sebi? 
 A to dali je Džizas stvorio crkvu-to me baš briga... 
Ova religija-ona vera..Ovaj info-onaj post...Dajte ljudi više,imamo li mi preča posla nego da se takmičimo u pametovanju?
 Možemo li učiti o životu jedni od drugih?Briga me šta je neko pre dve hiljade godina rekao.
 I Isus,ako postoji i zna da ovo škrabam-složiće se da treba da učimo o saosećanju,ljubavi i sebi a ne da palamudimo o Njemu.Osim ako nije neki EgoManijački Bog 

Da treba da pricamo o ljubavi i saosecanju kao i to da pokazujemo

Koju Crkvu? Koja je prava od svih tih navodnih pravih Crkvi?


Cek, cek ovaj gore rece da zivot Isusa nije poznat? O pa poznat je, mozda ne nama ali Vatikanu sigurno jeste, imaju oni knjige o tome. Isus je bio nestasan decko kad je bio mali. Citao sam mozda jednu stranu koja je procurela slucajno.

PA kako koju majkumu - jedinu pravu istinitu svetu Srpsku Pravoslavnu Crkvu - ako nisi znao i Hrist je bio Srbin samo mu to nisu javili na vreme pa je pricao na Aramejskom a Sveto Pismo su pisali na grckom. Sve ostale crkve i vere su u sluzbi necastivog i tu su da varaju posteni narod

 

 

Jao brate koji si ti kralj. Ovo ti je bilo dobro, jos se smejem! 
Mora da sam taj deo propustio i zajebao prevod Jerusalem=Jugoslavija ali ako cemo sa starog Grckog do znaci Srbija a ne Srbija i Crna Gora. Zna Isus...

Amen