Povratak Bogu je ocekivan od svih ondašnjih religioznih grupa koje su kao specificni pokreti propovedali dolazak Mesije - Izbavitelja iz situacije u kojoj je narod grcao i tražio izbavljenje. Medu mnoštvom pokreta isticali su se sledeci:

       Pokreti sadukeja, hasidima, fariseja, zilota, esena, irodovaca, pismoznanaca-književnika, Jovana Krstitelja su samo pozadina u kojoj Isus nastupa na javnoj sceni medu svojim sunarodnicima (Jevrejima) sa njegovim ucenicima. Svi ce ovi pokreti imati svoje shvatanje Mesije koje je proizašlo iz njihove reinterpretacije istorije. Svi ovi pokreti ce nastati tokom II i I veka stare ere, a naci ce svoju ulogu u Novom zavetu i u sklopu svih tih dešavanja, desice se Isusova prica koja dobija pozadinsku jasnocu svih mogucih pravaca verovanja i ocekivanja. Prelamace se mnoge poznate ideje pomenutih pokreta koje cemo prepoznati u Novom zavetu. U tekstu koji sledi predstavicu njihovu istorijsku pozadinu i njihovo išcekivanje Mesije, kao i sve ideje kojima su bili medusobno u suparništvu i njihovo shvatanje Carstva Božijeg koje ce jevandelja oblikovati u nešto sveobuhvatno - nešto što je osnova hrišcanske vere koja proizilazi kao ispravni priznati koncept vere nazvan pravoslavlje. Svi problemi koje ce život naneti u svetlu novozavetnih spisa i Sinoda trasirace put hrišcanskoj veri sveta koja ce uz sve lomove stvoriti mnoštvo razlicitosti medu dolazecim hrišcanskim pokretima do današnjeg dana.

       SADUKEJI su pokret u jevrejskom narodu cija politicka uloga je mnogo znacajnija nego sama cinjenica da su u svojim teološkim shvatanjima bili suprotni farisejima, drugoj sebi konkurentno postavljenoj partiji liberalnih Jevreja onog vremena. Kao organizacija pojavljuju se u trenutku hasmonejske dinastije dajuci im pravu podršku i ulazeci cak u savetodavnu službu posebno od perioda Jovana Hirkana (John Hyrcanus) pa na dalje.
       Kako to Josif Flavije donosi, Jovan Hirkan na svom pocetku karijere (135-104 stare ere) je bio pripadnik farisejskog pokreta. Na jednom od svojih banketa, pored ostalih, pozvao je i predstavnike sadukeja i od njih tražio da mu ukažu na one cinjenice njegovog životnog stila i delovanja koje bi ukazivale na takve postupke i dela kojim bi njegov život skretao sa puta pravednosti. Na pomenutom skupu jedan od gostiju, Eleazar, odgovorio je domacinu krajnje direktno rekavši ako mu je toliko stalo do pravednosti i ispravnog života onda bi trebao da se odrekne službe prvosveštenika i da sebe u potpunosti posveti svetovnoj službi. Ovu slobodu izraza ovaj sadukej je sebi dozvolio jer se znalo da nema nikakvih zakulisnosti u Hirkanovom životu, posebno njegovo shvatanje vere i sveštenstva koje je bilo cisto od bilo kakve nemoralnosti i manipulacije. Sa pozicije vlastodršca, on je bio jasno porodicno opredeljen jer se znalo da je njegova majka zbog neslaganja sa Seleukidima neposredno pre njegovog rodenja bila u njihovom zatvoru. Jovan Hirkan je na predloženo povlacenje sa prvosveštenickog položaja odlucno ustao u odbranu ovog svog položaja, a što se tice preživljene patnje kroz koju je prošla njegova majka, a na šta se sadukej samo usput osvrnuo, odlucno je to zaobišao i zadržao se na pitanju vlastite legitimnosti. Jedan prijatelj, sadukej po imenu Jonatan, potvrdio je da Eleazar je samo glasnogovornik onoga što fariseji u celini bi hteli da kažu, a na šta su se fariseji od srca nasmejali, ali ovaj trenutak je za Hirkana bio presudan. Napustio je fariseje i postao vrlo blizak sadukejima. Ova prica se nalazi u Talmudskoj literaturi i zaista pojednostavljuje celu pricu o odnosu Hirkana i jevrejskih religioznih uticaja na svoju vlast. Ono što se pouzdano zna jeste da sve do smrti Aleksandra Janaja (104-76. godine stare ere) sadukeji su bili pozicija u vlasti, a fariseji opozicija Hasmonejcima sa tendencijom stalnog udaljavanja od njihove vlasti. Kasnije ce otvorenim postupanjem odbiti da polože zakletvu na vernost Irodu Velikom. Pokret se branio pasivnim stavom izbegavajuci uplitanje u politiku. Slican stav ce imati i prema rimskim vlastima. Gde je koren ovom pokretu koji je cekao Mesiju, a nije ga ipak prepoznao u Hristu?
       Neposredno nakon gubitka samostalnosti Judeje pod Persijskim carstvom, mnoštvo Jevreja u dijaspori pod Persijancima krajnje zagrejani za svoju praotacku raligioznost zapocinju u spontanim grupama da se okupljaju na medusobno druženje i ohrabrivanje. Knjiga proroka Malahije govori o tome. Ovaj pokret pocinje negde oko 450. godine stare ere (Vidi: Mal. 316 i dalje). Knjiga secanja piše:
       (Mal. 43)
       Ljudi o kojima pišu gornji tekstovi su pripadnici pokreta koji je upravo nastajao i nazvan je hasidim - (pobožni), Božji ljudi (bogougodnici) koje ce vremenom imati svoju izuzetnu ulogu u religioznoj krizi u Izraelu tokom drugog veka stare ere. Njihov posebno odan i pasioniran pobožan odnos prema Tori (petoknjižju, prvih pet knjiga Mojsijevih) je lepo predstavljen u Psalmu 119, koji je zapravo kompozicija nama nepoznatog hasid-a (lojalan Jevrejin koji je odan svom Bogu, zbog svoje vere je spreman na sve nevolje, dakle, bez obzira na sve šta mu se dešava i šta podnosi zbog cvrstog držanja svog uverenja Ps. 1825 i II Sam. 2226). Psalam opisuje tešku situaciju progonstva u kojoj se Božji covek (hasid) našao, ali on u težini i bolu svog progonstva tražeci izlaz iz nevolja po svedocenju Psalma beleži iskaz pobožnog koji jasno kaže da mu je nevolja zbog vernosti Bogu slada od meda i u nastavku Psalma govori da ona (takva nevolja) nosi u sebi životni puteljak osvetljen Božjim svetlom.

       HASIDIMSKI POKRET se razvio kao reakcija na stil života kojeg su sa svoje strane naturale dinastije Ptolomeida i Selekuida. Njihov efekat nije mogao da poljulja hasidimski pokret. Mlado pokoljenje Jevreja rodeno nakon propasti jevrejske države na pripadnike hasidimskog pokreta gledali su kao na nešto što je davno izašlo iz mode i prevazideno. Medutum, ubrzo je hasidimski pokret pokazao svoju suštinsku bit. Kada je Antonije Epifan sa svojim savetnicima hteo da isplaniranom akcijom utice i helenizuje jevrejsku versku iskljucivost i da zanavek nestane posebnost jevrejskog naroda, hasidimski pokret se oštro suprotstavio takvoj nameri. Pokretu su se ubrzo pridružili mnogi koji su zadržali stav o svojoj posebnosti kao izabran Božji narod medu svim narodima sveta što je preraslo u pokret koji je svojom oštrinom i iskazanim revoltom dovelo do takvog uspeha kojim je povracen priznati status jevrejskom narodu kao posebnom narodu - Božjem izabranom narodu sa pravom da obnove svoj Hram u Jerusalemu i da uspostave bogosluženje kako dolikuje njihovom Bogu-Jahvi. Period makavejskih ratova, autonomnog statusa Jevreja i pravo na svoju religioznost je poprilicno koštao hasidimski pokret. Problem koji ce potrajati i uvek predstavljati nerešivo pitanje je bilo vecito uplitanje paganskih vlasti oko jevrejskog Hrama i mesta prvosveštenika koji je ujedno predstavljao jedinu institucionalnu licnost preko koje se htelo uticati na pokoravanje ostalih Jevreja nakon završenih ratova. Mnogo je borbi i nesporazuma bivalo tokom II i I veka stare ere u kojima je hasidimski pokret bio nosilac verskog identiteta jevrejskog naroda ali i cuvar svoje istorije i tradicije. Kada ovi dogadaji dolaze u stanje usijanja, nastaju pravi otvoreni sukobi izmedu svetovnih vlasti i Jevreja. Takav period je bio za vreme Simonovog sina Jovana Hirkana koji je uspeo da splasne tenzije Hasmonejaca i hasidimskog pokreta. Tada se pokret hasidima deli na dve struje. Pojavljuju se fariseji kao posebna struja jevrejskih veroucitelja koji ne žele nikakav prisan odnos sa Hasmonejcima. Kao izvrsni teolozi koji se bave eksegetskom analizom starozavetrnog teksta, oni svoje verovanje dopunjavaju prikupljenom gradom iz usmene tradicije na koje reaguju njihovi oponenti. Fariseji u svom verskom kodeksu isticu u obliku dogmatski oblikovanih stavova svoju veru u vaskrsenje tela, poslednjeg suda, sistem hijerarhijski postavljenih (duhovnih sila) dobrih i zlih duhova (demona) koji su organizovani u dva opozitna duhovna carstva. Iz hasidimskog pokreta pored fariseja izdvaja se pokret esena o kojem cu reci nešto više u nastavku teksta.

Postoje teorije da ime farisej potice od tendencije da su oni persijanizirani Jevreji. Ova je teorija odbacena. Druga teorija mnogo verovatnija je da su se oni kao pokret odvajali od svega što bi kvarilo njihovu veru a bio je uticaj ambijenta u kome su živeli. Njihov procišcen nacin života postavljen na posebno proucen starozavetni zakon, nalagao im je odvajanje od svih onih koje su zvali "?am ha-arec" ili u prevodu: "obican svet", (široki narodni slojevi, svetina koja ne poznaje Zakon, vidi: Jn.749). Religiozno obredna cistota, u hrani i zakonskim propisima, odanost prema uredbi o cuvanju dana subote kao dana od odmora i posvecenosti Bogu itd. Prorok Danilo je primer da ne prihvata nikakve pogodnosti koje mu nudi Navuhodonosor ostajuci do kraja pripadnik hasidimskog shvatanja judaisticke vere. Cela prica hasidimske cistote ce biti opisana u II i IV apokrifnoj knjizi Makavejaca. Dakle, upornom praksom i neverovatnom cvrstinom fariseji su grcevito cuvali i borili se za održavanje Tore u jevrejskom narodu i u ovoj praksi ostali su na liniji delovanja hasidimskog pokreta. Buduci da su izbegavanjem politicke aktivnosti postali izrazito duhovni pokret, vremenom su dobili jasno uocljiv religiozni status i obeležja.
       Posebno imaju kodeks o zemlji i svemu što zemlja rada. Na osnovu svog shvatanja oni biraju sve što je za upotrebu i na sve to odreduju tacan iznos svojih davanja taksi opravdavajuci to Mojsijevim zakonodavstvom kojeg su tumacili na osnovu usmenog predanja. Tako, zalazeci u zakone postaju vrhunski strucnjaci. Cesto su se propisi suceljavali ili držeci se po svaku cenu propisa gubili duh zakona što ce u susretu sa njim Isus cesto kritikovati. Osim spisa kojima su se bavili oni su izgradili besprekidan lanac usmene predaje koja je pocinjala kod Mojsija, pa preko Isusa Navina, i proroka i njima poznatih rabina u Sinagogama izgradili su tradiciju u kontinuitetu koja je imala poslednju rec na svaki problem o kome se raspravljalo u Isusovo vreme. Celokupnu i formulisanu tradiciju su uvrstili u svoje škole koje su funkcionisale poput familije i svojim shvatanjem stanje duha i specificnim oblacenjem kao i praktikovanjem na svoj nacin verskih obreda bili su u potpunosti suprotnost drugoj organizovanoj verskoj grupaciji SADUKEJIMA. Kao pripadnika srednjeg društvenog sloja, po izveštaju Josifa Flavija u vreme Iroda Velikog bilo je 6.000 fariseja, dok je njihovih simpatizera moralo biti daleko veci broj.
       Fariseji su naglašavali u svojoj teologiji Božansku Providnost, ali nisu gubili iz vida, a pogotovo nisu dozvoljavali da se zanemari važnost ljudske slobode. Željno su išcekivali uspostavljanje Božjeg carstva na zemlji i bili izuzetni u išcekivanju Mesije. Na podrucju moralne teologije bili su mnogo otvoreniji i napredniji od sadukeja posebno zbog njihovog odnosa prema kanonizaciji dogmatskih stavova koji su kako sam vec rekao bili postavljeni na pisanim izvorima i usmenoj tradiciji. Otvorenost ka usmenoj tradiciji pretvaralo ih je u formaliste i celi sistem pretvaralo u kompleksnu zavrzlamu, ali sa druge strane otvorenost ka uticajima i novinama dozvoljavao im je da budu fleksibilni prema problemima i da svoje stavove usaglašavaju sa novinama koje je život donosio.
       Treba naglasiti ponovo, da njihov pristup usmenim propisima, koje su smatrali jednako važnim kao i pisane zakone, vodilo je fariseje u ekstremni legalizam i detinjastu kauzalnost što ih je vrlo cesto u susretima sa Hristom ostavljalo posramljene i kontradiktorne. Primer toga se može videti u Matejevom jevandelju 23 poglavlje, gde se jasno vide njihova ekstremna legalisticka tumacenja. Od silne želje da se punom snagom posvete Tori, oni su od nje napravili nepodnošljivi teret. Problem je postao akutan kada se zna da Bogu se moglo udovoljiti jedino kada se ispunjavao ceo Zakon (usmeni i pisani) u potpunosti, a to je bilo ljudima nemoguce. Na taj nacin oni su stvarno "zakljucali carstvo nebesko za svoj narod" (Mt. 2313). Carstvo Božje je postalo nešto rezervisano samo za njih i to ih je uvelo u stanje umišljene pravednosti. Ovaj stav je jasno vidljiv u prici koja je zapisana u Lk. 189-14, prici o fariseju i cariniku. Po farisejskom shvatanju spasenje se pridobijalo držanjem Zakona kojim se osoba opravdavala pred Bogom. Kasnije u Novom zavetu apostol Pavle kao bivši pripadnik farisejskog pokreta zakljucuje (Rim 7) da je nemoguce savršeno ispuniti celi Zakon, pa je jasno ukazao da ni sami fariseji u potpunosti ne ispunjavaju sve odredbe Zakona (Rim. 217-24). Ipak, uticaj fariseja na narod je bio ogroman. Interesantan momenat je upravo u odlucnom stavu da se odvajaju od svog naroda kojeg preziru što ne poznaju Zakon, ali upornim držanjem koliko im je bilo moguce tog istog Zakona uspeli su da prežive sve tragedije jevrejskog naroda i da pritom ocuvaju jevrejski narod na svesti o Zakonu kao osnovi posebnosti i Božjem izboru jevrejskog naroda. Otuda politicka propast jevrejske države nije znacila i kraj jevrejskog naroda. Fariseji su uspeli da svojom hrabrošcu, odlucnošcu, znanjem i maksimalnim pridržavanjem Zakona održe Jevreje do ponovne uspostave jevrejske državnosti (1947) i od onda do danas.
       Sadukeji su bili vezani uz dve veoma uticajne visoko sveštenicke familije. Njihovo bogatstvo i uticaj proizilazili su iz ogromnih zemljišnjih poseda. Pokret je bio sacinjen od aristokratskih pripadnika koji su bili ekstremno konzervativni po mnogim pitanjima vere za razliku od, po njihovom shvatanju, progresivnih fariseja. Skoro pa se može reci da su bili sektaška organizacija unutar judaizma. Ugled i pozicije im se popravljaju u vreme vladavine Heroda, pocetkom prvog veka. Ono što je za nas bitno je da su bili aktivna versko-politicka partija. Do 76. godine stare ere imali su pravu politicku moc. Posle debakla koji im se dešava za vreme Salome Aleksandre, sadukeji bivaju potisnuti posebno zbog cinjenice da su najznacajniji (oko 800 njih) krvavo završili svoj život na nacin kako to jevrejski zakon nije dopuštao vešanjem - prikivanjem na krst. Od tog vremena na sekularnim pozicijama dolaze kao bitni cinioci jevrejskog naroda fariseji. Institucija kojom su upravljali na jevrejskom i aramejskom jeziku nazivana je Sinedrion (od reci synedrion - na grckom znaci - skupština). Naglašavali su važnost Mojsijevog zakona. Posebno su se bavili onim delom Tore koji se propisima odnosio na sveštenstvo i ritualno žrtvovanje. Bili su jako vezani uz bogosluženje i Hram u Jerusalimu. Medutim, nisu samo sveštenici bili pripadnici sadukejskog pokreta. Tu su vodecu ulogu imali aristokrate - zemljoposednici. Za njih je samo literarno-bukvalno tumacenje pisane Tore bilo standard. Usmeno predanje su odbacili. Teologija im je zbog toga bila drugacija od fariseja (Dela. 238). Moralnost je poticala iz doslovnog tumacenja pisanog Zakona. Zato su im stavovi bili strogi. Što se tice vlasti zbog ocuvanja svojih privilegija prihvatili su saradnju sa rimskom vlašcu. U Judejskom ratu (68-72. nove ere) i sa razaranjem Hrama gubi se njihov razlog postojanja. Naprosto su nestali nakon propasti jevrejske države iz jevrejske stvarnosti koja je krenula drugacijim tokom.

PISMOZNANCI - KNJIŽEVNICI (poznavaoci spisa) se prvi put u istoriji jevrejskog naroda pojavljuju u vreme cara Solomona. Bili su obrazovani državni cinovnici. Oni su poceli sa pisanjem mudrosne izraelske književnosti. Nakon ropstva, književnik je bio covek koji je vešto pristupao Zakonu, kao na primer Ezra (Ezr. 76.11-12; Nem. 81). U prvom veku nove ere, i za vreme Hristove misije, književnici su bili pravnici, moralisti i teolozi koji su predvodili jevrejski narod. (Mt. 232 - "Na Mojsijevu stolicu sedoše pismoznanci-književnici. Cinite, dakle, i držite se svega što vam kažu"). Nazvani su: braniteljima, uciteljima, uciteljima Zakona, pa su ih oslovljavali sa: rabi (rabbi na jevrejskom ucitelj). Bilo je posebno istaknutih rabina tokom prvog veka nove ere kao na primer Hikel i Šamaj koji su podigli odlicne škole i stekli veoma visoko poštovanje i ugled. Takav je bio i Pavlov ucitelj Gamalijel (Dela. 534-39; 223).
       Na osnovu rabinskog doprinosa jevrejskoj tradiciji nešto kasnije druge generacije pismoznanaca (književnika) sastavice zbirku jevrejskog spisa koja nosi naziv Talmud. Pored Talmuda najstarija pisana kodifikacija usmenog Zakona ce biti drugo delo koje je nastalo vrednim radom ovih ljudi i nazvace ga Mišna (ponavljanje). Mišna je zapravo zbirka pravila ponašanja koja se zove drugacije "halakoth". Sva pravila ponašanja izvedena su iz Zakona i poticu iz vremena 200 godina posle Hrista. Tosefta (dopuna) je zbirka grade koja je po sadržaju i obliku veoma slicna Mišni. Gemara (završni deo) sadrži onaj deo predaje koja nije bila obuhvacena Mišnom. Tu su ona rešenja kasnijih rabina na moralne dileme, kao i moralna uputstva sa legendama koja su kolala jevrejskim narodom. Mišna i Gemara spojene zajedno cine Talmud ili zbirku rabinske usmene predaje. Postoje dve verzije Talmuda; one se u suštini ozbiljno razlikuju po sadržaju i opsegu. Prvi je Jerusalimski Talmud iz V veka i Vavilonski Talmud iz VII veka.
       ZILOTI su nešto konkretnije u odnosu na Sadukeje. Pojavljuju se kasnije od sadukeja i izraziti su nacionalisti. To je bio pokret koji je verovao da se treba pripremati vojnicki i da do svojih ciljeva - oslobadanje od rimske vlasti - moguce je jedino doci nasilnim putem - ustankom.
       Ubistva su vršena nad stranim zavojevacima, ali i nad svim Jevrejima koji su saradivali sa predstavnicima stranih vlasti. Sve su njih smatrali tlaciteljima izabranog Božjeg naroda. Služili su se specijalnim nožem nazvanim sica. Rimljani su ih po tom nožu nazivali sicarii. Ziloti su odgovorni za jevrejsku pobunu 66. godine nove ere koja je završila kobno. Poslednja pobuna 132-135. godine predvodena Bar-Kosabom bila je inspirisana zilotskim duhom, pa u odlucnom momentu, bez izlaza svi su se odlucili radije za smrt nego da se pokore paganima.
       Kada je Kvirnije sproveo popis stanovništva 6. ili 7. godine nove ere u Palestini su se pobunili ogorceni Jevreji. Vode pobune su bili farisej Saduk i Galilejac Juda iz Gamale. Pokupivši ustanike uz sebe krenuli su pobunu prvo u Galileju a zatim ustanak preneli u Judeju. Tada su iz ovog ustanka nastali ziloti. Oni su gorljivi rodoljubi, smatrajuci sebe za ljude preko kojih kao preko posebnog roda Bog sprovodi svoju srdžbu do potpunog oslobodenja Božjeg naroda od tudinske vlasti Rima. Prva pobuna bila je ugušena; mnogi su preživeli pogrom i još sa više fanatizma pristupili veri u jednog svog Boga kao jedinom Gospodaru svega. Bili su odvojeni od fariseja. Fariseji su im izgledali previše pasivni i popustljivi nasuprot farisejima ziloti su se služili svim raspoloživim sredstvima, cak i tajnim ubistvima.
      ESENI - nastaju u vreme vladavine Jonatana (160-142. stare ere), kao ogranak hasidimskog pokreta. Josif Flavije ih posmatra kao grupu sa drugacijom filozofijom života od sadukeja i fariseja. Filon tvrdi da su mnogi eseni živeli po selima i gradovima Judeje i da u prevodu esen znaci pobožan. Ako se bolje zagledamo u tekst Josipa Flavija i Filona, eseni su bili monaško-sveštenicki pokret asketa. Sve su imali zajednicko. Bilo je nekih esena koji su se ženili, ali uglavnom eseni su živeli pretežno u zajednicama gde je bila propisana potpuna uzdržljivost od bracnog života i polnog opštenja.
       Iskušenici koji su hteli da budu primljeni u esensku zajednicu najpre su prolazili pripremnu fazu od jedne godine. Nakon toga su pristupali obredima cišcenja. Posle ocišcenja sledio je period od dve godine dodatnom probnom periodu da bi tek, ako sve izdrži, trece godine bio prihvacen za zajednicku gozbu i tako primljen u punopravni status u zajednici. Od ovakvog clana se tražilo da položi takozvanu "strahovitu zakletvu" koja se odnosila na sledece: Da ce se bojati Boga, postupati pravedno prema ljudima, kao i da nece biti sklon da nanosi štetu drugima. Ocekivalo se da mrzi zle i da je uvek na strani pravednih. Što se tice starešina, morao je da im bude pokoran i da ih sluša. Takode, ako je na poziciji vlasti nece zloupotrebljavati vlast i nece se oblaciti u takve odore koje bi ga naocigled razlikovale od njegovih potcinjenih; uvek je trebao da bude uz istinu i da ukaže na laži; da nece krasti ili pristati na bezbožnu dobit; nikad nece odati tajne svoje brace esena cak i da se zbog toga nade u smrtnoj opasnosti. Nikada se nisu smeli baviti prevarom; zakletva je služila da se sacuva od javnosti njihov unutrašnji nacin života, zato su zakletvom bili primani.
       Strogo je bilo zabranjeno da se krade, laže, bavi prevarom. Kodeks je predvidao da se ucenje zajednice strogo cuva u tajnosti. Eseni su bili kao zajednica vodeni od svog poglavara. Zajednica je bila hijerarthijski ustrojena. Clanovi zajednice su iskazivali veliko poštovanje prema Zakonu (Tori) i do tancina držali se propisa o Suboti - kao danu od odmora. Redovno su slali svoj prilog u Hram, ali sami nisu uzimali ucešce u hramskom bogosluženju. Kada je Jonatan postao prvosveštenik, taj njegov potez smatrali su uzurpacijom i profanisanjem tog bitnog religioznog položaja. Najverovatnije, tada su se povukli u zajednice koje su bile na periferiji normalnog jevrejskog života.
       Postoje takode spisi drugog rimskog pisca - Plinija Starijeg - koji govori o esenskoj zajednici na obali Mrtvog mora. Zajednica je locirana izmedu En Gedija i Jerihona: "Usamljenici najcudniji na svetu, koji žive bez žena, ljubavi, novca, i druže se jadino s palmama." Najverovatnije da Plinije Stariji ovim opisom govori o Kumranu, gde je do danas jedino arheološki otkrivena njihova imovina u ruševinama. Ove usamljenike on je nazvao Esenima. Kumransku bracu današnji teolozi svrstavaju u najzatvoreniju sektu esena ili cak da su istovetni svim esenima.
       Eseni su svoju teologiju zasnivali na dualistickom shvatanju. To je nauka o dva duha: o Božijem duhu i duhu Belijala ili Đavolskom duhu. Spisi su podeljeni na one koji se odnose na svetlo i na tamu. Oni stoje nasuprot jedni drugima; duhovi se bore u svetu i taj se rat (borba) odigrava u svakom zasebnom coveku. Treba ipak istaci, da se ovaj dualizam zasniva na monoteistickoj osnovi, jer prema esenskim spisima, Bog je stvorio oba duha. Dakle, to je dualizam moralnog reda. Uticaj duha istine ispoljava se u moralnosti života, dok mane pokazuju tragove duha zla.
       Borba duhova nije beskonacna. Ona ce se završiti potpunim uništenjem zla i pobedom "dece svetla". Do sada receno o esenima susrecemo u prvim hrišcanskim zajednicama što je ocigledno da su eseni imali snažan uticaj na profilisanje njihovog identiteta. Postoje takode brojni teolozi koji tvrde da je Jovan Krstitelj bio pripadnik esenske zajednice. Prema izveštaju zapisanom u Jevandelju po Luki (180) Jovan je "boravio u pustinji (verovatno u Judejskoj pustinji) sve do onog dana kada je javno nastupio pred mnoštvom izraelskog naroda. Ocito da je Jovan esensku praksu o svakodnevnom ritualnom pranju odbacio i njegovo krštenje (jednokratno) je neka potpuno nova praksa u kontekstu pokajnickog stava koja se dijametralno razlikuje od esenskog stava iskljucivosti i odvojenosti od svog naroda. O odnosu esena i prvih hrišcana, kao i o mnogim institucijama, obicajima i disciplinskim pravilima u teologiji se vode mnoge polemike koje traju. Evidentne su cinjenice koje ih spajaju, ali i dijametralno razlikuju. Mnogi spisi kumranske brace su ipak bili od bitnog znacaja za pravilno shvatanje i tumacenje spisa Novog zaveta.
       Eseni, sa druge strane, dolaze u postavljenom spektru prvovekovnog judaizma negde izmedu fariseja i zilota kao sektaška grupa judaizma. Cvrsto organizovani unutar sebe, krajnje zatvoreni i navezani na Kumransku zajednicu.

IRODOVCI - U Novom zavetu se spominju tri puta (Mk. 36; 12; 13; Mt. 2216), a spominje ih takode Josif Flavije u svojim spisima. Oni ne pripadaju verskoj provinijenciji. Oni su prijatelji vlasti i pobornici Irodove dinastije. Najbrojniji su bili u Galileji, kojim je vladao Irod Antiga, iako sa druge strane u Jerusalimu je bilo onih porodica koje su ostale verne Irodovim sinovima. Nešto kasnije u vreme prokuratora neki Irodovci su bili povezani sa farisejskim pokretom. Koliko su oni znacili u javnom životu jevrejskog društva za vreme Isusove misije, za sada je još nejasno. Zna se samo da su necujno nestali sa politicke i javne scene prvog veka.
       SAMARICANI - Nisu ni jevrejski religiozni pokret, ni verska sekta. Samaricani u novozavetno vreme su bili potomci heterogenog naroda koji je bio naseljen u Samariji nakon propasti severnog dela Izraelskog carstva 721. godine stare ere. Nakon oslobodenja Jevreja iz Vavilonskog carstva i izraelskog vracanja u postojbinu, posejano je seme zla izmedu tih naroda. Konacan raskid medusobnih odnosa izmedu Jevreja i Samaricana desio se za vreme Aleksandra Velikog, kada je, kako to Josip Flavije piše, na brdu Garizim bio podignut raskošan hram. Jovan Hirkan je samaricanski hram 128. god. stare ere porušio. To nije zaustavilo da u sklopu svoje kulturne autonomije samaricani odlazili na mestu porušenog hrama i dalje nastavili da slave Pashu. Taj svoj obrad slavljenja Pashe sacuvali su do današnjeg dana. U Sveto pismo ubrajali su jedino Petoknjižje.
       U vreme Isusove misije, samaricani su bili mala grupa koja je i dalje opstajala u Samariji. Pripadali su monoteistickoj veri; Mojsije je bio poštovan kao prorok mimo koga niko tako nije bio poštovan u njihovoj tradiciji. Bili su posebno zahvalni i odani Mojsiju jer im je on dao Toru. Imali su uverenje kojeg su se držali a svodilo se na sledece: da je od velikog sveštenika Elija naovamo Bog razbesneo na njih zbog greha. Ocekivali su dolazak Mesije kojeg su nazivali Taheb. Mesija je za njih predstavljao drugog Mojsija (Ponz. 1815). U Jovanovom jevandelju (425) postoji aluzija na ovo shvatanje i mesijansko išcekivanje. Postoje nekoliko tekstova u jevandeljima koja odražavaju prezrivo i neprijateljsko osecanje i netrpeljivost koja je vladala izmedu Jevreja i Samaricana (Jovan 49; 848; Lk. 952-54). Isus za primer i poštovanje predstavlja Samaricanina sa njegovim odnosom covekoljublja prema nesrecniku koji je stradao od razbojnika. Postavio je uzor hrišcanskoj ljubavi. Nešto kasnije u Delima apostolskim, u osmom poglavlju, Luka izveštava o velikoj radosti Samaricana kojom su prihvatili propovedanje apostola.
     
       Svi pobrojani i predstavljeni pokreti borili su se unutar jevrejskog naroda za presudan uticaj na narod i na postavljanje koncepta koji je davao sveobuhvatno izlaz iz situacije rimskog ropstva sa težnjom da njigov životni stil ne bude nešto što se odvaja od kontinuiteta jevrejske vere koja se zacela u davnini sa patrijarsima i proživljavala svoj drugi milenijum. Mesto odakle se uticaj artikulisao kao tip više stranackog parlamenta sa teokratskim upravljanjem preko prvosveštenika nazivan je Sinhendrion.
     
       SINEDRION - Kada je uopšte ova institucija jevrejskog naroda nastala, kao i njegov prvi sastav u istoriji jevrejskog naroda, za sada nije rasvetljeno. Njegov razvoj je išao u vreme Hasmonejaca i preživevši mnoštvo udara opstao je kao vodece institucionalno telo koje je predstavljalo jevrejski narod za vreme rimske vladavine. Sinedrion uz jasan uticaj prokuratora poprimio je precizan oblik i sprovodio jasno zacrtanu službu. Sastavljen kao vece (skupština) sveštenika i laika imao je 70 clanova, ne racunajuci prvosveštenika koji je predsedavao Sinedrionom.
       Sinedrion je bio podeljen na tri grupe koje su ga cinile:
       1. Poglavari sveštenickih porodica
       2. Starešine koje su predstavljale laicku (svetovnu) aristokratiju i književnike (pravnike i teologe)
       3. Farisejski usmerene clanove koji su cinili manjinu nasuprot vecini koja se držala sadukejskih nacela.
       Primer njihove ideološke podvojenosti imamo u Delima 231-9 kada apostol Pavle izveden pred Sinedrion zamece svojim iskazom raspravu izmedu farisejskog i sadukejskog clanstva Sinedriona i ostaje neoštecen u svom uverenju.
       Za vreme vlasti prokuratora, Sinedrion je imao velika ovlaštenja. Bio je nadležan za sve slucajeve kršenja Tore, što je u praksi znacilo gradansko i religijsko podrucje, jer je jevrejstvo nezavisno od okupacijskih vlasti imalo samo jedan - svoj zakon. Vrhovno vece Sinedriona imalo je na raspolaganju sopstvenu službu (tip svojevrsne poluvojne organizacije) koja je vršila hapšenje onih koji su bili u težim prekršajima i mogla ih je kažnjavati ako im je krivica bila dokazana. Imali su pravo da u težim slucajevima donesu smrtnu presudu, ali presuda ove vrste morala je biti potvrdena od rimskog prokuratora (vidi: Jovan 1831).
       Sinedrion je bila takode institucija Jevreja koja je kao sudnica bila uspostavljena za sve jevrejske zajednice izvan Jerusalema. Sudili su pomesne slucajeve u svetlu usvojenih propisa koje je objavilo Veliko vece (Sinedriona u Jerusalemu) za sve Jevreje naseljene po raznim oblastima Palestine.

Da li u jednom ovakvom spektru pokreta koji podižu svoje ucenike, Jovan Krstitelj i Isus su samo kap u prepunoj caši? Ili, Jovan vuce svoje korene iz Esena, a Isus objedinjavajuci u sebi celokupnu jevrejsku stvarnost iskoracava iz svih tradicionalnih formi i predanja cineci svojom misijom osnovu za dolazece Carstvo Božije - Novi Izrael. Gde je, dakle, u celom ovom galimatijasu mesto Isusa sa svojim ucenicima? Ako to pogledamo šta na terenu, kako jevandelisti opisuju, onda je njihovo mesto najbliže rabinima i njihovim ucenicima. Ova tvrdnja može da bude opravdana jer novozavetni spisi ukazuju na cinjenicu da je Isus najpoznatiji u narodu kao ucitelj, a tek onda kao osoba koja leci ili prorokuje. Kao ucitelj, on ima svoje ucenike (Mk. 95, 17, 38; 1017, 35, 51, itd.).
       Znajuci da su svi gore navedeni živeli u svojim zajednicama, možemo li reci da je i Isus sa svojim ucenicima živeo u nekoj vrsti zajednice? Može li se na osnovu poslednjeg pitanja pretpostaviti odgovor da je kasnija crkva samo odblesak iz ogledala zajednice Isusa sa ucenicima? Kao potvrda moguceg takvog odgovora je:
       1. Upotreba reci ekklesia (sabornost-zajednica Božjih ljudi, kasnije crkva, - Mt. 1618; 1817.
       2. On (Isus) bira svoju dvanaestoricu, i skoro sa sigurnošcu postavlja svoju dvanaestoricu u simbolickom smislu da predstavljaju Izrael (12 plemena - pogledaj Mt. 1928; Lk. 2229 i dalje).
       3. O svojim ucenicima govori kao o Božjim ovcama (Lk. 1232 uporedi sa Mt. 106; 1524; Mk. 1427; on je njihov pastir - metafora). Ocito metaforicno prikazivanje za Izrael koji se pojavljuje u mnoštvu tekstova jevrejske literature (Is. 4011; Ez. 3411-24; Mihej 46-8; 54; Ps. 1745).
       4. Isus misli o dvanaestorici ucenika kao o svojoj porodici (Mk. 334 i dalje); ucenici su ti koji su se obratili njegovom verovanju i postali su kao deca, clanovi božje familije, kao i da su istovremeno deo njegovog carstva (Mt. 183).
       5. Na Poslednjoj (Pashalnoj-Tajnoj) veceri, Isus eksplicitno opisuje njihovo prijateljstvo i bliskost u smislu (Novog) zaveta (Mk. 1424; I Kor. 1125); na osnovu ovoga može se reci, on ih je video kao "osnivace" (prve clanove) Novog zaveta, dakle kao Novi Izrael. (Vidi: str. 166)
       6. Ako pogledamo organizacijsku strukturu sledbenika Isusovih na osnovu Lk. 83 i Jn. 126 videcemo da postoji jasna unutrašnja organizovanost.
       Na osnovu svega do sada recenog, može se zakljuciti da postoji osnova za tvrdnju da je Isus imao svoju zajednicu ili zajednica koja je okruživala Isusa.
       Istovremeno gledajuci dalje u spise može se ponovo zakljuciti potpuno oprecno stanovište.
       Isusovo uceništvo nikad nije bilo tako postavljeno da bi na osnovu toga mogli da zakljucimo da je on oko sebe imao zajednicu.
       Ne postoji ona crta koja se jasno razgranicava izmedu onih koji su napustili svoje domove zbog sledbeništva za Isusom i mnogo širi krug ucenika koji su bili ukljuceni u sve to i ostali kod svojih kuca: clanstvo Isusove familije zavisilo je od ispunjavanja volje božije, ne od sledbeništva za Isusom (Mk. 335). Slicno, gospodnja molitva nije posebnost za zatvorenu crkvenu zajednicu, vec molitva za one koji zaista željno dolaze Bogu i njegovom Božjem carstvu.
       Ponovo, Isus ne praktikuje rituale koji bi nekako spolja obeležili njegove ucenike od ostalih savremenika. On je odbacio kao svoju praksu Jovanovo krštenje. Isusa ne srecemo da ikoga krsti. Najverovatnije nije želeo nikakve kultske rituale koji bi ga samo kao barijerama izdvojili unutar javne službe koju je cinio. Njegovo druženje za stolom u nijednom smislu nije bio ceremonijalni ritual iz kojeg su bili iskljuceni svi koji nisu bili njegovi ucenici. Sve navedeno je Isusa cinilo potpuno drugacijim nego u njegovom vremenu videnih pokreta koje sam ukratko opisao. Isus, zapravo nije osnivac nikakve Crkve; on nije zastupao stav da se spasenje postiže ulaskom u reformisane religiozne zajednice, bilo koje vrste i gde bi na bilo koji nacin clanovi bili transformisani u nešto što nije moguce živeti svakodnevnim životnim stilom.
       Uloga ucenika u smislu novog Izraela bila je mogucnost koja ce se pojaviti u buducnosti, uloga koja se još nije utemeljila. To ce biti nešto što ce se ostvariti jasno i kao nešto u poslednje vreme (na kraj vremena), nešto što je deo Novog zaveta, novog doba u šta je Isus verovao da ce zapoceti njegovom smrcu i vaskrsenjem. Svakako da ce se to dešavati zajedno sa dvanaestoricom (Mt. 1928; Lk. 2229 i dalje); njihova uloga kao dvanaestorice pored Isusove prisutnosti je samo simbolicna i ona se iz sadašnjosti odnosi na buduci eshatološki narod Božji. Mi naprosto nemamo podatke da su oni pretpostavljeni ili planirani, još manje da su delovali kao pozicionirani funkcioneri, manje-više kao hijerarhija, stvarajuci zajednicu koja je okupljena oko Isusa u Palestini (Mt. 238; Mk. 1043 i dalje). Naprotiv, nema ni traga bilo kakvog da su oni predstavljali (igrali ulogu) sveštenstva, cak ni laickog tipa. Ako su od Isusa dobili bilo kakvu zastupnicku moc i nalog, oni su je izvršavali ne medu zajednicama ucenika koji nisu bili na bilo koji nacin izgradeni u bilo kakvom zavisnom obliku strukture, vec svu svoju misiju su vršili u poslanju i poslušanju Isusovih naloga (Mk. 314 i dalje; 67; Lk. 1017 i dalje). Ako bi se morala zajednica oko Isusa oznaciti jednom recju, to bi moglo da se oznaci samo recju pokret daleko pre nego li zajednica.
       Neophodno je uociti da je taj celi pokret prvenstveno i iskljucivo zavisio od samog Isusa. Uceništvo je pretpostavljalo sledbeništvo Isusa. On je sam bio prorok i ucitelj. Jedini pravi autoritet, jedini realan sveštenik je samo on. I ako je ohrabrivao svoje ucenike povremeno da izgone zle duhove i da propovedaju dobru vest o Carstvu Božijem, to nije umanjivalo da javna delatnost Isusa je bila suština i celokupnog Božjeg plana misije medu ljudima. Nije bilo nikakve funkcionalne strukture ni oko Isusa, ni na bilo kojoj strani, ali bilo je manjih ili vecih grupa ucenika koji su pratili ili podržavali njegovu misiju ili uzimali neku manju ulogu i ucešce u njoj.
       Da zakljucim! Bilo bi dakle pametnije (mudrije) govoriti u smislu postojanja Isusove zajednice negoli zajednice oko Isusa. Bilo koji koncept ili uzor službe morao je da proizade od samog Isusa, a ne od samih ucenika ili od dvanaestorice oko Isusa. Zato, ako odlucimo da govorimo u korist Isusovih ucenika kao "crkvi", onda bi trebali da prepoznamo da je karakter crkve užasno poljuljan - naime, grupa ili grupe ucenika koji su se sakupljali oko Isusa individualno, ali i zajedno, direktno zavise od Isusa samog za njihovu službu i poducavanje.

U ozbiljnom problemu formalizma

SADUKEJI, rec dolazi od jevrejske reci sadduqim koja je pojevrejena grcka rec syndikoi - clan skupštine. Originalna rec se odnosi na period nastanka kada su bili clanovi savetodavnog tela Hasmonejaca. Sami sebe su drugacije objašnjavali polazivši od jevrejske reci saddiq što je u prevodu pravedan. Sadukeji su bili vrlo uticajna politicka partija u Isusovom vremenu. Njihovo poreklo je mnogo intrigantnije od porekla fariseja. Teološki gledano sadukeji su potpuno drugacije imali postavljeno svoje uverenje. Odbijali su da vernickom pokornošcu prihvate usmenu tradiciju. Naprotiv, oni su je odbacili. Izgradili su posebno shvatanje o pisanoj tradiciji i zakonu i spisima takode. Zapisano je za njih znacilo da je istinito... Uostalom cinjenica je da su bili na farisejskoj liniji teologije koja se igrom slucaja desila da oni predstavljaju normativnu teologiju judaizma: zato ne cudi naziv za sadukeje "staro verujuci" kako su oni sebe u suštini i doživljavali. Nasuprot farisejima sadukeji su odbijali da veruju u vaskrsenje tela, kao i price o strašnom sudu gde ce se suditi (odmeriti) životi umrlih i na osnovu odmerenih njihovih dela na nebu odrediti nagrada za pravedan život na zemlji ili zaslužena kazna nakon smrti koja je proizilazila iz nemoralno vodenog života. Sadukeji su smatrali su da takva shvatanja dolaze iz zoroastrizma zajedno sa celim setom shvatanja o hijerarhicnosti andela i demona. Takode, suprotno farisejima, sadukeji su verovali u potpunu slobodu coveka i odbili su predestinaciju (sudbinsko odredenje) i uvereni da slobodno delovanje coveka je mogucnost bez unapred postavljenih determinanti.
Uticajna politicka partija
SADUKEJI
    Snažni i uticajni kakvi su kroz dugi vremenski period bili, sadukeji se pojavljuju u sklopu nekoliko bogataških familija, posebno vodecim sveštenickim familijama, dok su fariseji uvek uživali podršku širih narodnih masa. Razlicitost postavki i uticaja ce vremenom stvoriti dva modela socijalnog statusa oba pokreta. Na jednoj strani su sadukeji koji posednici zemlje (parcela), dok na drugoj fariseji ce oko sebe okupiti trgovce iz gradova; iako se naziru socijalne strukture na koje su sadukeji i fariseji usmereni, oni pre svega ne deluju socijalno, vec kao duhovni autoriteti naroda.
rdave politicke procene
   FARISEJI dolaze u centar religiozno-politickih kretanja nakon pada sadukeja. Bave se pravnim reinterpretacijama petoknjižja (pet knjiga Mojsijevih) ili Tore kako su ove knjige nazvane kod Jevreja. Bivajuci uvereni da ce Mesija proizaci iz Davidove loze, odvajaju se od hasmonejske monarhije koji su im bili neprihvatljivi zbog nacina vladanja koji ih je podsecao na vladare paganskih naroda. Nisu se klonili pracenja politike, ali takode je jasno da su se držali odvojeno (farisej znaci u prevodu odvojen). Problem fariseja je u suštini bio odsustvo dobre i cvrste organizacije. Veliki znacaj su pridavali obrazovanju mladih u Mojsijevom zakonodavstvu i njegovoj primeni radi ocuvanja jevrejske vere, do tih tancina, da su se našli u ozbiljnim problemima formalizma.

Rdave politicke procene

 Fariseji su u periodu prvog veka stare ere lošim politickim procenama kao i ucešcem u pogubnom ratu 94-88. godine stare ere, uveliko izgubili svoje pozicije i snagu. Na srecu, iako su bili ustali protiv Aleksandra Janeusa zastupajuci stranu seleukida i cara Dariusa III. Posle takvog pokolja kojeg je sproveo Janeus Josif Flavije, izveštava da se sve opet preokrenulo u korist fariseja jer je njegova žena Saloma Aleksandra ponovo stala na farisejsku stranu. Tako se njihov uticaj na opštu situaciju ponovo povratio. Njeno vladanje zemljom u trajanju od narednih devet godina, zapamceno je kao minijaturno zlatno doba za rabinsko-tradicionalisticku praksu. Toliku je podršku dala rabinskoj literaturi, da su je oni proglasili za sestru jednog od najvecih rabina Simona Ben Šetaha.

Od perioda Salome Aleksandre pa nadalje, fariseji su imali izuzetno cvrstu poziciju u nacionalnoj skupštini. Ta se skupština nazivala (na jevrejskom jeziku, ali i na aramejskom) Sanhendrin, i bila je uspostavljena medu Jevrejima još iz perioda pre Hasmonejskog carstva. Kada je Judeja bila organizovana hramski kao država u sklopu helenisticke imperije, a slicno tome i ranije u Persijskom carstvu, prvosveštanik, kao glava (poglavar) unutrašnje državne administracije, imao je svoju skupštinu kao savetodavno telo. Rabinisticka eksegeza ukazuje da u spisima skupština može da se sagleda unazad tako da su prepoznatljivi sedamnaest izabranih starešina, koji su još od Mojsijevog vremena nosili teret administrativnog i pravnog poslovanja za jevrejski narod cak tokom lutanja po pustinji nakon izlaska iz Egipta (Broj. 1116 i dalje). U spisima o starešinstvu skupštine nailazimo za vreme Antioha III koji je bio guverner Kolsirije (Coelesyria) iz perioda nakon bitke (kod Paneion) kada je Judeja potpala pod dominaciju Seleukida. Pismo koje o tome govori nalazi se u delu Josipa Flavije, i u njemu kao u najstarijem do sada pronadenom dokumentu, spominje se senat (na grckom gerousia): "Neka svi clanovi - predstavnici naroda konstituišu svoje odgovorno telo u saglasju sa pradedovskim zakonom, i neka senat, sveštenici, hramski pisari i hramski muzicari budu oslobodeni svih poreza.

 U apokrifnim knjigama Makavejaca clanovi skupštine (Sinhendriona) pominju se kao "starešine narodne". Za vreme Hasmonejskog carstva skupština je bila sastavljena od pripadnika Sadukeja, medutim u vreme Salome Aleksandre, ista je bila sacinjena od pripadnika farisejskog pokreta. Sve one "starešine jevrejskog naroda" sigurno nisu bili sadukeji koji su dobili zadatak da je posete na samrti zajedno sa njenim sinom Hirkanom, koji je bio prvosveštenik, došli su sa jednim jedinim pitanjem koje se odnosilo na problem: kako da mladeg joj sina Aristovula sprece u njegovim planovima da preuzme carstvo nakon njene smrti. Aristovul je bio predvodnik i izuzetno prihvacen lider medu sadukejima. Oni su sve cinili ne bi li ga videli na kraju kao sveštenika-kralja nakon smrti njegove majke.

Mile Imerovski
Izvor

Krštenja Jovana Krstitelja

       Pored, iz prethodnog broja opisanih sadukeja i fariseja nastalih iz hasidimskog pokreta, vredni pažnje za razumevanje Isusovog misionarskog rada i teologije, kao i shvatanje ambijenta u kome se odvija njegova aktivanost su jevrejski pokreti pismoznanaca-književnika, zilota, esena, irodovaca i samaricana. Posebno vredna institucija koja je bila nadležna pred rimskim vlastima za Jevreje Isusovog vremena bio je Sinedrion.

       PISMOZNANCI - KNJIŽEVNICI (poznavaoci spisa) se prvi put u istoriji jevrejskog naroda pojavljuju u vreme cara Solomona. Bili su obrazovani državni cinovnici. Oni su poceli sa pisanjem mudrosne izraelske književnosti. Nakon ropstva, književnik je bio covek koji je vešto pristupao Zakonu, kao na primer Ezra (Ezr. 76.11-12; Nem. 81). U prvom veku nove ere, i za vreme Hristove misije, književnici su bili pravnici, moralisti i teolozi koji su predvodili jevrejski narod. (Mt. 232 - "Na Mojsijevu stolicu sedoše pismoznanci-književnici. Cinite, dakle, i držite se svega što vam kažu").
       Nazvani su: braniteljima, uciteljima, uciteljima Zakona, pa su ih oslovljavali sa: rabi (rabbi je na jevrejskom ucitelj). Bilo je posebno istaknutih rabina tokom prvog veka nove ere, kao na primer Hikel i Šamaj, koji su podigli odlicne škole i stekli veoma visoko poštovanje i ugled. Takav je bio i Pavlov ucitelj Gamalijel (Dela. 534-39; 223).
       Na osnovu rabinskog doprinosa jevrejskoj tradiciji, nešto kasnije druge generacije pismoznanaca (književnika) sastavice zbirku jevrejskih spisa koja nosi naziv Talmud. Pored Talmuda najstarija pisana kodifikacija usmenog Zakona ce biti drugo delo koje je nastalo vrednim radom ovih ljudi i nazvace ga Mišna (ponavljanje).
       Mišna je, zapravo, zbirka pravila ponašanja koja se zove drugacije "halakoth". Sva pravila ponašanja izvedena su iz Zakona i poticu iz vremena 200 godina posle Hrista.
       Tosefta (dopuna) je zbirka grade koja je po sadržaju i obliku veoma slicna Mišni.
      Gemara (završni deo) sadrži onaj deo predaje koja nije bila obuhvacena Mišnom. Tu su ona rešenja kasnijih rabina na moralne dileme, kao i moralna uputstva sa legendama koja su kolala jevrejskim narodom. Mišna i Gemara spojene zajedno cine Talmud ili zbirku rabinske usmene predaje.
       Postoje dve verzije Talmuda; one se u suštini ozbiljno razlikuju po sadržaju i opsegu. Prvi je Jerusalimski Talmud iz V veka i Vavilonski Talmud iz VII veka.
       ZILOTI su nešto konkretnije u odnosu na sadukeje. Pojavljuju se kasnije od sadukeja i izraziti su nacionalisti. To je bio pokret koji je verovao da se treba pripremati vojnicki i da do svojih ciljeva - oslobadanje od rimske vlasti - moguce je jedino doci nasilnim putem - ustankom.
       Ubistva su vršena nad stranim zavojevacima, ali i nad svim Jevrejima koji su saradivali sa predstavnicima stranih vlasti. Sve su ih smatrali tlaciteljima izabranog božjeg naroda. Služili su se specijalnim nožem nazvanim sica. Rimljani su ih po tom nožu nazivali sicarii.
       Ziloti su odgovorni za jevrejsku pobunu 66. godine nove ere koja je završila kobno. Poslednja pobuna 132-135. godine predvodena Bar-Kosabom bila je inspirisana zilotskim duhom, pa u odlucnom momentu, bez izlaza svi su se odlucili radije za smrt nego da se pokore paganima.
       Kada je Kvirnije sproveo popis stanovništva 6. ili 7. godine nove ere u Palestini su se pobunili ogorceni Jevreji. Vode pobune su bili farisej Saduk i Galilejac Juda iz Gamale. Pokupivši ustanike uz sebe krenuli su pobunu prvo u Galileju a zatim ustanak preneli u Judeju.
       Tada su iz ovog ustanka nastali ziloti. Oni su bili gorljivi rodoljubi, smatrajuci sebe za ljude preko kojih kao preko posebnog roda Bog sprovodi svoju srdžbu do potpunog oslobodenja Božjeg naroda od tudinske vlasti Rima. Prva pobuna bila je ugušena; mnogi su preživeli pogrom i još sa više fanatizma pristupili veri u jednog svog Boga kao jedinom Gospodaru svega. Bili su odvojeni od fariseja. Fariseji su im izgledali previše pasivni i popustljivi. Nasuprot farisejima, ziloti su se služili svim raspoloživim sredstvima, cak i tajnim ubistvima.
       ESENI - nastaju u vreme vladavine Jonatana (160-142. stare ere), kao ogranak hasidimskog pokreta. Josif Flavije ih posmatra kao grupu sa drugacijom filozofijom života od sadukeja i fariseja. Filon tvrdi da su mnogi eseni živeli po selima i gradovima Judeje i da u prevodu esen znaci pobožan.
       Ako se bolje zagledamo u tekst Josipa Flavija i Filona, eseni su bili monaško-sveštenicki pokret asketa. Sve su imali zajednicko. Bilo je nekih esena koji su se ženili, ali uglavnom eseni su živeli pretežno u zajednicama gde je bila propisana potpuna uzdržljivost od bracnog života i polnog opštenja.
       Iskušenici koji su hteli da budu primljeni u esensku zajednicu, najpre su prolazili pripremnu fazu od jedne godine. Nakon toga su pristupali obredima cišcenja. Posle ocišcenja sledio je dodatni probni period od dve godine da bi tek, ako sve izdrži, trece godine bio prihvacen za zajednicku gozbu i tako primljen u punopravni status u zajednici. Od ovakvog clana se tražilo da položi takozvanu "strahovitu zakletvu" koja se odnosila na sledece: da ce se bojati Boga, postupati pravedno prema ljudima, kao i da nece biti sklon da nanosi štetu drugima. Ocekivalo se da mrzi zle i da je uvek na strani pravednih.
       Što se tice starešina, morao je da im bude pokoran i da ih sluša. Takode, ako je na poziciji vlasti, nece zloupotrebljavati vlast i nece se oblaciti u takve odore koje bi ga naocigled razlikovale od njegovih potcinjenih; uvek je trebao da bude uz istinu i da ukaže na laži; da nece krasti ili pristati na bezbožnu dobit; nikad nece odati tajne svoje brace esena cak i da se zbog toga nade u smrtnoj opasnosti. Nikada se nisu smeli baviti prevarom; zakletva je služila da se sacuva od javnosti njihov unutrašnji nacin života, zato su zakletvom bili primani.
       Strogo je bilo zabranjeno da se krade, laže, bavi prevarom. Kodeks je predvidao da se ucenje zajednice strogo cuva u tajnosti. Eseni su bili kao zajednica vodeni od svog poglavara. Zajednica je bila hijerarhijski ustrojena. Clanovi zajednice su iskazivali veliko poštovanje prema Zakonu (Tori) i do tancina držali se propisa o Suboti - kao danu od odmora. Redovno su slali svoj prilog u Hram, ali sami nisu uzimali ucešce u hramskom bogosluženju. Kada je Jonatan postao prvosveštenik, taj njegov potez smatrali su uzurpacijom i profanisanjem tog bitnog religioznog položaja. Najverovatnije, tada su se povukli u zajednice koje su bile na periferiji normalnog jevrejskog života.
       Postoje takode spisi drugog rimskog pisca - Plinija Starijeg - koji govori o esenskoj zajednici na obali Mrtvog mora.
       Zajednica je locirana izmedu En Gedija i Jerihona:
       "Usamljenici najcudniji na svetu, koji žive bez žena, ljubavi, novca, i druže se jadino s palmama."
       Najverovatnije da Plinije Stariji ovim opisom govori o Kumranu, gde je do danas jedino arheološki otkrivena njihova imovina u ruševinama. Ove usamljenike on je nazvao esenima. Kumransku bracu današnji teolozi svrstavaju u najzatvoreniju sektu esena ili cak da su istovetni svim esenima.
       Eseni su svoju teologiju zasnivali na dualistickom shvatanju. To je nauka o dva duha: o Božijem duhu i duhu Belijala ili Đavolskom duhu. Spisi su podeljeni na one koji se odnose na svetlo i na tamu. Oni stoje nasuprot jedni drugima; duhovi se bore u svetu i taj se rat (borba) odigrava u svakom zasebnom coveku. Treba ipak istaci, da se ovaj dualizam zasniva na monoteistickoj osnovi, jer prema esenskim spisima, Bog je stvorio oba duha. Dakle, to je dualizam moralnog reda. Uticaj duha istine ispoljava se u moralnosti života, dok mane pokazuju tragove duha zla.
       Borba duhova nije beskonacna. Ona ce se završiti potpunim uništenjem zla i pobedom "dece svetla". Do sada receno o esenima susrecemo u prvim hrišcanskim zajednicama što je ocigledno da su eseni imali snažan uticaj na profilisanje njihovog identiteta.
       Postoje takode brojni teolozi koji tvrde da je Jovan Krstitelj bio pripadnik esenske zajednice. Prema izveštaju zapisanom u Jevandelju po Luki (180) Jovan je "boravio u pustinji (verovatno u Judejskoj pustinji) sve do onog dana kada je javno nastupio pred mnoštvom izraelskog naroda. Ocito da je Jovan esensku praksu o svakodnevnom ritualnom pranju odbacio i njegovo krštenje (jednokratno) je neka potpuno nova praksa u kontekstu pokajnickog stava koja se dijametralno razlikuje od esenskog stava iskljucivosti i odvojenosti od svog naroda. O odnosu esena i prvih hrišcana, kao i o mnogim institucijama, obicajima i disciplinskim pravilima u teologiji se vode mnoge polemike koje traju. Evidentne su cinjenice koje ih spajaju, ali i dijametralno razlikuju. Mnogi spisi kumranske brace su ipak bili od bitnog znacaja za pravilno shvatanje i tumacenje spisa Novog zaveta.
       Eseni, sa druge strane, dolaze u spektru prvovekovnog judaizma negde izmedu fariseja i zilota kao sektaška grupa judaizma. Cvrsto organizovani unutar sebe, krajnje zatvoreni i navezani na Kumransku zajednicu.
       

        IRODOVCI - U Novom zavetu se spominju tri puta (Mk. 36; 12; 13; Mt. 2216), a spominje ih takode Josif Flavije u svojim spisima. Oni ne pripadaju verskoj provinijenciji. Prijatelji su vlasti i pobornici Irodove dinastije. Najbrojniji su bili u Galileji, kojima je vladao Irod Antipa, iako sa druge strane, u Jerusalimu je bilo onih porodica koje su ostale verne Irodovim sinovima. Nešto kasnije u vreme prokuratora, neki Irodovci su bili povezani sa farisejskim pokretom. Koliko su oni znacili u javnom životu jevrejskog društva za vreme Isusove misije, za sada je još nejasno. Zna se samo da su necujno nestali sa politicke i javne scene prvog veka.
       SAMARICANI - Nisu ni jevrejski religiozni pokret, ni verska sekta. Samaricani u novozavetno vreme su bili potomci heterogenog naroda koji je bio naseljen u Samariji nakon propasti severnog dela Izraelskog carstva 721. godine stare ere. Nakon oslobodenja Jevreja iz Vavilonskog carstva i izraelskog vracanja u postojbinu, posejano je seme zla izmedu tih naroda. Konacan raskid medusobnih odnosa izmedu Jevreja i samaricana desio se za vreme Aleksandra Velikog, kada je, kako to Josip Flavije piše, na brdu Garizim bio podignut raskošan hram.
       Jovan Hirkan je samaricanski hram 128. god. stare ere porušio. To nije zaustavilo samaricane da u sklopu svoje kulturne autonomije odlaze na mesto porušenog hrama i dalje nastavljaju da slave Pashu. Taj svoj obred slavljenja Pashe sacuvali su do današnjeg dana. U Sveto pismo ubrajali su jedino Petoknjižje.

       U vreme Isusove misije, samaricani su bili mala grupa koja je i dalje opstajala u Samariji. Pripadali su monoteistickoj veri; Mojsije je bio poštovan kao prorok osim koga niko tako nije bio poštovan u njihovoj tradiciji. Bili su posebno zahvalni i odani Mojsiju, jer im je on dao Toru. Imali su uverenje kojeg su se držali, a svodilo se na sledece: da se od velikog sveštenika Elija naovamo Bog razbesneo na njih zbog greha. Ocekivali su dolazak Mesije kojeg su nazivali Taheb. Mesija je za njih predstavljao drugog Mojsija (Ponz. 1815). U Jovanovom jevandelju (425) postoji aluzija na ovo shvatanje i mesijansko išcekivanje. Postoji nekoliko tekstova u jevandeljima koja odražavaju prezrivo i neprijateljsko osecanje i netrpeljivost koja je vladala izmedu Jevreja i samaricana (Jovan 49; 848; Lk. 952-54). Isus za primer i poštovanje predstavlja samaricanina sa njegovim odnosom covekoljublja prema nesrecniku koji je stradao od razbojnika. Postavio je uzor hrišcanske ljubavi. Nešto kasnije u Delima apostolskim, u osmom poglavlju, Luka izveštava o velikoj radosti samaricana kojom su prihvatili propovedanje apostola.
       
       Svi pobrojani i predstavljeni pokreti borili su se unutar jevrejskog naroda za presudan uticaj na narod i na postavljanje koncepta koji je davao sveobuhvatno izlaz iz situacije rimskog ropstva sa težnjom da njihov životni stil ne bude nešto što se odvaja od kontinuiteta jevrejske vere koja se zacela u davnini sa patrijarsima i proživljavala svoj drugi milenijum. Mesto odakle se uticaj artikulisao kao tip višestranackog parlamenta sa teokratskim upravljanjem preko prvosveštenika nazivano je Sinedrion.
     
       SINEDRION - Kada je uopšte ova institucija jevrejskog naroda nastala, kao i njegov prvi sastav u istoriji jevrejskog naroda, za sada nije rasvetljeno. Njegov razvoj je išao u vreme hasmonejaca i preživevši mnoštvo udara opstao je kao vodece institucionalno telo koje je predstavljalo jevrejski narod za vreme rimske vladavine. Sinedrion, uz jasan uticaj prokuratora, poprimio je precizan oblik i sprovodio jasno zacrtanu službu. Sastavljen kao vece (skupština) sveštenika i laika imao je 70 clanova, ne racunajuci prvosveštenika koji je predsedavao Sinedrionom.
       Sinedrion je bio podeljen na tri grupe koje su ga cinile:
       1. Poglavari sveštenickih porodica
       2. Starešine koje su predstavljale laicku (svetovnu) aristokratiju i književnike (pravnike i teologe)
       3. Farisejski usmerene clanove koji su cinili manjinu nasuprot vecini koja se držala sadukejskih nacela.
       Primer njihove ideološke podvojenosti imamo u Delima 231-9 kada apostol Pavle izveden pred Sinedrion zamece svojim iskazom raspravu izmedu farisejskog i sadukejskog clanstva Sinedriona i ostaje neoštecen u svom uverenju.
       Za vreme vlasti prokuratora, Sinedrion je imao velika ovlašcenja. Bio je nadležan za sve slucajeve kršenja Tore, što je u praksi znacilo gradansko i religijsko podrucje, jer je jevrejstvo nezavisno od okupacijskih vlasti imalo samo jedan - svoj zakon. Vrhovno vece Sinedriona imalo je na raspolaganju sopstvenu službu (tip svojevrsne poluvojne organizacije) koja je vršila hapšenje onih koji su bili u težim prekršajima i mogla ih je kažnjavati ako im je krivica bila dokazana. Imali su pravo da u težim slucajevima donesu smrtnu presudu, ali presuda ove vrste morala je biti potvrdena od rimskog prokuratora (vidi: Jovan 1831).
       Sinedrion je bila takode institucija Jevreja koja je kao sudnica bila uspostavljena za sve jevrejske zajednice izvan Jerusalema. Sudili su pomesne slucajeve u svetlu usvojenih propisa koje je objavilo Veliko vece (Sinedriona u Jerusalemu) za sve Jevreje naseljene po raznim oblastima Palestine

Ziloti odani Mojsiju

     Hrišcanski pisac Hipolit u svom spisu "Pobijanje svih Krivoverja" datiran sa kraja treceg veka kao osnovu svog beleženja vidljivo koristi spise Josifa Flavija o esenima. Ocito da Hipolit koristi neke svoje izvore koji mnogo preciznije i na drugaciji nacin sa mnoštvom novih informacija u odnosu na svoje prethodnike opisuje esene. Hipolit ukazuje da su eseni kroz svoj istorijski razvoj doživeli izdvajanja nekoh grupa stvarajuci svoje pokrete. On napominje da su cetiri grane, cetiti religiozna pokreta nastala iz esenske zajednice. Jedna, veoma bitna, je zilotska grupa koja je bila krajnje netolerantna prema paganskim narodima, a posebno prema onim koji su bili bez prihvacene prakse obrazanja, a koji su izgovarali ime Božje. Zilote Hipolit naziva sicarii. Ako je ovo krilo bilo u suštini samo deo onoga što mu znamo o zilotima nedvosmisleno na osnovu ovog teksta možemo da zakljucimo da ova sekta unutar Jevreja je jasno ukazivala o medusobnoj povezanosti i usaglašenim stavovima ovih esena - (sicarii) i zilota koji su toliko bili odani Mojsijevom zakonu da su do detalja vršili zakon, a u ruke nisu hteli na da uzmu novac na kome bi bio utisnut lik bilo imperatora ili bilo ciji ljudski lik držeci se pritom druge Božje zapovesti "ne gradi sebi lika rezana...".

    Najvrednija informacija o esenima koji nalazimo kod Hipolita je prikaz njihovog verovanja. Eseni su verovali u vaskrsenje tela, kao i u besmrtnost duše. Duše umrlih, kako izveštava Hipolit, u svojoj suštini su neuništive, i pocivaju posle smrti osoba u vazdušasto izuzetno prosvetljenom mestu sve dok dan suda ne dode i prikljuce se svojim vaskrslim telima.
   Kako to vec o esenima piše Josif Flavije, eseni su smatrali da je telo vremenito i raspadljivo i predstavlja kucni zatvor za besmrtnu dušu, iz kojeg se nakon smrti oslobada i uzdiže u visine uz svu radost slobode iz ropstva. Vidljivo iz oba izvora je da su eseni verovali u besmrtnost duše, što zapravo nije svojstveno doktrini judaizma, ali Josif Flavije ne beleži ovaj momenat u esenskom verovanju kao grcki uticaj na njih vec objašnjavajuci da oni (eseni) nisu ocekivali telesno vaskrsenje.

Svaki dobar covek je slobodan

    Poreklo imana Essenoi, Essaioi, još uvek nije do kraja razjašnjeno i polemika se i dalje vodi u krugovima istoricara, teologa i kulturologa.
   Najrasprostranjenija teorija je da rec potice od arameizma hasya, "pobožan", "bogobojažljiv", "sveti" podrazumevajuci pritom verovatnocu da eseni predstavljaju jednu od razvojnih grana hasidim-skog pokreta iz drugog veka stare ere. Teškoce ove teorije pocinju kada se zna da je hasya provereno sirijska rec (ili istocno aramejska) nego kako bi više odgovaralo (da je koren reci hsy-glagolski oblik) koji potice iz zapadnog aramejskog jezika kako se inace u spisima esena rec nalazi.

  Druga mnogo ozbiljnija teorija rec esen povezuje sa jednom drugom aramejskom reci 'asya - u prevodu iscelitelj koja potice iz izvedenice Therapeutai, odnoseci se na pobožnog-bogobojažljivog Jevrejina iz Egipta.
Filon Aleksandrijski o njima piše:
      "Što su bili eseni u Judeji to su ovi drugi u Egiptu". Spis u kome piše o esenima naslovljen je: "Svaki dobar covek je slobodan". Odredenje therapeutai bi se sigurno odnosilo na "iscelitelja", ili kako to Filo istice u svom objašnjenju "sluga" ili "bogoslužitelj".
   Dakle, najstariji izvor za izucavanje esena su sacuvani spisi Fila Aleksandrijskog (20. god. stare ere do 50. god. nove ere). Drugi izvor, po redu i starini su spisi Josifa Flavija i nakon njega Plinije Stariji. Poslednji koji o esenima piše na svoj nacin je hrišcanski pisac Hipolit Rimski na pocetku treceg veka.
Nikad nisu priznavali Cezara
   Zilot (grcki zelotai) je naziv koji je nastao na osnovu jevrejske reci qann'im ili aramejske qan'anayya. Aramejsku rec možemo da prepoznamo u nazivu jevandeliste Luke koji Simona zilota prevodi, dok ostali jevandelisti (sinopticka jevandelja Marko, 319 i Mt. 104) Simona nazivaju Kananejcem (qan'anayya). Kananejac je aramejska forma sa grckim nastavkom. Semitska kao i grcka rec ukazuju ne na obicnost postizanja nekog cilja vec ukazuju na religioznu surevnjivost koja je usmerena na ekskluzivnu posvecenost izraelskom Bogu aktivnim suprotstavljanjem nekme ili necemu koji ugrožava njegov imidž, shvatanje tradicije ili narušavanje njegove predstave koje kao zahtev pred Jevreje donose sveti spisi Starog zaveta i prikupljene usmene tradicije.
    Ziloti prvog veka nove ere imali su anticku i duhovnu baštinu. Njihov prototip predanosti Bogu je bio Fines, Aronov unuk. U Brojevima 257-13 i Ps. 10628-31 kaže: 7 "Kad to vide Fines, Eleazarov sin, sin sveštenika Arona, usta usred zbora i uze koplje u ruku. 8 On ude u odaje za Israiljcem, i probode ih oboje, Izrailjca i ženu, kroz trbuh. I presta pogibija medu Izrailjcima. 9 Od te pogibije izgibe ih dvadeset i cetiri tisuce." (Prevod: Lujo Bakotic, teološka recenzija M. Imerovski).
    pPs. 10628-31: 28 "Oni pristaše za Velfegorom
    i jedoše žrtve mrtvima prinesene.
    Rasrdiše Boga nedelima svojim,
    i udari u njih pogibao.
    Al' se diže Fines, da sud izvrši,
    i prestade pogibao;
    i to mu se u pravdu primi
    pod kolena do kolena i doveka."
      (Prevod: Lujo Bakotic, teološka recenzija M. Imerovski)
     
Ziloti su posebno bili protivnici bilo kog kompromisnog odnosa sa rimskim vlastima koji su insistirali da jednom godišnje Jevreji idu u rimski hram na poklonjenje pred lik imperatora koji se slavio kao božanstvo. Josip Flavije ne može a da se ne divi pripadnicima zilota koji bez obzira kakvu su torturu preživeli od rimskih vojnika (niko od sicarii) iako zatvoreni i pod snažnim pritiskom, bez obzira da li se radi o mladom ili starijem pripadniku, nije poklekanuo i iskazao poštovanje Cezaru kao Gospodu. Akt potcinjenosti imperatoru za zilote je bilo nelojalno prema njihovom praotackom Bogu i to nikada nisu sebi dozvolili da se prekrši pa makar svoj cvrst stav proistekao iz njihove vere se morao platiti životom.

Mile Imerovski