Католичка црква Шпаније моћна је економска сила, са огромним поседом у некретнинама, сила изнад сваке друге организације осим саме државе

На предлог социјалистичке владе, упркос противљењу опозиционе деснице, шпански парламент је у децембру 2005. усвојио закон о реформи школства. Како нови закон прописује да је религија само изборни предмет у државним школама који се не оцењује, десна страна парламента, иначе блиска Католичкој цркви и бранилац њених интереса у друштву, обележила га је као напад на саму Цркву, што ће рећи – традицију. Или обратно, јер су за шпанску десницу Црква и традиција исто.

 

Отпор у Доњем дому није био једини покушај да се заустави доношење овог закона. Чим га је влада изнела као предлог, осим оштре критике кроз медије, Народна партија је позвала на протестни митинг. Прихватиле су га на десетине удружења католичких родитеља, фондација за одбрану вере, црквених организација и на хиљаде обичних грађана. Тако се почетком новембра у Мадриду окупила маса људи (око милион, према организатору, или 47 000, према властима), предвођена политичарима из Народне партије и неколико бискупа. На митингу је пажњу скренула слика која се ретко виђа – свештеници и монахиње са лецима на којима се захтева више демократије и слободе!

 

Влада је задовољна одлуком парламента, али јој нимало није пријатно да се на улицама појаве црквена лица са паролама против ње. Отуда је одмах дала своје објашњење догађаја: Црква је одвојена од државе, па тако треба да буде и у школству, религија је приватна ствар и не може да буде предмет који се оцењује, и, на крају, власт ће и даље поштовати уговор о финансирању Цркве потписан још 1978. године. Ово последње са посебним акцентом јер, према влади, протести нису ништа друго него заузимање позиција у јавном мњењу пред преговоре о даљем финансирању Цркве који следе наредне године и који ће бити тешки. Јер, док Црква сматра да добија мало, влада мисли да даје и превише.

Влада такође брине о позицијама у гласачком телу, па је дала своје виђење актуелног финансијског стања Цркве, према коме би могло да се закључи да су протести оних који кажу да за очување душа треба више новца, били неправедни. Овакав став је поткрепљен сумом од три милијарде евра државне директне или индиректне годишње помоћи Цркви. Осим из буyета (145 милиона евра 2005), ова сума углавном потиче из фондова министарстава за образовање, културу, одбрану, рад и социјална питања, из фондова аутономних власти, и из прихода саме Цркве која је ослобођена плаћања пореза, што није случај са другим организацијама. Део долази и из личног пореза грађана, који разрезану квоту могу својевољно, уместо у буyет пореске управе, да упуте Цркви.

 

На терет државе такође падају и плате бискупа (120) и осталих свештених лица (око 20 000), болничких, затворских и капелана при војсци (937), професора религије (око 30 000) и административног особља. Образовна мрежа Цркве састоји се од 7 300 центара (15 милиона ученика и 80 000 професора), међу којима се истиче седам универзитета, 15 теолошких факултета, 41 религиозни центар и 138 основних, средњих и виших школа, у којима се настава изводи по програму Министарства образовања, уз додатак предмета религије. Полазници ових школа плаћају школовање, а Црква од тога ништа не упути у државну касу, што други приватни центри обавезно чине.

Одржавање 103 катедрале, 961 манастира и 280 музеја такође представља знатан трошак. То власти знају па прискачу у помоћ, као што је био случај са социјалистичком општинском влашћу која је дала новац за завршетак изградње мадридске катедрале Алмудена.

 

Троши се доста и на здравствени и социјални рад Цркве кроз 107 болница и 128 амбуланти и диспанзера, затим 2 948 домова за старе, напуштену децу, наркомане и алкохоличаре, и све оне којима је то једино уточиште. Тим центрима се сваке године, из различитих разлога, обрати више од три милиона људи. У њима, али и изван земље, углавном раде црквене невладине организације, међу којима је најистакнутија “Каритас”.

Осим одређеног времена на државном радију и телевизији, Црква има више својих новина и ревија, затим радио-станицу, а однедавно и сопствени ТВ канал, што свакако представља немали издатак.

 

Због свега овога, лист “Ел паис”, иначе близак властима, сматра да је Католичка црква Шпаније моћна економска, културна и образовна сила, са огромним поседом у некретнинама, сила изнад сваке друге организације, осим саме државе. То поткрепљује не само државним давањима, субвенцијама и фискалним олакшицама, јединственим у земљи, већ и учешћем Цркве у многим уносним пословима као што је грађевинарство, па и на самој берзи, углавном преко широког и доста замршеног сплета фирми у којима има њеног капитала.

 

За сада се тек ретко помиње скандал са пирамидалном банком (типа Језда-Дафина) из Ваљадолида, која је пропала пре две године и из које је Црква на неколико дана пре краха повукла стотинак милиона евра. То се вероватно чува за озбиљније окршаје, који се очекују, мада се подсећа на тадашњу изјаву бискупа задуженог за финансије – он је, на питање сме ли Црква државну помоћ да држи под каматом, одговорио да је она као добри отац који се озбиљно брине о имовини намењеној будућности деце.

Колико је тачно тврђење власти да Католичка црква нема права да се жали на свој финансијски положај, можда се најбоље види из податка да су све друге дозвољене религије прошле године из буyета добиле једва три милиона евра.

 

Бранислав Ђорђевић

Apsolutno poremećen svet, 3 milijarde evra godišnje od države??? Pa to je van svake pameti. Da su pametni pa da im ne daju ni žute banke, da razbucaju bagru koja otima od naroda, a pri tom ništa korisno ne radi.