Где деспот Стефан почива?
 
Стручњаци не могу или неће да се сложе где је сахрањен један од најомиљенијих и најзначајнијих српских владара
 
Дуго, вероватно вековима постојеће уверење да мошти светог деспота Стефана Лазаревића почивају у манастиру Манасији прекинуто је 1983. године када је обављен антрополошки и палеопатолошки преглед земних остатака пронађених у гробу у југозападном делу храма манастира Копорина, испод ктиторске фреске светог деспота Стефана. А готово све сумње отклоњене су 1989. године када је Српска православна црква и званично прихватила да су то мошти светог деспота Стефана.
И било је тако све до средине прошле године када су поново кренула уверавања да се мошти једног од значајнијих и најомиљенијих српских владара, ипак, налазе у Манасији. С таквим становиштем изашли су археолози који раде на ископавањима и истраживањима у цркви овог манастира.
 
Археолошким истраживањима у Манасији руководи Марин Брмболић, археолог који је пре три деценије радио и на археолошким ископавањима у манастиру Копорину.
Археолошка ископавања у Копорину обављена су 1977. године, потом су у следећих шест година трајала испитивања пронађених земних остатака, а онда је требало још толико да прође док Српска православна црква није и званично прихватила да су то мошти светог деспота Стефана, после чега су оне свечано положене у кивот, постављен у манастирској цркви.
Антрополошки и палеопатолошки преглед пронађених земних остатака у манастиру Копорину, од 5. до 11. јуна 1983. године, пред камерама научног програма Телевизије Београд, обавила је стручна екипа, предвођена антропологом др Србољубом Живановићем, данас директором Европског института за проучавање древних Словена у Лондону и редовним чланом Међународне словенске академије наука. Добијени резултати потврђени су и лабораторијским анализама у Лондону.
 
Професор Живановић напомиње – а на то је указивао и тадашњи епископ браничевски Хризостом – да су археолошка ископавања у Копорину обављена непрофесионално и аљкаво: гробница није сасвим прегледана, нити је испитан сав садржај гроба, а кости су веома оштећене приликом ископавања. Када су, каже Живановић, археолози напустили гроб, монахиње су у извађеној земљи и у самој гробници нашле доста остатака поломљених костију. „Сви нађени делови тачно су се уклапали један у други, тако да су многе кости срећом поново састављене.”
 
Тело је лежало у сандуку од дрвених дасака састављених помоћу гвоздених закивака, типичних за средњи век. Закивци су били слепљени уз поједине кости. По боји и конзистенцији, као и степену минерализације костију, утврђено је да оне потичу из средњег века. У површинским слојевима костног ткива нађени су трагови мира, у које је тело било потопљено после смрти. Осећао се благ, али веома карактеристичан мирис мира, који се појачавао откидањем ивице кости... Проналажењем остатака ситних костију, које обично пропадну приликом накнадног вађења скелета из гроба, дошло се до закључка да је тело којем он припада, од сахране до тадашњег откопавања, највероватније почивало на том истом месту, да је мала вероватноћа да је накнадно донето и положено у овај гроб. То је поткрепило и проналажење ситних костију лица, које обично страдају када се скелет извади из гроба и, како хришћанска правила налажу, кости оперу у вину...
Пошто се гробница налазила испод ктиторске фреске светог деспота Стефана, разматрана је могућност да ли пронађени земни остаци припадају управо сину кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице.
 
 
Чињенице утврђене антрополошким и палеопатолошким испитивањима одговарале су чињеницама из житија светог деспота Стефана: скелетни остаци припадали су зрелој, мушкој особи која је у моменту смрти имала око 50 година, а деспот Стефан је, као што се зна, умро у 51. години живота (1376-1427); особа којој скелет припада била је релативно висока у односу на просечну висину Срба у средњем веку, какав је управо био деспот српски (на основу реконструисане дужине десне бутне кости, телесна висина износила је 174,35 цм, са могућношћу грешке од ¨ 2 цм); на десној рамењачи нађени су трагови повреде нанесени оштрим оружјем, а деспот Стефан је био рањен у десну руку; нађени су и други трагови рањавања на више костију, на основу чега се закључује да је реч о особи која је учествовала у рату, а деспот Стефан је имао велико ратно искуство; нађена је и повреда десне голењаче, нанете ударом полуге, што је карактеристично за коњанике, а деспот Стефан је и то био, у биткама је коњицу предводио...
 
О резултатима свог истраживања, исте те 1983. године, др Србољуб Живановић објавио је опширан текст у Гласнику СПЦ, који је завршио следећим речима: „Наведене чињенице и налази говоре да је скелет нађен у ктиторској гробници у манастиру Копорин припадао деспоту Стефану Лазаревићу, и овај ће закључак остати све док не будемо имали неке нове налазе који би евентуално могли да докажу супротно.”
При таквом налазу остао је и после оглашавања археолога из Манасије.
 
Археолог Марин Брмболић, напротив, уверен је да деспот Стефан почива у Манасији. И да управо њему припадају земни остаци пронађени 2006. године у гробној конструкцији уз јужни зид западног травеја наоса цркве Свете тројице у овом манастиру. Брмболић саопштава да су то „земни остаци ктитора деспота Стефана Лазаревића”, и, у једном свом ауторском тексту, предочава да се положај „деспотовог гроба” у потпуности подудара с начелима владарске сахране код Срба у средњем веку. „На том месту у цркви били су сахрањени сви ктитори династије Немањића, као и Стефанови родитељи кнез Лазар и кнегиња Милица.”
 
Даље, Брмболић наводи да „резултати ресавских археолошких ископавања у потпуности одговарају подацима које оставља деспотов савременик и биограф Константин Филозоф”. А он о подизању Манасије записује да деспот „начини ту себи гробницу, где ускоро би положен”, док о преносу деспотовог тела пише да „због брзине времена, брзо га спремивши положише га у цркви у Ресави”, и „ношаху га ка гробници коју сам сазда у Ресави да би га положили на месту где је заповедио”, а то место је „с десне стране уласка у храм”.
 
Следећи велики додатни разлог за такво уверење јесу резултати ДНК анализе урађени на Институту за судску медицину Медицинског факултета у Београду. Руководилац ДНК лабораторије овог института др Оливер Стојковић за анализу је узео узорак са моштију светог кнеза Лазара и зуб из скелета у Манасији. Резултати анализе показали су несумњиво крвно сродство у првом степену, с тачношћу 99,9378 одсто.
Наметнуо се тако закључак да је реч о оцу и сину. О кнезу Лазару, са чијих моштију је узет узорак, и највероватније његовом сину. На основу тих резултата и записа Константина Филозофа, археолози који су радили на истраживањима у Манасији устврдили су, готово без икакве резерве, да је реч о деспоту Стефану Лазаревићу.
 
И антрополог Србољуб Живановић, прихватајући у потпуности резултате ДНК анализе, за коју каже да је стручно урађена, сматра да је сасвим извесно реч о сину кнеза Лазара. Али, да то није деспот Стефан Лазаревић, већ његов брат – Вук Лазаревић. (Кнез Лазар је имао осморо деце, тројицу синова: Добривоја, који је умро убрзо по рођењу, Стефана и Вука, и пет ћерки: Јелену, Мару, Драгану, Теодору и Оливеру.).
Напомиње да постоји и могућност, што је мало вероватно, да је то неко од потомака Лазареве сестре Драгане, или, што је више теоријска могућност, да је то неко од унука кнеза Лазара.
 
„Ја сам убеђен да је у Копорину деспот Стефан Лазаревић, а у Манасији Вук Лазаревић”, каже професор Живановић.
Ту своју убеђеност да скелет пронађен у Манасији припада Вуку Лазаревићу професор Живановић заснива на налазима археолога који су га пронашли. На основу изјава археолога и приказаних снимака, на којима се види да је глава била одвојена од тела и сахрањена поред трупа, закључио је да су то посмртни остаци Стефановог млађег брата Вука Лазаревића, који је заробљен у бици између Сулејмана и његовог брата Мусе и потом, 6. јула 1410. године, погубљен одсецањем главе.
Деспот Стефан је волео свог брата Вука, што се види и из његовог најпознатијег књижевног дела „Слово љубве”, иако се са њим није увек слагао. А показаће то и слањем свог изасланика Аидина да од Мусе измоли Вуково тело. Аидин је пронашао Вуково тело бачено у јаму у једном лугу поред Пловдива и пренео га у Србију. Не зна се тачно где је сахрањено. Једни су мишљења да је сахрањено у Qубостињи, а други, са нешто више аргумената, да је сахрањено у Раваници. Међутим, после показаних снимака скелета пронађеног у Манасији, антрополог Живановић тврди да је оно сахрањено у овом манастиру. И истиче да је управо то највеће откриће археолога ангажованих у Манасији, пред обележавање њене 600-годишњице постојања.
 
А ако је Вук у Манасији, онда је то и прилог више да је деспот Стефан у Копорину.
Наводе Константина Филозофа у “Житију деспота Стефана” професор Живановић сматра да не треба узимати као поуздане чињенице, јер, како истиче, ово дело је писано по сећању, у Грчкој, више година после деспотове смрти. А осим тога, до нас није стигла његова првобитна верзија, већ преписи из познијих векова. Због тога, као и мноштва грешака, противречности и недоречености, историчари ово житије не узимају за поуздан историјски извор.
А и сами наводи да је деспот Стефан сахрањен у својој цркви коју подиже у Ресави, каже, не гарантују да је то Манасија, јер у Ресави има седамдесет деспотових задужбина. А зашто та црква, пита се, не би могао да буде и Копорин?!
 

  Екипа стручњака која заступа мишљење да скелет пронађен у Манасији припада деспоту Стефану не спори да је професор Живановић 1983. године у Копорину обавио добро антрополошко истраживање. Али, истичу да антропологија није тако егзактна наука као генетика. Антрополошке методе, док су се користиле, давале су вероватноћу од 50 до 60 одсто, а обављеном ДНК анализом, као што је речено, утврђена је вероватноћа већа од 99,93 одсто.
Живановић инсистира на томе да се уради ДНК анализа и на узорку моштију из Копорина, пошто је сигуран да ће се и у овом случају показати висок степен сродности са кнезом Лазаром; конкретно, да су то мошти његовог старијег сина, светог деспота Стефана. Али, надлежни епископ браничевски Игњатије, из неких разлога, не дозвољава да се уради ДНК анализа и моштију из Копорина.
Сама та чињеница, као и одбијање игуманије Манасије да заинтересованим стручњацима покаже скелет пронађен у овом манастиру, код Живановића изазива велику сумњу. Ни њему, када је отишао у Манасију да се лично увери у резултате археолошких истраживања, нису хтели да га покажу.

„Сви налази до којих сам ја дошао у Копорину доступни су свима да их виде и провере. Јер, наука захтева проверљивост. А они своје налазе крију. Зашто? Вероватно зато што имају неког разлога да их не покажу”, отворено сумња познати антрополог.
Живановић напомиње да у Манасији никада није постојао култ светог деспота Стефана, или култ било ког другог светитеља. А у Копорину је постојао култ светитеља, и вековима пре научне идентификације моштију светог деспота Стефана. На гробу у цркви овог манастира, испод ктиторске фреске светог деспота Стефана, читане су молитве за исцељење.
„Копорин и Манасија су два сестринска манастира која повезује љубав према делима светог деспота Стефана”, истиче антрополог Живановић. „Признањем да се у Копорину налази гроб и мошти светог деспота Стефана, Манасија ништа не губи. Wена слава се не умањује. Она остаје град и црква светог деспота Стефана, где се поред осталог чува успомена на јединствену преписивачко-преводилачку Ресавску школу и на време када је она била културно-историјски центар.”
Црква прихвата резултате науке, али, као што се види, и они се некада разилазе, зато није довољно инсистирање само на материјалним чињеницама.
Светитељи се не проглашавају, него – пројављују.
Неуважавањем те чињенице показује се недостатак вере и нарушава суштина хришћанског учења.

Чарке у Манасији

Разговор археолога Марина Брмболића и антрополога Србољуба Живановића
 
Када је у јавности обзнањено да су у манастиру Манасији пронађени земни остаци за које се верује да припадају деспоту Стефану Лазаревићу, антрополог др Србољуб Живановић дошао је да се увери на основу чега је то установљено. Поред отвореног гроба, за који је речено да припада деспоту Стефану Лазаревићу, разговарао је са руководиоцем археолошких истраживања Марином Брмболићем. Wихов разговор, у присуству новинара, 27. новембра 2006. године, изгледао је овако:
Марин Брмболић: ...Ми смо пратили историјске изворе које је оставио Константин Филозоф. Јер, ако то није тачно...
 
Србољуб Живановић: Јесте ли ви читали Константина?
М.Б.: Јесам.
С.Ж.: Он никада није рекао да је деспот Стефан сахрањен у Манасији, него у својој цркви у Ресави.
М. Б.: Копорин није у Ресави. Мислите на област... То је Морава.
С. Ж.: Откуд овде гробница, зар не би требала да буде с друге стране?!
М. Б.: Погледајте Раваницу, иста ствар као у Милешеви...
С. Ж.: Да ли сте били у Милешеви? Где је гроб краља Владислава?
М.Б.: Не знам, као што не знам ни где је гроб кнегиње Милице.
С. Ж.: Па ми знамо где је гроб у Милешеви.
М. Б.: Ви сте рекли и да је деспот у Копорину...
С. Ж.: Нисам ја то рекао, то је доказано налазима...
М. Б.: Којим?
С. Ж.: Налазима на скелету.
М. Б.: На ком скелету?
С. Ж.: На скелету деспота Стефана Лазаревића.
М. Б.: Ко је ископао тај скелет?
С. Ж.: Ви.
М. Б.: Ја нисам то ископао, кост коју ви показујете.
С. Ж.: Знате шта сте написали у свом дневнику.
М. Б.: Нисам поменуо никада ту кост. Види се на фотографијама које сам кости нашао. Та кост коју ви анализирате уопште не постоји.
 
С. Ж.: Све те кости постоје.
М. Б.: Па где је то било?
С. Ж.: Сестре су после вашег ископавања нашле на том истом месту.
М. Б.: Ја сам ту гробницу затрпао. Шта, да није било широко сито, па су ми пропадале?!
С. Ж.: Није, то су већи комади, него нисте све ископали.
М. Б.: Па, добро...
С.Ж.: Нисте ископали. А како би могле те кости да се уклапају једна у другу?
М. Б.: Ви имате своје виђење места сахране, ми своје.
С. Ж.: Где је тај скелет који сте ископали?
М.Б.: Не може да се погледа.
С. Ж.:Зашто?
М. Б.: Па зато што треба да тражим благослов игуманије.
С. Ж.: Да ли је неко гледао тај скелет?
М. Б.: Нисам га ја вадио, већ антрополози.
С. Ж.: Који антрополози?
М. Б.: Живко Микић и Наташа Миладиновић су га вадили.
С. Ж.: Живко Микић је ваш колега археолог.
М. Б.: Ви сте лекар, какве има везе?
С. Ж.: Има везе, јер није лекар.
М. Б.: Значи, не зна ништа.
С. Ж.: Нисам рекао да не зна ништа, већ нема биолошко и медицинско образовање.
М. Б.: Нећемо сада о томе. На крају крајева, ја тврдим да је деспот Стефан Лазаревић овде, и доказаћу да је ту, и објавићу.
С. Ж.: На основу чега то тврдите?
М. Б.: На основу података које је оставио Константин Филозоф. Ви сте читали...
С. Ж.: Јесам, али он није рекао да је овде сахрањен.
М. Б.: Рекао је, када је умро, да је на брзину пренет у своју задужбину, гробницу у Ресави. Описује како су га носили. Под Ресавом се не може подразумевати нешто што није Ресава, ни географски, ни историјски. Копорин је Морава. Шумадија и Косово нису исто.
 
Нађен је скелет у лежећем положају, у сандуку. Гроб је пљачкан врло брзо после укопа. Са северне стране се роварило код појаса и око главе. Знамо да је пљачкан, јер су на дну гробнице нађени трагови живописа окулуса са неоксидираном бојом, цинобером. Нађени су фрагменти свиле са златном и сребрном срмом. То је све што је од прилога нађено у гробу. Ако гледамо податке које је оставио Константин Филозоф, то је ово овде.
 
Да су потврђени, говори и гроб у припрати, за који се говорило да је празан. Једна је секундарна гробница, где су биле сахрањене особе из 18. века, види се по крстићима и гроб је био изграђен од аустријске цигле. Испод њега постоји средњовековна гробница. Ако верујемо, а по вама можда не треба да верујемо, летопис Бранковине с краја 15. века каже да је то Калео Рус. Оно што историографија оставља, у потпуности се поклапа са резултатима археолошких налаза. То је најбоље очувана гробница из 15. века. Каменови, 5, 6 сантиметара, на њима је био положен сандук. Преко поклопца ковчега танак слој земље и покретне плоче од средњовековне опеке. Овај простор између обзиђа урађен је секундарним материјалом, приручним. Да је гроб отваран знамо и зато што је сига била концентрисана, разгрнута и са западне и са источне стране.
 
С. Ж.: Да ли је сачувана лобања?
М. Б.: Све је сачувано.
С. Ж.: Шта се, иначе, у Манасији ради?
М. Б. Треба да се скину оба пода и да се дође до првобитног пода.
С. Ж.: Значи, циљ није био да се пронађу мошти?
М. Б.: Не бих рекао мошти, како су проглашене или не, али ја говорим о земним остацима српског владара. Знајући податке које је оставио Константин Филозоф, обратили смо пажњу... Раније нису обраћали пажњу, јер се у литератури причало да је празна гробница.
У горњој гробници, у припрати (реч је о другој откривеној гробници у Манасији), која је зидана од фрагмената аустријске цигле, нађена су два скелета потпуно дислоцирана, са крстићима, за које се одређује да су с краја 18. века. Испод тога смо нашли две огромне камене плоче, од око 500 килограма. Наишли смо на зидове од средњовековне опеке. Дигли ковчег који је био потпуно очуван, као да је јуче стављен, јер је био у води. Скелет, такође сачуван.
То је све у трпезарији, али морате да видите са игуманијом...
 
Јован Јањић
Srpska politika

kada je uznet prorok ilija sinovi proročki su krenuli u urvine  brdske da traže njegovo telo.a on uznet u nebo živ na vatrenim kolima.jelisije ih uverava da ne traže zalud,no oni neće da slušaju ovog čoveka Božjega.tako i ovde,ljudi traže raspadno telo a ne pitaju se da li je u paklu ili raju?šta pomaže trulež i gde se nalazi.važno je gde je čovek otputovao,tj,da li je verovao Reči hrista ili nije.