A. Djevdjelija- Ljubovija ( Uzovnica), 1940-1944 godina

a. Djevdjelija.(mala makedonska varosica na krajnjem jugu bivse Kraljevine Jugoslavije, na granici sa Grckom, od oko 4.000 stanovnika  okruzena Dinarskim makedonskim Alpima). Novembar  1940 godine

Hodajuci brzo, skoro trceci ,priblizavam se zeleznickoj stanici, koja mi hita  u susret kao neki dragi znanac, prosto se smesi i poziva me u zagrljaj, cini mi se da je neka nevidljiva ruka  gura meni; ne mogu da savladam nestrpljivost da se tamo sto pre pridruzim nekolicini decaka ,drugova u igri. Za nas je zeleznicka stanica omiljeno mesto da se uzivljavamo u posmatranje vozova i putnika, koji odlaze prema novim susretima i snovima..

 "Evo me Dimco" zadihan, skoro uzviknuh mome zlatokosom makedonskom drugu u igri,  koji me je tamo cekao. Jedan blag i mio osmeh se pojavi na njegovom suvom licu,  neocekivano me pogleda iskosa, ucini mi se ljutito.Ne vidim razlog da se ljuti na mene? Ovo mi je izgledalo jos verovatnije ,kada  smeseci  se zagonetno me zagrli prijateljski i prosaputa u uho:" Sta trazis bre ovde u Makedoniji, tvoj otac je Srbin, Srbi truli vrbi". Shvativsi najzad da se sali ,odmah mu  uzvratih salu smejuci se glasno:" I vi Makedonci , niste ni vi nista bolji od Srba,  Makedonci truli konci" Obadvojica se  glasno nasmejasmo i zagrljeni kretosmo dalje. "Znas" kao da se priseca iznenadno necega, hvatajuci me vazno za ruku on nastavi "jedan avion je pao neki dan u polje nedaleko odavde , hajdemo da ga vidimo".Gledajuci me pametnim zelenim ocima prijateljski kao i obicno , prozbori blago i znacajno podizuci ton  glasa:"Iduci tamo hocu da ti pokazem nase skloniste protiv bombi koje je otac sagradio u podrumu nase kuce"

Vazduh iznenadno zapara prodoran pisak lokomotive,  koja se brzo priblizavala; kompozicija vagona  izlazi  iz tunela  uvijajuci se kao neka velika zmija, koja  priblizavajuci  nam se ,najednom se pretvori u istinsko cudoviste, koje je sto se vise priblizavalo postajalo sve ogromnije."Sacekajmo  jos ovaj voz, i onda hajdemo da vidimo avion"- rekosmo skoro u glas, u isto vreme. Kompozicija stize,  zaskripase kocnice na tockovima, cu se iznenadni i kratak pisak sirene lokomotive, kao tacka na kraju recenice. Voz se zaustavi.

Buku kompozicije  zameni skoro apsolutna tisina. Bilo je toplo.Mirisale su smokve.Nista se drugo nije culo sem zvuka cvrcaka u sasusenoj travi pored pruge  poprskane katranom .Letnju idilu muzikanata cvrcaka poremeti reska skripa sarki na vratima vagona, koja pocese da se otvaraju. Pred nama se ukaza vrlo neobican prizor: vojnici sa zavojima oko ruku, grudi, glava, ociju, nogu. Gledali smo u vojnike zacudjeni, zateceni i zadivljeni. Slika osakacenih vojnika koje niko ne prati niti cuva, je vrlo tuzna. Ali me razgali njihovo spokojstvo, shvatali su ,tako mi se ucini, da su ipak na sigurnom, medju prijateljima. Neki od njih su imali snage da sidju iz vagona na zemlju. Dva vojnika uzese pod  ruke  jednog od ranjenika, koji je imao veliki zavoj preko cele glave i oko ociju, te nije mogao nista da vidi. Kako je to tuzno! Kada ga svedose na zemlju iz vagona , on se saze, napipa jedan poveci kamen, uze ga u ruke, i poce da ga ljubi placuci, izgovorajajuci neke reci na nama potpuno nerazumljivom jeziku, koji nije bio ni srpski ni makedonski. Slepi ranjeni vojnik , glavni akter ovog neobicnog prizora, je bio krajnje uznemiren , i vise od toga, potresen.Cinilo se da mu iz praznih ocnih duplji prekrivenih zavojem teku suze. Ovaj postupak slepog vojnika nas istinski uzbudi, u njemu je bilo necega herojskog, shvatih da on voli ovu zemlju, da je potresen , i da je srecan sto se zrtvovao.Nije mi bilo jasno kako govori strani jezik, a ljubi kamen Makedonije?

U medjuvremenu se pojavi nas stariji drug, vec poveci decak, za glavu visi od nas, koji je bio sin Grka, djevdjelijskog trgovca; u Djevdjeliji postoji  jedna mala grcka kolonija. Okrete se prema nama i rece pazljivo, osluskujuci reci vojnika: "To su moji Grci, vracaju se iz Albanije, oni su ih naterali u povlacenje, dobro su ih sredili.Taj vojnik ljubi kamen jer misli da je dosao u domovinu, u Grcku"..":Grci i mi smo slicni, slepi vojnik voli nasu zemlju".- zakljucih.

---

Saga o..icima: b.-. Petnaesti mart 1941 godine - Otac pozvan u vojsku

Otac,  sef ( tako su zvali direktora)  Duvanske stanice u Djevdjeliji , kao rezervni kapetan vojske Kraljevine Jugoslavije pozvan je da se javi na duznost u njegovoj vojnoj jedinici. Rat se  veæ nazirao. Roditelji su odlucili da majka, sa nas troje dece, ode kod roditelja naseg oca u Zapadnu Srbiju, u okolini Ljubovije na Drini, da se tamo saceka razvoj ratne situacije, jer je kod svojih ipak najsigurnije. A tu, odmah preko Drine, nalazi se mala istocno-bosanska varosica Bratunac, odakle je nasa majka, i gde zivi njena porodica.

Roditelji su zabrinuti zbog moguceg rata, ali i tuzni zbog rastanka sa makedonskim prijateljima, cene ih kao vrlo iskrene,  postene i vredne ljude. Otac je cesto isao biciklom po  terenu, obilazio uzgajivace duvana, ostavljao bi bicikl pored puta u jarku, odlazio bi po ceo dan kilometrima u brda , a da mu nikad  niko nije nijednom ni pipnuo bicikl.

"Ziveo Kralj, zivela Jugoslavija!", uzvikivali su oficiri, uzdizuci visoko ruke sa sabljama, okupljeni u gostinskoj sobi naseg prostranog stana u zgradi Duvanske stanice, dosli su da isprate oca u vojsku. Ustade jedan oficir, istinski dzin, svetlosmedj, sa velikim brkovima, pomalo pijan, odrza mali govor, skoro da se teturao: "Nisu izvukli lekciju iz Prvog svetskog rata, ovoga puta ce nauciti zauvek" - uzvikuje ljutito, vracajuci zustro sablju u leziste.

Majka nas decu odmice sto dalje, sablje fijucu kroz vazduh.

c.- Dvadeseti  mart 1941. godine - Kukavica

Dvoriste Duvanske stanice je vrlo prostrano, ogromno, ogradjeno zicom, zeleni se  drvece , neka drveta su  tanka i vrlo visoka , jedva se gore u plavo belicastom nebu naziru na njima pticija gnezda, kao avioncici. Kada se priblizava Duvanskoj stanici ,bele se nove visoke skladno zidane gradjevine, magacini za duvan se po svojoj gradjevinskoj konstrukciji razlikuju od  velike trospratne administrativne zgrade u kojoj se nalaze nas stan  i gostinske sobe .Cvetaju juzne biljke , siri se opojni miris smokvi u cvetu. Dvoriste Duvanske stanice na iskrajku varosice drema ovoga jutra, skoro nigde nikoga. U jednom cosku ogromnog travnatog dvorista stoji supruga strazara Duvanske stanice Gligora ,ona je dezmekasta zena srednjih godina, kuva obrok za svoju porodicu na sporetu iznetom napolje. Gligor je doneo iz lova divlju svinju.."Pogledaj  Gligore, "-  ona zabrinuto pokaza rukom  pticu u brzom letu koja se spusti na jedan od magacina:" Opet kukavica, nije dobro,  los predznak". Malo zastade zabacivsi kao gar svoju crnu gustu kosu. Gligor je zabrinuto pogleda :" Ako bude rata, gospodiin direktor nas napusta ,pozvali su ga u vojsku,  sta ce sada da radi ovih tristo radnika".

Zavrsavajuci razgovor, pozvase nas na obed. Meso divlje svinje je izuzetno  ukusno..

d..Putovanje za Srbiju. -Dvadeset sesti  mart 1941- Putovanje za Srbiju.

Danas smo posli vozom kuci u Zapadnu Srbiju., voz  ide do Stalaca, a onda je presedanje za Uzice; u Uzice stizemo sutra uvece gde cemo prenociti.  Odatle idemo  autobusom do Ljubovije .Tamo nas ceka deda Velizar sa konjskim kolima, selo Uzovnica pored Drine  je samo nekoliko kilometara od Ljubovije.ka Zvorniku. Put je  dug i naporan, treba proputovati celu Makedoniju i dobar deo Srbije, sa krajnjeg juga do severozapada. Majka je vrlo zabrinuta za naseg oca, koji je vec  na njegovoj vojnoj duznosti, mobilisan je kao rezervni oficir. Rat samo sto nije poceo, rat je velika nevolja, i donosi nepredvidive dogadjaje, ili istinske  tragedije..

Majka nas smesti jedno po jedno na sedista kupea. Najstariji brat ce imati za nekoliko meseci  devet godina, ja sam rodjen jula 1936 godine, a najmladji brat je takoreci jos beba, nema ni dve godine. Mama pogleda pazljivo oko sebe,  kaza nam da sedimo mirno, da se ne naginjemo kroz prozor, da se ne setamo. Pogleda iznad sedista na prostor za prtljag, ustade i posmatra da nesto ne padne na glave ako voz iznenadno krene ili stane. Sa nama je u kupeu vojnik, njegov  masivan  zut drveni sanduk opkovan gvozdjem je bas iznad nasih glava. Majka osmotri  vojnikov sanduk pomalo zabrinuta. Preko puta nas u kupeu sedi jedan postariji covek, skoro starac, suvonjav i omanji cikica,  njegove mrsave dugacke drhtave ruke prosto vise na sedistu kao na civiluku. Ovaj dobrocudni starac je  vrlo zabavan,  izgeda povremeno kao saljivdzija.On se zbog necega odjednom uzruja, nagnu se  majci vidno uzbudjen.:" Znate gospodjo, jednom je tako sanduk jednog vojnika iznenada pao pravo na glavu deteta oficira kada je se voz  naglo zaustavio, ubi ga na  licu mesta" Starac se uznemiri , poce da mlatara rukama, dize se naglo kao nekome uz inat, i u jednom dahu rece   unoseci se  drhtavim rukama u lice majci :" Znate sta se desilo gospodjo, oficir je uzeo revolver i na licu mesta ubi  vojnika". Vojnik odmah ustade ,siva uniforma zategla ,presijava se na snaznim plecima, osmehujuci se blagonaklono i snishodljivo uze u ruke drveni sanduku, drzeci ga pazljivo obema rukama, savi se podu vagona kao da je cirkuzan od gume,  stavi sanduk najzad na pod kupea. Mama nevidljivo odahnu sa olaksanjem.

Voz zadrma, polako krete, sve brze i brze prema Srbiji. Idemo kod dede i babe,  voz juri  pravo u koso zapaljeno sunce , uzbudjeni smo i  radosni,.idemo u nadu i buducnost.

Vojnik otvori prozor i zacas isturi snazno telo do pojasa  izvan vagona. Kroz otvoren prozor nagrnuse miris i dim lokomotive. Pocesmo da kasljemo. Jedna smirena,  postarija ,ali jos uvek zivahna zena, ustade i povuce ga rukom da se ne naginje:" Znas vojnik,  vrlo je opasno naginjati se kroz prozor.".Ova mudra zena se uozbilji, obrati se rastuzena glasnom poukom svima u kupeu :" Jednom tako jedna zena sa detetom u narucju se nagnula  kroz prozor, nije videla  most , most naidje i ubi joj dete".

Voz poce opet da ubrzava. Posle kratke pauze, zena se naglo okrete licem u lice jednom elegantnom prosedom gospodinu u nasem kupeu, skoro da na njega dosada nismo ni obracali paznju.On je srednjeg rasta, sa usiju mu visi lornjet,  u gornjem dzepu novog plavicastog sakoa otmeno zadeven veliki zuckasti skupocen sat, za sat prikacen pozlacen sjajni zuti lanac koji pada savijen kao zmija prema pojasu.Kao da ga zbog necega cika ,ova otresita zena mu rece pravo u lice:"A gde vi gospodine putujete:"?.Smireno i polako spustajuci novine koje cita , kao da se zbog necega brani, ovaj neobicni gospodin joj odgovori vrlo  tiho:" Idem za Beograd gospodjo". Razgovorna zena ga zagleda ljubopitljivo, seti se necega :"A da, secam vas se," uhvati se ona za glavu kao neka glumica" vidim da ste mi poznati, setila sam se, vi ste gospodin.. ...Vi drzite zlataru  u Skoplju, ja sam skolska drugarica Vase sestre Sare"."Gle ,kako je nas svet mali, bas mi je milo zbog toga" - prosto se obradova  ugladjeni gospodin vrlo prefinjenih manira , on  naglasava svaku rec kao profesor, ocigledno intenzivno razmislja  sta ce da kaze, vidljivo je da  meri svaku  rec. On izgleda vrlo dostojanstveno, uliva neku vrstu strahopostovanja, ali je prema nama  prijateljski nastrojen.  Nasmesih mu se, spazih da se ovaj simpaticni   gospodin  nekako raskravi, skoro da se pretvori u nekog veseljaka, nagnu se prema svima nama ,podize se nadmocno.Kao sto glumac cini na predstavi u pozoristu , on se pokloni  na sve strane:" Dobar dan dame i gospodo, Zlatare Beograd, Sofija, Skoplje". Brzo svakome od odraslih  tutnu u ruke svoju vizit kartu." "Niste trebali, cuvajte za drugu pogodniju okolnost"-obrati mu se mama uctivo."Sta mislite da li ce biti rata ili ne"-nastavi uporno zena.."Bas u Politici sam citao o progonima Jevreja u Nemackoj i drugim zemljama koje su nacisti okupirali..Ako dodju ovde ucinice isto to"-sada je delovao jos razumnije, ali zabrinuto, lice mu se smrklo. Zbog necega naglo okrete brigu na veselje, toplo se osmehujuci dodirnu mi blago kosu:" A sta ces ti biti kada porastes"? Kao da sam predosecao pitanje ja odmah odgovorih:"Bicu pilot"." Bravo" glasno uzviknu ugladjeni gospodin, ali ovoga puta  je vec bio spontan i sasvim drugaciji, postade veseo i opusten. "Pa on je kao i mi"-prosto se obradovah gledajuci ga nasmejan.. Uze me ispod pazuha ,smejuci se glasno radostan i malo me podize uvis. Smesio sam mu se ,bio mi je  drag. Onda rece majci uctivo:" Znate gospodjo, bio sam nedavno u Bugarskoj, ah, svugde roze, roze". Nije kazao "ruze, ruze" nego "roze, roze."|

Kompozicija  se  drma  i vijuga zanoseci vagone na krivinama cas levo, cas desno; lokomotiva povremeno pisne resko, zahukce snazno kao da se zbog necega naglo razljuti, zacu se kako izbacuje dim, zaskripa svojim masinama. Ja imam obicaj da odbrojavam  bandere, i  prelaske vagona preko spojeva sina. Vrata kupea se sa praskom zbog otvorise, odjednom ceo nas vagon poplavise  setni zvuci harmonike, udje slepi pevac , visok i krupan , plavokos, razvlaci velikim rucurdama harmoniku i glasno peva staru i predivnu srpsku pesmu:" Tri livade, tri livade, nigde lada nema, samo jedna, samo jedna ruza kalemljena". Svi ga gledamo pomalo uzbudjeni, pesma je prelepa, slepi pevac unese Srbiju u vagon.Nije kao drugi slepi pevaci prosjaci, deluje dostojanstveno i otmeno.Nosi  harmoniku od vagona do vagona, sa  maskom od lica, nasmejan, crven, velike glave, sretan. Svira bez prestanka, samo kada bi prelazio iz vagona u vagon, neko od putnika bi ga preveo. Putnici su ustajali radosni i stavljali mu u dzepove  po neki novcic, on nije govorio ni hvala, niti se zaustavljao.Nasmesen, bezbrizan, ili jos vise blazen zbog necega, je nastavljao svoju neobicnu setnju iz vagona u vagon. Ocigledno je imao poverenje u postenje  putnika. Pitam se , kako prelazi slep iz vagona u vagon, to je delikatno i za one koji vide, platforme su klimave? Pa valjda ga neko od putnika prevede u sledeci vagon.? Moze neko da ga gurne? Sto, on je slepi pevac prosjak, kome on smeta.? Kako je oslepeo? Ko i zasto ga salje da prosi po vozovima? Ali se vidi da slepi pevac uziva u vozu. On je sretan, izraz lica mu je plemenit. Svi ga postuju.

Starac ustade i protegnu se:"Stalac je tu, pa Beograd, pa moja Cuprija., Mala Krsna, Lapovo-to ti je prava Srbija". Cekajuci da se voz zaustavi,  stade pored prozora vagona i poce da cita glasno:" NE NAGINJATI SE KROZ PROZOR". A onda rece :" Evo i na francuskom:"Non pencher en dehors de la fenetre" i na italijanskom" E pericoloso sporgersi .

Voz se sumanuto ustremi  na sever ka Zapadnoj Srbiji, kao neka divlja azdaja  koja grabi preko reka i vrleti  ,juri ka Uzicu, hita  reci Drini, koja deli Srbiju i Bosnu. Radujemo se poseti  zavicaju roditelja, kuci dede i babe, rodjacima. Nestrpljivi smo da vidimo Drinu, tako je svakog leta .Mali smo da znamo  sta je , i gde idemo, ali to zna nasa majka. Ona rece da je u rodnom kraju  ipak, i uprkos svega najsigurnije.

e.-Dvadeset sedmi mart 1941 godine-Demonstracije u Uzicu

Voz stade. Uzice divan  grad, miris rodnog kraja, jos malo pa smo kod kuce. Vetric donosi sa brda miris tek napupelih biljaka, miluje sjaj sunca , poznata brda, odzvanja muzika  ijekavskih rastegnutih reci, okolo nas predivni ljubazni i veseli ljudi. Usred grada brdo ,rekose neki -zove se Dovarije, kazu  na vrhu  brda groblje. Nadjosmo prenociste u jednom malom hotelcicu u glavnoj ulici nedaleko od zeleznicke stanice.

" Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob"-urla  razjarena rulja koja  kao nadosla recna matica valja  mahnita ulicama .Posmatramo uzbudjeni  podivljalu rulju sa isturenih prozora  gostionice visoko uzdignutih nad ulicom .Ulicom  tutnji , kao da juri krdo divljih bivola. Poceh da zamisljam da sa neke  uzvisice posmatram bitku kao neki vojskovodja. Jedan snazan plavokos demonstrant u lepo skrojenom novom odelu, pope  se na balkon drzeci cvrsto u ruci crvenu zastavu., Vazan kao neki dirigent  ,trepereci od zanosa, kao struna na guslama,   zapenusano uzviknu:" Dole Hitler. Dole nacisti".Gomila se poce okupljati oko njega. Govornici su se smenjivali, razvijorise se na vetru  crvene velike  zastave, odjeknuse reski povici razbesnelih ljudi : "Ziveo Staljin. ziveo Sovjetski savez, Zivela Komunisticka partija."

Jedan smiren i postariji covek,  smirena mudrost na licu i u ocima, se pope na malo uzvisenje od koga napravise improvizovanu govornicu i poce da govori tiho i mirno, pozivajuci na smirenost  i razum; uznemirena gomila ga ljutito odgurnu, zacuse se razjareni  urlici :" Obesimo izdajnika".Posle ovioga dogadjaja ,stalno smo se pitali: sta je bilo sa mirnim covekom koji je izazvao onoliku  ljutinu demonstranata, da li su mu nesto uradili na zao? Sta? Zasto?


f.-Dvadeset osmi mart 1941 godine- Drina, kapija bezdana-putovanje se blizi svom cilju

Dolazak u rodni kraj     

Na reku Drinu poc
Voditi borbe dan i noc
Bacati bombe sve
Na fasiste

Partizanska pesma

Deda Velizar nas ceka sa konjskim kolima u Ljuboviji. On je postariji covek , ali ne jos nikako starac, visok je i snazan, obrijane glave,  ridj, zelene ostre pametne oci  pronicljivo sevaju okolo,  iznad usta veliki cekinjasti plavi  brkovi,  deda je prav i cvrst kao zdravo tvrdo drvo. Iz daljine nam se presretan smeje, saginje se, sve nas grli svojim koscatim rucerdama otvrdnutim i ogrubelim od teskog rada. Osecamo miris tezackog znoja. Kao sto ima obicaj i ovoga puta ispoljava  svoju ljubav prema nama trljajuci svojom ostrom bradom po nasim licima, brada bocka, ali je to za nas vrlo zabavno. i prijatno..Narocito voli najmladjeg brata Milica, jer je zut kao i on, zove  ga  Ridja. Osecam se zapostavljen. Cini mi se da i moj stariji brat Bora slicno dozivljava ovu dedinu izrazenu naklonost prema Milicu, kao neku vrstu podvojenosti.

Ovaj zemljoradnik koji je vec prevalio sezdeset godina je proveo kao tobdzija sest godina u Prvom  svetskom ratu i u Balkanskim ratovima , prosao je ratna stradanja  i bio u Grckoj. Na Kajmakcalanu je izgubio u bici brata Dragu, a drugi njegov brat Obren je bio duze vreme u Francuskoj ,u pratnji  Vojvode Putnika, odakle se vratio sa novim navikama i znanjima koji  su mu omogucila da unapredi zivot seljaka u Uzovnici  i okolini. Kada se npr.jelo, moralo se paziti, govorilo se : "Obren je kazo da se ne sme srkati "..

Deda je imao na svojoj desnoj ruci samo tri prsta. Eksplodirao mu je dinamit u rukama dok je lovio ribu na Drini ispod Krsmanovica groblja u Uzovnici, tamo iznad mirnog dubokog vira koga brza snazna matica mota  polako uz vodu, noseci penu i kapljice, i poneki listic.Na ovom mestu u zaklonu niskih vrba i topola savijenih do reke, u koje se zavlace  divlji golubovi i grlice, i usred dana je mrak. Hranio je ribe danima hlebom, uzivajuci u zuboru brzaka i poju divljih golubova,  kad grlice zagucu negde gore u  gaju , docaravaju neko cudno spokojstvo i mir ,koga ima samo ovde, potsete ga na kosidbe, zetve,daju snagu i radost. Posmatrao je ostrim ocima povece ribe u dubini  ,privucene hranom koju je bacao u  vir, radostan skorom bogatom ulovu. Bio je dovoljan trenutak nepaznje, nesto ga dekoncentrisa, puce eksploziv u ruci, grunu  kao grom iz vedra neba, sevnu plamen kao munja.Deda je  prekaljeni ratnik  iz Prvog svetskog i Balkanskih ratova, nije se ovog puta predavao smrti sa jedinom pomislju na sina -naseg oca, kao sto to obicno mnogi pomisljaju u slicnim situacijama ; nego je ovu nesrecu shvatio kao zlo kome se mora odupreti , borice se do poslednje kapi krvi. Oseti da ga sila obori na travnatu obalu,  siknu krv, prsti ogoljenih kostiju. Nadje snage da se uspravi, opipa se levom rukom..Oceni  da  nigde nije vise ranjen.sem u desnu saku.Shvati presretan da je preziveo. Pipnu se, zavuce zdravu ruku u dzepove. Seti se dzepnog noza koga svugde nosi sa sobom, napipava nekakve parcice metala.Trgnu se radostan, sigurne smrti ga je spasao upravo taj noz (koji je on zvao vedemester ), koji je bio u unutrasnjem gornjem dzepu njegovog koporana , eksplozija  je kao munja  udarila   pravo u  vedemester  koji je bio ispred samog srca ,koji se rasprsnu  u bezbroj malih parcica. Toliko puta nam je pricao ushicen :"Da nije bilo vedemestera poginuh"

Vazio je za jednog od najjacih ljudi. u Podrinju. Prepricava se u selu i okolini, kako je za vreme operacije ruke, bez lekova za smirenje bolova, puseci prkosno cigaru levom rukom, istrpeo sve bolove bez ijednog jauka .Lekari su bili zadivljeni. Nije cudo, on je jak , povrh svega proveo je sest godina u ratovima, prekaljeni Solunac.. Iako su mu prsti desne sake bili delimicno osakaceni, on se brzo povrati i priviknu, nastavio je da obavlja sve zemljoradnicke poslove skoro kao i ranije.

Deda je moralan covek koji se trudi da u svakoj prilici postuje zakon, on je dobro znao da je lov ribe dinamitom zabranjen. Ali je bio besan na vlast, lov ribe  dinamitom je  bio njegov potsvesni odbranbeni psiholoski mehanizam. Naime, 1928 godine na  jednom politickom narodnom zboru u Ljuboviji deda Velizar kao demokrata je bio napadnut od radikala koji su  javno kazali:" Milan, sin Velizara Krsmanovica opozicije nikada nece ovde dobiti zaposlenje".Deda je bio ljut na stranku na vlasti. Dinamit je bio aktiviranje potisnute ljutine, osveta.

"Hvala Bogu vidim da ste dobro i zdravo".rece  deda milujuci decu pogledom."Ocas smo kod kuce, pa cete se odmoriti i jesti" rece on vukuci dizgine konju koji je polako vukao kola, konj poce lenjo da kaska..Vidimo dedina cvrsta zategnuta siroka ledja, iskrivise se, drzi dizgine konja,  okrete se majci:"Doslo je pismo od Milana, u Nisu je, dobro je" "Kako je majka. Mi smo takodje primili njegovo pismo"odgovori  Mama.mirno" Konj je vukao kola jos nekoliko  kilometara,  sada opet polako, bez ijednog kasa.  Deda je strogo vodio racuna da sve bude sigurno.Naidje autobus, Deda zavika:" O,O" konj stade. Onda opet krete.

Divni dragi poznati pejzazi, prilaze nam radosni rodjaci, pozdravljaju se sa mamom, miluju decu. Levo od nas dole u udubljenom koritu brza zelena zapenusana Drina , onda se rasiri i smiri, pa opet, to je reka sa bezbroj lica. Idu splavovi, kao da nas splavari veslima pozdravljaju, podignu ih, pa ih opet bucnu u penusavu ledenu zelenu vodu.Okolo brda, daleko gore u cuvicima razbacane kuce, vire iz zelenila drveca crveni krovovi. Pored puta pevaju glasno cobanice sa ovcama. Jedna u crnini uvija vreteno, prede i kuka iz sveg glasa , neko drag joj umro, kroz glasnu kuknjavu nabraja sve dobre osobine pokojnika.

Pade mrak, sjajne  zvezde obasjavaju put, kola naglo usporise, odjednom skretose u desno u sokak. Od kuce na uzvisenju obasjanoj mesecinom juri niz padinu pas Hidra, prepoznao nas, nije nas zaboravio od prosle godine, skace radostan na kola, hoce da nas lize. Stigosmo pod kucu malo uzdignutu iznad jedne kratke strmine. Baba nam silazi ,grli nas sve radosna, jos nekoliko koraka da se popnemo, pa smo u kuci. Kuca dede i babe je prizemna, ima kuhinju i dve sobe, a oko kuce pratece zgrade. Deda nije bogatas ,ali je dobro stojeci domacin, snazan, vredan , cestit. U velikoj kujni sto i stolice, uz zid velika ozidana pec na kojoj se zimi nasloni i greju ledja, na njoj se moze i spavati, kao u Rusiji ili Ukrajini gde su zestoke zime. Na peci  prede zadovoljna macka. U kujni pored vrata velika slika Svetog Jovana, nase Krsne slave, gde se svako vece pred spavanje svi mole Bogu.

Osecamo svugde oko nas neizmernu ljubav i srecu sto smo dosli. Cvrce usamljeni crvrci   zavuceni u nekim rupama u zidu.To je neobican osecaj,  slican beskrajnom i apsolutnom blazenstvu fetusa u utrobi majke: rodni kraj, kod sebe smo. Ovo uspavljujuce cvrcanje u mirnoj noci je za nas nagovestaj divnih dana.

Nestrplivi smo da svane, da pocne novi dan pun uzbudljivih dogadjaja, susreta, igara sa drugovima, poseta, i odlazaka na Drinu.   

Saga o...icima-..Uzovnica.-Ljubovija 
-Drugi  april 1941 godine.

Danas je nedelja, pomalo oblacan i posveziji  dan. Mama gura  kolica sa najmladjim bratom Milicem po strani izlokanog  prasnjavog seoskog  puta, stariji brat i ja idemo  pored nje ka centru sela ,u posetu sestri nase majke tetki Seki,  i njenoj porodici. Ona je udata za uzovnickog svestenika Miladina Racica, ( koji je posle Bratunca dobio namestenje u Uzovnici), imaju sincica Radmila, Milicevog vrsnjaka.

"Sutra dolaze iz Bratunca  tata i mama"-rece majka ozbiljno. Otac nase majke Vasilije Popovic je uspesan i imucan trgovac stokom . Popovici su dosli u ovaj deo Srbije u 18 veku  iz Vasojevica  u Crnoj Gori, bili su svestenici u planinskim crkvama iznad Drine, izmedju Bajine Baste i Ljubovije,  da bi krajem 18 veka presli u Bosnu, u Srebrenicu. Otac deda Vasilija je zatim postao trgovac i tako je prekinuta vekovna svestenicka tradicija  On je pozajmljivao novac koji mu nije bio vracan,  na kraju je bankrotirao.Njegov sin Vasilije, mlad i energican covek je poceo od nicega , pozajmio je nesto novca od prijatelja u Sarajevu i poceo da trguje stokom, i tako stekao imetak,kada je smogao kupi zemlju i imovinu u Bratuncu od imucnog bega Muslimana Rustembegovica.Otac naseg oca napredan zemljoradnik iz  Uzovnice ,1931  zeni sina Milana koji je bas zavrsio Srednju poljoprivrednu skolu u Valjevu, sa njegovom cerkom..Zorom.( *ovi licni porodicni podaci se daju da  bi se moglo dalje pratiti sta se sve desavalo u  ratnom vihoru , i kasnije, sa najblizim srodnicima moje majke). Onda je se mladja cerka Seka udala za bratunackog svestenika Miladina Racica iz okoline Berana, koji je sada uzovnicki svestenik,  Mira za trgovca Ostoju Lazarevica iz Srebrenice ,sada zive u Beogradu, stariji sin Veljo koji je trebao da nasledi  trgovinu deda Vase se ozenio Ljubicom iz Zvornika, najmladji cerka Milena i sin Bogdan, su sa roditeljima. u Bratuncu.

Porodice majke nase majke Beatovici su dosli krajem 19  veka iz Hercegovine, iz okoline Gacka, sa Lebrsnika. Bakini Beatovici su  takodje bili vekovima pravoslavni svestenici. U porodici postoji vrlo jaka tradicija ucenja, baka Sava je bila najbolji djak u skoli i za vreme austrougarske vlasti,  naucila tecno nemacki i madjarski, tetka Milena je takodje bila ubedljivo najbolji djak.

Nije radni dan, nigde nikoga na putu, ni zaperznih kola, ni prolaznika, ipak prema nama polako se drmaju  volovska kola, sa  natovarenim dzakovima psenice  i kukuruza. Seljak prestajuci da udara  bezdusno neduznog vola stapom , nam se javlja  dok kola polako skripe:"Bog vam pomogao. Idem u vedenicu na Usce , neka mi Bog oprosti sto ovo  cinim danas u svijetu nedjelju, ali nema vise brasna, nema se kude"

Pored puta u bregu cobanica cuva ovce i koze , prede sa preslicom u rukama i ponavlja isti refren neke melanholicne narodne izvorne pesme.Kroz ogolelo granje se nazire vrlo mutna Drina, kako brzo valja ,samo grabi. Kao gar crnokosa  cobanica pojuri za kozom i u prolazu  nam dobaci ,zasmejavsi se glasno zbog necega:"Drina je mutna ko oranje, bilo je gore velike kise" .I pokaza rukom uzvodno..

Sa druge strane reke tamo daleko u Bosni se naziru vitka i elegantna minareta seoske dzamije.

Srecu nas mestani, zovu da navratimo, pozdravljaju, miluju  decu, sretni sto nas opet vide posle dugo vremena. Kad stigosmo u centar sela , sretosmo tecu Dobru i tetku Rosu Panovice, bliske srodnike oca (tetka Rosa je cerka pokojnog Drage, brata dede Velizara, to je onaj sto je poginuo na Solunskom frontu, njena majka je Dragina udovica baba Jelisavka, ona zivi u zajednickm domacinstvu sa dedom i babom), sa njima buljuk male dece, ljube se radosni sa majkom.

Kuca svestenika Miladina Racica je jedna od najvecih i najlepsih  u selu,  nalazi se preko puta velike i bele crkve  sa visokim zvonikom i belim zidovima sa freskama svetaca. Kod kuce su  tetka Seka  i mali Radmilo, svetlokos i vrlo ljubak. Osecamo da smo kod svojih najblizih, u  prostoriji lebdi istinska sreca susreta najrodjenijih.Otac porodice je na sluzbi u crkvi.Ciste i velike prostorije se sijaju sveze okrecene, na zidovima slike svetaca, na stolcu na belom cistom platnu sija se  nov veliki braon-zut radio marke telefunknen., odjekuje lepa zivahna  dalmatinska pesma., bas onu koju nam je Mama cesto pevala:  "Lipe li su mlade Kastelanke, sto no nose rodjena na kajis opanke".Obradovah se prosto se zacudih:"Otkud bas sada ova pesma".? .

Odosmo do crkve, mama kaze da se prekrstimo kada ulazimo. Crkva  prepuna seljaka i seljanki, kupola sva u lepim freskama,  Uzovnicani su vrlo pobozni, svi se svaki cas krste, saginju se zemlji,  mole se Bogu  poluglasno , sapucu , svi su  svecano i cisto obuceni, lica izgorela suncem i mrazevima, koscate ruke ogrubele od teskog fizickog rada. Svestenik, teco Miladin, visok i koscat , u crnoj svestenickoj odori, kao gar crne dugacke brade, peva  glasno psalme , izadje povremeno medju prisutne ,namah mahne kandilom iz koga se siri opojni miris tamjana.,vernici se sa postovanjem pred njim uklanjaju,

- Treci  april 1941 godine

Danas je lepsi dan, vise sunca, toplije je."Evo prijatelja dolaze"- dotrca pred kucu zadihan  deckic, rodjak Dragoljub, ( sin dede Milutina, brata dede Velizara , kuca dede Milutina je u najblizem susedstvu), pokazujuci rukom radosno na put na koji od nase kuce sa malog uzvisenja puca odlican pregled. Putem ka nasoj kuci se brzo priblizavaju ceze dvokolice sa gumenim tockovima,  vucene snaznim konjem koji  kaskajuci frkce; u njima deda Vaso i baka Sava. Ceze naglo usporise , skretose udesno u  sokak , kretose uzbrdo ka blagoj uzvisici na kojoj se nalazi  nasa kuca. Stadose naglo, deda Vaso i baka Sava sidjose i uputise se nama, obadvoje visoki, svetlo smedji, prosedi, dostojanstveni.Mama im trci u susret, deda i baba uctivo stoje pred kucom gledajuci radosno u njih.

Evo razgovora koji je vodjen:
-Deda Velizar:" MIlan je u Nisu, planuce vrlo brzo rat, Nemci su vrlo ljuti zbog prekida pakta sa njima sada 27 marta, moramo se spremati za rat, da nam Bog sacuva sina".
-Deda Vasilije:"  U Bosni, su moguci   sukobi izmedju Muslimana i Srba, ako se to desi moramo izbjeci u Srbiju
-Deda Velizar:"Dobro ste dosli. Nasa vojska je neorganizovana, ako Nijemci dodju ovde izbjeci cemo svi zajedno u  Postinje kod rodjaka Simica, gore Nijemci ne mogu, planina, sputno je"
-Deda Vasilije:" U slucaju rata Bosna ce biti pripojena Hrvatskoj, to su Nijemci kazali
-Deda Velizar:" Ne vjerujem da ce Rusi i Amerikanci moci da nas zastite"
-Deda Vasilije:" Tesko je u to povjerovati, oni su zauzeti samim sobom, treba se uzdati u sebe same"
-Deda Milutin:" Nista dobro nam se ne pise, u se i u svoje kljuse"
-Djojo Krsmanovic:" Uzjecemo puske, nema druge".
-Kum Velizar Kovacevic:"Bice isto sto u u starom ratu ( naziv za Prvi  svetski rat)
-Jovo Krsmanovic:"Cekacemo i vidjecemo"
-Deda Vlajo Krsmanovic:"Proci ce i to ako Bog da"

Odlazeci za Bratunac nam kazase da ce pratiti dogadjaje, i ako sve bude dobro sledecih  dana, pozivaju nas da dodjemo u  posetu

-.Cetvrti  april 1941 godine, Drago Zvrcak, uzovnicki zmijar

"Dobar dan"-bahnu pred nas sredovecan covek srednjeg rasta, tajanstvenog izraza lica. Sede sa nama za drveni sto ispod vec prilicno olistale lipe .To je rodjak Drago  Tomic zvani"Zvrcak".On je cuven u kraju kao "covek koji zna sa zmijama".Lici   na nekog  cirkuzana koji kroti divlje zveri, koga sam video na proslavi Nove godne u Djevdjeliji.. Njegova kuca je malo dalje ka centru sela, uz Kucevacki sokak, podignuta malo brdu. Pored manje kuce u kojoj je ziveo sa porodicom, je  jedna velika kuca koju je iznajmljivao drzavi, u kojoj je smestena Zandarmerijska stanica. Pozva  nasu majku i nas da podjemo kod njih u goste.

Usput prica da su Tomici postali od Krsmanovica, krajem 19 veka neki Tomo Krsmanovic odluci da uzme prezime Tomic.

Putem nam ide u susret  sused J... koji rece u sali bracnom paru Tomici:" A, setate se kada treba raditi, Drago ostavi budalastine, od zmija se ne moze zivjeti".A onda se okrete putu :" Pogledajdeteder  ko nam dolazi , jedan veliki gospodin iz Crnce, zivi u Sapca zvani O....". O, povisok pametnog izraza lica, lepuskast, .nam pridje ljubazno se javljajuci, drzeci u rukama neku podebelu knjigu lepih pozlacenih sarenih cvrstih korica. J.. ga zapita malo zajedljivo:"Sta to citas  boga ti" O... slezuci ramenima  mu odgovori nehatno:"Golicave price" od Gi de Mopasana."O cemu se radi"poce da ga zapitkuje J.." "Samo ime ti kaze "odbrusi O...umesto dovidjenja i udalji se.uvredjen. zbog necega.

J... poce da ga ogovara:"Ama mani O.. pricaju da u Sapcu radi u nekoj kancelariji, da ima sto i stolicu, svoju sluzbenicu, da je zavrsio neke velike skole"."Tacno, "umesa se Jovo Zvrcak, "on je bankarski cinovnik u Sapcu, ."Ama jes,  zavrsio je velike skole, to je jedan cinovnik znam ja njega, kada zavrsi svoj poso u kancelariji on zaturi njegovo pero iza vrata." cinicno dobaci J... Huknu ,pa nastavi:" Umesto sto cita te budalastine, bolje bi mu bilo da se ozeni nekom nasom azbukovcankom,  da bude sretan sto ima dobru i postenu  zenu, a ne da se ozeni  nekom Macvankom ili Sapcankom, na stiklama, ona bi svako vece bila na sabackom korzou, a ne kod kuce. Ne ume da ceni sta ima"

Od Usca se nazire putem  grupa ljudi, kako se priblizise prepoznasmo muskarce kopace, sa motikama na ramenima. Kada dodjose do nas videsmo dvadesetak njih, sa motikama, asovima, pijucima, kosama, srpovima, izgledaju  vrlo slikovito, u narodnoj odeci,  snazni i zdravi, sa sajkacama na glavama punim razbarusene kose  plave, crne ,smedje, sajkace uvek nose, cak i leti kada je vrlo toplo.A i danasnji dan je iznenada  vrlo topao za ovo doba godine, vec nekoliko dana toplo vreme preovladjuje. Pevaju  svi u glas i iz  petnih zila, ili jos bolje receno, to nije pevanje, nego urlanje; tako muskarci pevaju u ovom kraju Srbije, nema melodije, samo vrlo glasno uzvikivanje reci. Na kraju stiha uzviknu svi iz sve snage"I kaje"

U predahu pesme usporise, rekose nam nekoliko njih snaznim glasovima:"Pomaze Bog".Mi im uzvratismo ljubazno.

Oni su kopaci iz polja pored reke Gracanice- rodjaci Krsmanovici, Rakici, Zivanovici, Neskovici, Matici, Panici, Banovici, Vesici, koji imaju ovde  u polju  malo plodnije parce zemljista, .Ove dole koji zive pored Drine, u polju, zovu  "donjani" a one gore u brdima, i uz Gracanicku reku "gornjani". Ponekad je izmedju dece "donjana" i "gornjana "bilo istinskih svadja, pa cak i tuca.

U prvom redu ove kavalerije rustikana  u sredini istinski kepec, vecini visok do pojasa, vrlo kratkih nogu, ali sa glavom velikom kao i drugih seljaka, sa kratkim ali vrlo snaznim rukama, koje izlaze iz snaznog ali kratkog trupa. Nosi  motiku koju je vragolanski  zabacio na svoja ramena. Grupa kopaca nas prestize i okrete kao po komandi udesno, krete uzbrdo kucevackim sokakom, bas u pravcu zgrade Zandaremerijske stanice i kuce Jove Zvrcka. Priblizavajuci im se, cujemo odzvanjanje  motika, pijuka, asova koji udaraju o kamenje, njiva je  puna kamenja, treba prvo pokupiti kamenje, pa onda sejati detelinu. Deda je govorio za ovu njivu" puna gujuntara". (zmija, guja). Polja pored Drine su plodnija, a kako se ide brdu umeju biti kamenitija i posnija.

"Koja je ono ptica sto onako krici cudno i strasno"zapitah ja cika Dragu  Zvrcka ,pokazujuci mu rukom na jednu pticu koja se kao strela  ustremi  ka svome plenu ,uzlecuci visoko gore iz gnezda u stenjaku gde je zivela u divljini i pustosi."To je jastreb"-rece Jovo ", njegovi krici lice na predeo gde ima gnezdo, divlji su , on otuda sa stenjaka ima izvanredan pogled, ali je lukav, njegovi krici zastrasuju i ukoce male ptice, ali i vece, pa cak i pilice ili  poneku kokos. Njegovi krici su u isto vreme i vrlo tuzni, obeshrabrujuci, cime on stvara kod zrtve osecaj beznadja i mirenja sa zlom sudbinom.Onda ptica koju juri leti sporije, gubi paznju, sto je jastrebu dovoljno da je zgrabi i rastrgne." Drago je bio odlican poznavalac zivotinja, ne samo zmija.

Utom kepec dodje iz polja sa pijukom u rukama,  na pijuku presavijena visi  jedna vrlo velika zmija, koju je bas ubio, stomak joj je  zelen i zuto-beo, on  zavitla pijukom i zabaci ubijenu zmiju na granje obliznjeg gustisa pored sokaka. Drago se priblizi ubijenoj zmiji, zagleda je pazljivo, a onda se okrete kepecu snuzdeno i prekorno:" Znas,  nisi je trebao ubiti, ovo nije otrovnica, nego zmija belouska cuvarkuca, ucinio si veliki greh". Kepec izbeci oci razumno, kao krivac:"Drago, ja ne znam zmije ko ti, bijo sam se uplasijo da me ne ujede, neka mi Bog oprosti ovaj grijeh". Okrete se ponizno i ode da radi na njivi.

Dok sve odzvanja od udara motika i asova u kamenjar,  Drago  Zvrcak  pokazuje na ubijenu zmiju:"Danas je topao dan, zato su se zmije tako rano pojavile , obicno se pojavljuju i izlaze iz njihovih sklonista tek u letnjim mesecima". Okrete se  uzarenom kamenjaru na iskraju sokaka:" Deco dodjiderte do mene, ne bojte se nista, samo budite mirni. " Kleknu  kolenima na kamenito tlo, poce nesto da sapuce. Nesto zasista u kamenjaru, trgnusmo se prestraseni, odmakosmo se podalje, iz kamenjara  izmigolji jedna velika zmija sarka, sa savovima pored usiju, "Otrovnica"-rece Drago, stade pred Dragom  i podize se na rep i poce da palaca jezikom prema njemu. Drago joj na nase zaprepascenje pruzi ruku, zmija se poslusno, sa velikim poverenjem  ,skoro blazeno obavi oko njegove ruke, Drago  je sklopi drugom rukom kao neku harmoniku i stavi u svoju tabakeru. Zmija se nije opirala. Drago  se opet okrete busenu i kamenjaru i poce ponovo da nesto sapuce, opet se pojavi jedna jos veca  sarena zmija, uzdize se na rep, i tako stoji nepomicna u gustisu podalje od staze , kao zacarana.,"Pogledajdete djeco" rece  Drago , zmija ce ovde biti dok se mi ne vratimo".

Za  nas decu je to velika senzacija. Kako to on uspeva da joj naredi  da stoji dok se ne vratimo?  Neko od nas ga upita i zamoli da nas nauci zmijskom zanatu. "Da bi to bilo moguce treba da budete odrasli, treba uciti,  jos ste mali da to razumete. To je porodicna tajna " -zakljuci Drago i kretosmo njegovoj kuci.

Dragina  zgrada u kojoj se nalazi Zandarmerijska stanica  je velika , na dva sprata, belih zidova kao mleko, cistih sjaktucih prozora plavih okvira, crvenog krova kao makovi. Pred zgradom stoji nekoliko nehajnih dokonih zandara, puske naslagane u soske pred pragom. Ispod drveta na klupama i za stolom komandant stanice Djuro igra sah sa jednim mestaninom. Djuro je slikovita licnost, naocit, nosi veliku sablju okacenu za pojas, on je Dalmatinac.,od Zadra.

Sunce se priklanja zalasku u  bosanska brda , sa Drine dolazi svez talas vazduha koji nagovestava prohladno vece. Jovo nas prati kuci. Na nase zaprepascenje zmija je stajala na istom mestu, na repu, kao ukocena. Jovo se nagnu  prema njoj i nesto prosaputa, zmija se pokrete, kao da mu se javi, u magnovenju  smugnu, nestade u travi.

- Sesti  april 1941 godine-Bombardovanje Beograda-slusanje radija kod deda Mike Nikolica

Ovoga smutljivog predvecerja dotrca  nasa rodjaka Dusanka Krsmanovic, cerka cika Jove i Pele Krsmanovica, ( cika Jovo je sin dede Simeuna, brata naseg dede Velizara),  povisoka crnomanjasta pokrupna devojcica. Kuca cika Jove je u susedstvu, Dusanka sva uzbudjena se obrati  mami:" Tetka Zoro, jutros je bombardovan Beograd, cula sam na radiju kod dede  Mike, pozvali su vas deda Mika i baba Vida da dodjete veceras kod njih da slusate vesti ".Vec smo saznali ovu tragicnu vest, svi su bili zabrinuti za rodbinu u Beogradu,  za sudbinu zemlje."To je objava rata, napadose nas Svabe mucki opet, ko i onog rata" -rece sumorno deda. Predosecali smo da dolaze teski dani, rat.

Mika Nikolic je ozenjen  Vidom  bliskom srodnicom babe Bojke majke naseg oca, ona je iz Lonjina, sestra poznatog bogatasa Djordjije Savica. Njihova kuca je  nepun kilometar od zaseoka Krsmanovica ,malo dalje od Krsmanovica groblja, sa kucnih prozora sa kata puca pogled na bosanska brda i na zivopisnu planinsku recicu Gracanicu koja se zavrsava malim uscem u Drinu. Majka  povede starijeg brata Boru i mene da odemo i da cujemo vesti preko radija. Prodjosmo pored groblja Krsmanovica, vece, smrklo se, plasim se vampira, mrtvih,  kad naidjosmo pored groblja strah nestade kao rukom odnesen..Pa to su nasi preci, nece oni nas svoje-preplavi me toplina prema mrtvim srodstvenicima. Ohrabren prolazim pored groblja u noci...

Kuca deda  Mike  je sazidana iznad puta koji vijuga pored Drine i koji povezuje Ljuboviju i Zvornik, ide niz Drinu dalje Loznici i Sabcu, njihova kuca je pribijena uz strmu stenu brda koje se okomito spusta ka putu i Drini.. To je poveca  zgrada na sprat, na kojoj  pise  velikim slovima "TROMEDJA". "Tromedja" je u isto vreme kafana,  ima   na spratu.par soba za prenociste za iznenadne putnike namernike. Deda  Mika i baba Vida nemaju  decu.

Deda Mika  je  vrlo energican i otresit zemljoradnik, ali i dovitljiv poslenik.Pored gostionice poseduje vodenicu i strugaru na reci Gracanici nedaleko od njegove kuce, a pre nekoliko godina je imao i jednu deregliju ( tako u ovom delu Zapadne Srbije zovu skelu) , koja se nalazila tacno ispod njegove kuce, sa donje strane puta., koja je preko Drine prevozila putnike , stoku, pa i konjske i volovske zaprege. Preko cele Drine izmedju Srbije i Bosne je tada bila razapeta jaka, vrlo debela celicna sajla koja je na obe obale bila vise puta omotana oko debelih stabala visokih drinskih  topola .Dereglija je klizila gurana vrlo dugackim motkama od strane dva seiza ( *naziv za radnike na skeli, od turske reci seiz-sluga). Drina je ovde siroka i relativno mirna. Iznad usca Gracanice u Drinu nekoliko stotina metara dalje Drina izlazi iz stesnjenog korita, brza i valovita, ovde se najednom smiruje, i od skoro planinske uzburkane ,najednom postaje takoreci ravnicarska reke, smirena, siroka. To je bilo pogodno mesto za skelu, sto je njen vlasnik iskoristio. Skela je bila dobar poslovni potez, bilo je dosta putnika.

Ljubisa Rakic iz Gracanice je prodao jednu od svojih strugara "Svabi Martinu" Slovencu dosljaku  iz Slovenije.Martin je sposoban covek, vrlo vredan, sazidao je za sebe i svoju porodicu veliku i cistu kucu. Na recici je napravio malu prirucnu hidrocentralu i ima jedini u selu struju, kuca je vrlo cista, nosi  gradjansko odelo, a svi ostali seljacko. Zbog njegovog akcenta ,izraza lica, odece i navika, zovu  ga "Svabo".  Tome doprinosi i izrazito plava kosa Martina i njegovih ukucana, mada u selu ima ljudi jos plavljih od njega.Ali ovi plavi gracanicani su uvek opaljeni suncem ili mrazem, a Martin i njegovi su beli u licu. Martin je u ponasanju mnogo drugacijih od ostalih, ne samo sto se tice odece, njegovi postupci odaju  coveka iz nekih dalekih velikih gradova., nije tako ocrvrsnuo od teskog fizickog rada, nije preplanuo od planinskog sunca. Pitao sam se zasto i drugi u selu ne oponasaju Martina , zasto i oni ne naprave male hidrocentrale. "Pusti Svabu, corava posla"-rece jedan gracanican.

Mika je kupovao zemlju, bio je istinski poslovni covek, stvarao je novac i ulagao  da ga oplodi, sanjao je o  kapitalizmu.,mastao je da napravi mali  hotel, ili i neku fabricicu.

Sedosmo u sobi na spratu, jos se nije potpuno smrklo, puca  divan pogled na Drinu i konture bosanskih  brda u noci koja se spusta. ."Cude, cude", mahnu nervozno rukom  baba Vida, vec proseda, svetlosmedja .zena. Spiker Radio Beograda rece:" Danas ujutru i kasnije Beograd je bombardovan u vise navrata od strane nemackih bombardera , mnogi delovi grada su poruseni, ima na hiljade mrtvih i ranjenih, beogradjani masovno napustaju grad i odlaze u sela i sklonista. Nemacka je pocela neobjavljeni rat protiv Jugoslavije.Nasi piloti su dali snazan i herojski otpor daleko nadmocnijem neprijatelju".

"Danas je poceo rat .Sta mi mozemo uciniti protiv Nemaca, treba se uzdati u saveznike, Ameriku i Englesku, Rusiju."razmislja glasno vrlo zabrinut deda Mika. Majka cuti potresena, zabrinuta za sudbinu oca koji je bio na frontu kao rezervni oficir, brine za svoje srodnike i za nas decu, niko  ne zna sta sve donosi rat.

Pred deda Mikom satlik rakije, vec je malo podnapit, oci mu zasuzile, da zaboravi brigu i tugu od nadolazeceg rata,  da ne misli na mucnu stvarnost, iznenada se razveseli, zapevusi grleno i kroz nos:"

A cim dodje pasa Ali-pasa,
on nametnu tumbazli ( od jarcecih koza) cupriju (preko Drine,)
i premetnu mlade janicare".

Deda Miki  se oci jos vise zasuzise, prozbori pokazujuci vec vrlo uzbudjen rukom na Drinu ispod kuce i puta:"Evo ovde je  Ali -pasa bio postavio svoju cupriju od jarecih koza, tu je bila i moja dereglija. Ali nje vise nema.".

Toliko puta se pricalo o tome, desila se u prolece 1938 godine velika tragedija, kada se dereglija prevrnula i kada su se udavili dva sina Milica i Darinke Polic. Njima se desi jos jedna tragedija, njihova sluskinja .se ubode na vile, nije ih videla, umre od tetanusa.izgleda.

Vec poslovicna"Mikina  deregilja" je u to vreme povezivala Gracanicu i Uzovnicu sa susednim selima preko Drine u Bosni. Nekoliko kilometara uzvodno je most koji povezuje dve male varosice, Ljuboviju u Srbiji i Bratunac u Bosni,. a tridesetak kilometara nizvodno je most na Drini kod Zvornika. Utoliko vise je dereglija bila jako korisna za vezu Bosne i Srbije. To je jedan ogroman camac, skoro manji brod, napravljen od drveta i celika, kadar da preveze odjednom pored desetina ljudi i po nekoliko konjskih i  volovskih zaprega i grla stoke. Drina je ovde duboka, seizi su koristili  vrlo dugacku debelu celicnu motku za najdublje delove reke. A za to vreme je celicni glomazni lanac zvececi  klizio preko debele sajle koja je isla sa jedne obale reke na drugu. Napred i pozadi su bila dva dugacka i ogromna vesla kada motke ne mogu da dodirnu dno reke, i za davanje pravca , a pozadi je bio zavezan jedan camac koji se batrgao i lupao o bokove dereglije,  za slucaj potrebe i opasnosti.

Malo podnapit, ociju punih suza , gurnut u tugu neizvesnosti nadolazeceg rata, deda Mika poce da prica o prevrtanju njegove dereglije. Povremeno  prica nepovezano , ili monotno kao gramofon.Ustaje i gestikulira kao  kao glumac u pozoristu. Mrmlja brzo i nejasno kao neki pijanac u seoskoj kafani kod crkve. Cas je vrlo ozbiljan, povremeno zbog necega izgleda komicno, izmeni se namah, ozalosti se opet.Ustajao je, sedao, saginjao se, govorio tiho, a onda vrlo jako, prekidao, ili povremeno skoro zapomagao, ponekad  ga je prekidala baba Vida. Dusanka mu je postavljala pitanja. Deda Mika je vrlo uzbudjen secanjem na taj tragicni dogadjaj. Vidi se da tolike godine koje su prosle odtada nisu izbrisale secanje .Prica  najtananije detalje, svega se seca, kao da je bilo juce.

Evo ukratko sta nam deda Mika otprilike isprica.:

:Bilo je to one godine kada je bilo mnogo kise, istinski povodanj da te Bog sacuva. Toga dana je Drina bila velika od otopljenog snega , od prolecnih kisa, bila je ,"mutna ko oranje". Vece se priblizavalo. Pred dereglijom se napravio veliki red. Od glavnog puta ka deregliji se spusta uzak put , on je bio zakrcen zapregama, stokom  ljudima i zenama, ali je red onih koji su cekali izlazio i na put. Bosanci koji su se vracali iz Srbije su  jurili kuci da stignu sto pre..On stade ispred njih rasirenih ruku i onemogucava im  da udju na skelu uzvikujuci :" Ne moze, sacekajte malo da prodju splavovi" . Drinom odozgo od Lonjina  poredjani jedan za drugim su nailazili splavovi, bilo ih je nekoliko desetina, ogromni , dugacki,  iskakali su iz talasa i pene kao izbaceni nekom nevidljivom silom, a onda kada bi dosli naspram deda Mikine kuce gde reka postaje sira i mirna, najednom pocnu da plove sporije, kao neki mali brodovi.

Putnici za Bosnu su bili mahom Bosanci ,Srbi, koji su se vracali iz Azbukovice sa njihovim zapregama sa rada kod srbijanskih gazda, ili su nosili brasno, suvo meso, robu kupljenu u seoskim zadrugama, neki sa motikama i vilama u rukama.

Dok deda Mika raspreda pricu, najednom se nesto zamisli buljeci preko Drine u Bosnu, ustade naglo, pridje prozoru, prosto se trgnu od prizora koji vide,  upilji ocima  zamisljeno, zuri  prosto ukocen kroz prozorska stakla prema bosanskim brdima. Glogova  planina iznad Drine u Bosni je u mraku, najednom se na njenom samom vrhu pojavi plamicak, kao da leti neki poveci svitac, onda se zapali  neka mala vatrica, planu , nesto povece zasija kao istinski pozar , shvatismo da se to mesec pomalja iza planine , polako kao kada krava radja tele ( Sto sam video jednom u stali kod dede). Mesec se pomoli najzad. Deda Mika povika :" Pogledajdete deder ". Stadosmo svi pored prozora. Prizor je bio velicanstven, slika neobicne prirode u sablasnoj noci, to nije bio pun mesec, nego krvav plameni  polumesec. Odmah se setih platnenog ukrasa iznad naseg decijeg kreveta u Djevdjeliji, "Carigrad" pise na njemu, vidi se Bosfor, plove galebovi, visoko na nebu srp polumeseca.

Deda Mika upiljio ocima u krvavi srp plamenog polumeseca , kao da ga taj neobicni prizor stalno iznova na nesto priseca , upre naglo drhtecu ruku polumesecu na nebu iznad Bosne:" Lose predskazanje, tako je bilo i onoga rata". 

Nastavi jos uzbudjeniji svoja kazivanja o potapanju skele:

Retko je bilo da Muslimani prelaze ovom skelom u Srbiju. Ovoga puta su  u redu cekala i dva Muslimana.Jedan od njih vec podosta star, povisok i pokrupan, sa fesom i belom ahmedijom (calmom od belog platna ) koja mu je obavijala plavu prosedu kosu,  ispod koje  proviruju dva mudra plava oka , na ledjima anterija, nosi benevrek ( pantalone sa turom), na grudima crveni dzemadan, sedi na velikom alatu sjajne osedlane koze. Ali nije sedeo  kao sto se to obicno cini, sa glavom okrenutom napred, nego sa ledjima okrenutim napred i glavom unatrag. Drzi citab i nesto premislja. Dizgine njegovog konja drzi jedan mladic Musliman, omanji ali vrlo snazan., velike glave ,siroka lica i snaznih vilica. i izbacenih jagodica.,drzi u ruci veliku boscu., na glavi mu civerica ( vrsta kape).

Jedan Srbin, mladic iz Gracanice koji se tu nadje prolazeci rece im obesno i zajedlijivo:" Vi Turci, vi ste ko suncokreti, vi se svakoj vlasti koja dodje priklanjate.Ko god da dodje, ajd Turci, ajd Austrijanci, ajd Madjari, ajd Rvati, vi ste uvek s' njima. A mi Srbi smo uvijek Srbi, nikome se ne klanjamo." Stariji Musliman ga pogleda mudro i prijateljski ,odaje vrlo odmerenu i razumnu osobu , tapsuci ga po ramenu  mu rece smireno:" Aferim dragi prijatelju, imas pravo, ali treba znati sto je tako.Mi Muslimani Bosnjaci, mi smo ti manjina, bolan ukoliko se ne prilagodjavamo i ne budemo dobri sa svima , mi bi nestali, to cinimo da prezivimo".

Mladji Musliman se nervozno poce da meskolji ,ocigledno  je  ljut, oci mu sevaju :" A vi  nevernici, kauri, ko ste vi, pogledajte kakvi ste crni , ko Cigani ste. A mi agarjani  pogledaj kako smo lijepi i bijeli , plavi".

Stariji potapsa po ledjima mladica Srbina, smeskajuci se prijateljski :"Smiri se mladicu.Tu kazes da smo mi Turci, grijesis mi nismo Turci, mi smo samo Muslimani Bosnjaci, nase poreklo je isto ko i Srba. To znaci da smo i mi ko i Srbi mesavina svijeh rasa sa ovih prostora koje su  se pomesale sa Slovenima kada su dosli, a zatim i sa svim stranim zavojevacima koji  su ovude prolazili, pa i sa Turcima.Mi smo Sloveni, ali smo izmesani i sa drugima, ko i Srbi pravoslavci. " Stari Musliman predahnu, zapali stoicki lulu, pa nastavi:"Iso sam 1935 g. na cabu  u Meku,  i o tome diskutovo sa mnogijem dervisima, iz cijelog svijeta, ucenijem ljudima, gledali u citabe, oni to isto zbore." Stari Musliman opet malo zastada, povuce dim lule i osmehnu se zadovoljno , onda nastavi gledajuci kako splavovi skoro zavrsavaju svoj prolazak:"Moji preci su dosli u Slapasnicu tu  u Bosni 1845 godine iz Sokola, ovdje u Srbiji, iz  Postijenja, moj pokojni djed je nasao na nasem tavanu ikonu Svetog Nikola, mi smo bili ba Srbi koji su se poturcili, to je bio nas svijetac i nasa slava. Mi smo jedan narod bolan"

Mladji Musliman se nije lako smirivao:" Znamo mi vas nevernike dobro, bezbeli mi agarjani smo uvijek bili izdati i napadani od vas ,dzehenem vas odnijo,  i to od pamtivjeka"

Vece je padalo, skoro da pocinje tama noci koja se priblizava. Sa Drine je u talasima nailazio svez, prohladan, a s, vremena na vreme hladan vazduh, prolaziili su poslednji splavovi. Ljudi su bili sve nervozniji, uvijali se u haljitke da se zgreju, stoka je mukala, oni odozgo sa puta su  navaljivali i kretali sa svojim zapregama i vikali  da im se dozvoli  da se ukrcaju i da krenu u Bosnu preko reke. Mika zavika iz sveg glasa:"Ne, ne moze".

Zagraja gomila i vise glasova:" Zasto ne mere, pada noc, okasnicemo, necemo stici, necemo da zanocimo vodje,ajmo braco dolikane". Rulja je bila vrlo nervozna, pokrenu se ka deregliji, odgurnuse Miku  i navalise u neredu  trkom, svi se sjurise kao lavina u skelu. Odgurivajuci seize , nekoliko mladjih Bosanaca uze motke i vesla .Mika  ipak skoci  u poslednjem momentu na skelu uzvikujuci:"Ljudi podavicemo se, stanite, nemojte za ime Boga".

Dereglija je bila preopterecena, odgurnuta motkama je krenula ka Bosni, matica ponese skelu, sve brze je klizila velikom brzaku koji juri kao sumanut sredinom reke. Prestrasen i krajnje zabrinut Mika vide   zaprepascen i uzasnut da se velika sajla zavezana za drvo ispod njegove kuce polako razvezuje, zatim su pocela da pucaju vlakna velike sajle iznad glava. Odmah zatim se cu vrlo jak prasak, sajla preko reke puce i pade u vodu. Dereglija poneta maticom poce odmah da se okrece oko svoje ose, bujica i vrtlozi Drine je ponesose.. Sa svih strana su se culi uzvici "Upomoc" ,mukanje goveda, stoka i ljudi u panici jurnuse na jedan kraj dereglije, gde su mislili da je sigurnije, sto je stvorilo neravnotezu i preteglo deregliju na tu stranu.

Iznenada skela se prevrnu i pokri vecinu putnika i stocnih zaprega. Neki od njih su se spasavali plivajuci u ledenoj vodi Drine, a Drina je hladna i u julu, pogodna je za kupanje  tek u avgustu posle letnjih vrucina ,tada  je bila ledena; neki su trazili spas hvatajuci se za prevrnutu skelu, ili hvatajuci daske, potopljena konjska i volovska kola, neki su jednostvano plivali. Dolina Drine je odjekivala  od povika za pomoc i mukanja goveda. Na ledenoj  velikoj reci prepunoj vrtloga i brzaka se vodila velika borba za prezivljavanje. Neki su zgrabili mali camac i poceli da se penju na njega, camac se prevrte. Oni nastavise niz Drinu drzeci se za njega i svo  vreme jaucuci "Upomoc"."Pomagajte braco". Mika  je se drzao za jednu veliku dasku koja ga je vukla niz Drinu ka Zvorniku, stalno uzvikujuci :" Ajoj, ajoj , pomazite ljudi". Spasli su ga  nekoliko  kilometara nize kod Panovica gaja. Stari Musliman drzeci se  za rep svoga konja se spasavao priblizavajuci se obali Bosne, svuko anteriju, mladi se nije nigde video, Drina nosi njegovu kapu civericu, kao neki list, ili deciju ladjicu napravljenu od lista hartije."

Toga dana se udavilo vise ljudi. Mika  se spasao , nizvodno u Crnci ga iz ledene matice izvukao neki Brkic,.

-Cetrnaesti april  1941 godine- Nemacka okupacija

Danas smo se vratili iz bezanije ,bili smo izbegli  u Postinje, gde su nas prihvatili rodjaci  Simici,  baba Vida sestra dede Velizara. je udata u Simicima. ( *Za vreme Drugog svetskog rata nemacka vojska nije zalazila  u planinska sela, vecina stanovnika ovog dela Srbije nije nikad za celo vreme rata videla  nemacke vojnike). Nisu svi  izbegli, nekoliko starijih ,ili nemocnih rodjaka je ostalo kod kuca. Neki kazu da jugoslovenska vojska nije ni pruzala iole ozbiljniji  otpor, drugi opet tvrde da je bilo  zestokih borbi, ali da su Nemci  bili  nadmocniji u naoruzanju i tehnici. Kod Kucevackog sokaka je ,tako neki rekose,  poginulo nekoliko   vojnika., jedni tvrde da su to nasi vojnici. "Ama nemoj, vidijo ja svoji ocima, bilo je i ubijenih Nemaca "-,prica dedi jedan stariji covek komsija. Prema kazivanjima ocevidaca ,nasa vojska se povlacila ka jugu u rasulu , bacajuci oruzje, neki vojnici su bezali u brda.da se vrate svojim kucama, ili jednostavno da se pridruze pobunjenicima.

"Peta kolona je za sve kriva"rece Deda oporim sumornim glasom, potiskujuci postidjenost "Srbi su  najbolji vojnici na svetu, ali sta to vredi, prevarise nas, izdase". Deda nam svima uliva poverenje i nadu , uprkos munjevite nemacke pobede nije izgubio samopouzdanje.

Oni koji su ostali kazu da je kada se sve  smirilo,  kroz selo je projurila nemacka jedinica na motorciklima , napred je isao stojeci u kupoli motorcikla sa tri sedista nemacki oficir, podrzavan od dva suvozaca, plava ljudina,  drskog i preteceg izraza lica, sa revolverom u visoko podignutoj ruci. Ali , kazu, da nije bilo pucnajve, niti pretnji.. "Zaplasivanje" prosto se obrecnu Krsman.lukavo se smeskajuci.

U Uzovnici je ustvari  jos uvek jedna vrsta bezvlasca, mada vise nema ni jugoslovenske vojske, niti bilo koje druge vojske, sem nemacke. Ali nema nigde nemackih vojnika, oni  su takoreci nevidljivi. "Verovatno su u Ljuboviji, gde ce ovde u selu"- zuri deda na  put da vidi da li se tamo nesto desava. Ipak, sve  je neobicno mirno, ljudi  se stojicki mire sa nemackom pobedom, i postepeno se vracaju uobicajenim svakodnevnim obavezama, ocekujuci sa zebnjom dalji razvoj situacije."Ne moze se iz svoje koze"-natmureno rece deda Milutin. ( mladji brat  dede Velizara). Srbi su oduvek vrlo hrabar i ponosit narod, ali su takodje poznati po svojoj fizickoj snazi, i po urodjenoj otresitosti. Stanovnici Uzovnice nisu obeshrabreni, vise je prisutno napeto  iscekivanje sta ce se dalje desavati.:"Ravnacemo se pa kako bude, neka nam Bog bude od pomoci"-prekrsti se tetka Pela Dusankina majka.

Krsman, sin dede Milutina  ,suvonjav momak od oko dvadesetak i malo vise  godina, se obrati veselo mami :" Zoro, idem kolima u Ljuboviju, da ga povedem " pokaza na mene," ne brini, sve je sigurno, konj je miran, vraticemo se brzo, dete treba da vidi i da pamti".Majka zabrinuta za jos nesredjenu situaciju se nerado slozi, ali ga posavetova:"  Vodi racuna o Bosni, put ide pored Drine, ko zna sta se tamo desava". " Ama ne, tamo je mirno, juce je ovdje bio covjek otuda  i kaze  da nema nikakvih sukoba"-uporan je Krsman.

Prizor koji vidimo iz kola putujuci pet  kilometa dug put do Ljubovije, skoro stalno iznad Drine,  je nesto sto se ne moze nikada zaboraviti.Na putu, pored njega, na obliznjim poljanama i brezuljcima, svugde razbacani puske, mitraljezi, topovi, bajoneti, oruzje, metci, vojnicke cuture, zavoji, biskviti, opasaci, kape i delovi odece, cokolade, gas maske; pored puta ili sa strane prevrnuti topovi ili vojna vozila;  ali nigde se ne vide ljudska tela, samo poneka  naduvena konjska lesina..Ovaj neobicni i tuzni prizor lici na hajku za nekim ko je bezao, neko ga je jurio a on je da bi se spasavao pred njim i olaksao teret koji mu je smetao da trci i da bezi,  sve sa sebe  bacao na zemlju ,svugde oko sebe, da umakne  razjarenim goniocima. To je ponizavajuce. Sta se tu moze, nasa hrabra vojska je zbog necega oslabila, prinudjena na takvo sramno povlacenje.. "Zavrsice se rat, Nemci ce otici, oterace ih"- potapsa me Krsman "dodju, pa odu, tako je bilo i onog rata"

Vracajuci se iz Ljubovije, zamolih Krsmana da zaustavi kola, sidjoh i pokupih sa puta jednu gas masku i metnuh je na lice, vrlo je zabavno.Polako kaskajuci konj vuce kola padinama brda Mikuljaka, koje se okomito spustaju u zapenusanu Drinu., nesto pre nego sto se recica Gracanica ulije u  Drinu. Konj iznenadno bez vidljivog razloga , poce da se propinje i rze. Krsman pritegnu snazno sebi dizgine, stade na noge, vice:"OOOO, OOO". Jedva ga nekako smiri, konj stade, kola se zatresose. Krsman glasno razmislja sta je razlog naglom uznemirenju konja? "Da nije jez, ili pas, ili vuk ne daj Boze"? Nista, gleda oko sebe.ispitivacki. Konj se opet njisteci prope, podize prednje noge uvis." Gledaj "uzviknu pobednicki Krsman uzbudjeno pokazujuci rukom ka Bosni. Iako je Drina siroka i bosanska obala daleko, spazismo  nesto vrlo neobicno, tamo daleko gde nas pogled dopire do bosanskih planina, koje  zelene i bujne  silaze okomito u malo polje prema Drini, prepoznasmo uzbudjeni da veliki medved   izlazi iz sume, vidi se cak odavde da je ogroman. Uputi se gegajuci  ka reci, iza njega cupkaju  dva mala medveda, da li su to  mecici , ili neki manji medvedi, ne znam, samo se svi troj dobrocudno teturaju pravo Drini kao seoski pijanci. Medved zagazi u reku i poce da pliva  ka Srbiji, medvedcici  se snebivaju.,zagaze oprezno u vodu, pa najednom ustuknu. Medved poce da se ljutito osvrce , mase im sapama kao ljudsko bice, poziva ih da krenu za njim. Oni se ukocili, ni da maknu. Najednom se mecka u vodi brzo okrenu obali, ka njima, dopliva do obale, zgrabi za noge  prvo jedno ,pa drugo, pa ih zavitla iz sve snage i baci vise metara u hladnu reku,  onda zapliva i ona, a oni  krenuse ka Srbiji za njom. Konj se jos vise uznemiri, Krsman uze uzde u svoje ruke, i povede ga sto moze brze ka Uscu, iza nas ostade medved sa dva medvedcica kako plivaju  ka Srbiji..

Dok smo isli kuci Krsman pokusava da mi objasni od kuda imena  "Krsman", "Krsmanovic". "Vrlo moguce od turske teci"krsmet" sto znaci "zla sudbina:" Znas, u staro doba su zene ovdje davale ruzna turska imena djeci ko" Mujo""Musa" da oceraju  zle bolesti.od male djece, djeca su cesto umirala.Tako i ja mislim da su tako dali ime "krsman""krsmet" , da oceraju zlo da ne dodje na njihovu djecu.".(Napomena:Krsman mi je o tome pricao vise  kasnije kada sam odrastao.Srbi iz ovoga kraja dobro znaju svoj rodoslov. Krsman mi je tako jednom prilikom kada sam vec bio poodrastao djak ispricao da nije tacno sto istoricari pricaju da je naziv varosice"Ljubovija"postao od imena rudara  Ljubovica, nego od naziva reke Ljubovidje koja prolazi kroz Ljuboviju."A mozda je i naziv reke Ljubovidja nastao od imena begova Ljubovica"-pitao sam ga   "Ne moze biti"odgovori tvrdoglavo Krsman"u crnogorskom Sandzaku kod Bijelog Polja ima rijeka koja se zove takodje Ljubovidja, a imena reka su starija od imena naseobina"-zavrsi ovaj naucnik seljak, geograf i etnolog..Etnicko poreklo azbukovacana je vecinom hercegovacko i crnogorsko)..

Saga o...icima-- Sesnaesti april 1941 godine-Udes nemackog kamiona

Tisinu aprilskog oblacnog, prohladnog i maglovitog jutra , dok rominja sipljiva jesenja kisica,  zapara  neki zvuk  nama nikada ranije poznat, podugacak, ali isprekidan.Taj zvuk je dolazio od jednog nemackog autobusa koji vidoh  kroz  zamagljena mokra okna sobe, prolazi  prilicno brzo putem ispod kuca, na njegovim stranama iscrtani krstovi crvene boje. Saznasmo odmah da je to  nemacki sanitet koji prevozi bolesne ili ranjene, a da nepoznati isprekidani zvuk znaci neku vrstu opasnosti., poziva u pomoc.Kod nas nema takav autobus. Nemacka je Evropa, vode racuna o bolesnicima-osetih da su Nemci iz bogatije drzave. Svi su odmah shvatili da se desilo nesto sto nije dobro.Ali jos nisu znali o cemu se radi..

Ubrzo se procu  da se nemacki kamion pun vojnika survao u duboki  kanjon ,sleteo u kamenito korito Gracanice, tu odmah blizu, kod deda Zarijine vodenice,  i da je bilo ranjenih i mrtvih. Uzovnicani su preplaseni,  pitaju se sa zebnjom koji je razlog pada kamiona u Gracanicu, neki su se plasili sabotaze , onda bi Nemci mogli sprovesti surovu odmazdu.

Dotrca Dusanka , opet sva zadihana, ima nesto vazno da nam saopsti, :"Greska sofera, niko to nije napravio". Laknu  svima.


Dvadeset prvi april  1941 godine-Lesinari lete sa planina na Drinu

Probudih se usred noci, nestrpljiv sam da svane, da sto pre idem sa drugovima na recicu Granacicu, tu blizu na Uscu, da hvatamo ribice u virovima..Kroz zavese se nazire mesecina, noc je svetla kao dan, cu se zavijanje psa Hidre, videh ga kako na sablaznoj mesecini zavija na mesec, dugo, tuzno, cudno, docarava divljinu, urvine i bespuca planine, vukove.

Ujutru dojuri Mica nasa rodjaka i iz daha rece:" U Brizanima  vam vuk opet odneo ovcu iz tora". Brizani su brdo iznad kuce gde deda i baba imaju tor sa ovcama. Deda odjuri  uzbrdo sa lovackom puskom u rukama, ide da vidi , u brzom hodu gura  fiseke sa mecima u pusku.

Topao i suncan dan za ovo doba godine. Idemo nas nekoliko vrsnjaka ka reci Gracanici, da tamo u virovima gledamo ribe i rakove,  stariji  ih hvataju rukama zavlaceci prste u korenje drveca u virovima. Ponesmo i jednu malu mrezu napravljenu od firange (  zavese).Nebo plavo, gore vrlo visoko mile krpe belicastih oblaka koje se krecu ka Bosni.

"Pogledajte" uzvikunu neko pokazujuci u nebo. Videsmo gore vrlo visoko u belicastim oblacima  kolonu neobicnih, vrlo velikih ptica, koja polako plovi kroz vazduh, kao neki spori avioni, kao jedrilice, seku necujno nebo i oblake. Lete ka Bosni i Drini, dolazeci od Sokolskih planina i od planine Medvednik.

Dve   povisoke naocite mladje zene razgovaraju   na Uscu ispred njihovih kuca,  Curica Neskovic i Milena Micic. Curicin muz je umro, ona je  u crnini, gleda u nebo iznenadjebnio:" Ajoj, ono su orlovi, dolaze iz Sokola samo kada stoka crkava, pa je Drina donosi, otkud sada kada nije bilo stocnih epidemija".

Navratismo po obicaju u vodenicu Zarije Nikolica na Gracanickoj reci, da se izmerimo. Ima dva sina koji se zovu kao moj brat i ja, i cerku .Uvek nas prime sa radoscu i ljubaznoscu.


-Dvadeset drugi april 1941 godine.-Drina nosi leseve.

Kroz ozelenele grane drveca se nazire osuncana iskricava povrsina reke, kao neki mali pozar. Doskora je Drina bila vidljiva sa puta i od nase kuce, sada je potpuno zaklonjena,  jer su grane drveca olistale, i zaklonile reku od pogleda..Ali se ponegde izmedju grana drveca povremeno ukaze velicanstvena reka sa brzacima i vrtlozima. Baba me vodi za ruku, pred nama usred Drine je ostrvo naspram zaseoka Krsmanovica, mnogo je blize Srbiji nego li Bosni ,mestani ga zovu " Krsmanovica Cagelj". Drina je  velika ,danas je mutna, pale negde uzvodno obilne kise, matica brzo nosi neka stabla, poredjana jedna  za drugim, izgledaju kao omanji pokraci trupci. Zatim iste takve predmete videh kako ih brza matica gura cagelju. Kada nam se ovi ploveci predmeti priblizise ,.prenerazen  prepoznah da su to lesevi ljudi i zena. A onda se trgnuh usplahiren, na obali Cagelja videh  nasukan les jedne zene srednjih godina, u varoskom odelu, sav naduven od vode.

"Tako je bilo i onog rata"-baba me povuce da ne gledam. Ja se odmah setih  zasto su orlovi leteli od  planina ka Drini- da jedu ljudske leseve.
Poceo je rat na Drini jos jednom, kao toliko puta ranije.

Saga o..icima, -.Prvi maj- 1941 g.-.Ideoloska nadmetanja i propagande.

Amerika i Engleska
Bice zemlja proleterska (Partizanska pesma).

Drinu vole svi koji pored nje zive, ali narocito deca. Drina je lepa, ali je i korisna. Seljaci na njoj poje stoku, peru rublje, kisele kudelju (konoplju,), sluzi im ponekad ( mada redje) kao saobracajnica, ili u njoj love ribu kosevima , kupaju se u njenim brzacima; poneki seku drvece pored reke koje nikome ne pripada. Drina je  opevana u legendama, kako od pravoslavnih tako i od muslimana. Jos su je Turci obozavali, jer ih je tako potsecala na slicnu krivudavu reku Meander u Turskoj. Bosanski  Muslimani  gaje vekovima  ovaj kult ljubavi prema Drini , ona je za njih  sudbina,  imali su obicaj da kazu sa istocnjackim stoicizmom i fatalizmom:"Koliko je vode proslo Drinom i koliko ce jos proci".A za Srbe je Drina uvek bila vrsta svete reke, kao sto je za Induse Gang, reka koja spaja, ili deli, oduvek oznacava njihove nade, pobede i poraze.

Nekoliko decaka i devojcica stoji na obali reke i uziva u posmatranju riba koje se pomaljaju iz prozirnih plavicastih dubina. Sa nama su  stariji rodjaci Dragoljub ( sin dede Milutina)  i Milic (sin cika Jove i tetke Pele, Jovin otac Simeun je brat dede Velizara, Milic je brat one Dusanke koja nas je odvela kod dede Mike da  slusamo radijo.).Zabavljamo se, uzviknemo glasno"Hej", isti glas nam se vrati sa druge strane reke. Stariji brat rece:"To je eho, odjek". Iz Bosne, tamo  iz maglovite daljine dopre nesto kao  popevka,  uzvici, ili  jauci, razaznasmo reci, vise prkosne ,gnevne uzvike:"America cemerika".Bio je to bosanski Srbin koji je oplakivao gorku sudbinu i  po njemu neispunjene nade  od strane Amerike, koja nije pomogla jugoslovenskoj vojsci protiv Nemacke; cemu se onda nadala vecina Srba, za njih je Amerika oduvek simbol prijateljstva i podrske. Obicni ljudi nisu bili u stanju da shvate zavijutke velike svetske politike.

Kasno je popodne, posle toplog dana sunce se priblizava brdu, vec se oseca vecernja svezina sa Drine. U reku padaju insekti, koje odmah gutaju izgladnele ribe, to je  uzbudljiv prirodan prizor , ribe se snazno pracaknu, izlete uz glasan prasak visoko  iznad vode ,kao opruge ,  pokazujuci svoju elegentnu  siluetu i beli stomak. To je  radostan susret sa autenticnom prirodom i njenom svezinom i zivotnoscu. Povrsinom reke nesto zapara u vise pravaca,  vrlo brzo se priblizava obali,  odmah zatim na pesak tacno medju nas  izlete citav roj manjih ,ali i povecih riba, pokusavajuci tako da se spasu od  vecih riba koje su jurile da ih progutaju, pocese da se besno pracakaju na kopnu.Deca  iznenadjena i odusevljena se bacise na tlo da ih hvataju.,glasno se smejuci.

U potrazi za novim uzbudjenjima pomerismo se stotinak metara uzvodno ispod groblja Krsmanovica, gde se odvaja  rukavac Drine koga zovu otoka, i koji  pase  Krsmanovica cagelj,  ovde obala postaje naglo stenovita. Reka postade malo uza , moze se videti  izbliza pomalo uzdignuta bosanska obala,. u travi u hladu onize vrbe ,klanja na kolenima musliman, saginje se prema Istoku, prema nama, kada god bi se sagnuo iza njegovog tela su se nazrela dve pete cevanice i  stopala, koje su se kada god bi se sageo, sto je cinio cesto, uvek kao nepokretni predmeti slagale na njegovom telu.

Ovde je voda  izuzetno duboka,  vidljivost dobra,  stene obrasle algama, puzicima i skoljkama, se gube u dalekim zelenkastim i plavicastim beskrajnim dubinama, od kojih nas  hvata nesvestica. Vidi se mnogo riba, malih na povrsini ,ali sve vecih u dubini. Kao munja se  iz dubine pomoli   jedna ogromna riba., iznenada doplovi svom duzinom prema nama, zastade, za momenat se ukoci. Gledamo je iz blizine, kakvo uzbudjenje.Ova riba je ogromna kao covek, kao ajkula, koju sam zapamtio iz Sveznanja. Istog momenta nestade..

Uzbudjeni ovom ogromnom ribom koju smo videli, brat i ja veselo prepricavamo dogadjaj odlazeci  kuci kroz travu i sibljak obale reke.Dragoljub i Mlic izadjose na put, odose zivo svojim poslovima.

Banusmo pred dva mladica, sede na travi pored vode u hladovini vrbe u miru i tisini, koju prekida  samo sum reke i gukanje grlica.Kada nas videse ustadose obadvojica. Jedan je srednjeg rasta i dezmekast, izuzetno crne kose , ociju i tena, a drugi nesto visi i vitkiji, ali potpuno  zuto-plave kose, zelenih ociju i belog tena. Znamo ih, oni su bliski rodjaci.

"Hej mali, jesi li za Monarhiju  ili za Republiku"-pridje mi  crnomanjsti prijateljski ,stezuci mi jako ruku, kao da sam odrastao covek. "Hajde reci ljudino"? " Za Monarhiju" odgovorih  brze bolje,  jer me je boleo stisak, i zbog toga sto je upotrebio upravo tu rec na prvom mestu. On me gleda pronicljivo, strogo ali prijateljski ,  smeska se i prijateljski me  tapse po ramenima..

Nastade  jedan razgovor, to su vise monolozi nego li dijalozi. Dva sagovornika se celo vreme otimaju  za rec, prekidaju  jedan drugoga, vidi  se da takoreci i ne slusaju jedan drugoga, nego svako samo ceka da otme rec od sagovornka.

Plavi nesto neraspolozen ,pomalo namrgodjen progovori:" Sta nam je monarhija ostavila i ucinila, upropastili su zemlju, gurnuli je u ruke Pete kolone, izdali, ovakve sramote nas narod nikad nije dozivijo, da nas Nemci pokore bez otpora za samo nekoliko dana. .I tvoj kralj" rece unoseci  se u lice svome sagovorniku" nas je napustio, odleteo je avionom iz Niksica za Englesku, nije stao na celo vojske da brani zemlju, sramno je pobego i odneo blago, on je izdajnik. Mi komunisti smo rekli svoje  27 marta, mi cemo stvoriti partizanski pokret i izgnati Nemce iz zemlje i zavesti drustvo jednakosti i slobode za sve. A ne kao sto je bilo  dosada vlast bogatasa i eksploatatora".

Crnomanjasti ga pogleda ispitivacki smisljajuci  odgovor, taman pocne,  ali ga ovaj drugi prekide, ne da mu rec. Na kraju ga monarhista ljutito presece ,prosto se izdra :" Kralj  je otisao iz zemlje, tacno je, a sta je mogo da radi, daleko vece drzave  su kapitulirale, otso je da organizuje otpor, ostali su njegovi ljudi da se bore , oni nisu kapitulirali, to su cetnici Jezdimira Dangica naseg coveka ovde iz Bratunca, koji je bio Sef obezbedjenja na dvoru Kralja Petra, on  je ostao sa svojim vojnicima  po dogovoru sa Kraljem , kome je na rastanku polozio zakletvu da ce se boriti "za Kralja i Otadzbinu, za Krst casni i Slobodu zlatnu". I oni su nastavili borbe tu u Istocnoj  Bosni i sada se bore, oni su vec poceli otpor Nemcima, brane Srbe u Bosni od  ustasa, a dje  ste vi komunisti .Znas onu narodnu-um caruje snaga klade valja, Nemce cemo pobediti i razumom  i snagom, ne samo snagom.Vi  komunisti  ste usijane glave, treba se smiriti i dobro razmislliti"

Republikanac mu opet upade u rec  ,ovoga puta malo pomirljivo :" Znas M., tek ces videti sta ce se desiti, nasi se vec pripremaju, razradjuju se planovi napada  na Nemce i Nedicevce, vrlo brzo cemo biti vrlo brojni i imacemo oruzje koje vec otimamo od neprijatelja.,  imacemo nasu slobodnu teritoriju ovde.To nisu usijane glave, to su odlucnost i hrabrost, cetnici samo mudruju i planduju, a niste nece da preduzmu".

"Dobro, dobro rodjo... " ote mu rec monarhista "partizani i cetnici treba da saradjuju i da se zajednicki bore protiv okupatora a ne da se prepiru , ti i ja smo najbliza  svojta , umesto svadja bolje budimo prijatelji i saradjujmo"

"Slazem se " uze rec opet   R.... ali opet poce svadljivo:" Vi monarhisti i cetnici, vi ste za paktiranje sa Nemcima, za taktiziranja, za diplomatiju, to je pogresno, Nemce treba udariti sa svih strana i tako blokirati njihove snage na Balkanu i pomoci savezn icima da se sa njima obracunaju".

Zacu se brektanje motora, nekoliko desetina metara iznad njih, prodje nekoliko nemackih vojnika na motorciklima, u svakom po trojica. Oni se brzo povukose reci , sakrise se iza granja drveca koja su padale u brzak..

Kada motorizovana kolona prodje, plavi nastavi :"Hitler  ce vrlo brzo napasti SSSR, treba njegove snage ovde blokirati da bi Crvena Armija lakse pobedila.Vi cetnici ste spori, niste prakticni, vi ste idealisti, mi komunisti smo  izvanredno organizovani, cetnici su nedisciplinovani, pustaju  brade, zapatice vam se vaske.Evo ovde u selu je rudnik Veliki Majdan, Englezi su bili vlasnici,  hoce da nam ga uzmu. Evo im ga na. "pokaza rukom "Sve cemo nacionalizovati kada pobedimo"

Crnomanjasti  se nasmeja pobednicki obracajuci  se mome starijem bratu i meni :" Znate li vi momci sta znaci rec TITO.
To znaci: Tajna
               Idealna       
               Teroristicka
               Organizacija

Mi smo vrlo uzbudjeni ovim politickim nadmudrivanjima dva tako vazna rodjaka, ali sasvim drugacijih  politickih opredeljenja..

"Tito je sef subverzivne komunistice teroristicke organizacije koji zeli da ovde osvoji potpunu vlast"-nastavi M...

Ponovo razgovor pocinje da se pretvara u malu svadju:" Slusaj M.... mi hocemo da proteramo Nemce i da stvorimo drustvo jednakosti i pravde za sve, niko ne moze ni od koga biti eksploatisan".

"To si ti R.... naucio u Sapcu od komunistickih agitatora koji tako indoktriniraju  balavce, da zavodite naivne.A vi sami ste usijane glave, tesko li se narodu koga povede spona nezrelih i pregrejanih"-vec ljutito rece M....

."A sta si   ti naucio ovde u selu, samo da kopas, da znas vise ti bi nam se pridruzio.Ja sam vec pridobio nekoliko uzovnicana , koji ce ubrzo da postanu partizani. A koliko vas cetnika ima ovde? Organizujemo vec kusreve za opismenjavanje. ,radionice, ucimo  ljude zanatima"

. "To je demagogija i laz R......, time samo vi komunisti hocete   da agitujete i  pridobijate simaptizere. Na tim vasim kursevima izazivate decu protiv roditelja, zahtevate da omladinci  pricaju  sta govore njihovi  ocevi i majke, trazite da zene potkazuju  svoje muzeve. Vi se borite protiv Boga, zabranjujete ljudima da idu u Crkvu i da se mole Bogu. Kada sam bio skoro u Bastavu (*susedno selo) jedna partizanka tamo organizovala sekciju AFZ (*Anti fasisticki front zena) pope ti se ona  na sto , razdrlji se, zadigla suknju iznad cizama sa visokim petama, dize nogu na klupu  i zapeva iz sve snage:

Ja sam Anka partizanka
Nosim kapu sa tri roga
Vodim cetu protiv Boga.

Sta cete komunisti napraviti od nasih zena, da budu raskalasne i da napuste svoje muzeve,  rasturiti cete nase  vamilije, i to su vec poceli  da rade.Mnogi kada  to vidjese ne daju vise zenama da idu na te vase sastanke. Nagonite brata na sestru , sram vas bilo"

Oba pocese da se ljute.,sevaju ljutito belilom beonjaca.,spremaju nove medjusobne kritike. Najednom levicar rece nervozno i ljutito,   desnicaru:" Ti si dobar govorac........".Desnicar sav crven od besa mu odgovori kao iz topa:"Ta ti dobra recenica......... ".

Onda zastadose. Pogledase se smirenije. Kao da nije nista bilo ,rukovase se pomirljivo, skoro prijateljski, uz rec UZDRAVLJE. Odose svako svojim poslom.

( * Ova dva najbliza rodjaka su kasnije postali krvavi suceljeni politicki rivali i neprijatelji)

Saga o icima-- Sesti maj 1941 g.- Politicka opredeljenja naseg dede

Deda voli  da strasno diskutuje o politici, uostalom kao  vecina Uzovnicana. Bio je u Kraljevini Jugoslaviji opozicija,  clan Seljacke demokratske stranke. Tada su  na vlasti  bili radikali. Spomenuo je nekoliko puta , da su ga radikalske vodje ostro napale na politickom skupu u Ljuboviji 1926  godine. Deda je bio zapazeni opozicionar, uznemireni radikali zaziruci od  lokalnog rivala, mu zapretise da njegov sin svrseni agronom Srednje poljoprivredne skole u Valjevu,  nece moci  nigde da dobije posao u blizini, da ce po kazni biti premestan u daleka mesta.

Nas otac je posle vojske i staza, dobio zaposlenje 1930 g, u dalekom Presevu na granici sa Makedonijom., kao obican sluzbenik. Ali je ustvari vrlo brzo postao desna ruka direktoru Duvanske stanice,  ustvari rukovodio je svim poslovima,  jer je stvarni direktor bio politicar, i vreme i energiju je trosio  na politiku. Da bi zatim postao 1938  direktor Duvanske stanice u Velesu, Makedonija, i 1939 u Djevdejliji. Nasuprot dedi Velizaru, koji je bio ostrasceni opozicionar, nas otac nije bio clan ni jedne politicke stranke i politika ga nije nimalo interesovala..

Iako je deda vrlo religiozan i patrijarhalan , ipak  ima izvesne simpatije za neke levicarske ideje,  komunisticke argumente nije odmah odbijao. Naprotiv, sada  proucava poruke i monarhista i komunista, ceka da dobije vise podataka na osnovu kojih ce stvoriti stav zasnovan na  cinjenicama. Kaze da nikako nije dobro sto su komunisti  u savezu sa SSSR-om, Sovjetski savez je  lose vidjen .Deda ljutito rece:" Sovjeti, to ti je Staljin, Sibir, kolhozi, bezboznici"..Deda je srpski domacin, veruje u Boga, u svoj rad, i u svoju porodicu. Uprkos svega, deda se uzda u energicnu borbu Sovjetskog Saveza protiv Nemaca, mada sa rezervom i opreznoscu pred mogucom dvolicnoscu onih kojima je, po njemu, jedino stalo da osvoje vlast.

Kao i vecina domacina ovoga kraja, deda izuzetno mnogo zna o svojim porodicnim korenima. Krsmanovici  su dosli u 18  veku iz Istocne Bosne sa padina planine Romanije, od  Olova, prezivali se Banovici, naselise se  nedaleko odavde, u Osoju, u brdima nedaleko od gracanicke crkve. Bavili su se prevashodno rudarstvom, ali  i stocarstvom i zemljoradnjom. A na Romaniju su dosli iz Crne Gore, kao Banovici .Pobegose pred terorom Turaka :jednog vruceg letnjeg dana, svi su bili na njivama, kada su se vratili pred vece nadju ubijenog sina sesnaestogodisnjaka . Dosao Turcin subasa i zatrazio vode, decko mu je donese, bila je mlaka, razjaren obesni Turcin bez reci izvadi jatagan  i ubi ga na licu mesta. Banovici se dogovore da se osvete, u kasne vecernje sate napadnu tursku postaju , sve Turke poubijaju i popale im kuce. Da izbegnu osvetu ,  istu noc se iselise preko planinskih klanaca za Bosnu.

Deda i baba su imali devetoro dece, sva poumirala, samo prezive nas otac. Deda se cesto sa suzama seca svoga zlatokosog sina, koga je kao malo dete pokosila dizanterija. Njegova braca Milutin i Simeun su imali vise srece sa decom, iako su i njima cesto umirala  mala deca, njihove kuce i avlije su bile pune decije graje i smeha..

Deda je voleo da se seca proslosti.:"Evo doonde je dolazila voda" pokaza rukom  na kacaru ispod kuce, "to je bilo 1892 godine, bila najveca poplava koja se  pamti , pravi povodanj, Drina dodje dovde, do pred kucu, Drina je isla tamo sve do podnozja onih brda u Bosni, nekoliko kilometara, sve je nosila, kuce , drvece, balvane.Pokojni  otac Milic je stalno udaro stap u zemlju, sve dovde do kacare, mislili smo da je potop, Drina je stalno nadolazila. A onda  stap  pokaza da se voda vise ne penje, nastade slavlje."

Deda je cesto evocirao svoje uspomene  iz ratova..Zamagljenog pogleda  ,skoro suznih ociju prica:"U Solunu su sa nama bili nasi saveznici braca Vrancuzi, kada smo se vratili brodom iz Albanije . Video sam cete konjice, i oficira kako vicu :"Atasions( *attention ili attachons-na francuskom)".Gajio  je izuzetne  simpatije i ljubav prema Francuskoj  kao i vecina Srba u to vreme.Francuzi su pomogli Srbe da se oslobode strane okupacije, bili su nasi saveznici..

Djojo  se nije slagao sa preteranim simpatijama za Francuze i to  saopsti dedi:" Ti cica Velizare, i svi vi precerujete u vasim hvalama Francuza. U politici nema osecanja , nego postoje samo interesi. Oni su nas Srbe podrzavali u Prvom  svetskom ratu da se borimo protiv istih vojnih i politickih neprijatelja. A Srbi ispreli citave bajke".

Kum Vukic ,zilav, crnomanjast, se nasloni rukama na bradu::"A sta mislis Djojo o atentatu na Kralja Aleksandra u Marselju  1934 godine"? "Naseg kralja su ubile ustase i protivnici njegove jugoslovenske politike i ideje, sto je sprecio diktaturom jacanje komunista, .i to ubise ga upravo u Francuskoj"-ostro ce Djojo.sevajuci beonjacama.

Miso Ero je poznat u kraju po svojim salama, nema skupa u uzovnickoj kafani da se ne prepricava sta je "kazo Miso Ero".Na njegovom visokom posnaznom  telu  usadjena pokrupnija glava puna vrlo plave kose, u Uzovnici je pola sela plavokosih, ali ne kao on, za njega su govorili :"Plav ko Svabo"..Maska njegovog lica se umela menjati, od  dobrocudnog sereta, koga su ponekad  neki potsvesno sazaljevali, umeo je postati vrlo ostar na recima. i izazvati neciju ljutinu. Smesa ove dve krajnosti , sklonost sali i zabavljanju sagovornika, i ostroumnost njegovih opaski koje su ponekog  zacnule u srce, je  upravo cinila  neobicni sarm ovog zabavljaca uzovnickih sastajalista: kafane, slava, preslava, sela i prela, moba, zetava, kopanja, kupanja na Drini, vasara..Miso Ero smislja opasku, nestrpljiv prosto ote drugima rec iz usta:" Onog momenta kada je kralj  Aleksandar ubijen u Marselju  nedaleko odavle tu u  nasim Kremanima prorok Tarabic  uzviknu-Ubise kralja. Kako je to znao, to Kremansko prorocanstvo ti je  cudna stvar.."

"I znajte braco, tamo je poginuo nas kralj, i francuski ministar inostranih poslova," uzviknu kum Nenad Vasic

"A kralj je jedan, a ministara mozes naci drugih. Ubise kralja Aleksandra sto je sprecio komunizam, teli da nam ga utrape, da nas iznutra unistavaju ko Rusiju,  pokojni kralj je znao za jadac, ne da, zato ga ubise, ama to je namesteno, znali su oni tamo sve "-dodade znacajno Djojo Krsmanovic masuci rukama.

Deda uze rec da brani Francusku:" Djojo ne gresi dusu, ja sam vidijo svojim ocima kako su nas pomagali braca Vrancuzi u Grckoj"

.Djojo samo huknu ljutito odmahujuci rukom: " Joj Cica Velizare, da li  znas sta je bilo sa onima koji su presli Albaniju, prico  mi Tanasija Rakic, i drugi neki stari solunci, kada je izmucena srpska vojska prosla kroz zavejane gudure  Albanije gde je ostalo mrtvih 72.000 vojnika, ko zna koliko civila, izbi na more gladna, bolesni, jedva idu, umesto da ih saveznici Francuzi i  Italijani odmah ukrcaju na brodove, obuku, narane, napoje, lece, njima  skoro mrtvim ljudima  je naredjeno da idu jos 150 do 200 km kroz mocvare do Draca i Valone, samo tada srpska vojska izgubi ,moji ljudi,  jos 143.000 ljudi. Politika je vrlo cudna stvar i u njoj se snalaze strucnjaci, ostali  lutaju ko gluva stoka u magli".

Nastade graja, jedni se slazu sa Djojom, drugi ne.

Miso Ero ustade, graktavim glasom nadjaca sve:" Ama svako gleda sebe, svaka drzava gleda svoj interes"

" Vratimo se sadasnjem momentu, sta nas ceka, SSSR ulazi u rat, Amerika  i Engleska ce zaratiti jos vise, svugde u Evropi ce  poceti pokreti otpora..Ovde je vec sada takoreci bezvlasce, kakva  je to nemacka vlast kada ovde vrsljaju skoro javno i komunisti i cetnici. A da ne govorim gore u brdima."masuci glavom rece kum Velizar Kovacevic. Radislav i Zivko Tomic cute, nesto duboko premisljaju.....

"Dolaze teska vremena"- stavi ruke na sto kum Nenad Vasic. "Vala jes, tako je"-klimnu glavom kum Bogdan Kovacevic.

Djojo snazan i ostra pogeda, ustade prkosno, opet ljutito uze rec:" Ama iste one velike sile koje su nam radile o glavi u Prvom svetskom ratu, to cine i sada, nismo im dorasli, samo budala udari dva puta u  isti kamen , a mi to cinimo opet".

Miso Ero hoce da uzme rec, taman zausti, neko drugi mu otme.rec iz usta. Ustade ljutit , ode kuci

Deda Velizar cuti, otpijajuci  casicu  gleda popreko u Djoju :"Ja Djojo ne pricam ono sto pricaju drugi, nego sto sam vidijo mojim ocima, Vrancuzi su nasa braca, jasta, samo da si mogo vidjeti koliko su nas oporavili, uranili, obukli, naoruzali, pokojni brat Obren mi je prico kako su ih bili primili ko bracu u Vrancuskoj"

Djojo ga prekide skoro podsmesljivo:" Trebalo je cuti pokojnog Obrena, ali nije ziv, odnese ga jektika".

Kum Nenad Vasic samo slusa i gleda, premislja.

Zivko Tomic , snazna ljudina se nasmeja glasno:" Manite se ljudi corava posla, ko je jos imo vajde od politike".

Saga o..icima, -Deveti  maj 1941 g.-Poseta Dedi i Babi u Bratuncu, u Bosni-NDH, Nezavisna drzava Hrvatska.

Na putu ispod nase kuce stoje kola sa upregnutim snaznim konjem, sija mu se masna koza, jede zob  frkcuci, povremeno se propne nestrpljiv da krene. Krsman nas vozi u posetu dedi i babi u Bratunac. Od Ljubovije ka mostu  ide veliki sirok kaldrmisan put, kao u nekom velegradu, kao na filmu. Na mostu , na prelazu izmedju sada dve drzave, nema nikakvih problema, skoro niko nas nista ne zapita. Konj  zivo kaska ,odjekuju ritmicno kopite  po makadamu, stara kola se tresu, treba jos tri kilometra do  Bratunca, male istocnobosanske  kasabe; prodjosmo  pored nekadasnje austrijske kasarne , velike polusrusene  zgrade  pored puta, kroz polomljene nekadasnje  prozore  ulecu divlji golubovi i grlice u crnilo unutrasnjih napustenih prostorija, glasno leprsajuci krilima

Pored  nas prolazii ceta domobrana (* zvanicne vojske NDH), oficir  glasno i ostrasceno komanduje , marsiraju  drugacije od vojske Jugoslavije, suvise  masu rukama ,dizu noge visoko; to je  smesno,  zaklonih  se diskretno , i pomalo preplaseno iza ledja Krsmana, da ukrijem svoje nasmejano lice.Cujem po prvi put rec "satnik" (* vojni cin u domobranskoj vojski).

Pred nama se pojavise crveni krovovi Bratunca, jedan put se odvaja desno uzbrdo prema brdima,  racva se u vise pravaca  kao rogovi gorskog srndaca, po kome  u svoje planinske zaseoke zure zene sa boscama u rukama i na glavama ,u salvarama i dimijama,  poneke sa feredzama na licu. Vecina je otkrivena. Kroz drvece se naziru gore visoko minareta lokalne dzamije, vetar donosi u  talasima grleni poj hodze. Cu se u daljini setan zvon zvona. Zatim se  ukaza kupola pravoslavne crkve.

Prolaze svojim poslom pravoslavci,  muslimani.se vracaju sa dzume (klanjanja) u bratunackoj dzamiji. Muskarci muslimani nose fesove i benevreke, duge pantalone sa turom, u anterijama, na grudima se crvene dezemadani ko toke, neki su u mintamima ( dugacka muska haljina), zene  u dimijama, nose  svakojake bosce, dzezve od kafe, djerdjefe, medju njima na staki ramlje nekaki djuturum( bogalj) .Ispred njih  na alatu pokrivenom iramom  sedi ponosito hodza sa ahmedijom, calmom od belog platna.,drzi u ruci citab, pored njega muktar ( knez) kravicki ,i oni dervis Murat.

Pored puta  male i sicusne mislimanske kucice, kao da su od blata, mali prozori sa musepcima ( drvene guste resetke na muslimanskim kucama) koje  ukrivajue neku nama nepoznatu mracnu unutrasnjost kuce, neku veliku tajnu koja izaziva jezu. Nekoliko puta iz  ovakvih kucica izadjose iznenada  muslimanke , to su  mamine drugarice iz detinjstva, uzvikuju radosno njeno ime, placu od srece sto se ponovo susrecu, grle se  i ljube.sa njom.One nemaju  drugaciju boju lica, kose ili ociju od mame, nisu  manje ili vece od nje, ali ipak deluju strano samo zbog njihovih meni neobicnih postupaka.i izraza lica.  Kao da su neki narod sa neke druge planete. Oko nogu im se vrzmaju buljuci dece."Veliki evlad ( porod) ,po erameru ( volji) svevisnjeg  Alaha."rece mami njena skolska drugarica Evliha., placuci iskreno od srece sto je vidi. Pored mostica na recici poveca bara. Neki polugoli ljudi u blatu, u vodi do pojasa, jedan izadje drzi veliku teglu punu nekih dugackih debelih glista..Mama rece da su to pijavice, njima lece reumu i bolove u nogama. Pogledah coveka zavaljenog u u bari, uvukao se  blato, oko butine i na slabinama mu prionule dve povece crno-crvene pijavice, piju mu krv, tece u vodu tanak mlaz usirene tamno crvene krvi. On se smeje blazeno. Da li pijavice zaista mogu da izlece? Zar bara nije prljava, dobice neku infekciju, trovanje?

Udjosmo u glavnu ulicu u Bratuncu ,koju cini red prodavnica i zanatskih radnji, a ima i podosta velikih glomaznih cetvrtastih administrativnih zgrada na nekoliko spratova, ostalih iz vremena Austrougarske. Ove velike smirene zgrade daju osecaj bogatstva, bericeta, u isto vreme potsecaju na neka prohujala vremena pobedjenih mocnih drzava, vracaju u neciju slavnu proslost. Mama gledajuci ove uredne velike zgrade govori Krsmanu, nadjacavajuci buku tockova kola , drmusanje joj stalno prekida glas :"Nije bilo sve lose u Austrougarskoj,  bilo je i dobrih stvari".Svugde nas srecu sretni i prijateljski  nastrojeni ljudi i zene,  pozdravljaju nas. Roditelji majke su bogati i ugledni ljudi. Iako je rat, medjuljudski i medjunacionalni odnosi  jos nisu poremeceni

Kola kretose udesno prema recici  koja  tece iz obliznje planine  u Drinu, priblizavamo se pravo pred kucu maminih roditelja.

Kuca deda Vase i babe Save je povelika, sa prizemljem i spratom, beli nedavno okreceni zidovi, krov se crveni, svetle zelenoobojeni prozori. Dvorista je veliko i travnato, ogradjeno niskom drvenom ogradom, (da ne moze da pobegne stoka spremna za stocne vasare), naziru se velike stale, ambari, magaze, citavo bogatstvo.Na iskrajku dvorista veliko drvece, iza njega skoro u nedogled se prostiru deda Vasine njive. Penjemo se uz vrlo strme drvene stepenice na sprat gde stanuju baka i ded , prizemlje su izdali pod kiriju, stepenice skripe. Neka zena zavika iznad nas, prepoznasmo baku Savu na drvenom tremu iznad nas ,kao da se popela na drvo.Sva je presretna.sto dolazimo u goste. Ona je pomalo pogurena, u crnini.je.Na zeleznickoj stanici u Visegradu je poginula njena sestra Jela sa dve cerke, ubise ih nemacke bombe. Place grleci cerku i unuke. Njen brat Mirko Beatovic trgovacki predstavnik fabrike "Bata" u Beogradu, je mobilisan kao rezervni oficir jugoslovenske vojske, ne javlja se. Nema nikakvih vesti ni od brace:  Boze Beatovica  jednog od direktora Fabrike"Bata"u Borovu, Ranka Beatovica trgovackog  predstavnika fabrike Borovo, koji je ziveo sa porodicom u Visokom kod Sarajeva,  i od brata  Drage Beatovica , sluzbenika  koji je ziveo u Sapcu. Nije jos dobila pouzdanije vesti od sestara. Potpuno je neizvesna sudbina i drugih njenih srodnika razasutih sirom zemlje. Stize jedna dobra vest, cerka Mira koja zivi  su muzom trgovcom Ostojom u Beogradu, je prezivele bombardovanje bez  povreda. Zabrinut je i deda Vaso za svoje srodnike, od kojih jos nije dobio skoro nikakvih vesti.

Uprkos rata, u Bratuncu se ne vide neke znacajnije promene, zivot tece svojim tokom, odvija se koliko-toliko normalno. Ali se u vazduhu oseca neka nejasna   napetost, Pravoslavci i Muslimani se u prolazu zagledaju sa nepoverenjem, rat moze doneti svasta, oni imaju vekovna iskustva, svi su oprezni, iscekuju sta ce biti dalje.

"Dodjite ovamo"-zbog necega se neocekivano razveseli baka Sava. Grleci , uvede nas u veliku odaju , zacudi nas vrlo neobican prizor. Pod  velike sobe zatrpan  novcanicama. To je novac Kraljevine  Jugoslavije  koji je zamenjen novim, ne vredi vise nista, to su sada najobicnije hartije-ukratko nam objasni baka Sava..Pitam se, zasto je deda Vaso radio godinama, sada sve postade bezvredno, ko ce mu to nadoknad iti? Valjda ce se to desiti kad prodje rat. Baka nam rece da mozemo da  trcimo po novcanicama. Gazimo do kolena po obezvredjenim novcanicama, valjamo se po njima. Strepimo da se ne pojavi deda Vaso, od njega se svi plase. Kroz prozor se cuje rastegnuta pesma, tako poju pravoslavci, rastezu "I ojojoj" ,izgleda da su pijani. Baka Sava  otvori vrata , nagrnu  iz druge sobe muzika sa radija, pevacica Muslimanka peva vrlo osecajno divnu sevdalinku "Kad ja podjoh na Bembasu", baka nadvlada glasove :"Nema Vase , igrajte se, javicu vam kada naidje". Stoji pred sobom da nam kaze kada naidje strogi deda Vaso.

Deda Vaso  je poznat po svojoj otresitosti, izuzetno je pravican, ali  je vrlo strog strog , vrlo malo prica, ali ono sto kaze je  dobro promisljeno. Kada je  u prostoriji, vlada skoro apsolutna tisina, svi sapcu, tiho i kratko izgovore samo ono sto treba, sto je promisljeno. Kada  deda Vaso prodaje  stoku na vasarima, njegove reci su  malobrojne ,ali prave, pogadjaju  odlucne motive kupaca, ili prodavaca, vazi za izvanrednog trgovca.stokom. On je cuveni Vaso Dzambas.

Brak dede Vase Popovica i  Savke Beatovic, je povezao dve mocne porodice sa jakom patriotskom tradicijom , sa duboko usadjenim kultom ucenja, rada, najvisih duhovnih i moralnih vrednosti. Porodica deda Vase Popovica vrlo bogatog trgovca stokom,  je vekovima davala ucene i postovane  pravoslavne svestenike, kao takva je predodredjena da igra znacajnu ulogu u Bratuncu i okolini. Deda Vasi je Bog dao nekoliko sinova i cerki, ima i unuke. On pravi velike planove za buducnost. Deda Vaso nije sanjalica, sto on zacrta ,to i ostvari. Ova porodica je uizuzetno uvazavana ,ali ima i zavidljivica. Bakini Beatovici iz Zanjevice kod Gackog su cuvena svestenicka porodica koja je vekovima bila na braniku vere i nacije u Hercegovini  i Crnoj gori.

Mamina sestra tetka Milena ,visoka kao i svi Popovici, privlacna svetlooka i svetlokosa devojka , nas izvede  da nam pokaze  obliznju recicu, da malo odahnemo od stroge discipline. To nije recica, to je vise poveci potok, leti ponekad skoro presusi, ali ume u prolece ili jesen da nadodje od kisa ili otopljenih snegova, ponekad se voda izlije i poplavi polje.Gledam radostan bistru brzu plitku vodu koja se presipa po kamencicima kao po nekim malim  stepenicama, u virovima stoje u mestu vide jata malih ribica, iz korena drveca duboko u viru izleti kao strelica poneka poveca riba,  rakovi sa pipcima i brkovima lenjo doplove do nekog kamena.

"Mehraba:"(Dobar dan ) rece mlad covek ulazeci u sobu, on je vrlo  snazne telesne konstrukcije, srednjeg  rasta, kestenjaste kose. Ne nosi fes, sem u narocitim prilikama, u gradskom je odelu, to je komsija Hakija , Musliman, koji u susedstvu zivi  sa brojnom porodicom.On  dedi pomaze u poslovima, dve porodice veze  iskreno prijateljstvo.Uz njega njegova supruga u dimijama, omanja, nasmejana  otresita, vitka ali snazna.zena, oci joj samo sevaju. Ona grleci mamu stalno ponavlja :" Joj moje Zore".Zene sedose, skuvase kafe, ispise, okretose da gledaju u solju. Hakija odnese korito.da njegova supruga kasnije zamesi testo za hleb.." Fildzan po fldzan, ode vakat" rece vragolasto Hakijina supruga, ustade i ode pozdravljajuci sve.veselo.

Baka Sava mi pruzi vodenicu za kafu ,poljubi me:"Odnesi , zaboravio  Hakija " tutnu mi  paketic  mlevene kafe,"Daj im kad dodjes, to je ona kuca preko puta" pokaza  kroz prozor. Mama stade pored prozora pokazujuci Hakijinu kucu:"Kazi im dobar dan i budi uctiv.,vrati se odmah kuci.Gledaj ispred sebe svugde gde ides".Baka Sava se trgnu, doseti se :" Pozuri, jos malo pa ce im biti aksam ( vecernja molitva)".Kuca Hakije je vrlo tajanstvena , izaziva u meni neko nepoverenje, skoro da ulazim u dvoriste sa bojaznoscu, kao da je njihova kuca opasana, zaklonjena od spoljnih pogleda nekim neprimetnim  visokim zidovima, prozori su prosto  zakovani nekim drvenim resetkama koje zaklanjaju mrak unutra, neke zene se tamo ukrile, uvile, vire, tako mi se cini, neki cardaci, tamo iza njih je za mene neki nepoznati, skoro zabranjeni prostor. Zenska celjad  su  takoreci nevidljiva. Decaci se igraju u avliji neke igre jahanja jedni na druge, zovu to"andzais",ko u Uzovnici sto igraju "trule kobile". Ali me ne zovu veselo kao deca u Uzovnici da im se pridruzim..Hakija mi  zahvali, pomilovao me po kosi, rece"Aferim", njegova supruga se nasmeja : "Bezbeli, ovo je  Zorin srednji  sin, mnogo lici na Zoru".Svi su  vrlo ljubazni, vratih se kuci odmah. ( Napomena: Kasnije vremenom i godinama sam uvideo da je to neobicno prijateljstvo, koliko su se Hakija i njegova supruga  druzili sa porodicom majke, toliko to nije bio slucaj nas i njihove dece.Ali su se braca i sestre moje majke  druzili  sa Hakijinom decom.)

Mama se razveseli, smejuci se isprica kako je jedan od njenih Beatovica, naocit i otresit Hercegovac, bio nemaran u oblacenju, privedu ga zbog necega srebrenicki austrougarski zandari , neki Dane i Mane,   misleci da je on skitnica Onda ga puste potsmehujuci mu se, sta ce drugo.Kada je bila velika Svetosavska zabava obicno nemarni Beatovic se pojavi odeven u novom odelu, po poslednjoj beckoj modi, lakovane cipele na nogama, svi ga gledaju zadivljeni. Sedi on dostojanstveno pored  kotarskog predstojnika u Srebrenici, postidjeni panduri zure u njega  sa strahopostovanjem. Raspolozena tetka. Milena isprica jednu novu salu: neki tunjavko imao u Srebrenici lepuskastu zenu, ali sklonu vanbracnim izletima..Tunjavku to kazu ,on pomirljivo prozbori :" Zar opet".

Dedina kafana je u glavnoj ulici ispred  dzamija, na njoj pri vrhu  visoko nebu pod oblake bratunacki  hodza klanja i peva, vetar nosi  njegove reci na nerazumljivom  jeziku. Uzivam u dzamiji i hodzi koji stoji gore visoko i klanja se. Video sam dzamije i u Makedonij, ali nikad nisam bio tako blizu kao sada."Kako se penje tako visoko"-upitah veselo postarijeg Muslimana , lukavog izraza lica, koji  sedi za istim stolom sa svojim prijateljem  i celo vreme  prijateljski  razgovara sa nama."Imaju ba stepenice koje idu u krug kroz minaret"-objasni on osmehujuci se radosno. "Sta kaze"-upitah."Kaze Alah akbar, to ti  je na arapskom"-pomilova me po kosi: "Sta ces biti kada porastes"-upita me on smejuci se glasno i izgovarajuci moje ime i tapsuci me po ramenu. Vec sam navikao da me to pitaju, da bih mu ucinio zadovoljstvo, saleci se rekoh mu veselo se osmehujuci :"Bicu odza". "Pogledaj njegov  potiljak, ovaj mali ce biti pravi efendija (naucnik)" nasmeja se grohotom  prigrlivsi me blago uz sebe. Sa nama za stolom sede dva pokrupnija Pravoslavca sa velikim vec prosedim brkovima, jedan je iz Boljevica, a drugi iz Konjevica. Zagrlili se, sastavili glave, pevaju iz sveg glasa, sve odzvanja ,na kraju zavijaju:"  I ojojooj".Nesto se sporeckase,  shvatih da se koskaju oko pesme. Ispade da bas ne pevaju na isti nacin..Cuh da je onaj iz Konjevica iz kraja koji nazivaju Ludmer a ovaj drugi iz Boljevice iz kraja koji nazivaju Osat. Kaze Osacaninu  Ludmerac:"Vi Osacani ste rogonje, mi ljuti Ludmerci"..Pitam baku Savu kod kuce zasto Osacane zovu rogonjama,."Jer se u Osatu nosi takva odeca, marame, kape, ko rogovi".

Zatim odosmo preko puta, do nekadasnjeg ducana dede Vase. Prodavac je musliman  Salcin. Tu je ranije bilo svega i svacega, sveca, duvana, soli, secera, tekstila, svakojakih zanatskih  predmeta. Sada na cepenku videh po prvi put sveznjeve raznobojnih biceva.

Vracajuci se sa recice sutradan pored Hakijine kuce, videsmo u dvoristu postavljen sto, stolice, dvoriste sija od cistoce, sede deda Vaso ,Hakija, i jedan stariji gospodin u muslimanskoj odeci. "To je  bratunacki  hodza".-rece tetka Milena..Ne mogu da odvojim oci od njega, sasvim bele kose, neobicno smirenog plemenitog i mudrog lica. Mudrac, zavrsio neke velike skole-pomislih.

Razgovaraju:
Hodza:"Alah Svevisnji da nas zastiti da ne dodje do medjusobnih obracuna i pokolja, istorija  nas uci. Moramo biti mudri.Ne smijemo dozvoliti da bilo ko izazove kavgu. Ovaj dio Istocne Bosne jos nijesu zahvatile carke, ali gore uz Drinu kod Skelana, Gorazda, i Visegrada ima belaja, Drina nosi leseve.Moramo sve uciniti da  i ovdje ne dodje do pokolja.".
Deda:"Imamo iskustvo iz Prvog svetskog rata i od ranije.Potrebni su nam mir i sloga.Budimo dobri susedi kao i do sada. Pratimo sta se desava  i sprijecimo svaki sukob u zacetku. Ali to ne zavisi od nas, ne vjerujem da mi mozemo bilo sta znacajnije tu  uciniti. Sve je to  mnogo sire i slozenije, mi smo tu nemocni. Ne samo gore uz Drinu, nego i tamo prema Romaniji ima klanja".Deda je jako zabrinut za sudbinu svojih sinova i cerki, zbog neizvesnosti  koje donosi rat.
Hakija"-Vrag ne spava, potrebna nam je velika opreznost. Jer ako iskra sevne, nastace krvoprolice.Sve je u rukama Svevisnjeg, kako on odluci tako ce i biti"..

Pod velikom kruskom cija se lisnata ogromna kupola rasirila nad delom dvorista, okolo seftelije, sede sutradan na serdzadi ( malom cilimu) ,deda Vaso i njegov prijatelj   Hasan, stariji covek sa nargilama u ustima, vrlo ucen,  zvali su ga "efendi  Asan"; teferisu,  piju kafu sa rahatlukom u tepsiji,  pred njima simit, samun, mezetisu, i razgovaraju o tome sta ih sve ocekuje u teskim i surovim vremenima."Hairli gazda Vaso, da  malo oseirimo( razmotrimo) budnost i opreznost su nam potrebni, da ne bude opet fesata ( sukoba)"- rece  Hasan."Valahi, bilahi, Alah je svemocan, koliko  je Drina pronijela  vode, i koliko ce jos proci vode , sta mi mozemo uciniti, nista, mi smo sicusni, insan je slab, sto rece rahmetli ( pokojni)  ilumli ( prosveceni) dervis Husein, nema nista dok ne dodje kijamet-dan( sudnji dan). Alah ce sve da sredi, sucur (hvala Bogu) uzdajmo se u njega". A onda osmehujuci  se vec sada veseliji i sklon sali Hasan se okrete dedi smejuci se glasno :" Gazda Vaso, da se malo maskarimo( saliti se),ovo sto se dogadja sa zenskim celjadima ti je veliki marifetluk, nema ba vise turcijata, doso cudan zeman, zulum nevernika , ne valja nikako, vase su se otkrile odozdo (skratile suknje), a nase i odozdo i odozgo"(* misleci na da su mnoge mulismanke u gradovima vec bile odbacile i feredze i dimije).

Sutradan odosmo u Srebrenicu desetak kilometara udaljenu varosicu u unutrasnjosti Bosne, odakle su Popovici dosli  u Bratunac.Srebrenica je duboko zavucena u planine.Tipicna orijentalna kasaba sa visokim postotkom Muslimana i starinskim kucicama..Danas je petak, pijacni dan. Iz okolnih sela se slegli seljaci da prodaju i kupe  sto im treba.Majka nas  povede do crkve, gde je njen pokojni deda po ocu svestenik sluzio sluzbu, tamo se iza crkve u hladu nalaze njihovi spomenici, sa starinskim ,vremenom nagrizlim , ali jos uvek  prepoznatljivim  slikama urezanim u mermer spomenika..Tu su  i spomenici Beatovica , predaka babe Save, koji su  dosli  u Srebrenicu pocetkom ovoga veka iz Hercegovine, iz sela Zanjevica blizu  Gackog. Baka Savina porodica je zivela visoko u planini Lebrsnik, njeni su vekovima bili svestenici. Pricala je o usovima,  jedan rodjak je poginuo , tri dana su busili nagomilani sneg stapovima, kada su ga pronasli bio je mrtav..Jedan drugi  srodnik je skoro izgubio oko dok je pekao cicvaru, usijana masa mu prsne u oko, spasao ga slepila cuveni dalmatinski ocni lekar iz Dubrovnika, povrati mu  vid i raniji  izgled.Svi Beatovici ga kuju u nebesa. Kada je baka imala sest godina prvi put je sisla na pazarni dan u dolinu u Gacko. Vide neko  cudno  stvorenje:"Sta je ono majko""To je svinja"-objasni joj majka( *svinja nema u planini).

Malo dalje ,pored jednog mostica stoji cudno obucena zena :"A sta je ono majko "." To je bula "(* naziv za muslimanske zene).To je bilo prvi put da je u zivotu videla muslimane.(* Njih nema u planinini, zive u polju).

Njen otac svestenik je ozenio sina  za cerku  iz ugledne  plemicke crnogorske  porodice Socice, svatovi su se vracali sa lepom mladom kroz planine,  presretnom  ocu   naglo pozli, snesose  ga sa konja, nasloni se na jednu bukvu i naprasno umre . To je bio infarkt.

U porti srebrenicke crkve mnogo sveta., pravoslavaca i muslimana. Gledam netremice grupu muslimama u slikovitoj muslimanskoj istocnjackoj odeci, neki sede , dok drugi  poluleze  na suvoj travi , jedan od njih dok dise kao da svira svirala, na grlu iznad grkljana mu usadjena  gvozdena cev,  kazu da je imao neku tesku operaciju. grla .Neko rece:"Rak". Cuo sam za ovu neizlecivu bolest , zao mi ga je, njemu su dani izbrojasni. Vidim dva gusavca, kazu usled vode u kojoj nema joda. Sretao sam gusave i u Srbiji. Ovi muslimani deluju neobicno, egzoticno, tudjinski, to me potseca na slicnu sliku iz Indije , koju sam video u Sveznanju..

Deda Vaso ima izvanredne odnose sa svima ljudima, uziva veliki  ugled,  ne samo u okolini nego i u mnogim mestima u Srbiji, Bosni, i Sremu gde je odlazio na stocne vasare.Narocito je negovao dobre odnose sa Muslimanima. Imao je obicaj da kaze:"Ja se bavim trgovinom, politika me ne privlaci"..

U Prvom svetskom ratu je bio u austrugarskoj vosjci na granici sa Italijom, radio je u kuhinji i nije  isao na front. Jednom ga odredise sutradan za front, on se najede  presnog krompira , dobi visoku temperaturu, vojni lekari ga oslobodise, ostavise ga za  stalno u kuhinji.

Deda Vaso je  neobicna licnost. Iako je skrt na recima,  vrlo ozbiljan i strog, na svecanostima  ume da zaigra kolo, ali nikada ga nisam cuo da zapeva.Pred njim uvek satlik sljivovice, pije pomalo kada jede, ponekad u drustvu komsija, ali je  vrlo retko  pijan.

Iako smiren i vrlo pragmatican covek jednom davno  zamalo nije izgubio zivot.U Bratuncu ga napao jedan Musliman , ubo ga devetnaest  puta nozem, deda je preziveo , iako povrede nisu bile tako bezazlene; ipak,  njegovo zdravlje nije bilo ozbiljnije  osteceno. Nasilnik se pravdao na sudu ,da je to ucinio, jer mu se navodno deda Vaso smejao. Deda Vaso je imao obicaj da se smeje i kada je bio sam, onda kada se seti necega smesnog. Verovatno ga je ovaj siledzija bio pogresno procenio, zato ga osudise na nekoliko godina robije.

Bosnu i Srbiju deli samo jedna reka. Ali su podele nevidljive na prvi pogled, u sustini ogromne, to su dva sveta. Meni se cini da su u Bosni i ljudi razliciti, cak i kuce, navike, cak je moja decija uobrazilja cesto pocinjala da zamislja  da je trava u Bosni socnija, da su ovce vece, da je vazduh prozirniji , da su brda drugacija, da  golubovi i ptice  drugacije gucu i crvkucu.. Kada bih odlazio kasnije u Bratunac napustajuci Srbiju i prelazeci u Bosnu, kao da se u meni zavrsavala jedna psihologija a zapocinjala druga. Jednostavno, ja sam pocinjao  nov zivot, i zaboravljao svoj stari u Uzovnici , u Srbiji, kao da se u  meni ugasi ranije secanje, postojanje, i pocne nesto novo. Slicno je bilo kada sam se vracao iz Bratunca, iz Bosne, cak sam zakljucio kasnije kao adolescent da postoji jedan psiholoski problem, da je potrebno da asimilisem harmonicno obe osnovice. To je bio susret  dve drzave, dve kulture, razlicitih nacija. (Napomena:Ovaj dualitet  je  prisutan u meni sve do danasnjih dana.).