Најтеже је наћи меру у животу

Наше је да променимо себе, а ако стекнемо мир хиљаде људи ће се око нас спасти

Владика Јован (Пурић) испред манастира Острог
(Фото Марко Н. Вујичић)

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ
ЕПИСКОП ЈОВАН (ПУРИЋ)
– Ако у Христу прихвати остварење своје личне слободе, онда човек доживљава радост и пуноћу људског живљења. Тако да хришћански празник ослобађа човека од нужности, „судбине” живота који се чита по хороскопу, јер је пун досаде, а то је већ пакао, како пише и Достојевски – поручује епископ диоклијски Јован (Пурић) уочи најрадоснијег хришћанског празника Божића. Владика Јован (42) припада генерацији млађих архијереја Српске православне цркве. Хиротонисан је за епископа 2004. године, а већ седам година је игуман манастира Острог, најпознатијег и најпосећенијег православног светилишта у овом делу Балкана које годишње походи више од пола милиона људи. Епископ Јован је дипломирао теологију у Петрограду и предаје Нови завет на Академији за уметност и консервацију СПЦ. Игуман острошке обитељи је плодан и писац. Објавио је до сада стотинак стручних чланака и неколико књига међу којима су најпознатије „Лествица тајноводственог путовања” и „Глас у пустињи”.

• Прошло је више од 2000 година како се у витлејемској пећини Бог јавио у телу, а још има људи који сумњају. Да ли је то избор, нужност или слобода?

Најпре треба истаћи да се у суштини православног празника сваки рад, терет и борба људска одуховљују и постају човечније подношљиви. У светлости тога човек изабира између – за Христа и против Христа. Дакле, човек има потребу не само за пуким одмором, већ за празником. И сваког човека треба прихватити, чак и кад сумња, верујући у дубину човечности. Рождество Богомладенца Христа у „светлости разума” прати слика гордог ума човековог од тренутка када је Бог ушао у матицу историје људске. То је била прекретница и почетак нове – хришћанске епохе, без чега не можемо схватити уметност, философију и науку.

У наше време повампирило се безбоштво против те ризнице светлости витлејемске пећине, а чине га агонија, клеветање и антихришћанска пропаганда. Ту нема места дијалогу међу људима, поготову тамо где нема толеранције. У савременом човеку разраста све већа досада у виду Иродове злобе. Често човек жели да побегне од себе, што је и лакше, и управо том човеку треба помоћи а не осудити га.

• У Божићној посланици указује се на опасност од „комерцијално-фолклорног празновања и слављења које потискује суштину празника”. Због чега данашњи човек не осећа толико духовну радост и често не разуме тајну божићног празника?

Непријатељи хришћанства највише од свега мрзе хришћанско прослављање Његовог најсветијега имена Божијег, због човекове способности за празник, у којој се огледа његова самовласност, његова слобода не само као избор, већ као љубав и радост. Но, сам свет не може дати, нити пак одузети ту слободу и радост. Ово подразумева истинско прослављање, а не „празновање” крсних слава у јелу и пићу без суштинског односа према Богу и ближњима. Савремени човек више прихвата „задовољство” и тиме задобија бол, уместо да прихвати људску егзистенцију у свој њеној рањивости и болу, да би задобио бесмртност. Зато и не осећа духовну радост која се таји у унутарњем човеку. Јер, ту красоту небеске радости не могу заменити земаљска задовољства.

• Има оних који кажу да им је Бог далеко, али ипак трагају за смислом. Да ли је сусрет са Господом могућ и на неки други начин, рецимо кроз уметност, музику или спорт?

„У одсутном присуству” Бог је поред нас, када трагамо за њим, чак и у неком од нових облика врлине који је препознатљив кроз уметност и културу. Тај феномен боготражитељства и лутања по „философским урвинама” је препознатљив у идеолошким и културолошким позицијама екс-Југославије. Феномен трагања за смислом живота видимо у савременој уметности, филму, популарној култури, идеолошким репрезентацијама и ритуалима. Међутим, ту долази до злоупотребе истински предањског у нашем народу, у чему видимо нове форме скрнављења исконске жеђи за Богом и иконе као највеће светиње човека. У том смислу, ми треба да се боримо против манипулације с човеком.

• Свети апостол Павле је говорио да хришћани нису од овога света. Живети јеванђелски у данашњем динамичном свету који се непрестано мења многима изгледа готово немогуће?

Наше је да променимо себе, а ако стекнемо мир хиљаде људи ће се око нас спасти. По апостолу Павлу „пролази обличје овога света”. Када нађемо у себи постојаност, онда можемо помоћи људима по оном дару који нам је Бог даривао. Најважније је молити се Богу и радити. Данас нам је потребно више добрих људи, а не интелигентних са злобом и са свим могућим сујетама.

• Такозвани „православни модернизам” појавио се и у нашој цркви. Изгледа да предлози за промену календара, измену богослужења и реформу црквеног језика не приближавају цркву људима, већ уносе немир и изазивају поделе међу верницима?

На првом месту, треба истаћи дар расуђивања, који је један од највећих дарова Духа светог. Њиме треба разликовати свето предање од предања људских. У контексту решења овог односа треба разрешити дилему око традиционализма и „модернизма”. Оно што је светопредањско није конзервативно, већ савремено. Код нас није дошло до промене календара, нити реформе богослужења, већ до духовне и црквене обнове коју треба мудрије спроводити.

• Шта је средиште те духовне и црквене обнове?

Центар те обнове је у Светој служби и свим службама које у њу увиру и из ње извиру. Наш народ још није научио основне истине вере и основне ствари о Светој служби, а неки су дали повода за немире и поделе инструментализујући овај проблем у неке своје сврхе. Данас нам је омладина и породица у кризи, а ми расправљамо о дверима и завеси, неким литургичким питањима. Треба нам пуно мудрости и расуђивања, чувајући се сваке крајности. Најтеже је наћи меру у животу, коју је постигао Његова светост патријарх Павле. У ствари, најтеже је бити послушан, и саслушати и истински чути другога, изналазећи начина где, како и када треба нешто рећи и делати.

• Предајете будућим иконописцима, фрескописцима и рестаураторима теологију иконе. Данас се иконе могу видети не само у цркви или кући већ и у аутомобилима, кафанама, продавницама?

Заиста је дошло до профанизације и злоупотребе иконе, буквално до њеног скрнављења у социјализму, некој врсти кичераја примитивне уметности „постмодерне”. Повратак иконе у друштвено поље прати повратак правој икони, која има богослужбену функцију. Међутим, врхунац злоупотребе представља појава новог скрнављења иконе приликом штампања икона на алкохолним пићима, знајући где то води... У томе процесу људи цркве сносе велику одговорност, а не само друштво. То видимо и по питању острошке светиње – какве све злоупотребе постоје којима сам покушавао да се супротставим својим ставом и институционално. Ћеранији никад краја.

• Многима сметају иконе, а шта оне значе за православље?

Нажалост, имамо на делу савремено иконоборство, било да је реч о грубом уништавању вековног култног и културног наслеђа и људи на Косову и Метохији, било у најперфиднијем облику гоњења иконе. Човечанство, у својој помами за материјалним, готово да је заборавило на лик Богомладенца Христа. Икона сведочи о освећеној материји и њено место је првенствено у Светој служби, којој припада поштовање и целивање, а не обожење које припада само Богу.

• Рекли сте једном да је Острог барометар духовног стања нашег народа. Због чега стотине хиљаде људи долазе да се поклоне и целивају мошти Светог Василија Чудотворца?

Најпре због боготражитељства, због сујеверја, али и из туристичких разлога.

• Како гледате на чињеницу да је општина Даниловград недавно увела „излетничку” таксу од пола евра коју сваки туриста мора да плати да би посетио манастир, а да то најављује и Никшић?

Немам коментара.

--------------------------------------------------------------------------

Нико није тражио Караџића у Острогу

Владика Јован је последњих година, нажалост, био принуђен да у јавности више пута демантује злонамерне тврдње  које су стизале из Хашког трибунала да се у Острогу крије Радован Караџић. Игуман Острога је чак и позивао Дел Понтеову да дође и сама се увери да ли се у овој светињи крије бивши политички лидер босанских Срба.

Да ли је ико икада од полиције или хашких истражитеља дошао у манастир у потрази за Караџићем?

Не.

--------------------------------------------------------------------------

Диоклијска титула обнавља народно памћење

Владика Јован, викарни епископ митрополита црногорско-приморског Амфилохија, објашњава и значење своје титуле. Обновљена титула „диоклијска” део је неподељеног апостолског наслеђа која потврђује непрекинути континуитет њеног постојања на просторима некадашње Зетске епархије, сада Митрополије црногорско-приморске. Овом одлуком о титули и избором епископа црква је указала на ранохришћански темељ духовног наслеђа, без оптерећења „реконструкције” прошлости. Актуелизовањем ове диоклијске титуле у првом плану обнавља се изгубљено народно памћење, идући у будућност без оптерећења прошлости.

Зетска епархија, односно садашња Митрополија црногорско-приморска налази се на истом географском простору на коме се у ранијем историјском раздобљу већ налазила епископска катедра (у Диоклији, Златици, Лондодоклији). Самом локацијом нова епископска катедра (Зетска) на одређени начин успоставила је континуитет са Диоклијском епархијом која се у међувремену угасила у 12. веку.

Миленко Пешић
[објављено: 06.01.2008.]

Izvor: Politika

Episkop Braničevski prof. dr Ignatije Midić
Pravoslavlje je pred velikim izazovom
Autor: Jasmina Rakić-Kujačić | 05.01.2008 - 22:38

Događaj Hristovog rođenja, Sina Božijeg kao čoveka je od presudnog značaja za kosmičku istoriju. Dakle, ne samo za istoriju ljudi, nego uopšte za istoriju sveta što postoji, govori za "Blic" povodom Božića Njegovo preosveštenstvo episkop Braničevki prof. dr gospodin Ignatije Midić.

- I nije slučajno da je taj događaj podelio istoriju na onu pre Hrista i onu posle Hrista. Ali ono što bi trebalo hrišćani da znaju u vezi sa ovim događajem to je da ovaploćenje Sina Božjeg, taj silazak Boga u svet i jedinstvo sa čovekom znači, u stvari, sjedinjenje stvorene prirode sa Bogom, bez koga sjedinjenja priroda ne može da postoji. Zato što priroda kao stvorena je stvorena ni iz čega, kako kažu sveti Oci, i ona nema postojanja u sebi samoj bez jedinstva sa Bogom. A opet, to jedinstvo sa Bogom nije mogla sama priroda da ostvari bez da Bog siđe u prirodu. Jer Bog je toliko daleko od prirode, on je za prirodu nevidljiv, nedostižan, neobuhvatljiv... ali on je ovim postao dostižan, vidljiv, obuhvatljiv zato što je On to hteo.

Pokazalo se da je inicijativa o spasenju sveta od smrti, kako kaže naš sagovornik, silazak Boga u svet.

- I to je ključni događaj o kome govore sveti Oci, sveti apostol Pavle... Da je ovo velika tajna pobožnosti - Bog se javi u telu. Na drugom mestu će reći da je - za Hrista stvoreno sve i sve je kroz Njega, za njega i u njemu stvoreno... Što će opet reći da je ovo centralni događaj naše istorije, istorije ljudske, istorije stvarnoga sveta, istorija kosmosa - taj silazak Boga u svet i ovaploćenje Njegovo. I to je nešto što je izričito stvar ljubavi Božje, a ne nekih naših, da tako kažem, doprinosa ljudskih, niti nekih drugih sila već isključivo slobode i ljubavi Božje. S druge strane ovaj događaj ovaplođenja Sina Božjeg, kao i sve događaje iz života Hristovog mi proslavljamo, Njega se sećamo i Njegove suštine - poruke koju taj događaj nama šalje sećamo se liturgijski. Događaj sjedinjenja Hristovog tj. sjedinjenja Sina Božjeg sa čovekom je događaj koji je upućen svima nama.

Kako kaže sveti Maksim ispovednik "Bog od večnosti želi da se u svakome od nas dogodi tajna ovaploćenja Sina Božjeg."

- To znači da Bog želi da mi kroz Sina Božjeg koji je postao čovek sada sa Njim budemo u zajednici i da tako mi svi kao ljudi uđemo u Večni život. Budući da smo slobodni kao bića, od naše slobode zavisi da li hoćemo da Sina Božjeg Isusa Hrista priznamo za Sina Božjeg i da se sa Njim sjedinimo i imamo život večni. Upravo Liturgija pokazuje to da su se mnogi sjedinili sa Hristom i oni su od tada neodvojivi deo Hrista - oni su, kako kažu sveti Oci, telo Hristovo. Hristos se ne projavljuje među nama bez svoga tela, to znači ako želimo Hrista da vidimo ovaploćenoga ne možemo ga videti mimo liturgije, mimo Njegovog tela - zajednice. S druge strane, ako želimo da uđemo u zajednicu, ne možemo da uđemo mimo tela Njegova, tj. mimo liturgijskog sabranja.

Kada je reč o evropskim integracijama vaš stav je da bi pravoslavne zemlje neizostavno morale da se integrišu da bi uticale na promenu savremenog evropskog pogleda na svet?

- U suštini Crkve je briga za svetom. U njenoj suštini je da učini sve da svet postane crkva, jedna velika zajednica svih u Gospodu. Od samog početka određenja Crkve isključeno je da Crkva može biti geto i da može da se zatvara u sebe i da nju ne interesuje spoljni svet. I na toj osnovi da ona propagira bilo koje zatvaranje u odnosu na bilo koga. Ako govorimo o integracijama sa crkvene tačke gledišta one su poželjne u smislu da mi zaista želimo da svi postanu telo Hristovo - zajedničari Hristovi, zato što je Gospod to hteo. Gospod nije doneo spasenje za jednu šačicu ljudi... nego je sve učinio da spase svakoga. Pogotovo je Hristos obraćao pažnju i na grešnike, što nama često danas ne odgovara. Jer i mi kada želimo da osudimo nekog čoveka mi mu nalazimo mane, da je grešnik, da se druži sa grešnicima... Hristosa su takođe optuživali da se druži sa bludnicima, grešnicima, pijanicama... On je na taj način hteo da pokaže da ne karakteriše čoveka njegovo jedno ponašanje, možda i trenutno. Nego je čovek važan za Hrista zato što je čovek, zato što postoji i zato što ga je Bog doveo iz nebića u biće i želi da on postoji večno. Crkva ne sme to da smetne sa uma jer će izdati svoju osnovu - opraštanje greha ljudima. To ne znači deklarativno "ja vam opraštam i vi niste krivi". Opraštanje grehova ljudima, to znači primati ih u zajednicu sa sobom.

Pred pravoslavcima, kako kaže naš sagovornik, stoji taj izazov opraštanja jer smo mi u različitim istorijskim događajima koji su bili tragični za nas imali loše iskustvo sa drugima.

- U nas se polako utemeljuje da je drugi opasnost za nas i mi se getoizujemo, zatvaramo u sebe. Međutim, to nije hrišćanski stav i bez obzira koliko je drugi opasan jer to mu dozvoljava njegova sloboda, dozvoljava i Bog, dužni smo da uvek budemo otvoreni prema drugom za zajednicu kakvu tvori crkva. A crkva ne tvori nikakvu zajednicu osim u Hristu, zajednicu ljubavi. A to je ono što nosimo kao svoju veru jer vera nije deklarativno ponavljanje nekih odluka iz prošlosti, već je vera sam način postojanja hrišćana - liturgijska zajednica. Zato apostol Pavle liturgiju naziva ljubavlju, pa kaže - da će sve proći, a ljubav će ostati. Mi sada verom živimo, a naša vera se uvek odnosi na carstvo Božje, to znači liturgija je ikona toga carstva izraz naše vere. Ulaskom u liturgiju mi ulazimo u to carstvo i to carstvo počinje da bude naš život iz ove perspektive iz istorije. I to je ono što apostol Pavle naziva verom i veru karakteriše kao osnov svemu čemu se nadamo - tvrdo ubeđenje da postoje stvari koje ne vidimo.

Crkva bi trebalo svojim delovanjem u svetu, bez obzira kakve granice postavljao taj svet u odnosu na države, te granice da prevazilazi, da prenosi ovaj način života i ovu poruku.

- Pogotovu bi trebalo da to prenose pravoslavni jer naš crkveni, liturgijski model je jedini ispravni model za postojanje svih ljudskih društava. Svi drugi modeli propadaju jer imaju vidljive nedostatke... Bilo da se radi o totalitarizmu, komunizmu, demokratiji... Ali jedini model za život je crkva. Crkva je bio model našeg života u srednjem veku. Ne kažem da se treba vraćati u srednji vek, da se treba odreći otkrića... Ali moramo se vratiti ovom modelu da gradimo svoje biće na ljubavi i zajednici sa drugim i na zajednici sa Gospodom.

Da li vernici mogu da budu spokojni kada je reč o crkvenom jedinstvu u Episkopatu SPC?

- Crkva se vekovima trudi da održi svoje crkveno jedinstvo, a to jedinstvo nije u bilo čemu već u Hristu - u liturgijskoj zajednici. Crkveno jedinstvo je važno kako na unutrašnjem planu - jedinstvo unutar pravoslavne crkve, tako i na spoljnom planu - crkvi je oduvek stalo da spoljni svet uđe u jedinstvo sa Gospodom. Ako smo mi nosioci hrišćanstva i Hristove poruke i ako zaista smatramo da imamo Istine u sebi, a mi kao pravoslavna crkva tako mislimo, potrebno je da uložimo napore da i taj spoljni svet uđe u jedinstvu sa nama. Pravoslavlje je, pa i SPC, pred velikim izazovom danas iz mnogih razloga. Moja poruka bi bila da na početku trećeg milenijuma ne dovodimo u pitanje jedinstvo zbog stvari koje nisu suštinske za Crkvu jer jedinstvo Crkve je nešto što nema alternative.

To je vaša Jevanđeljska poruka o Božiću?

- Da ne treba da se bojimo razmirica koje su vazda postojale u Crkvi, na šta nas upućuje istorija Crkve. Oduvek je bilo onih koji su hteli da imaju svoju crkvu i da ona postoji po nekom njihovom nahođenju, ali od gospoda je da ona živi u svetu i da je Spasitelj sveta i ona se toga ne može odreći. Nadam se da će Gospod dati, pre svega nama koji smo pozvani da čuvamo jedinstvo Crkve i da ga održimo.


Izvor: Blic