Додир Бога и човека :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Додир Бога и човека

Најчувенији прст у историји, онај Микеланђелов у Сикстинској капели, већ пет векова води људе незнаним путевима наде

Микеланђело: Стварање Адама

Кад је први пут у својој релативно дугој историји човек постао свестан себе као људског бића, пред њега се, вероватно, као нерешив проблем поставило питање простора и времена – ко је он у том безграничном простору и бескрајном времену, и на који начин може да их савлада. Омеђио је, симболички и стварно, простор у којем живи тиме што је само за себе ударио неколико кочића и покрио их материјалом који је био ту, око њега. Потом се уселио у тај простор да би имао где да се врати после напорног лова или скупљања плодова по околним шумама. Време му, можда, у првом тренутку није постављало неке одређене проблеме, све док није схватио да све има свој почетак и крај, и да једном мора нестати.

Пред том чињеницом није могао ништа да учини и решење је морао да потражи негде изван себе. Упирао је поглед у небо, у њему непознате земаљске даљине, тражећи у њиховој непрозирности какво-такво решење за себе. Можда је помислио да је и тим другим, њему недоступним и нејасним, силама исто као и њему потребан одређен простор да би с њима ступио у једну врсту пријатељског дијалога и склопио неки могући савез и заједништво.

Неколико постављених каменова у околини његовог станишта било му је довољно да најпре повремено, а касније у посебно изабраним тренуцима за његов живот и живот мале заједнице, преко њих упути Њему или Њој нему и јасно изговорену реч, тајну Реч силама о којима није имао тачну представу. Временом, оном што не разуме а чије је присуство осећао, почео је да гради мање, а затим и веће, много компликованије грађевине. То је био пут који је нашег давног претка довео до оног типа грађевине коју ми данас зовемо храмом, местом у којем се сустичу простор и време, прилагођени човековој моћи поимања и разумевања, који су му проговарали кроз различита имена.

Али, ти храмови нису били безлични и у њима је морао неко да „станује”. У неким културама то је била права породица мањих божанстава с врховним божанством на врху; у другим, као што су јудаизам и хришћанство, од почетка је то био један бог док је, за многе ствараоце, космичка правда постала својеврсна замена и за паганска и за јудеохришћанска веровања. У својој двомиленијумској историји хришћанство даје лепе примере развоја идеје о Богу и његовом станишту.

Могло би се рећи да је то био човеку једини начин да преживи, како у давним временима, тако и данас. Књижевност и ликовна уметност, наравно и религија, на известан начин су земаљско тројство које, и кад тога није свестан, дају човеку неопходни смисао постојања. Није никакво откриће ако кажемо да је уз њихову помоћ човек успео да преживи и да као једино разумно биће на Земљи да „храну” и својој души, а не само телу, као у давним заједницама.

Оном о чему ништа не знамо – нашој неизбежној коначности – дата је најважнија утеха у човековој историји, без обзира што ништа не знамо шта се с нама после земаљског дешава и на који начин се такав чин обавља.

Да би за човека имао неки смисао, Храм – та наша тајна кућа, и све оно што га прати охрабрили су човека да га истински изграђује, да то не буду само поређани мегалити (најимпресивнији су они у Стоунхенџу и на Малти), већ и посебно, најпре херметички а потом и уметнички, уређен простор. За наше претке, гледано са данашњег становишта, то је била права револуционарна промена, много већа и значајнија него што су технолошка чуда данас.

Такво једно чудо сигурно су фреске у Сикстинској капели коју је осликао славни Микеланђело у време ренесансе у Италији, вероватно и највећи уметник у историји. Био је синоним ренесансе, не само сликар, највећи вајар, а уз све то још архитекта и песник. Али, „Страшни суд” и „Стварање човека”, невероватних димензија на своду Сикстинске капеле, које је сликао између 1508. и 1512, дакле пре пет векова, постале су синоним чуда које човек може да створи.

Дакле, пре пет векова већ славни вајар, чије су руке миловале камен који ће клесати удахњујући им ону вечност коју је човек прижељкивао за себе, почео је свој рад на своду Сикстинске капеле. Те фреске, усуђујемо се рећи, надмашују многе друге његове радове и дају човеку један од могућих одговора (библијски) на његово стварање и пад. Скулпторски обликоване фигуре у дотад невиђеном замаху дају илузију посетиоцу да је и сам део тог простора, да се цели космос усковитлао, да у њему заиста пулсира сам живот.

Један божански прст додирује други, Адамов, обликован тако као да и Бог стреми човеку, као човек њему, да макрокосмос милује микрокосмос. Између њих је мала празнина, као да божански наум преиспитује да ли је његово дело достојно космичког постојања.

Микеланђелов наум превазилазио је жељу папе за кога је радио. Човеку недоступни космос први пут се „порађао” и први пут пружао човеку наду. Остале фигуре, исликане на куполи Сикстинске капеле, као да су ту зато да помогну да се божански и земаљски прст споје, дајући целокупној историји човечанства смисао и наду, без обзира на то да ли је човек верујући или неверујући.
Микеланђелова насликана два прста, пре скоро пет стотина година, али нацртана на посебном папиру можда баш пре пола миленијума, постала су тако симбол не само хришћанства већ и целокупног човечанства. Бог коме је уметник доделио ту непревазиђену поруку, прст око кога се добар део света окреће, учинио га је најчувенијим симболом људског бића. Он, истовремено, симболише онај пут који је човек прешао, од загонетних мегалита до путовања у космос. Између њих стоји храм у којем се сустичу микро и макрокосмичко, које човек повезује својом креацијом.

Милка Лучић
[објављено: 06.01.2008.]

Izvor: Politika