Опраштање :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

"Праштајте, ако шта имате против кога,
да и Отац ваш који је на небесима опрости
вама ваше грешке" ( Мт.11.25.)

Када ходате непознатом шумом, видите мноштво дрвећа и свега оног што јој припада, знате да је то шума и осећате шта она представља, али немате тачну представу колика је она наспрам вас ни када ћете изаћи из ње…. Знате за ону изреку - од дрвета не види шуму.То се каже за човека који се превише приближи неком објекту или појави да не види његове праве размере и карактеристике.Понекад нам треба дистанца да би смо боље сагледали све квалитете неке ствари коју посматрамо.Ако јој се превише приближимо у опасности смо да један њен квалитет доживимо као нешто друго, као у оној причи када су седморица слепаца пипали слона кога сусрећу први пут и на основу онога што су пипали процењивали на шта слон личи, а личио је на све само не на слона.Све су ово примери нужности заузимања оптималне дистанце у односу на спољње објекте како би смо их сагледали на непристрасан начин, као што љубитељ уметности посматра уметничко дело у галерији са оптималне даљине да би га доживео на прави начин.Али постоји и унутрашња дистанца, односно дистанца у опажању предела наше душе.Добро је свремена на време имати дистанцу у односу на представе и сцене унутрашњег света или света душе.Захваљујући њој можемо сагледати неку појаву у себи на нови, а често и непристраснији начин чиме обогаћујемо искуство новим знањем и умењем.
У царству душе постоји једна широка област која се зове опраштање. Њу врло често посећујемо, јер да би смо стигли на друга одредишта пут нас најчешће води кроз ову "земљу", простор опраштања. Када је опраштање у питању немамо потребну дистанцу да би сагледали његов значај за човекову срећу и здравље и за изградњу хармоничних односа са другим људима.Некако утонемо у односе који доносе некад срећу и задовољство, и много чешће, сукоб, разочарење и међусобно кажњавање, па не видимо шуму од дрвећа.Умети опростити другом за рану коју нам је нанео представља највећу врлину људске свести. Али олако се одричемо добре воље да се наоружамо таквом врлином. Освета нам изгледа много слађа. Ако се не светимо, ипак у интимности своје душе носимо огорченост и одбојност према оном ко нам је нанео бол. Огорченост и одбојност је други вид непраштања. У освети ми кажњавамо неку особу за проузроковани бол, а у огорчењу ми кажњавамо себе због тога што смо дозволили некоме да будемо повређени. Није добро светити се или кажњавати друге, али није добро ни кажњавати себе. Најмудрији људи су говорили – Ко тебе каменом, ти њега хлебом. Овај савет изазива такав рефлекс неслагања код највећег броја људи, да ништа не значи позивање на највеће ауторитете мудрости. Делује апстрактно, невероватно, чак се доживљава као провокација и сврставање на страну непријатеља. Не помажу ни објашњења да би се прихватила таква стратегија опхођења према противницима.

Љуби ближњег и даљњег свога

Ако не праштамо, сами себе осуђујемо на конфликт који има тенденцију бујања са несагледивим последицама. Чин непраштања представља терет одговорности за продужавање сукоба. На мојој одговорности лежи одлука да ли ћу или нећу прихватити изазов који ми неко упућује да се сукобимо. Чим се одлучимо да учествујемо у сукобу постаје мање битно ко га је први започео. Често нам првенство започињања сукоба добро дође као алиби да мирне савести искалимо свој бес или мржњу према непријатељу. Али то је провидна стратегија понашања, можда не за актере сукоба, али за непристрасне посматраче у сваком случају. Шта ми вреди што као ној загњурим главу у песак пред опасношћу па ми се чини да опасности више нема. Исто тако шта ми вреди оправдање што је неко први започео сукоб ако сам га ја оберучке прихватио. Убедио сам себе, али не и праведне сведоке моје мизерије, односно сведоке пада у стање недостојно човека. Спремност да се прихвати сукоб крије у себи још једну нездраву клицу или тамну страну нечије личности. Знате ли за ону изреку – ко на длану нема рану може да држи и отров на длану? Ако смо нападнути, у смислу емоционално повређени, разочарани, огорчени, бесни, омаловажени, исмејани или на неки други начин обезвређени то значи да је непријатељска намера пала на погодно тле. Јесте да ме је неко покушао дисквалификовати, али ја сам се осећам инфериорним, неуспешним или јадним. Неко ме је само подсетио какав сам заузео однос према самом себи. Туђа, злонамерна стрела је само испровоцирала стару рану несамопоштовања која поново почиње да флисује.
Сукоб човека са човеком је у суштини бокс са сопственом сенком. Онај други је моја сенка, део мене који ме прати без обзира куда кренуо. Можемо то посматрати и на другачији начин. Наши непријатељи су наша огледала. Значи нису исто што и ми, али се ми огледамо у њима са свим себи видљивим и невидљивим странама. Постоји једна димензија нас коју не можемо прецизно опажати, без помоћи других људи. То је исти феномен као што је чињеница да око само себе не види, без огледала. Тако и ми, сами себе не видимо са особинама које нам се не допадају. Можда би потрајало много времена док их не постанемо свесни, да није њиховог одраза у реакцијама других особа према нама. Зато је Исус саветовао људе да на туђе увреде не узвраћамо осветом. Туђе увреде нас погоде и заболе као што боли ударац камена. Рефлексна реакција је да се бранимо од нападача. Али на тај начин пропуштамо прилику да сагледамо саме себе и наш однос према другим људима. Ако на увреду узвратимо увредом, на омаловажавањем омаловажавањем, на мржњу узвратимо мржњом тиме смо се изједначили са својим непријатељем и дали му оправдање да су његове претходне зле процене нас биле утемељене у реалности. Узвраћањем истом мером, односно осветом, односно "каменом" своме непријатељу сте истовремено дали додатну мотивацију или енергију да истраје у свом нападу и да вас порази. Зато се каже да је напад најбоља одбрана. Ако сте довољно јаки, можда можете и победити, али то је победа са горким укусом у устима, где сте изгубили један део своје доброте, јер сте схватили да можете уживати у туђем поразу.

Лазић Срећко, психолог