Kao sta sam rekao evo jos malo o tome moze li biti ili ne civilizacija u Svemiru

Prvo bi trebali da shvatimo velicinu nase galaksije.


Prvo bi trebali da shvatimo velicinu nase galaksije. Mlijecni put se, po pretpostavkama astronoma sastoji od nekih 100 milijardi zvijezda. Nemoguce je utvrditi tacan broj. Da bi svjetlost stigla sa jednog kraja na drugi kraj nase galaksije potrebno je oko 300 hiljada godina. Za one koji su malo manje upuceni,podsjeticu da ta ista svjelost od sunca do nas stigne za samo 8 i po minuta. Dakle, to je velicina nase galaksije. U dijelu kosmosa koji je moguce vidjeti (racunaju se i najnapredniji teleskopi) se racuna (opet nemoguce dati pouzdaniju cifru) da postoji preko 100 milijardi  drugih galaksija, od kojih su neke manje, a neke vece od nase. Ovako, sa ovih nekoliko podataka mozemo samo da naslutimo velicinu dijela univerzuma koji mozemo da posmatramo. A cijeli univerzum je, kako Anon vec rece beskonacan...mjereno zemaljskim koracima
Postoji jedna jednacina koja se zove Drejkova,a manje vise nam pomaze da shvatimo mogucnost postojanja inteligentnog zivota van zemlje sa kojim bi mogli da komuniciramo. (The Drake equation), mozete procitati na wikipediji:http: //en.wikipedia.org/wiki/Drake_equation
Mnogi parametri koji bi se u toj jednacini trebali unijeti su za nas potpuno nepoznati, pa nam u sustini ta jednacina ne rasciscava nista, samo mozda pomaze pri daljem filozofiranju.


N je broj civilizacija u nasoj galaksiji

R* je broj zvijezda u Mlijecnom putu

fp koliko od tih zvijezda ima planete u svom sistemu

ne broj planeta na kojima je potencijalno moguce da se zasnuje zivot

fl broj takvih planeta na kojima se zivot i zacne

fp broj planeta na kojima se zivot razvije u inteligentan

fc broj planeta na kojima inteligentan zivot razvije visoku tehnologiju

L je vrijeme za koje takva civilizacija uspije da emituje signale kroz svemir


Drejkova jednacina nije prosla bez kritike. Bazirana je na ovozemaljskom zivotu i povodi se za principom da se sve zivotne forme razvijaju u istom pravcu kao na zemlji,ali ipak mislim da nam priblizava na jedan nacin sliku o mogucnosti postojanja zivota van nase planete.

Ja se jedino cudim da, s obzirom da je svemir vecim dijelom ispunjen crnom materijom, niko ne uzima mogucnost da se u toj vrsti materije razvija zivot. Iako je s jedne strane ipak razumljivo, znajuci da je nemoguce posmatrati crnu materiju, ne vidim sto sprjecava filozofe da se bave tim pitanjem.\

___________________________________________________________________________________________

Život van zemlje

Kada se pitamo da li postoji žvot van Zemlje, pitamo se, u stvari, da li je pojava života toliko tvrdoglavo izuzetna pa da se pojavi samo jednom u istoriji univerzuma? Ili je "život" ispisan u svim zakonima fizike?

Prošlost se teško saznaje i otkriva. Ključ može da bude neko staro pismo zaboravljeno na tavanu, drevni hram zarastao u džungli. Sa istraživanjem vanzemaljskih svetova problem je gotovo identičan. Čak i kada znamo da tamo ima "nešto", put do bilo kakvih znakova života liči na potragu za iglom u plastu - zvezda

U potrazi za vanzemaljskim bićima, naučnici su već pretražili dobar deo vidljivog i nevidljivog dela neba, tragajući za radio-signalima drugih, tehnički naprednijih civilizacija; poslali su sonde ka svim planetama Sunčevog sistema, osim jedne; proučili su ekstremne oblike života na Zemlji da bi bolje razumeli uslove koji su potrebni da bi se život održao; podrobno su ispitali okolinu obližnjih zvezda.

Možda još vekovima nećemo otkriti postoje li vanzemaljci ili ne - u najmanju ruku sve dok nam se oni sami ne jave. Ali, istraživači nastavljaju da usavršavaju svoje metode kao da će se "mali zeleni" pojaviti već sutra. Otkrića poslednjih godina su poseban podsticaj za nove pokušaje. Na primer, da je Marsovom površinom nekada tekla voda, da Jupiterov mesec "Evropa" možda sadrži podzemno more, ili otkriće da je u blizini našeg sistema otkriveno blizu 100 planeta koje bar spolja podsećaju na Zemlju.

Naučnici se danas nalaze između dve dileme: jedni se pitaju šta bi moglo da znači to što su se sve dosadašnje potrage završile neuspešno; drugi tvrde da je potraga tek počela.

Kada neko malo ne zna, u narodu se kaže: "ne bi umeo da nađe ni kod popa bradu". Sličan je slučaj i sa "zemaljskim" naučnicima kada se okrenu da traže život van ove naše, nama, manje-više, dobro poznate planete. Pre više godina taj problem je otvoren u naučnim krugovima kada je bilo jasno da ćemo uskoro moći da se otisnemo u nepoznate okeane kosmosa i da širom svemira šaljemo svoje izaslanike, robote, sa zadatkom da otkriju tragove života. Problem je, u suštini, i složen i vrlo banalan: naučnici ni tada ni danas nisu bili u stanju da "objasne" robotu kako da prepozna život.

Otuda su mnoge, kasnije lansirane sonde, imale krajnje pojednostavljene zadatke: da prepoznaju kakvi su uslovi za život - da li ima vode, na primer. Međutim, ni tada nije bilo mnogo lakše. Za uslove za koje smo mi verovali da su nemogući, ispostavilo se da ipak jesu kakav-takav uslov za šivot. Tek poslednjih godina otkriveno je da i ovde na Zemlji, neka niža bića opstaju i na tako paklenim mestima kakva ni Dante nije mogao da zamisli. Samo u poslednjih deset godina otkriveno je više od 1.500 novih vrsta mikroorganizama, od kojih najveći deo naseljava pravi kotao čistilišta, duboko u utrobi planete. Razvojem tehnika istraživanja i boljim poznavanjem "geobiološke" istorije Zemlje, sada je, donekle, lakše prepoznati i pretražiti najraznovrsnije životne forme.

Pored Marsa čini se da jednake šanse za senzacionalno saznanje imaju i istraživanja na satelitu "Evropa".

Čuveni britanski astronom član viteškog reda i Kraljevskog naučnog društva, Patrik Mur, veruje da su veće šanse na strani Marsa:
Dr Srđan Pašić

"Sojourner" sakuplja uzorke
sa Marsovog tla
Opportunity robot-istraživač Marsa
Cevasta struktura otkrivena na delu meteorita ALH 84001

"Ja bih se kladio na Mars. Tamo ima vode i svi su izgledi da je to nekada bila plodna planeta. Ako na "Evropi" ispod ledenog pokrivača postoji i čitav okean, ipak bih rekao da je to prilično negostoljubivo mesto. Za sada verujem da su šanse za otkriće života na Marsu 50:50. Prvi sledeći uzorci materijala trebalo bi da pruže konačan odgovor, a ja se veoma nadam da tamo ima života."

Ovakvo uverenje je dobilo čvrstu podršku sa potpuno neočekivane strane, od Džordža Kojna, direktora Vatikanske astronomske opservatorije. Kojn smatra da je "ludost" misliti da vanzemaljski život ne postoji i da su ljudi sami u svemiru.

 

On i njegovi saradnici su došli do ovakvog zaključka posle višegodišnjih istraživanja iz astrofizičkog centra Vatikana u Kastelgandolfu, kraj Rima.

U intervjuu milanskom "Korijere dela sera", Kojn kaže: "Univerzum je toliko prostran da bi bilo suludo misliti da smo mi izuzetak. Gotovo svakodnevno nam stižu podaci koji potvrđuju mogućnost postojanja životnih formi koje bi se verovatno razlikovale od oblika života na Zemlji.

Prvi pobornik i pravi osnivač teorije da čovek nije i ne može biti jedini civilizovan oblik života u vascelom kosmosu je francuski publicista Žak Beržije, osnivačnovog naučnog pravca poznatog pod imenom Klipeologija, čiji je osnovni cilj da objasni mnoge od drevnih zagonetki čoveka. Jedna od njih je svakako i mogućnost posete vanzemaljaca našoj planeti.

Putovanje ogromnim svemirskim prostranstvima već danas teoretski nije problem. Po pretpostavci Karla Segana, takvu posetu možemo da očekujemo sa neke od planeta na 8 do 25 svetlosnih godina udaljenih od nas. Prema Frenku Drejku i njegovoj čuvenoj formuli: N = n5 x 10-3 kandidati iz tog okruženja mogu biti zvezde veličine Sunca, kao što su:

EPSILON REKE .....10,8 svet- losnih godina
TAU KITA................ 12,2"
SIGMA ZMAJA .......18,2"
DELTA PAUNA ...... 19,2"
82 REKE ................ 20,9"
BETA Vodene Zmije 21,3"
ZETA TUKANA ...... 23,3"

Podaci prikupljeni do poslednjih godinu dana govore da naučnici imaju razloga da veruju da oko ovih zvezda kruži bar stotinak planeta na kojima postoje uslovi za život.

Putovanje na ovim razdaljinama, međutim, mogle bi da ostvare civilizacije koje su u stanju da proizvedu energiju veličine 4 x 1044 erga/sekundi, tj. energiju kakvu emituje čitava galaksija. Potencijal energije koju stvara naš planetarni sistem zasad je 4 x 103 erga/sec, što je doista malo za međuzvezdana putovanja. U odnosu na program SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence) veći razvoj potencijala energije očekuje se vrlo skoro, do 2.030. godine.

Prema mišljenju Setijevih istraživača, velika je verovatnoća da razvijene civilizacije postoji negde u radijusu od 25 svetlosnih godina, jer nam to potvrđuju i osnovni zakoni egzobiologije. Naime, prema nekim pretpostavkama, zasnovanim na modelu Mlečnog puta:

1. Broj zvezda u našoj Galaksiji iznosi preko 300.000.000.000!

2. Broj planetarnih sistema u našoj Galaksiji iznosi 280.000.000.000!

3. Broj sistema sličnih Sunčevom, iznosi 75.000.000.000!

4. Broj zvezda sličnih Suncu u našoj Galaksiji iznosi 52.000.000.000!

5. Broj nastanjenih planeta, po ovoj hipotezi, iznosi 650.000.000!

6. Broj tehnološki razvijenih civilizacija je 390.000.000!

7. Broj trenutno sličnih tehnoloških civilizacija je 530.000!

Po nekim pretpostavkama mi spadamo među "najprimitivnije" civilizacije u svemiru, bez obzira što od čitavog svemira imamo uvid u samo 8 odsto prostora, dok ostalih 92 odsto za nas još predstavlja zagonetku. S druge strane, ako je reč o putovanjima svemirom, treba takođe uzeti u obzir i Ajnštajnovu teoriju relativiteta, imajući u vidu vreme neophodno za ostvarenje tako dalekih putovanja.

Ovi se odnosi postavljaju prema razlikama u proticanju zemaljskog vremena i vremena prošlog na svemirskom brodu - pod uslovom da se brod kreće brzinom od bar 280.000 kilometara u sekundi. To praktično znači: da bi jedna posada prešla put od 137 svetlosnih godina, ona bi morala da leti 20 punih godina i to brzinom svetlosti, dok bi za tih 20 godina leta,na Zemlji proteklo ravno 270 godina! Naravno, što se tiče razvijenijih civilizacija, one bi, na osnovu energetskog potencijala, mogle pripadati drugom ili trećem stepenu moći. Na primer:

1. Civilizacije koje koriste energiju PLANETA - Civilizacije moći - 1020 erga/sec

2. Civilizacije koje koriste energiju ZVEZDA - Civilizacije moći - 1033 erga/sec

3. Civilizacije koje koriste energiju GALAKSIJA - Civilizacije moći - 1044 erga/sec

Ako bi se zapisi iz starih predanja uporedili sa novim astronomskim saznanjima, najverovatnije je da bi "Planete bogova" trebalo tražiti u nekom od sledećih sistema:

SAZVEŽĐE ZVEZDA

Vlašići Alcyon
Canis Mayor Sirijus B.
Bootes Izar
Volar M 451

Bile bi to zvezde približne masi i tipu našeg Sunca. Da li su potencijalni žitelji ovih sazvežđa ikada pokušali da sa nama stupe u kontakt? Zahvaljujući moćnijim sredstvima osmatranja kosmosa, a pre svega moćnom teleskopu "Habl", sada već pouzdano znamo (prema podacima do aprila 2004. godine) da van našeg sunčevog sistema postoji još 100 drugih planeta. Teleskopi su zabeležili njihovo postojanje, ali ne tako detaljno da već znamo ko su nam prve kosmičke komšije."

______________________________________________________________________________________________

Fermijev paradoks

Fermijevim paradoksom se naziva navodna kontradikcija između procenjene visoke verovatnoće postojanja vanzemaljskih civilizacija i nedostatka dokaza o kontaktu sa takvim civilizacijama.

Starost svemira i veliki broj zvezda nagoveštava da bi vanzemaljski život trebao da bude uobičajena pojava. Razmatrajući ovo pitanje sa kolegama, fizičar Enriko Fermi je 1950. godine je navodno upitao: „Gde su?“ (engl. "Where are they?")[1]. Fermi je zapitao zašto ne postoje dokazi u vidu sondi, svemirskih letelica i radio emisija, ako već u Mlečnom putu postoji obilje visoko naprednih vanzemaljskih civilizacija.

Mogući odgovori na Fermijev paradoks da van-zemaljske civilizacije postoje i da čovečanstvo nije svesno toga ili da van-zemaljske civilizacije ne postoje ili da su toliko retke, da čovečanstvo nikada neće uspostaviti kontakt sa njima. Danas postoje mnoge naučne teorije i modulacije van-zemaljskog života i civilizacija, i pri tom je Fermijev paradoks značajna teoriska osnova.

Osnove paradoksa

Veličina i starost svemira ukazuju na postojanje brojnih vam-zemaljskih civilizacija. Međutim, ovo je nelogično budući da nema dokaza koji to potvrđuju. Na ovo slede tri moguća odgovora: 1.Inicijalna izjava je netačna i van-zemanjska intelegencija je mnogo ređi fenomen nego što se pretpostavlja 2. Naše trenutne obzervacije nisu adekvatne i zato još uvek nismo otkrili druge civilizacije 3. Naše metodologije su pogrešne

Prva tačka paradoksa: argument veličine je ,,funkcija čistih brojevnih vrednsosti”. Veruje se da postoji oko 250 milijardi zvezda samo u našoj (Mlečni Put) galasiji i oko 70 siksteliona (7h10 sa eksponetom 22) u vidljivom svemiru. Čak iako se život pojavi na veoma malom broju planeta oko ovih zvezdi, onda bi trebalo da postoji veliki broj civilizacija u samom Mlečnom Putu. Ovaj argumenat uzima u obzir pricip da Zemlja nije ni u kom slučaju posebna već sasvim uobičajena planeta koja podleže prirodnim zakonima kao i bilo koja druga planeta u svemiru. Da bi se dobio neki približan broj koristi se tzv. Drejkova (Drake) jednačina, ali su često vrednosti u ovoj jednačini osporavane.

Druga tačka paradoksa: se takođe svodi na veličinu. Ako se uzme u obzir mali broj mogućih van-zemaljskih civilizacija i pretpostavi da intelegentna bića imaju tendenciju da kolonizuju nove svetove, onda se veruje da bi napredne civilizacije kolonizovale prvo okolne planete a zatim planetarne sisteme. Pošto nema dokaza na Zemlji ili bilo gde drugde o takvim aktivnostima u (kako se veruje) 13 milijardi godina starog svemira, znači da je van-zemaljska intelegencija veoma retka ili da su naše pretpostavke o ponašanju intelegentnih bića pogrešne.

Nekoliko autora je pokušalo da proceni vreme potrebno da jedna civilizacija kolonizuje galaksiju. Ako se uzme u obzir da je ovo eksponencijalno progresivan proces, procene se kreću oko 5 do 50 miliona godina; što je veoma malo vremena imajući u vidu starost svemira. Iako bi kolonizacija bila teško izvodljiva ili nepoželjna (nezavisno da li je moguće putovati brže od svetlosti ili ne), još uvek je moguća želja ovih civilizacija da istraže svemir, i tom prilikom bi slali svoje letelice i instrumente bez posade. Međutim, nema dokaza da se tako nešta ikada desilo.

Na problem Fermijevog paradoksa postoji mnogo više mogućih odgovora, ovaj problem je detaljno diskutovan na sajtu SETI instituta (Institut za Pronalaženje Van-Zemaljske Intelegencije). Vidi www.seti.org


Drejkova jednačina

N = R X fp X ne X f1 X fi X fc X L


N je broj civilizacija u našoj galaksiji sa kojima bismo mogli da komuniciramo

R je gustina zvezdanih formacija u našoj galaksiji

fp je broj zvezdi koje imaju planete
ne je prosečan broj planeta na kojima može da postji život
 fl je deo broja (zavisan od ne) koji označava broj planeta na kojima u stvari zaista postoji život
fi je deo broja (zavisan od fl) koji označava u stvari broj planeta na kojima postoji inteligencija
fc je deo broja (zavisan od fi) koji označava broj civilizacija koje žele i mogu da uspostave kontakt L je očekivan životni vek tih civilizacija

Drejk je zajedno sa svojim kolegama 1961 dao sledeće brojeve za vrednosti njegove jednačine:

R = 10/godišnje,

fp = 0.5,

ne = 2,

fl = 1,

fi = 0.01,

fc = 0.01,

i L = 10,000 godina

Inače sama ideja o postojanju van-zemaljskog života je mnogo starija nego što se uobičajeno misli. Stari Vavilonci su imali ideje da naš svet nije jedini, ali njihove ideje su mešavina verovanja i mitologije. Takođe staro Grčki filozofi Leukip i Demokit - tvorci atomističke teorije su verovali da postoji mnogo više svetova od našeg. Takođe Nikola Kopernik, tvorac heliocentrične teorije je verovao da postoji mnogo više svetova i civilizacija od naše zemajske. Zbog ovoga je spajen na lomači od strane Katoličke crkve zbog jeresi. Ideje o postojanju civilizacija na drugim planetama uzimaju maha kada se prvi put vide kanali na Marsu.

___________________________________________________________________________________________-


Postojeće teorije koje objašnjavaju mogućnosti zbog kojih do danas nismo stupili u kontakt sa vanzemaljskim civilizacijama
Ni jedna civilizacija ne postoji.

Najednostavnije objašnjenje je da su ljudi jedini inteligentni oblici života u svemiru.
Ni jedna civilizacija se nije razvila

Tvrdnja je nastala usled istraživanja života na Zemlji, shvatanjem da su planete slične Zemlji retkost a zatim i postojanje višećeliskih organizama na Zemlji takođe. Takođe treba imati na umu da na Zemlji život uopšte postoji relativno dugo i da se do sada razvila samo jedna civilizacija koja je uspela da se otisne u svemir i komunicira putem radio talasa. Shvatajući to dolazimo do zaključka da je inteligentan život redak i na Zemlji a kamoli u nepreglednom svemiru.Neke tvrdnje pak idu za idejom da princip nastanka zivota na Zemlji nije i jedini princip i redosled u kosmosu.
U prirodi inteligencije je da uništava samu sebe

Moguće je da tehnološke civilizacije uništavaju same sebe pre ili ubrzo nakon otkrivanja tehnologije radija ili leta u svemir. Mogući načini uništenja su nuklearni ratovi, biološki ratovi ili slučajne kontaminacije, nanotehnološke katastrofe, eksperimenti na polju fizike (otvaranje crne rupe, obrtanje kvantnog mehaničkog vakuma ili kreiranje stabilne materije) ili katastrofa nastala uništavanjem planetine ekosfere. Takodje, postoji mogućnost da civilizacije postaju nestabilne i ruše se u momentu kada ostvare komunikaciju sa vanzemaljskom civilizacijom.
U prirodi inteligencije je da uništava druge

Jedna mogućnost je da vrste koje steknu odredjenu tehnološku moć, uništavaju druge inteligencije koje nadolaze. To moze da se desi iz različitih motiva, paranoja ili obična agresija.
Oni postoje, ali mi nismo videli dokaze

Moguće je da vanzemaljska civilizacija postoji ali ljudi ne mogu da komuniciraju sa njima zbog ogromne razdaljine ili razlike u tehnologiji, ili su oni suviše drugačiji od nas da bi komunicirali ili samo zato sto ljudsko drustvo odbija da prihvati da dokazi postoje.
Inteligentne civilizacije su suviše daleko u prostoru ili vremenu

Moguće je da tehnološki razvijene civilizacije postoje ali su one jednostavno suviše daleko za komunikaciju u oba pravca. Ako je neka civilizacija udaljena od nas stotinama svetlosnih godina, moguće je da ona i nestane u toku tih stotina godina pre nego sto se bilo kakav dijalog uspostavi.
Moguće je da civilizacije nastaju i nestaju periodično ali je šansa da dve civilizacije postoje u isto vreme gotovo neverovatna. Možda je bilo inteligentnih civilizacija pre nastanka inteligencije na zemlji, i možda će ih biti i posle nestanka zemaljske inteligencije, ali je takodje moguće da smo trenutno mi jedini inteligentni u svemiru.
Ljudska vrsta ne traga dovoljno dugo

Ljudska tragnja za vanzemaljskim životom traju vrlo kratko. Počevši od 1937 godine kada su u upotrebu ušli radio teleskopi. Ljudi postoje vrlo kratko, 200.000 godina je malo u odnosu na neverovatnu istoriju svemira. A radio signali se šalju u svemir od 1895. To bi moglo takodje da znači da mi ne postojimo dovoljno dugo da bi oni koji nas traže mogli da nas nađu. Problem na koji bi naišli posetioci pre ne milion godina, kad bi sleteli na zemlju bio bi potpuno odsustvo inteligentnog života, pa cek i naznake da će se on ikada razviti. A da su sleteli i pre 3000 godina, bili bi pogrešno shvaćeni kao uzvišena natprirodna bića.
Ljudska vrsta ne sluša pravilno

Postoje pretpostavke da mi ne osluškujemo pravilno. Slušajući na jedan način, propuštamo sve ostale. Npr. Moguće je da sve vreme propuštamo signale u nemogućnosti da ga razaznamo iz bele buke. Vanzemaljci možda koriste frekvencije za koje su naši naučnici odlučili da sigurno neće biti one koje će nositi poruku. Ili je datarate suviše visok za našu tehnologiju. SETI tvrdi da i sa najvećom antenom koju mi koristimo signali koje saljemo bi bili čuti na samo 0,3 svetlosne godine. Nadajmo se da oni tamo imaju veće antene.
Civilizacije emituju radio signal samo kratko tokom svog postojanja


Postoje dve mogućnost: prva je da civilizacije brzo prevaziđu upotrebu radi signala a druga, da prekidaju sa signalom usled nedostatka resursa. Mi danas već smanjujemo upotrebu radio signala i zamenjujemo ga optičkim vlaknima, mikrotalasima, laserima... Znači mi sada tražimo samo momenat u istoriji neke civilizacije od momenta pronalska radio signala do prelaska na neku drugu tehnologiju.

Problem mnogo nadmoćnije civilizacije


Sasvim je moguće da nas neka napredna civilizacija čuje ali informacije koje primaju od nas su suviše elementarne, tako da oni i ne pokušavaju da nam odgovore, kao što mi ne pokušavamo da komuniciramo sa mravima. Takođe je moguće da nas ignorišu jer su se u potpunosti izolovali od spoljnog sveta i prebacili unutar neke vrste virtualne realnosti.

Zemlja je namerno izolovana


Moguće je da vanzemaljske civilizacije možda i imaju mogućnosti ali ne žele da komuniciraju sa nama. Ovo se takođe naziva i Zoo hipoteza: ideja da se Zemlja posmatra od strane napredne civilizacije radi istraživanja ili se jednostavno izoluje kao deo divljine. Vanzemaljci možda komuniciraju sa drugim civilizacijama tek kada ove dostignu odgovarajuće etičke, političke i tehnološke standarde. Ili možda se vanzemaljske civilizacije kriju od nas iz bezbednostnih razloga, plašeći se za nas ili sebe jer svemir je možda opasno mesto.

Oni su suviše vanzemaljski


Sledeća mogućnost je zasnovana na ideji da su ljudski teoretičari podcenili različitost vanzemaljskog života od onog na zemlji. Njihova psihologija je jednostavno suviše različita da bi se moglo sa njima komunicirati.
Oni nisu tehnološka civilizacija
Nemora da znači da je civilizacija inteligentnih bića istovremeno i tehnološka civilizacija. Ako vanzemaljska civilizacija nije razvila tehnologiju iz nekog razloga, nama bi bilo nemoguće da ih detektujemo.

Oni su ovde, neprimećeni

Moguće je da vanzemaljske civilizacije ne samo postoje, nego su i sada ovde na Zemlji. Nisu detektovani zato što ne žele, ljudska bića ih ne vide ili društvo odbija da prihvati dokaze. Nije čudno da organizam koji je dovoljno inteligentan i može da dodje do Zemlje, može i da bude na njoj potpuno neprimećen. Veliki broj ufologa smatra da je ljudsko društvo neopravdano odbojno prema idejama o vanzemaljskih otmicama, viđenjima NLOa i bliskim susretima i kao rezultat nije dovoljno otvoreno za dokaze da vanzemaljci posećuju Zemlju.

______________________________________________________________________________________________

I za ono koji sumnjaju iz religioznih razloga

13.05.2008 , VATIKAN
Izvor: BETA - AP
Vatikanski astronom ne negira mogućnost života u svemiru
Vanzemaljci bi mogli da postoje, a verovanje u izvanzemaljski život ne protivreči veri u boga, izjavio je glavni astronom Vatikana Hose Gabrijel Funes
Veličina vasione, sa stotinama milijardi galaksija i trilionima zvezda, znači da bi mogli da postoje drugi oblici života izvan zemlje, uključujući i inteligentne, ocenio je jezuitski sveštenik Funes, koji rukovodi vatikanskom opservatorijom.

"Kako možemo da isključimo mogućnost da se život razvio i negde drugde", rekao je Funes za vatikanski dnevnik "Oservatore romano" (L' Ošervatore Romano), u intervjuu naslovljenom "Vanzemaljac - moj brat".

"Kao što postoji mnoštvo stvorenja na zemlji, mogla bi da postoje i druga bića, pa i inteligentna, koja je stvorio bog. To ne protivreči našoj veri, jer mi ne možemo da postavljamo granice božjoj slobodi stvaranja", rekao je jezuitski sveštenik.

"I kao što zemaljska bića smatramo našom braćom i sestrama, zašto ne bismo govorili i o 'izvanzemaljskom bratu'? To bi i dalje bio deo kreacije", dodao je on.

U intervjuu objavljenom na celoj strani, Funes je izneo svoje viđenje odnosa Rimokatoličke crkve i nauke kao i teološke implikacije eventualnog postojanja života u svemiru.

On je ocenio da Isus Hrist nije posetio vanzemaljce, pošto je njegova "inkarnacija bila jedinstven i neponovljiv događaj", ali je izrazio uverenje da su i te druge inteligencije "imale, na neki način, priliku da osete blagodeti božje milosti".

Funes je izjavio da nauka, u prvom redu astronomija, nije kontradiktorna religiji, čime se dotakao teme kojom se često bavi papa Benedikt 16, koji je ispitivanje odnosa vere i razuma učinio jednim od ključnih aspekata svog papskog mandata.

Prema rečima Funesa, Sveto pismo "nije naučna knjiga" i potraga za naučnim činjenicama o univerzumu i njegovom poreklu ne baca sumnju na božju ulogu u njegovom stvaranju.

Kao primer, Funes je naveo da veruje da je Teorija velikog praska "najrazumnije" objašnjenje nastanka univerzuma, ali da i pored toga veruje da je bog stvorio univerzum i da ljudi "nisu rezultat slučaja".

On je pozvao crkvu i naučnu zajednicu da ostave za sobom podele koje su nastale pre gotovo 400 godina, od kada se progon Galilea Galileija smatra primerom neprijateljstva crkve prema nauci.

"Taj incident je stvorio rane. Crkva je na neki način priznala svoje greške. Možda je mogla da to učini i bolje, ali je sad vreme za zacelimo te rane kroz dijalog i saradnju", rekao je Funes.

Vatikansku opservatoriju osnovao je 1891. godine papa Lav 13 i ona se nalazi u Kastel Gandolfu, gde je i papina letnja rezidencija.

Astronomi te opservatorije, poznate po vrlo uspešnim projektima i jednoj od najboljih svetskih kolekcija meteorita, istraživanja sprovode i u opservatoriji pri Univerzitetu Arizona, u Tusonu.

______________________________ ______________________________ ____________________________-

I za one koji se oslanjaku samo na nauku Evo malo velikog Stivena

Najvjerovatnije nismo sami u svemiru


Jedan od najzanimljivijih astrofizičara Stephen Hawking bavi se stalnim pitanjem "Jesmo li sami u svemiru", na što sam i daje odgovor kako najvjerojatnije nismo, a na 50-oj godišnjici NASA-e naveo je neke svoje teorije.

Ako postoji život igdje u svemiru, Hawking se pita zašto još nismo "naletjeli" na nekakve izvanzemaljske signale. Predavanje o izvanzemaljskom životu Hawking je održao na Sveučilištu "George Washington" povodom 50. godišnjice NASA-e gdje je naveo mogućnosti postojanja izvanzemaljskog života koji je još uvijek naša nepoznanica.

Hawking je razvio tri teorije, ili život drugdje ne postoji, ili možda postoje inteligentna bića koji još uvijek nisu dovoljno razvijena za slanje ikakvih signala u svemir, a kada to postane bit će i dovoljno inteligentan za razvoj nuklearnog oružja.

No treća teorija, kojoj se priklonio i sam Hawking, jest ta da je "primitivan oblik života vrlo čest, no onaj inteligentan vrlo rijedak" te nadodao kako "se inteligentan oblik života tek treba pojaviti na Zemlji".

Brige oko izvanzemaljaca i otmicama koje su ideje nekakvih "čudaka" ne trebaju biti predmet našeg razmišljanja jer nisu utemeljene, međutim kako izvanzemaljski život najvjerojatnije ima različit DNK od nas Hawking je upozorio: "Budite na oprezu ako susretnete izvanzemaljsko biće jer bi se mogli zaraziti bolešću kakva bi bila fatalna za naš oblik života".

Stephen William Hawking, unatoč teškoj bolesti amiotrofične lateralne skleroze i dobi od 66 godina, vrlo uspješno komunicira preko svog računala i aktivno se bavi crnim rupama i teorijskom astronomijom.

 

I slicica za vas

Evo dokle smo do sada stigli


istorija


- 04.10.1957. prvi umjetni satelit u Zemljinoj orbiti - Sputnjik 1

- 03.11.1957. prvo živo biće u svemiru, pas Lajka u letjelici Sputnjik 2

- 12.04.1961. prvi čovjek u svemiru i Zemljinoj orbiti – Jurij Aleksejevič Gagarin u letjelici Vostok 1

- 05.05.1961. prvi Amerikanac u svemiru – Alan Shepard u letjelici Mercury 3

- 06.08.1961. prvi kozmonaut koji je iskusio svemirsku bolest – German Titov u letjelici Vostok 2

- 16.06.1963. prva žena u svemiru – Valentina Terješkova

- 19.07.1963. prvi zrakoplov (X-15) koji je dosegnuo svemir prema definiciji FAI-međunarodne letačke udruge. 17.07.1962. to je već učinjeno, ali prema definiciji USAF-a, američkih zračnih snaga, čija se mjerila razlikuju od onih FAI-nih

- 12.10.1964. prva misija sa dva kozmonauta u letjelici Vashod 1. Prva posada bez svemirskih odijela

- 18.03.1965. prva svemirska šetnja – Aleksej Leonov u letjelici Vashod 2

- 23.03.1965. prva letjelica koja je manevrirala u orbiti, prvi Amerikanac koji je dva puta bio u svemiru – Virgil “Gus” Grissom u letjelici Gemini 3

- 15.12.1965. prvi susret dvije letjelice u orbiti – Gemini 6 i Gemini 7

- 16.03.1966. prvo spajanje dvije letjelice u svemiru – Gemini 8 i svemirska platforma Agena. Prvo američko prinudno slijetanje

- 21.12.1968. prva lunarna orbita neke letjelice sa ljudskom posadom – Apollo 8

- 15.01.1969. prva razmjena posade u svemiru – Sojuz 4 i Sojuz 5

- 16.07.1969. prvi čovjek na Mjesecu – Neil Armstrong

- 11., 12. i 13.10. prvi simultani let tri letjelice u orbiti – Sojuz 6, Sojuz 7 i Sojuz 8

- 06.06.1971. prva svemirska postaja – Saljut 1

- 05.04.1975. prvi puta posada nekog broda prekinula misiju zbog opasnosti od nesreće – Sojuz 18-1

- 17.07.1975. prvo spajanje u svemiru između dvije letjelice lansirane iz različitih zemalja – Apollo-Sojuz

- 10.01.1978. prvo spajanje na svemirsku stanicu dvije letjelice istovremeno – Saljut 6 EP-1

- 12.11.1981. prvi puta je neka letjelica sa ljudskom posadom dva puta poletjela u svemir – STS-2 (shuttle Columbia)

- 11.11.1982. prvo polaganje satelita u orbitu nekom letjelicom sa ljudskom posadom i prva misija sa 4 astronauta – STS-5

- 17.07.1984. prva žena u svemirskoj šetnji u misiji Saljut 7 EP-4 – Svetlana Savickaja

- 05.10.1984. prvi svemirski let u kojem su učestvovale dvije žene – STS-41G

- 08.11.1984. prvi puta satelit iz orbite vraćen na Zemlju radi popravka, a zatim opet lansiran u orbitu – STS-51A

- 03.02.1994. prvi let nekog ruskog kozmonauta na američkoj letjelici u misiji STS-60 – Sergej Krikaljev

- 02.03.1995. prva shuttleova misija koja se mogla pratiti putem interneta – STS-67

- 14.03.1995. prvi američki astronaut koji je poletio u svemir u ruskoj letjelici u misiji Mir EO-18

- 29.06.1995. prvo spajanje neke američke letjelice (shuttle Atlantis) sa svemirskom postajom Mir u misiji STS-71

- 03.12.1998. prva misija koja je za cilj imala ponijeti dijelove za Međunarodnu svemirsku stanicu (ISS)

- 27.05.1999. prvo spajanje neke letjelice sa ISS-om (shuttle Discovery)

- 28.04.2001. prvi svemirski turist poletio ka svemirskoj postaji Mir - Dennis Tito

- 15.10.2003. prvi kineski taikonaut u svemiru u misiji Shenzou 5 - Yang Liwei

- 21.06.2004. prvi privatni let u svemir letjelicom SpaceShipOne – Mike Melvil

Moderna fizika, hriscanstvo i istocnjacki misticizam

Ajnstajn o Bogu

"Ja ne vjerujem u osobnog Boga i to nikad nisam poricao, već sam to jasno isticao. Ako u meni i postoji nešto što bi se okarakteriziralo kao religijsko, onda je to beskrajno divljenje strukturi svijeta, u onolikoj mjeri u kojoj ga naša znanost može otkriti", napisao je u pismu Einstein.

John Brooke, profesor znanosti i religije na oksfordskom sveučilištu, rekao je kako je Einstein vjerovao da "postoji određena vrsta inteligencije koja se pokazuje kroz prirodu, a to sigurno nije kršćanstvo ni judaizam".

Zanimljivo je ovo njegovo stajaliste , jer na neki nacin on priznaje Boga kao mogucnost ali odbacuje one drustvene norme koje su ustolicine za prikazivanje Boga

Kao sto mozete vidjeti iz ove jedva na jednu stranicu je stalo ''nasa  dostignuca u svemiru '' daleko smo od bilo kakvag planetarnog ustrojstva i progresa napretka koji bi nas osveo dalje u svemir od ''satelita koji nagleda Rusiju '' a time smo po meni daloko da shvatimo pravu istinsku prirodu Boga ako je takvo sto moguce uopste shvatiti u okviri naseg mozga

Пројекат људског генома
Аутор:  Немања Зарић

Већина људи је до сада преко средстава јавног информисања сгурно чула за Пројекат људског генома. Шта је заправо суштина овог порјекта, које су његове користи какав је став православног света према овом питању

Најпре треба да појаснимо шта је то геном. Замислите компанију која поседује милијарде фабрика. Свака од ових фабрика има канцеларију из које се управља, и све те канцеларије садрже једно идентично упутство за руковање. То упутство садржи око 30.000 инструкција организованих у 46 поглавља. Ове инструкције се у свакој фабрици примењују у потпуности.

Људско тело је као ова компанија. Састоји се из милијарди ћелија, од којих свака поседује једро у коме се налази око 30.000 гена распоређених у 46 хромозома. Као што је могуће написати безброј речи коришћењем само 30 знакова азбуке, тако су и ове инструкције „записане“ на дугачком ланцу ДНК (дезоксирибонуклеинске киселине) коришћењем само 4 различита „слова“ ДНК азбуке. Ова слова, спојена на основу подударности, означавају се термином базни парови. Ови базни парови формирају ДНК, који чине суштину гена, а сви гени заједно чине геном.

Информације садржане у геному одређују карактеристике као што су боја коже или очију, висина, тежина, пол итд. Оно што је релативно скоро откривено је да људски геном игра важну улогу у развоју људског понашања и различитих болести.


Пројекат

Пројекат људски геном је званично започет 1990. године као међународи покушај идентификације свих 30.000 гена људског генома. Други циљеви Пројекта су подразумевали развој бољих техника истраживања људских гена и успутно решавање етичких, правних и друштвених питања која су изникла из Пројекта. Предвиђено је да Пројекат траје до 2005. године, али је, захваљујући развоју нових метода истраживања генома, завршен још 2003. године.

Потенцијална добробит за човечанство

Још од првобитног греха и човековог пада, људи су постали осетљиви на многе болести. Неке од ових болести свој корен имају у „погрешном“ запису у геному, неке у превеликом броју хромозома, неке у погрешном функционисању ткива и органа, а неке у различитим инфекцијама.

Недвосмислено је доказано да, поред наших навика и понашања, као и поред утицаја околине, тзв. срединских фактора, и гени имају одређену важну улогу у развоју многих болести. Пројекат људског генома је за циљ имао да разјасни колики је и какав утицај наслеђа на развој одређених обољења. На тај начин, медицина би била у прилици да раније постави дијагнозу болести и да је лечи ефикасније и са већим процентом успешности.Предности проучавања генома

Истовремено са развојем Пројекта, слична истраживања се спроводе на биљкама и бактеријама. Биљке су најекономичнији енергетски потрошачи и произвођачи, јер користе сунчеву светлост као извор енергије, а производе многе корисне ствари. Разумевање функционисања биљака није могуће без познавања молекуларног нивоа организације биљака. Схвативши ово, моћи ћемо да на много бољи начин искористимо пољопривредни потенцијал планете и да утичемо на смањење глади у многим деловима света.

Бактерије су организми који имају способност да извлаче енергију из практично сваке материје. Познавање ове њихове особине ће нам помоћи да сврсисходније трошимо ресурсе планете.

Када се будемо боље упознали са геномом бактерија, вируса и других изазивача болести човека, моћи ћемо неупоредиво боље да се од њих бранимо.

Истраживања генома су већ довела до праве револуције у послу форензичара. Данас је могуће користити ДНК за идентификацију тешко препознатљивих жртава злочина или несрећа, за утврђивање нечије кривице или невиности.

 Да ли је истраживање људског генома прихватљиво за хришћански свет? Може се сматрати да јесте уз одређена ограничења. Да кренемо од почетка. У Књизи постања је записано да је Господ Бог благословио Адама и Еву и дао им власт над земљом и свим живим створовима на њој (1 Мој 1,28). Међутим, такође нам је откривено да је Бог створио човека по обличју своме. Ако смо створени по обличју, односно образу Божјем, онда смо и дужни да и ту поверену нам власт над земљом и свиме што на њој живи испуњавамо веома мудро и одговорно.

Друго, откривањем људског генома, ми откривамо саму срж предивне творевине Божје која се зове човек. Данас, након великих открића на пољу генетике, можете чути да некада најгласнији дарвинисти схватају да тако савршену структуру као што је ДНК мора да је створила нека „виша интелигенција“ или „интелигентни дизајн“, како они у свом неверју називају Бога. Али, и то је напредак у односу на богоборачку идеологију дарвинизма. Откривањем генома, човечанство долази до краја свог научног периода развоја и, силом аргумената, бива присиљено да призна да не зна ништа више од онога што је знало на почетку свога постојања. Ово „откриће над открићима“ модерног доба неминовно ће навести модерног човека да одговор на вечна питања поново потражи на једином месту где га може пронаћи, у Цркви Христовој, и човек ће поново препознати Бога као свог Творца и доброчинитеља (Псал 19,1; 111,2; 139,14; Рим 1,20 итд.)

Треће, мора се признати да је овај пројекат барем делимичмо мотивисан добронамерним идејама. Сигурно је да ће резултати пројекта значити више хране за гладне и ефикасније лекове за болесне. Као што је Христ некада хранио гладне и исцељивао болесне, тако и ми треба да схватимо овај пројекат као корак даље у нашем корачању Његовим путем.

Све наведено ће дефинитивно донети много добра свету у коме живимо. Ипак, били бисмо наивни када би помислили да грехом испуњени човек не би могао наћи начина да овај напредак учини великим злом. Ако се само сетимо развоја нуклеарне енергије и њених последица, јасно је да морамо бити веома обазриви када је у питању истраживање људског генома.

Мане проучавања генома

Са хришћанског аспекта, свако откриће које није прожето идејом службе Богу, унапред је осуђено на злоупотребу и неуспех. Чини се да мотив који стоји иза овог пројекта нема за циљ величање Господа у слави Његовој, онако како би сваки наш успех и откриће требало обележити. У једној од публикација везаних за Пројекат написано је: Да познамо себе. Но, као што је Џон Калвин једном рекао: „Без знања о Богу, нема ни знања о себи.“

Друго, постоји опасност да се резултати истраживања неће примењивати на добробит свих људи. Јасно је да је било потребно уложити огроман новац да би овај пројекат могао бити спроведен. Нажалост, они који су то финансирали, вероватно немају на уму како да помогну свом ближњем, већ како да профитирају од своје инвестиције. Сасвим је реално очекивати да ће гладни, сиромашни и болесни, иако би требало да буду први, бити последњи који ће имати користи од овог пројекта.

Треће, огромна опасност лежи у даљем дискриминисању људи, овог пута на основу генетског кода. Широко раширена пракса убијања нерођене деце са нпр. Дауновим синдромом могла би да постане законска обавеза у будућности, с обзиром да ће ова болест моћи раније да се открије. Реална опасност од рутинских прекидања трудноће на основу генетске „инфериорности“ је пред нама. Ако знамо да многи научници оспоравају чак и само право на живот док се не докаже генетска „исправност“, морамо бити спремни да се са овим проблемом на време суочимо, пре него што буде касно. Френсис Крик, који је заједно са Вотсоном открио структуру ДНК молекула, је изјавио: „Ниједно новорођенче не треба да буде проглашено људским бићем све док не прође одређене тестове за доказивање генетске исправности, а ако их не прође, треба да буде лишено права на живот.“ Ове и сличне изјаве се често могу чути међу заговорницима еугеничких принципа, о чему смо писали у ранијим бројевима Православља. Са развојем Пројекта људског генома, оне могу бити реализоване на још страшнији начин него што је до сада био случај.

Четврто, хришћанско учење о сопственој одговорности за почињена дела може бити доведено у питање. Са јачањем пропаганде о повезаности нпр. криминалног понашања, хомосексуализма или похлепе и генетског кода, људима ће бити скренута пажња са концепта сопствене одговорности на концепт жртве сопственог генома. Логично је даље претпоставити да ће се људи све мање трудити да изграђују врлине у свом животу, а то ће опет водити у даље продубљивање кризе како на личном, тако и на плану међуљудских односа.

Закључак

Не може се са сигурношћу рећи куда ће нас одвести истраживање људског генома. Са једне стране, чињеница је да овакви експерименти могу у великој мери бити од помоћи целом људском роду, па ми, као Хришћани, можемо и треба да се надамо да ће Господ усмерити све оне који се баве овом тематиком на прави пут. Са друге стране, чињеница је такође да многи истраживачи доживљавају ово истраживање као вид неке нове научне псеудорелигије и потраге за псеудобогом. Остаје нам да се надамо да ће и они на крају свог истраживања доћи до истинског богопознања, и искористити своја открића на радост и добробит читавог човечанства.


Preuzeto sa Link

Da ja samo jos malo uprostim u pitanju su 23 para hromozoma 22 homolognih hromozoma ( zaduzeni za sve ostalo ) i jedan par polnih hromozoma ( zaduzeni kao sto samo ime kaze za pol)



Ta cetri su      Adenin -A
                    Guanin-G
                    Citozin-C
                    Timin-T
ima jos jedan zamjenski da ga tako nazovem ali ne bitna za ovu pricu Uracil-U

O teoriji kaosa

U 70-tim godinama 20. stoljeća pojavila se nenadano nova znanost, teorija kaosa! Dok je kvantna znanost otkrila kako objektivnost ne vrijedi na nuklearnoj razini, teorija kaosa ide korak dalje, razočaravajući Einsteina, koji je vjerovao kako se Bog ne kocka.

Teorija kaosa otkriva istinitost nepredvidljivosti, neizvjesnosti kvantne znanosti i za ono što se msatralo predvidljivim događajima. Ignoriranjem manjih odstupanja u mjerenjima, nazivajuči ih griješkama mjerenja, znanstvenici nisu uspijeli shvatiti uopće bit! Predvidljivi sustavi, koji bi se mogli objasniti potpuno Newtonijanskom fizikom, kao što je njihanje njihala sata i putanje planeta, ipak se ponašaju kaotično umjesto savršeno predvidljivo.

Novi realitet, kojeg je otkrila teorija kaosa, je postojanje kaosa, nepredvidljivosti čak i kod njihala! Naš se svemir uopće ne pokorava striktnim zakonima fizike. Fizikalni zakoni djeluju samo unutar određenih granica, ostavljajući im stupanj slobode. Teorija kaosa pokazuje kako naš svemir nije nikako determinističan; već je kreativan i vječito evoluirajući. Kaos je u grčkoj mitologiji smatran kozmičkom silom koja kreira iz praznine, iz ničega. Sami fizikalni zakoni ne moraju biti predodređeni, već mogu evoluirati. S tog aspekta bi bolji termin za fizikalne zakone bio fizikalni običaji. Fizikalni zakoni su više ili manje univerzalna memorija kako raditi stvari.

Teorija kaosa nastavlja objašnjavati kako u naizgled potpuno slučajnim događajima, ipak postoji red na dubljoj razini! Primjeri slučajnih događaja s kaotičnim redom su neuredno kapanje vode iz pipe ili kristalizacija kristala leda. Iako je sekvencija kapi, koje padaju iz pipe potpuno nepredvidljiva u teoriji kaosa, ipak postoji dublji red, mustra koju treba prepoznati! Kristali leda su slični, no nisu identični; nemoguće je predvidjeti kako će igledati nakon kristalizacije. Međutim teorija kaosa može demonstrirati da kristali leda imaju zajednički skriveni red.

Utemeljitelj teorija kaosa je Benoit B. Mandelbrot. Zaposlen kao matematičar u IBMu u New Yorku, Mandelbrot je otkrio postojanje skrivenog matematičkog reda u naizgled slučajnim fluktuacijama cijena. Proučavao je cijene pamuka, robe s velikom količinom podataka o cijenama, koja je sezala unatrag stotinama godina. Mandelbrot je pronašao mustru u fluktuacijama cijena, što je bilo revolucionarno i samo reči. To je zbunilo/frustriralo ekonomiste, koji nisu mogli vjerovati u predvidljivost nečeg takvog kao što su cijene pamuka. Ono što je Mandelbrot otkrio je bilo ono, što je kasnije nazvao fraktalom.
Fraktal je rekurzivna geometrijska mustra koja se beskonačno ponavlja u različitim skalama.

Fraktal je Mandelbrot fraktal. Fraktali se često koriste kao mustra u programima za čuvanje ekrana. Oni trajno održavaju ponovno oslikavanje ekrana s geometrijskim mustrama rastuće kompleksnosti.
'Red' u Mandelbrotovom kaotičnom fraktalu je potpuno jednostavan: to je formula: z > z² + c, gdje je z kompleksni broj, a c je konstanta. Formula je rekurzivna, jer se izračunata vrijednost za z ponovno uvodi u formulu kako bi se dobila nova vrijednost. Početna je vrijednost 0. Z je kompleksan broj koji se sastoji od realnog dijela i imaginarnog dijela. Realne i imaginarne vrijednosti od z se mogu iscrtati na xy dijagramu dajući začuđujuće slike. Različite vrijednost za c će predstavljati različite fraktale i davati fraktalu njegov stupanj slobode.

Fraktale nalazimo svugdje u prirodi, na primjer u arterijama i venama sustava krvnih žila tijela, te u bronhijima ljudskih pluća. Biljke imaju fraktalnu simetriju, brokuli su prekrasan primjer, ali i planinski krajolik je fraktalan. Kada zoomiramo u objekt koji je fraktalan, vidimo kako se mustra s makro razine ponavlja na mikro razini, nezavisno o tomu koliko jako zoomiramo.
Teorija kaosa je otkrila postojanje četiri temeljna kozmička atraktora (čudno je što postoje i četiri temeljne sile op. prev.) točka, krug, torus i strani atraktor. Nećemo ulaziti u detalje razlika, no spomenut ćemo samo kako se atraktor najbolje opisuje kao sila u prirodi koja kreira red iz kaosa. Kaos privlači atraktor kreiranja skrivenog reda.

Četiri tipa atraktora djeluju na svakoj razini realiteta, kreirajući naš svemir iz kaosa. Svijet nije u potpunosti organiziran fiksnim fizikalnim zakonima kako se formalno vjerovalo, već je samoorganizirajući, a organiziraju ga četverostruki atraktori. Teorija kaosa također završava stoljeća fizikalnih zakona, drugog zakona termodinamike, zakona entropije koji tvrdi kako će se sav red u svemiru vjerojatno raspasti u nered. Atraktori kaosa dokazuju kako mora postojati negentropija (negativna entropija) u svemiru, koja kreira red iz kaosa. U stvari radi se o pravilu, a ne iznimci!

Atraktori teorije kaosa kompletno preokreću ideju uzroka i posljedice. Kauzalnost je temeljena na ideji obveznog postojanja uzroka, koji je vremenski prije učinka. Međutim u teoriji kaosa, uzrok je atraktor, nevidljiva sila u budućnosti, koja privlači učinke sadašnje i prošle događaje.
Atraktor teorije kaosa je sila koju je grški filozof Aristotel nazvao entelehijom, ciljem koji privlači događaje promjene.


Preuzeto sa Link

Knjiga o Astronomiji, sa puno objasnjenja.

P.S. Nastavak, sledeca 3 rar fajla, u sledecem post-u.