Mračni Ikar

     Mrtvi policajac približavao se ploveći kroz vazduh nošen strujama na visini od oko tri hiljade metara, kontrolnoj zoni Birmingema. Bila je zimska noć i temperature ispod nule koje su vladale na toj visini skamenile su njegove ruke i noge, pokrile čitavo telo korom crnog inja. Krv koja je iscurila kroz smrskani oklop sledila se u nešto nalik na krabu koja je svojim hvataljkama policajca obuhvatila oko prsa. Telo je ostajalo u uspravnom položaju, ali se blago ljuljalo na vazdušnim strujama, kao da izvodi neki neobični vazdušni ples. A na njegovom pasu palilo se i gasilo grimizno svetlo ne veće od zrna graška, palilo i gasilo; njegov se sjaj postepeno gubio pod sve debljim ledenim pokrivačem.
     Vodnik vazdušne milicije Robert Hason osećao se umornijim i bližim nervozi nego da je osam sati leteo u patroli protiv vetra. Još od pauze za ručak provodio je vreme u zgradurini gradskog sekretarijata unutrašnjih poslova, diktirajući i potpisujući izveštaje, popunjavajući formulare, nastojeći da iščupa od blagajnika pare za materijalne troškove koji su mu morali biti nadoknađeni još pre dva meseca. A tad, tek što se spremio, sav zgađen, da ode kući, pozvaše ga u kancelariju kapetana Nuna, radi još jednog raspravljanja o slučaju 'Anđela' iz Velvina. Četvorica ovoga puta uhvaćenih, Džo Saliven, Flik Bugati, Deni Džonston i Todi Tomas, sedeli su zajedno na jednoj strani kancelarije, i dalje u svojoj letačkoj opremi.
     "Reći ću vam šta me najviše uznemirava u čitavoj ovoj stvari", govorio je Bani Ormerod, advokat, uvežbanim tonom zabrinutosti. "Najviše uznemirava potpuna nezainteresovanost policije. Neosetljivost sa kojom policajci koji hapse ovu decu primaju tragičnu smrt jednog deteta." Ormerod se primakao četvorici anđela kao da želi da ih zaštiti i da se sa njima izjednači. "Čovek bi pomislio da je takva pogibija svakidašnja stvar."
     Hason sleže ramenima. "Pa manje-više i jeste."
     Ormerod je dopustio sebi da zine od zaprepašćenja i ujedno se okrenuo tako da je broš-videorikorder pričvršćen za njegovu bluzu gledao pravo u Hasona. "Da li biste ponovili tu izjavu?"
     Hason je gledao pravo u blendu rikordera, a blenda pomno u njega. "Praktično svakog dana ili noći neki moron pritegne na sebe AG opasač i uprtače i poleti unaokolo brzinom od jedno petsto-šesto kilometara na sat, misleći da je Supermen, pa onda tresne u neki stub ili soliter. I, bogami, u pravu ste, nije me baš nimalo briga kad se takvi razmažu po zidu neke zgrade." Hason je video da ove reči uznemiravaju kapetana Nuna koji je sedeo sa druge strane prostranog stola, ali je tvrdoglavo nastavio. "Ali kad nalete na druge ljude, tad se iznerviram. I onda ih pojurim."
     "Pođete u lov na ljude."
     "Tačno tako."
     "Kao što ste ulovili ovu decu."
     Hason ledeno osmotri anđele. "Ne vidim nikakvu decu. Najmlađi u ovoj bandi ima šesnaest."
     Ormerod je uputio osmejak pun saosećanja četvorici anđela odevenih u crno. "Živimo u složenom i teškom svetu, vodniče. Šesnaest godina je odviše kratko vreme da bi se jedno mlado biće snašlo u takvom svetu."
     "Đavola", reče Hason i ostade na tom komentaru. Osmotrio je opet anđele i uperio prst na jednoga, na bradatog teškaša koji je sedeo iza ostalih. "Ti, Todi, dođi ovamo."
     Todijev pogled polete hitro tamo-amo. "Zašto?"
     "Hoću da pokažem gospodinu Ormerodu tvoje bedževe."
     "A, jok", reče Todi samozadovoljno. "Lepše mi, bre, ovde."
     Hason je uzdahnuo, prišao grupi anđela, uhvatio Todija za rever od jakne i vratio se Ormerodu kao da ne drži ništa sem komada lažne kože. Iza sebe je čuo žestoko psovanje i preturanje stolica dok je Todi bio vučen kroz zaštitni red svojih drugara. Prilika da svoja osećanja izrazi akcijom, pa makar i ovako ograničenom, došla je Hasonu kao lek.
     Nun napola ustade. "Šta vi to radite, vodniče?"
     Hason se nije osvrnuo na svoga kapetana, već se obratio Ormerodu. "Vidite ovaj bedž? Veliko slovo 'F' sa krilcima? Je l' znate šta to znači?"
     "Više me zanima šta vaše neobično ponašanje znači." Advokat je jednom rukom, namerno, ali glumeći da je slučajno, zaklanjao objektiv svog rikordera. Hason je znao da advokat to radi zbog nedavno izglasanog zakona prema kojem sud odbija da uzme u obzir dokaze snimljene na traci, ako se ne prikaže cela traka, od početka do kraja. Ormerod nije želeo da se na snimku pojavi taj bedž.
     "Vidite", reče Hason ponavljajući opis bedža da bi to ostalo na zvučnom snimku. "Ovo znači da je to navodno 'dete' imalo seksualni odnos u slobodnom padu. I da se on time ponosi. Je l' tako, Todi?"
     "Gos'n Ormerod?" reče Todi očiju molećivo uprtih u advokatovo lice.
     "Za vaše sopstveno dobro, vodniče, preporučujem da pustite mog klijenta", reče Ormerod. Njegova tanka ruka još je lebdela ispred rikordera.
     "Svakako", reče Hason i zgrabi broš sa rikorderom, pa ga otrže, pri čemu u advokatovoj bluzi ostade rupa. Zatim je Hason pridržao taj aparat pred anđelove zbirke bedževa. Trenutak kasnije gurnuo je Todija od sebe i vratio rikorder Ormerodu uz naklon podsmešljive ljubaznosti.
     "To vam je bila greška, Hason." Ormeradove aristokratske crte počele su da pokazuju istinski gnev. "Jasno ste ispoljili da se bavite ličnom osvetom protiv mog klijenta."
     Hason se nasmejao. "Todi vam nije klijent. Tebe je, baćo, platio Džoe Selivenov stari da mu izvučeš sina koji je optužen za ubistvo iz nehata, a veliki, glupi Todi se samo slučajno našao u istoj vreći."
     Preostala tri anđela su sedela, Džoe Seliven u sredini. Taj je sad otvorio usta da uzvrati, ali se predomislio. Činilo se da ga je neko bolje poučio nego ostale.
     "Dobro je", reče mu Hason. "Imaj na umu šta su ti rekli, Džoe: pusti da samo plaćena usta govore." Mladi Seliven se zlovoljno vrpoljio, zureći u svoju pesnicu na čijim su zglavcima bile modrice, i ništa nije rekao.
     "Očigledno je da ništa ovim ne postižemo", reče advokat Ormerod Nunu. "Ja ću se posavetovati nasamo sa mojim klijentima."
     "E, to uradite", ubaci Hason. "Kažite im da o'lade malo sa tim bedževima, a? Idući put možda izaberemo neki još bolji." Čekao je ne čineći ništa dok su Ormerod i dvojica policajaca izvodili anđele iz sobe.
     "Ne razumem te", reče Nun čim ostadoše sami. "Šta misliš da si konkretno postigao ovim maločas? Mali samo treba da posvedoči da si primenio silu protiv njega..."
     "Taj mali, kako ga vi zovete, tačno zna gde bi mogli da nađemo Vatrenjaka. Svi oni to znaju."
     "Previše si strog prema njima."
     "Ti nisi dovoljno." Hason je istog trenutka znao da je preterao, ali je bio suviše tvrdoglav da sad povlači reč.
     "Šta ovo znači?" Nun je skupio usta, što mu je davalo ženski, ali svejedno opasan izraz.
     "Zašto moram da razgovaram sa tom gomilom govana ovde gore u tvojoj kancelariji? Šta nedostaje sobama za razgovor u prizemlju? Da nisu one možda samo za mangupe iza kojih ne stoji Selivenov novac?"
     "Je l' ti kažeš da sam ja uzeo pare od Selivena?"
     Hason je jedan trenutak razmišljao. "Ne verujem da bi ti to uradio, ali dopuštaš da to što je bogat ipak predstavlja neku razliku. Kažem ti da su ova četvorica leteli sa Vatrenjakom. Kad bih mogao da ostanem nasamo sa jednim od njih, ja bih..."
     "Ti bi bio izbačen iz službe. Čini se da ne razumeš kako stvari stoje, Hasone. Ti si nebeski pandur, a to znači da narod ne želi mnogo da te gleda. Pre sto godina vozači automobila mrzeli su saobraćajnu policiju koja ih je prisiljavala da poštuju nekoliko prostih i razumnih pravila. Danas svako može da leti, i to bolje od ptice, ali narod sad u vazduhu sreće opet istu vrstu policije, saobraćajnu. To ljudima kvari zadovoljstvo. Zato vas mrze." "To me ne brine."
     "Samo, bojim se da te ne brinu ni policijske dužnosti, Hasone. Ne stvarno. Ti si zaluđen vitlanjem po oblacima isto koliko i taj Vatrenjak iz legende, samo igraš drugačiju igru."
     Hason se sada zabrinuo, svestan da kapetan priprema teren za nešto važno. "Vatrenjak stvarno postoji, ja sam ga video."
     "Postojao on ili ne, raspoređujem te na zemlju."
     "Ne možete to učiniti", izbrblja Hason instinktivno.
     Nun je izgledao kao neko ko se baš zainteresovao. "A zašto ne?"
     "Jer...", Hason se borio da nađe reč, pravu reč, bilo koju reč, kad se loptica komunikatora na Nunovom stolu zažarila crvenom svetlošću, nagoveštavajući poruku vrhunskog prioriteta.
     "Slušam", reče Nun loptici.
     "Gospodine, primamo automatski S.O.S.", odgovori loptica muškim glasom. "Neko pluta bez kontrole na tri hiljade metara. Mislimo du je sigurno Inglis."
     "Mrtav?"
     "Upućivali smo pozive njegovom kompaku, gospodine. Odziva nema."
     "Vidim. Sačekajte da prođu časovi gužve, pa pošaljite nekoga gore po njega. Zahtevam smesta izveštaj."
     "Da, gospodine."
     "Idem gore po njega odmah sad", reče Hason, polazeći prema vratima.
     "Nećeš uspeti da se probiješ kroz mlazeve saobraćaja u ovo doba." Nun ustade i obiđe oko stola. "Sem toga, ti si odsad na zemlji. Ozbiljno mislim, Hasone."
     Hason je zastao, znajući da je već iskoristio do krajnje granice onu posebnu popustljivost koju starešine imaju prema članovima vazdušnih patrola. "Ipak je to gore Lojd Inglis, idem po njega ovog trenutka. A ako je mrtav, i sam ću želeti da ostanem na zemlji zauvek. O-kej?"
     Nun je odmahnuo glavom u znak da nije ubeđen. "Hoćeš da se ubiješ?"
     "Možda." Hason zatvori vrata za sobom i potrča prema sobi za opremanje.

     Poleteo je sa krova policijske zgrade u nebo na kome su plamtele reke vatre i ulivale se jedna u drugu. Sada, u špicu, zaposleni ljudi koji su se umorni vraćali sa posla činili su glavninu saobraćaja, ali manje pritoke ulivale su se sa mnogih strana sveta u džinovski vazdušni vrtlog iznad grada Birmingema. Sav taj prostor spadao je u birmingemsku patrolnu zonu. Svetla pričvršćena za ramena i nožne članke hiljada i hiljada letača premeštala su se, treperila, a promene u paralaksi izazivale su primicanje i odmicanje prividnih talasa duž sjajnih tokova. Vertikalni stubovi briljantne svetlosti razdvajali su suprotne smerove kretanja, dajući utisak strogog reda. Hason je, međutim, znao da je taj utisak u izvesnoj meri lažan. Ljudi kojima se žurilo često su isključivali svoja svetla i leteli direktno do svog odredišta bez ikakvog obaziranja na propisane vazdušne koridore. Izgledi za sudar sa nekim drugim prekršiocem bili su zanemarljivo mali, mislili su takvi ljudi; ali nije samo poneki usamljeni trgovački putnik kome preti zakašnjenje na sastanak leteo 'na divljaka'. Leteli su tako i pijandure, narkosi, razni antisocijalni tipovi, neoprezni, samoubilački nastrojeni, pa oni koji traže uzbuđenja i kriminalci, čitav spektar ljudi koji nisu imali dovoljno osećanja odgovornosti za individualni let i u čijim je rukama antigravitacioni opasač postajao smrtonosni instrument.
     Hadson je pojačao svoje policijsko svetlo do maksimalnog intenziteta. Uspinjao se obazrivo, a štrcaljka sa bojom bila je spremna u njegovoj ruci. Uskoro se svetla grada raširiše pod njim u beskrajnim blistavim geometrijama. Kad je informativni displej projektovan na unutrašnjost njegovog vizira pokazao visinu od dvesta metara, Hason je posvetio posebnu pažnju svom radaru. Jer na ovoj visini su nepropisni letači bili najčešći. Nastavio je svoj uzlet postojano, suzbijajući u sebi onu nelagodnost koja normalno nastaje kad visite u mraku iz koga u svakom trenutku mogu izleteti ka vama druge osobe, smrtonosnom brzinom. Vazdušna reka putnika sad je dobila laminaran izgled, pokazala se kao skup paralelnih zasebnih slojeva, pri čemu su najviši nivoi išli najbrže, a svi skupa klizili jedni preko drugih kao svetleća gaza.
     Još osamsto metara uvis i Hason poče polako da se opušta. Već je počeo da razmišlja kako da pronađe Inglisa, kad njegov blizinski alarm pisnu; radar iz šlema odmah je pružio potrebni podatak. Hason se izvio i okrenuo u naznačenom pravcu. U svetlosti Hasonovih policijskih farova materijalizovalo se telo čoveka koji je leteo bez ikakvog svetla, nagnut napred pod uglom koji je omogućavao maksimalnu brzinu. Veteran hiljadu takvih suočenja, Hason je stigao da izračuna rastojanje tako da ga taj letač promaši za nekih desetak metara. U preostalom deliću sekunde nanišanio je i svojim kolor-pištoljem štrcnuo oblačić neizbrisive boje. Čovek prolete kroz to (bledo, zaneseno lice, tamne oči koje ne vide) i nestade u bučnom lepršanju i turbulenciji. Hason je odmah posle toga pozvao gradski sekretarijat i detaljno prijavio ceo incident, dodajući svoje mišljenje da je prekršilac verovatno kriv i za upotrebu droge. Pošto se u ovom sektoru sada nalazilo u vazduhu preko milion osoba, bili su slabi izgledi da će taj jedan prekršilac ikad biti uhvaćen ali njegova letačka odeća i oprema ostali su zauvek obeleženi tako da će on morati da kupi novu, po znatnoj ceni.
     Na tri hiljade metara Hason je uključio automatsko održavanje visine, zatim je pomoću nalazača pravca odredio gde se nalazi Inglisov signalizator i počeo polagano horizontalno krstarenje, pretražujući očima tamu ispred sebe. Njegovi su farovi obasjavali sve gušću izmaglicu, stvarajući oko njega sferu sjaja iza koje se nije moglo mnogo videti. Bila je blizu granica iznad koje se ne sme pojedinačno leteti bez specijalnih grejača i Hadson je postao svestan hladnoće koja se okomila na njega tražeći slabu tačku u njegovoj odbrani. Tokovi saobraćaja duboko dole izgledali su topli i bezbedni.
     Nekoliko minuta kasnije Hasonov radar otkrio je neki objekt pravo napred. Hason se primicao sve dok nije u svetlu farova ugledao figuru Lojda Inglisa koja se ljuljala na strujama izvodeći svoj groteskni vazdušni ples. Hason je istog časa znao da je njegov prijatelj mrtav, ali je ipak obleteo oko tela i to izbliza, pazeći samo da ne priđe toliko blizu da se pojavi interferencija dvaju antigravitacionih polja. Najzad je ugledao zjapeću rupu na Inglisovoj grudnoj oklopnoj ploči. Rana kao da je bila od koplja...
     Nedelju dana ranije Inglis i Hason bili su u rutinskoj patroli iznad Bedforda, kad su ugledali čopor od možda osam letača bez ikakvih svetala. Inglis je ispalio mini-granatu za osvetljavanje koja je eksplodirala nešto iza te grupe, ocrtavši za trenutak obrise letača. Obojica su uočili vitki oblik koplja. Prenošenje bilo kakvog čvrstog predmeta za vreme letenja sa AG opasačem bilo je zakonom zabranjeno, jer je predstavljalo opasnost po druge letače, a i po ljude na tlu. Ali nošenje oružja bilo je velika retkost, čak i među nepropisnim letačima. Činilo se da su nabasali baš na Vatrenjaka. Šireći svoje mreže i klopke, Hason i Inglis poleteli su u poteru. Usledila je jurnjava na maloj visini i dvoje ljudi je to platilo glavom: jedna mlada žena koja je takođe letela bez svetla, i koja se sudarila sa jednim članom bande, i vođa bande koji je naleteo na radio-toranj i gotovo se prepolovio. Na kraju, sve što su policajci ulovili bila su četiri beznačajna člana bande velvinskih 'Anđela'. Vatrenjak, kopljonosac, pobegao je i stekao mogućnost da o ovom događaju natenane razmišlja, bezbedan u svojoj anonimnosti.
     Sada, proučavajući sleđeno telo svog dojučerašnjeg kolege, Hason je shvatio da je Vatrenjak izabrao put osvete. Štampa, koja je opširno pisala o ovom događaju zato što je uhapšen i mladi Džoe Selivan, omogućila je Vatrenjaku da tačno utvrdi koga treba da uzme na nišan. Psujući od ogorčenja i jada, Hason se nagnuo na jednu stranu, tako da je uzlazna sila njegovog AG opasača dobila i horizontalnu komponentu. Obrušio se na ukrućeni leš, obuhvatio ga čvrsto rukama, i oba tela, živo i mrtvo, počeše istog časa da padaju, zato što su se dva antigravitaciona polja međusobno poništila. Za Hasona je slobodni pad bio stari znanac. Hason je efikasno prikopčao jednu sajlu za prsten na Inglisovom opasaču, i odgurnuo mrtvaca od sebe. Čim je rastojanje postalo toliko da je interferencija dvaju AG polja prestala, hujanje vazduha koji je proletao uvis kraj Hasona postepeno oslabi, a zatim i prestade. Hason je bacio pogled na svoj displej i video da je izgubio jedva stotinu metara visine. Odmotao je još sajle sa namotaja na svome struku dok se Inglisovo telo nije našlo na udaljenosti pogodnoj za tegljenje, a onda je poleteo na zapad, prema jednoj oblasti gde će biti moguće spustiti se bezbedno kroz guste saobraćajne nivoe. U dubinama ispod njega saobraćaj birmingemske kontrolne zone kružio je kao zlatna galaksija, ali je Hason, u centru svoje sopstvene sferične vasione magličastog belog svetla, ostajao od te zlatne galaksije izolovan, zamotan u čahuru svojih misli. Lojd Inglis, pivopija, veliki čitač knjiga, mrtav. A pre njega poginuli su Singlton, Larmor i Mak Mekin. Polovina onog odreda sa kojim je Hason stupio na dužnost pre sedam godina izgubila je živote na dužnosti, a radi čega? Nije se više mogao nadzirati ljudski rod koji je dobio trodimenzionu slobodu pronalaskom AG opasača i uprtača. Pokazalo se da je jedini pravi način letenja primena džudo-tehnike protiv gravitacije, upotreba zemljine sopstvene privlačne sile da bi se ta ista sila porazila. Upotreba AG opasača bila je laka, jeftina, oduševljavajuća, ali je bilo nemoguće kontrolisati je. Samo u Britaniji bilo je osamdeset miliona građana-letača, svaki od njih supermen sposoban da obleti oko sveta prateći zalazak sunca i nijedan voljan da mu se ta sposobnost ograničava. Putnički avioni nestali su sa neba gotovo preko noći, ne zbog nepotrebnosti, jer još je trebalo prenositi terete, već zato što je sad bilo suviše opasno leteti avionima kroz prostor zakrčen prekršiocima vazdušnih pravila kretanja. A noćni divlji letač, mračni Ikar, postao je junak narodnih legendi ovog doba. Kakav smisao, pitao se Hason, ima zanimanje nebeskog policajca? Možda čitava ideja održavanja javnog reda, preuzimanja odgovornosti za bezbednost drugih, više ne vredi. Možda će neizbežna cena slobode biti spora kiša slomljenih tela koja se polako spuštaju ka tlu zato što njihovi uređaji za letenje ostaju bez energije i...
     Napad je Hasona potpuno iznenadio.
     Bio je tako munjevit da se blizinski alarm začuo skoro istovremeno sa hujanjem napadačevog tela kroz vazduh. Hason se okrenuo, ugledao crno koplje, presavio se u struku da ga izbegne, zadobio težak udarac kad se koplje postrance očešalo o njega i odletelo tumbajući se kroz vazduh, sve to za jednu celu sekundu. Gubitak visine izazvan interferencijom između napadačevog i njegovog AG polja bio je neznatan, jer je interferencija trajala samo delić sekunde. Postupajući refleksno, Hason je ugasio svoje farove i obeležavajuća svetla. Borio se da oslobodi ruke od namotaja sajle, koja se oko njega omotavala zbog njegove sopstvene rotacije. Kad je uspeo da se stabilizuje, ostao je savršeno nepomičan i pokušao da proceni situaciju. Desni kuk je bolno pulsirao od udarca, ali, koliko je mogao da oseti, nijedna kost nije bila slomljena. Pitao se hoće li se napadač zadovoljiti ovim jednim silovitim naletom, ili je u pitanju tek početak dvoboja.
     "Bio si brz, Hasone", reče jedan glas iz tame. "Brži od tvog drugara iz eskadrona. Samo, to ti ništa ne vredi."
     "Koj' si, bre, ti?" povikao je Hason, istovremeno tražeći protivnika radarom.
     "Znaš ti ko sam ja. Ja sam Vatrenjak."
     "To je samo pesma", reče Hason ujednačenim glasom, počinjući da širi svoje zamke i mreže. "Kako ti je stvarno ime? Ono koje psihijatar u tvom kraju ima na spisku?"
     Mrak se nasmejao. "Mnogo dobro, vodniče Hason. Dobijaš na vremenu, provociraš me i gledaš da mi saznaš ime, sve to odjednom."
     "Nemam ja šta da dobijam na vremenu, već sam poslao signal za pomoć."
     "Dok bilo ko stigne ovamo ti ćeš biti mrtav, Hasone."
     "Zbog čega? Zašto ti ovo radiš?"
     "Zašto ti loviš moje prijatelje i oduzimaš im pravo letenja?"
     "Predstavljaju opasnost za sebe same i za svakog drugog."
     "Samo kad ih ti nateraš da jurcaju. Sam sebe lažeš, Hasone. Ti si leteći pandur i voliš da juriš ljude dok se ne razbiju. Ja ću te vratiti na zemlju zauvek, a te mreže ti neće pomoći."
     Hason je uzalud buljio u pravcu odakle je dolazio glas. "Koje mreže?"
     Opet se začuo smeh, i Vatrenjak poče da peva.

     "Ja te dobro vidim
     i u mraku,
     vidim i u mraku;
     ne znaš da si blizu
     Vatrenjaku,
     blizu Vatrenjaku..."

     Ove dobro poznate reči pojačavale su se jer se njihov izvor približavao i odjednom Hason ugleda obrise krupnog čoveka ocrtane svetlostima saobraćaja u dubini zvezdanog neba. Izgledao je, u letačkoj opremi, stravično neljudski.
     Hason je poželeo da ima vatreno oružje, koje, međutim, nije imao zbog britanske policijske tradicije. Tad primeti nešto. "Gde ti je koplje?"
     "Šta će mi? Pustio sam ga da padne." Vatrenjak je raširio ruke. Čak i pri sasvim slabom svetlu i u odsustvu orijentira koji bi ukazali na razdaljinu, bilo je očevidno da je Vatrenjak momak ogromnog rasta, džin, kome i ne treba nikakvo oružje sem onoga koje mu je priroda dala.
     Hason je pomislio na teško koplje koje se sad obrušavalo sa visine od tri kilometra u gusto naseljeno predgrađe pod njima i klica ledene, kriogenske mržnje prođe kroz njega, tako da se pomirio sa predstojećom bitkom bez obzira na ishod. Dok se Vatrenjak približavao, Hason je vitlao mrežom u sporim krugovima, naginjući se tako da poništi obrtni momenat koji je mreža vraćala na njega. Podigao je noge da bi mogao njima da udara, a istovremeno je sasvim ispravio sajlu koja je držala Inglisovo telo u položaju jezivog posmatrača. Bio je nervozan i napet, ali ne osobito uplašen, sad kad je Vatrenjak ostao bez koplja. Borba u vazduhu nije stvar instinkta; ona se mora učiti i vežbati i zato je profesionalac bio uvek u prednosti u odnosu na amatera, čak i najtalentovanijeg i najjače motivisanog. Na primer, Vatrenjak je ozbiljno pogrešio što je dopustio Hasonu da postavi noge u položaj iz koga će moći da oslobodi svu snagu svojih butina u jednom eksplozivnom trzaju.
     Nesvestan svoje greške, Vatrenjak se polako primicao, pretvarajući uzlaznu silu svog opasača u horizontalnu, jedva primetnim naginjanjem napred. Dobar letač, pomisli Hason, samo ne zna teoriju borbe baš tako dobro i...
     Vatrenjakov juriš bio je brz, ali ni približno toliko brz koliko je bilo potrebno. Hason je čak imao osećanje luksuza: imao je vremena da nanišani i ritne tačno tamo gde je hteo. Izabrao je ranjivu tačku direktno ispod vizira, kompenzirao pad do kog će doći kad se dva AG polja budu međusobno poništila i udario snagom dovoljnom da čoveku slomi vrat. Međutim, Vatrenjak je nekako uspeo da izmakne glavu i zgrabi Hasonovu nogu, sada ispruženu. Obojica počeše da padaju, ali ne jednakom brzinom, jer je Hason teglio Inglisov leš čije je polje bilo predaleko da bi se poništilo. U onaj sekundi pre nego što se razdvojiše, Vatrenjak naleže svojim silnim rukama i prelomi Hasonovu nogu u kolenu, i to postrance.
     Bol i šok izbrisaše Hasonov um. Nestalo je sve njegove snage i odlučnosti. Plovio je kroz tamu neodređeno vreme, mičući rukama bez neke svrhe, lica zgrčenog u nečujni krik. Velika spiralna maglina ispod njega nastavila je da se okreće, ali se preko nje sada kretala jedna mračna silueta; Hasonu neki deo svesti reče da nema vremena za prepuštanje prirodnim reakcijama na povredu. Fizički je beznadežno slabiji i njegov se život može nastaviti samo ako upotrebi inteligenciju. Ali kako da misli, kad je bol osvojio njegovo telo kao kakva armija i neprekidno ispaljivao minobacačke granate čiste agonije pravo u njegov mozak?
     Za početak, reče Hason sebi, oslobodi se Lojda Inglisa. Počeo je da namotava sajlu sa namerom da privuče telo svoga druga i otkači ga, ali takoreći istog trenutka Vatrenjak je progovorio iza njega, gotovo iz neposredne blizine.
     "Kako ti se ovo svidelo, Hasone?" Glas mu je zvučao trijumfalno. "To je bilo samo da ti pokažem da mogu da te pobedim u tvojoj sopstvenoj igri. Sad ćemo da igramo moju igru."
     Hason je pokušao brže da namotava sajlu. Inglisov leš ljuljuškao se bliže i bliže, i konačno ušao u područje interferencije. Hason i Inglis počeše da padaju. Istog trenutka Vatrenjak je prešao u poniranje ka njima, s leđa je zahvatio Hasona rukama oko tela i sva trojica nastaviše padanje. Vatreni vrtlog ispod njih poče da se širi.
     "Ovo je moja igra!" povika Vatrenjak i poče da peva kroz sve jači huk vazduha oko njih.

     "Jahaću te dole
     do betona,
     dole do betona,
     Vatrenjak sam i
     nemam pardona,
     i nemam pardona..."

     Hason, koji je dobro znao pravila vazdušne igre 'ko je kukavica', isključio je iz svesti bol iz noge koja je bespomoćno visila i posegnuo rukom ka svom glavnom prekidaču, ali je tad zastao. U igri kukavica gašenje jednog AG polja omogućavalo je da se uspostavi puna efikasnost drugog, što je stvaralo žestoku razliku u silama iz čega bi moglo da proistekne vertikalno otrzanje jednog čoveka od drugog. Standardni protivpotez sastojao se u tome da i onaj drugi odmah isključi svoje AG polje tako da obojica zajedno propadaju sve dok neko ne izgubi živce i uključi svoj opasač. U sadašnjoj igri smrti, međutim, situacija je komplikovana prisustvom Inglisa, nemog učesnika koji je već izgubio. Njegovo će polje nastaviti da poništava polja ostale dvojice, ma šta oni radili, sem ako...
     Vatrenjakov zahvat bio je posprdna imitacija seksualnog zagrljaja. Hason oslobodi jednu ruku i privuče Inglisa sasvim blizu. Pokušao je da napipa glavni prekidač na mrtvačevom opasaču, ali je prstima naišao na glatku ploču smrznute krvi. Dijamantni horizonti sad su se već brzo uzdizali sa svih strana. Saobraćajne struje u svome kruženju otvarale su se kao cvet biljke-mesoždera. Vazduh je zaglušno hujao kraj njih, najvećom mogućom brzinom pri ovakvom slobodnom padu, konačnom brzinom. Hason se borio da odlomi led sa Inglisovog glavnog prekidača, ali u tom trenutku Vatrenjakova ruka skliznu mu oko vrata i Vatrenjak zabaci Hasonovu glavu unazad.
     "Ne pokušavaj da mi pobegneš," povika Vatrenjak Hasonu u uvo. "Nemoj si kukavica, oću da vidim kolko ćes da odskočiš od zemlje."
     Njihov pad se nastavio.
     Hason, kome su smetale sopstvene mreže, potražio je na svom opasaču kopču kojom bi odbacio ceo namotaj sajle. Petljao je odrvenelim prstima i samo je još malo nedostajalo da otkači Inglisovo telo, kad mu pade ma pamet da će time vrlo malo postići. Iskusan igrač 'kukavica' odlagao je trenutak izlaska iz područja interferencije uvek što je više mogao, a posle toga sa opasačem podešenim na najveći mogući uzgon ipak udarao o zemlju najvećom brzinom koju je mogao da podnese, a da se ne povredi. Vatrenjak je ovog puta nameravao da ide do same granice i da ostavi Hasona u trenutku kada ovaj, delimično onesposobljen, više neće moći da izbegne razmrskavanje. Tu se otkačinjanjem Inglisovog leša ništa neće promeniti.
     Pali su već gotovo dva kilometra i za koji sekund zariće se u gužvu unutar gradskog saobraćaja. Vatrenjak poče da podvriskuje od uzbuđenja, trljajući se o Hasona kao seksualno uzbuđeni pas. Držeći Inglisa levom rukom, Hason je iskoristio desnu da obmota sajlu od plastičelika oko Vatrenjakove uzdignute butine i da je stegne u jak čvor. Još je pritezao taj čvor, kad sva trojica upadoše kao bomba u struje saobraćaja. Svetla sevnuše mimo njih, iznenada se čitava polagano rotirajuća galaksija našla iznad njih. Pravilni nizovi uličnih lampi procvetaše ispod njih. Automobili u pokretu već su se mogli jasno raspoznati. Hason je znao da se sad sasvim primakao trenutak kad Vatrenjak mora da se oslobodi da bi mogao dovoljno da uspori pre udara u tle.
     "Hvala na vožnji", povika Vatrenjak. Mlazevi vazduha cepali su njegove reči. "Došlo vreme da se rastajemo."
     Hason je uključio svoje farove i silovito trgao sajlu da bi je Vatrenjak primetio. Vatrenjak je bacio pogled na čvor oko svoje butine. Čitavo mu se telo zatreslo od šoka kad je shvatio da je on, a ne Hason, vezan za mrtvog i smrtonosnog policajca. Odgurnuo je Hasona a zagrabio čvor rukama, očajnički. Hason je zaplivao slobodno kroz vetar, znajući da će sajla odoleti čak i Vatrenjakovoj ogromnoj snazi. Kad je osetio kako njegovo AG polje širi svoja nevidljiva krila, okrenuo se i pogledao iza sebe. Video je kako dva tela, od kojih se jedno mahnito trzalo, izlaze iz domašaja njegovih farova i hitaju ka smrtonosnom sudaru sa tlom.
     Hason nije imao vremena za razmišljanja, jer je uskoro moralo doći i do njegovog, nimalo blagog prizemljenja; da bi ostao živ, biće mu potrebno sve iskustvo i sva veština; pa ipak, osetio je olakšanje što u sebi nije našao radost zbog Vatrenjakove smrti. Nun i ostali nisu bili u pravu.
     Svejedno, pomislio je tokom poslednjih sekundi sve sporijeg srljanja ka zemlji, predugo sam lovio kao jastreb. Ovo je moj poslednji let.
     Pripremao se, bez straha, za slepi zagrljaj zemlje.