Stručnjak

     Fototonska oluja udarila je bez upozorenja, sručivši se na Brod iza skupine džinovskih crvenih zvezda. Oko je imalo taman toliko vremena da uputi opomenu u poslednjem trenutku preko Govornika, kada ih je ona zahvatila.
     Bilo je to treće Govornikovo putovanje u duboki svemir, a prva oluja svetlosnog pritiska. Prožela ga je iznenadna plima straha u času kada se brod žestoko trgao, prihvativši silinu udarnog talasa, i zaljuljao sa strane na stranu. A onda je straha nestalo, da bi njegovo mesto zauzeo snažan talas uzbuđenja.
     Zašto bi se bojao, upitao se on - zar nije bilo valjano obučen baš za ovu vrstu neprilika.
     Upravo je razgovarao sa Hraniteljem kada je oluja udarila, što ga je nagnalo da razgovor naglo prekine. Nadao se da je sa Hraniteljem sve u redu. Bilo je to mališanovo prvo putovanje u duboki svemir.
     Žicolike niti koje su sačinjavale pretežan deo govornikovog tela pružale su se kroz ceo brod. On je brzo povukao sve izuzev onih koje su ga spajale sa Okom, Motorom i Zidovima. Sada je sve bilo isključivo u njihovim rukama. Ostali članovi posade moraće sami da se staraju o sebi sve dok oluja ne prođe.
     Oko je priljubilo svoje diskoliko telo uza zid, isturivši jedan organ za gledanje izvan broda. Da bi usredsređenost bila veća, ostali organi za gledanje sabrali su se i sklupčali oko njegovog tela.
     Posredstvom organa za gledanje, Oka, Govornik je posmatrao oluju. Prevodio je Okovu optičku sliku na jezik razumljiv Motoru, koji je provodio Brod kroz talase, držeći se saopštenog mu pravca. U međuvremenu, Govornik je ovaj pravac prevodio u brzinu za Zidove, koji su se ukrućivali kada je trebalo da prime udare.
     Koordinacija je bila brza i sigurna: Oko je merilo talase, Govornik je prenosio poruku Motoru i Zidovima, Motor je držao čeoni deo Broda napred da bi najlakše savlađivao talase, a Zidovi su se ravnali prema udarima.
     Govornik je smetnuo s uma i poslednje primese straha, udubljen u besprekorno funkcionalan timski rad. Nije imao vremena da razmišlja. Kao Brodov komunikacioni sistem, morao je da prevodi i prenosi poruke najvećom brzinom, da koordinira obaveštenja i upravlja delanje.
     Oluja je prestala posle svega nekoliko minuta.
     "Dobro", reče Govornik. "Da vidimo ima li neke štete." Niti su mu se umrsile za vreme oluje, ali on ih je brzo otpetljao i pružio kroz Brod, uspostavivši vezu sa svim jedinicama. "Motor?"
     "Sa mnom je sve u redu", reče motor. Zastrašujuće star, on je nakvasio svoje ploče za vreme oluje, prigušivši atomske eksplozije u stomaku. Nije bilo takve oluje koja je mogla iznenaditi jednog iskusnog svemirca kakav je bio Motor.
     "Zidovi?"
     Zidovi stadoše da se javljaju jedan za drugim, što je potrajalo prilično dugo. Bilo ih je gotovo hiljadu, tankih i pravougaonih, koji su sačinjavali celokupnu oplatu Broda. Razume se, ojačali su ivice tokom oluje, od čega je ceo brod stekao elastičnost. Jedan ili dva, međutim, bili su prilično gadno ulubljeni.
     Doktor je saopštio da je dobro. Iskopčao je iz glave vezu sa Govornikom, isključivši se tako iz veze, i uputio se da opravi ulubljene Zidove. Sazdan poglavito od ruku, Doktor se držao za jedan Akumulator tokom oluje.
     "Požurimo malo", reče Govornik, prisetivši se da su i dalje suočeni sa problemom određenja trenutnog položaja. Uspostavio je vezu sa četiri Akumulatora. "Kako ste?" upita on.
     Nije bilo odgovora. Akumulatori su spavali. Držali su otvorene prijemnike tokom oluje i nabokali su se energije. Govornik cimnu svoje niti oko njih, ali oni nisu reagovali.
     "Pusti mene", reče Hranitelj. Prilično se namučio pre no što je uspeo da pričvrsti svoje usisnice za jedan Zid, ali samouverenost mu je bila nepoljuljana. On je bio jedini član Posade kome nikad nije bila potrebna Doktorova pažnja; telo mu je posedovalo sposobnost da se bez po muke samo opravlja.
     Stao je da hitro gamiže po podu sa desetak pipaka, a onda je ritnuo najbliži Akumulator. Velika, kupasta, skladišna jedinica otvori jedno oko, a zatim ga ponovo zatvori. Hranitelj ga ponovo šutnu, ali opet ne dobi odgovor. Onda posegnu prema Akumulatorovom sigurnosnom ventilu i ispusti malo energije.
     "Prekini", reče mu Akumulator.
     "Probudi se i podnesi izveštaj", reče mu Govornik.
     Akumulatori redom potvrdiše da je sa njima sve u redu, to je i svaka budala mogla da vidi. Bili su pričvršćeni za pod tokom oluje.
     Ostatak inspekcije išao je brzo. Sa Misliteljem je bilo sve kako treba, a Oko je bilo još pod utiskom lepota minule oluje. Postojao je samo jedan nesrećni slučaj.
     Gurač je bio mrtav. Budući dvonožac, nije posedovao stabilnost ostalih članova Posade. Oluja ga je zahvatila nasred poda, bacila ga o jedan ukrućeni Zid i slomila mu nekoliko važnih kostiju. Doktor tu više ništa nije mogao da učini.
     Neko vreme vladala je tišina. Situacija je uvek bivala ozbiljna kada bi nastradao neki deo Broda. Broj je predstavljao saradničku jedinicu i sastojao se isključivo od Posade. Gubitak bilo kog člana značio je gubitak za sve ostale.
     Stanje je sada bilo naročito ozbiljno. Upravo su isporučili teret u jednu luku nekoliko hiljada svetlosnih godina od galaktičkog središta. Nikako se nije moglo ustanoviti gde se trenutno nalaze.
     Oko je dopuzalo do jednog Zida i isturilo napolje organ za gledanje. Zid ga je propustio, a onda se čvrsto zatvorio oko njega. Okov organ dovoljno se odmakao od Broda, tako da je mogao da vidi čitavu kuglu zvezda. Slika je prošla kroz Govornika i stigla do Mislitelja.
     Mislitelj je ležao u jednom uglu prostorije, sličan kakvom velikom, bezobličnom mehuru protoplazme. Tu su se nalazila zapretana sva sećanja na njegove pretke koji su takođe putovali svemirom. Razmotrio je sliku, brzo je uporedio sa ostalima koje su mu se nalazile uskladištene u ćelijama i rekao: "Nema galaktičkih planeta u dosegu."
     Govornik je to automatski preveo svima. Toga su se i bojali.
     Uz pomoć Mislitelja Oko je izračunalo da su za nekoliko stotina svetlosnih godina skrenuli sa kursa ka galaktičkoj periferiji.
     Svaki član posade znao je šta to znači. Bez Gurača koji bi ubrzao Brod do brzine višestruko veće od svetlosne, nikada neće uspeti da se vrate na polazište. Povratak bi, bez Gurača, potrajao duže nego što iznosi životni vek većine njih.
     "Šta predlažeš?" upita Govornik Mislitelja.
     Pitanje je, međutim, bilo odveć neodređeno za Mislitelja, koji je najbolje poimao konkretne stvari. Zatražio je da se pitanje preformuliše.
     "Šta bi najbolje bilo da sada učinimo", upita Govornik, "kako bismo se vratili na neku galaktičku planetu?"
     Mislitelju je bilo potrebno nekoliko minuta da razmotri sve mogućnosti koje su mu bile uskladištene u ćelijama. U međuvremenu, Doktor je zakrpio zidove i sada je tražio da mu se da nešto da pojede.
     "Uskoro ćemo svi jesti", reče Govornik, nervozno uvijajući pipke. Iako je u ovoj Posadi od njega bio mlađi samo Hranitelj, na Govornikovim plećima ležala je velika odgovornost. I dalje su se nalazili u stanju uzbune; on je morao da koordinira informacije i da rukovodi akcijama.
     Jedan Zid je predložio da udare brigu na veselje i da se pošteno napiju. No, ovo nerealistično rešenje bilo je smesta odbačeno. Ovakve misli bile su, međutim, tipične za Zidove. Oni su bili dobri radnici i pouzdani oslonci, ali su se često držali onoga 'lako ćemo'. Kada se budu vratili na matični svet, po svoj prilici da će svu zaradu straćiti na pijankama.
     "Gubitak Gurača onemogućava Brodu da razvije brzine veće od svetlosne", poče Mislitelj bez najave. "Od najbliže galaktičke planete razdvaja nas četiri stotine pet svetlosnih godina."
     Govornik je to smesta preveo kroz svoje talasasto telo.
     "Postoje dve mogućnosti za akciju. Prvo, Brod može da se uputi prema najbližoj galaktičkoj planeti na automatski pogon iz Motora. Za to bi nam bilo potrebno približno dve stotine godina. Motor bi u to vreme možda još bio živ, ali to ne bi bio slučaj ni sa kim više.
     Drugo, treba locirati neku primitivnu planetu u ovom području na kojoj se nalaze latentni Gurači. Zatim valja odabrati jednog i uvežbati ga, a onda bi on odgurao Brod do galaktičke teritorije."
     Mislitelj zaćuta, izloživši sve mogućnosti koje je mogao da pronađe u sećanju predaka.
     Usledilo je brzo glasanje i bila je izabrana druga mogućnost koju je predložio Mislitelj. U stvari, pravog izbora i nije bilo. Ovo je bilo jedino rešenje koje im je pružalo kakvu-takvu nadu da se vrate na matične svetove.
     "U redu", reče Govornik. "Hajde sad da jedemo. Mislim da smo svi to zaslužili."
     Telo mrtvog Gurača ubačeno je u usta Motora, koji ga je smesta progutao, počevši odmah da pretvara atome u energiju. Motor je predstavljao jedinog člana posade koji je živeo od atomske energije.
     Sa ostalima je bilo drugačije. Hranitelj se odmah dao na posao, napojivši se energijom iz najbližih Akumulatora. Zatim je u sebi pretvorio hranu u supstance koje jede svaki član. Telesna hemija mu se menjala, preinačavala, prilagođavala, pripravljajući različitu hranu za Posadu.
     Oko je živelo isključivo na jednom, složenom hlorofilnom lancu. Hranitelj mu ga je pripremio, a zatim je poslužio Govornika njegovim sledovanjem ugljovodonika, pa Zidove jedinjenjem hlora. Za Doktora je napravio faksimil jedne vrste silikatnog voća koje je raslo na Doktorovoj rodnoj planeti.
     Konačno, hranjenje je završeno i Brod se vratio u normalno stanje. Akumulatori su stajali naslagani u jednom uglu, ponovo blaženo utonuli u san. Oko je bacilo pogled što je dalje moglo, podesivši organ vida za visoko razlučen teleskopski prijem. Čak ni u stanju uzbune ono nije moglo obuzdati pesničko nadahnuće. Objavilo je svima da radi na novoj narativnoj poemi, pod naslovom Periferni sjaj. Kako, međutim niko nije hteo da je čuje, Oko ju je saopštilo Mislitelju, koji je uskladištavao sve odreda, bilo dobro ili rđavo, tačno ili pogrešno.
     Motor nikada nije spavao. Napunjen Guračem do vrha, potiskivao je Brod brzinom nekolika puta većom od svetlosne.
     Zidovi su raspravljali među sobom o tome ko se najviše nacvrcao na poslednjem dopustu.
     Govornik je rešio da sebi malo ugodi. Otkačio se od Zidova i stao da se njiše u vazduhu, dok mu je malo, okruglo telo visilo na izukrštanoj mreži niti.
     Zakratko je pomislio na Gurača. Bilo je to čudno. Gurač je bio prijatelj svih ostalih članova Posade, a sada su ga svi zaboravili. Ali uzrok tome nije bila ravnodušnost, već činjenica da je Brod predstavljao jedinicu. Gubitak jednog člana se žalio, ali najvažnija stvar je bila da jedinica nije ugrožena.
     Brod je jurio kroz sunca na periferiji.
     Mislitelj je ispružio tragalačku spiralu, izračunavši da verovatnoća pronalaženja planete sa Guračima iznosi četiri prema jedan. Nedelju dana kasnije otkrili su planetu sa primitivnim Zidovima. Spustivši se nisko, uspeli su da razaberu smežurane, pravougaone druškane kako se čvare na suncu, gamižu preko stena i istanjuju da se prepuste lebdenju na lahoru.
     Sve zidove na brodu preplavila je plima nostalgije. Ovo ih je tako podsetilo na matični svet.
     Sa Zidovima na ovoj planeti još nije stupio u vezu nijedan galaktički tim, što znači da su oni i dalje bili nesvesni svoje velike sudbine priključenja velikoj galaktičkoj Zajednici.
     Postojalo je mnoštvo mrtvih svetova u spirali, kao i onih koji su bili premladi da bi sadržali život. Pronašli su jednu planetu Govornika. Govornici su rasprostrli svoje paučinaste komunikacione veze preko dobre polovine jednog kontinenta.
     Govornik ih setno pogleda, posredstvom Oka, na šta ga obuze plima samosažaljenja. Prisetio se doma, porodice, prijatelja. Na um mu pade drvo koje će kupiti kada se vrati.
     Za trenutak, Govornik se upita šta radi ovde, kao deo jednog Broda u zabitom uglu Galaksije.
     Ali odmah odbaci crne misli. Trebalo je da pronađu planetu Gurača, samo ako budu istrajni.
     Bar se nadao da je tako.
     Dok je Brod jurio neistraženom periferijom, naišli su na mnogo jalovih svetova. Zatim su u jednom radioaktivnom okeanu otkrili mnoštvo primitivnih Motora koji su zaludno plivali.
     "Ovo je bogata teritorija", reče Hranitelj Govorniku. "Galaktika bi trebalo da pošalje ovamo ekipu za Kontakt."
     "Verovatno će to učiniti kada se vratimo", uzvrati Govornik.
     Bili su dobri prijatelji, iznad i preko uobičajenog prijateljstva koje je vladalo među članovima Posade. Uzrok tome nije bila samo činjenica da su bili najmlađi na Brodu, premda je i ta okolnost imala uticaja. Obojica su vršila isti tip funkcija, što ih je neizbežno zbližilo. Govornik je prevodio jezike; Hranitelj je pretvarao hranu. Osim toga, donekle su i ličili jedan na drugoga. Govornik se sastojao iz jezgra iz koga su se zračno pružale niti, dok je Hranitelj predstavljao takođe jezgro iz koga su nicali pipci.
     Govornik je smatrao da je Hranitelj najsvesnije biće na Brodu, odmah iza njega samog. Nikako mu nije uspevalo da dokuči kako su se kod nekih članova posade uopšte odvijali procesi svesti.
     Nova sunca, nove planete. Motor je počinjao da se pregrejava. On se obično koristio samo za uzletanje i sletanje, kao i za fino manevrisanje unutar nekog planetskog sistema. Sada je, međutim, radio neprekidno već nedeljama, kako iznad tako i ispod brzine svetlosti. Napor je počeo da ga ophrvava.
     Uz Doktorovu pomoć Hranitelj mu je montirao sistem za hlađenje. Bio je grub, ali morao se njime zadovoljiti. Hranitelj je na naročiti način ustrojio azotove, kiseonikove i vodonikove atome kako bi dobio hladnik sistema. Doktor je naložio dug odmor za Motor. Galantni stari prijaško ne bi mogao da izdrži ove napore još ni punih nedelju dana.
     Traganje se nastavilo, dok je polet Posade polako kopnio. Svima je bilo jasno da su Gurači prilično retki u Galaksiji, u poređenju sa plodnim Zidovima i Matorima.
     Zidovi su postajali ospičavi od međuzvezdane prašine. Počeli su da kukaju kako će im biti potrebna celokupna estetska obrada kada se vrate na matični svet. Govornik ih je uverio da će sve troškove snositi kompanija.
     Čak je i Oko postalo zakrvavljeno od neprekidnog buljenja u svemir. Naišli su na novu planetu. Njene osobenosti dostavljene su Mislitelju, koji se zamislio nad dobijenim podacima.
     Bliže i moći će da razaberu obličja: Gurači! Primitivni Gurači!
     Povukli su Zum natrag u svemir da bi skovali planove. Hranitelj je napravio dvadeset tri različita opojna sredstva da proslave srećan događaj.
     Naredna tri dana Brod je bio potpuno neupotrebljiv.
     "Jesmo li svi najzad spremni?" upita Govornik, pomalo zaplićući jezikom. Mamurluk mu je još opterećivao sve nervne završetke. Koliko je samo pića polokao! Mutno se sećao kako je grlio Motor i pozvao ga da podele njegovo drvo kada se vrate natrag.
     Sada je uzdrhtao na tu pomisao.
     Ni ostalim članovima Posade nije bilo baš najbolje. Zidovi su dopuštali da vazduh iscuri u svemir; bili su odveć klimavi da bi valjano zaptili procepe oko rubova. Doktor se onesvestio.
     Ali najgore je prošao Hranitelj. Budući da se njegov sistem mogao prilagoditi svakoj vrsti goriva osim atomskog, probao je pomalo od svega što je zgotovio, bez obzira na to da li je posredi bio neuravnotežni jodin, čisti kiseonik ili supernaelektrisani ester. Stvarno je bio u jadnom stanju. Njegovi pipci, koji su se obično odlikovali zdravom bojom vode, sada su bili prošarani narandžastim prugama. Sistem mu je radio mahnito, čisteći se od svega, a Hranitelj je i te kako teško podnosio ovo čišćenje.
     Jedini trezni bili su Mislitelj i Motor. Mislitelj uopšte nije pio, što nije bilo tipično za svemirce, ali jeste za Mislitelja; Motor nije mogao da pije.
     Pažljivo su slušali dok je Mislitelj izlagao neke neobične činjenice. Na osnovu slike površine planete, koja je dobijena posredstvom Oka, Mislitelj je ustanovio prisustvo metalnih konstrukcija, što ga je navelo na uznemirujuću pretpostavku da su ovi Gurači osnovali mehaničku civilizaciju.
     "To je nemoguće", rekoše glatko tri Zida, sa čim je pretežan deo Posade bio pripravan da se složi. Sav metal koji su ikada videli nalazio se ili zakopan u tlu ili je ležao razbacan u vidu bezvrednih, oksidisanih komada.
     "Hoćeš da kažeš da prave predmete od metala?" upita Govornik. "Od običnog, mrtvog metala? Pa šta od toga prave?"
     "Ništa im ne bi uspelo", reče Hranitelj samouvereno. "Stvari bi se stalno raspadale. To je zato što metal ne zna kada slabi."
     Ali ipak je izgledalo tačno. Oko je uvećalo slike i svi su mogli da vide da su Gurači uspeli da načine velike zaklone, vozila i druge stvari od neživog materijala.
     Razlog ovome nije bio neposredno očigledan, ali prizor je bio prilično nelagodan. No, ono najteže je obavljeno. Pronađena je planeta Gurača. Preostaje još srazmerno lak posao da se ubedi neki lokalni žitelj.
     To ne bi trebalo da bude odveć teško. Govornik je znao da je saradnja kamen-temeljac Galaksije, čak i među primitivnim narodima.
     Posada je odlučila da se spusti na neko nenastanjeno područje. Razume se, nije bilo razloga da se očekuju neprijateljstva, ali za uspostavljanje kantakta sa Rasom bio je zadužen naročiti tim, dok je njima bio potreban samo jedan pojedinac.
     Izabrali su jedno retko nastanjeno kopneno područje i spustili se na njega dok se ta strana planete nalazila u tami. Gotovo odmah su uspeli da lociraju jednog usamljenog Gurača.
     Oko se prilagodilo za gledanje u tami i oni počeše da prate Guračeve pokrete. Posle izvesnog vremena on je ležao pored male vatre. Mislitelj je objasnio da je to dobro poznata navika Gurača kada se odmaraju. Neposredno pred svanuće Zidovi se otvoriše i napolje iziđoše Hranitelj, Govornik i Doktor.
     Hranitelj se ispruži i potapša stvorenje po ramenu. Govornik ga je pratio pipkom za komunikaciju.
     Gurač otvori svoje organe za gledanje, zatrepta njima, a onda načini kretnju organom za hranjenje. Zatim skoči na noge i poče da trči. Tri člana Posade nađoše se u čudu. Gurač čak nije ni sačekao da vidi šta su hteli od njega!
     Govornik hitro suknu jedan pipak i uhvati za nogu Gurača, koji je odmakao pedesetak stopa. Gurač pade.
     "Postupaj blago prema njemu", reče Hranitelj. "Možda ga je uplašio naš izgled." Pipci mu se zgrčiše pri pomisli da bi Gurača jedno od najneobičnijih stvorenja u Galaksiji, sa svojim umnoženim organima mogao da zaplaši izgled nekog drugog bića.
     Hranitelj i Doktor nadviše se nad palog Gurača; podigoše ga i poneše u Brod.
     Zidovi se zatvoriše za njima. Oni pustiše Gurača i stadoše da se pripremaju za razgovor.
     Istog časa, međutim, kada je postao slobodan, Gurač skoči na udove i pojuri prema mestu gde su se Zidovi zaptili. Stao je mahnito da udara po njima, dok mu je organ za jedenje bio otvoren, vibrirajući.
     "Prekini s tim", reče Zid. Ispupčio se i Gurač pade na pod. Istog časa se, međutim, pridigao i opet jurnuo napred.
     "Zaustavite ga", reče Govornik. "Može da se povredi."
     Jedan od Akumulatora probudio se baš u dobar čas da se otkotrlja Guraču među noge. Gurač se spotače i pade, ali ponovo ustade i pojuri dalje. Govornik je imao niti svuda po Brodu i on ih na jednom mestu ispruži, uhvativši Gurača ako pasa. Gurač stade da mu kida pipke i Govornik ga žurno pusti.
     "Uključi ga u komunikacioni sistem!" viknu Hranitelj. "Možda se možemo sporazumeti sa njim!"
     Govornik pruži jedan pipak prema Guračevoj glavi, mahnuvši njime univerzalnom znakom komuniciranja. Ali Gurač nije prestajao neobično da se ponaša, trzajući se i skačući u stranu. U ruci je držao komad metala i njime je mahnito uzmahivao.
     "Šta misliš da će time da uradi?" upita Hranitelj. Gurač je počeo da kidiše na bok Broda, udarajući po jednom Zidu. Zid se nagonski ukruti i metal puče.
     "Ostavite ga", reče Govornik. "Dajte mu priliku da se smiri."
     Govornik razmotri situaciju sa Misliteljem, ali nisu mogli da odluče šta da preduzmu oko Gurača. On nije prihvatao komunikaciju. Svaki put kada bi Govornik pružio jednu od svojih niti, Gurač bi ispoljio sve moguće znake žestoke panike. Tu za sada nije bilo puta.
     Mislitelj je odbacio plan da se na planeti pronađe novi Gurač. Smatrao je da je ponašanje već uhvaćenog sasvim tipično; ništa se ne bi desilo ako bi se sreća okušala sa novim. Osim toga, tako bi se već umešali u posao tima za uspostavljanje kontakta: ako ne budu kadri da komuniciraju sa ovim Guračem, neće to biti ni sa jednim drugim na celoj planeti.
     "Mislim da znam u čemu je nevolja", reče Oko. Ono uspuza na jedan Akumulator: "Ovi Gurači su razvili mehaničku civilizaciju. Razmotrimo samo neke stvari. Koriste se prstima, kao i Doktor, da oblikuju metal. Koriste organe za gledanje, kao i ja. A verovatno i mnoštvo drugih organa." Ono zastade da bi napravio efekat.
     "Ovdašnji Gurači postali su nespecijalizovani!"
     Nekoliko časova razmišljali su o tome. Zidovi su bili mišljenja da nijedno inteligentno biće ne može da bude nespecijalizavano. Tako nešto bilo je nepoznato u Galaksiji. Pa ipak, dokaz se nalazio pred njima: gradovi i vozila Gurača... Kao egzemplar svih ostalih, ovaj Gurač je bio kadar za mnoštvo stvari.
     Bio je kadar za sve ostalo osim za Guranje!
     Mislitelj je pružio delimično objašnjenje. "Ovo nije primitivna planeta. Srazmerno je stara i trebalo bi da je uključena u Saradnju već mnogo hiljada godina. Budući da to nije slučaj, Gurači na njoj lišeni su svog prava po rođenju. Njihova specijalnost jeste Guranje, ali nije postojalo ništa što bi Gurali. I tako, prirodno, razvili su devijantnu kulturu."
     "Možemo samo da nagađamo šta je tačno ova kultura. Ali na osnovu raspoloživih činjenica postoje razlozi za verovanje da ovi Gurači nisu skloni... saradnji."
     Mislitelj se odlikovao navikom da najuznemirujućije iskaze izgovori na najmirniji način. "Sasvim je moguće", nastavi Mislitelj neumoljivo, "da ovi Gurači neće hteti da imaju nikakva posla sa nama. U tom slučaju, naši izgledi da pronađemo neku drugu planetu Gurača iznose jedan prema približno dvesta osamdeset tri."
     "Ne možemo biti sigurni da oni nisu voljni da sarađuju", uzvrati Govornik, "sve dok sa ovim ne uspostavimo kontakt." Izgledalo mu je gotovo nemoguće da poveruje kako neko inteligentno biće može odbiti da dobrovoljno sarađuje. "Ali kako to da učinimo?" upita Hranitelj. A onda je doneta odluka. Doktor lagano krenu prema Guraču, koji stade da uzmiče pred njim. U međuvremenu, Govornik je proturio jednu nit izvan Broda, produžio je do izvesne dužine, a zatim je ponovo vratio unutra, iza Gurača.
     Gurač se pripio leđima uz jedan Zid a Govornik gurnu nit kroz Guračev um, prema odeljku za komunikaciju u središtu njegovog mozga.
     Gurač se sruši.

     Kada je došao k sebi, Hranitelj i Doktor morali su da ga drže za udove, inače bi se otrgao iz komunikacione veze. Govornik je bio u svom elementu, učeći Guračev jezik.
     To nije bilo odveć teško. Svi jezici Gurača pripadali su istoj porodici. Ni ovaj nije bio izuzetak. Govornik je srazmerno lako registrovao dovoljno površinskih misli da bi odgonetnuo opštu shemu.
     Pokušao je da uspostavi komunikaciju sa Guračem.
     Gurač je ćutao.
     "Mislim da mu je potrebna hrana", reče Hranitelj. Smetnuli su s uma da su protekla već dva dana od kako su doveli Gurača na Brod. Hranitelj brzo zgotovi nekoliko standardnih uzoraka hrane Gurača i ponudi mu ih.
     "Blagi bože! Odrezak!" reče Gurač.
     Članovi Posade uskliknuše duž Govornikovih komunikacionih vodova. Gurač je izgovorio prve reči!
     Govornik ispita reči i stade da prebira po sećanju. Znao je oko dve stotine jezika Gurača i znatno više jednostavnih varijacija. Ustanovio je da ovaj Gurač govori svojevrsnu mešavinu dva druga jezika Gurača. Kada se Gurač najeo, on se osvrnu oko sebe. Govornik mu uhvati misli i saopšti ih Posadi.
     Gurač je na čudan način posmatrao Brod. Video ga je kao raskoš boja. Zidovi su mu izgledali talasasto. Pred njim se nalazilo nešto što je podsećalo na džinovskog pauka, crno i zeleno, sa paučinom koja se vukla po celom Brodu, ulazeći u glave svih bića. Oko je video kao neobičnu, bezdlaku životinju, negde između odranog zeca i žumanca ma šta ove stvari predstavljale.
     Govornik je bio očaran novim perspektivama koje mu je otvarao Guračev um. Još nikada nije video stvari na taj način. I odista, kada mu je Gurač pomogao da malo promeni optiku, Oko je odista predstavljalo stvorenje prilično smešnog izgleda.
     I konačno, došlo je do uspostavljanja komunikacije.
     "Šta ste vi, do vraga?" upita Gurač, znatno mirniji sada nego prethodna dva dana. "Zašto ste me uhvatili? Jesam li ja to šenuo, a?"
     "Nisi", uzvrati Govornik, "nisi psihotičan. Mi smo galaktički trgovački brod. Oluja nas je oduvala sa kursa i pri tom je poginuo naš Gurač."
     "Dobro, ali kakve sve to veze ima sa mnom?"
     "Voleli bismo da se pridružiš našoj Posadi", reče Govornik, "da postaneš naš novi Gurač."
     Gurač se zamisli nad ovim objašnjenjem situacije. Govornik je uspevao da razabere protivurečna osećanja u Guračevim mislima. Nije bio načisto da li da prihvati ovo kao stvarno stanje stvari ili ne. Konačno, Gurač zaključi da ipak nije sišao s uma.
     "Slušajte, momci", reče on. "Ne znam ko ste vi, niti šta je smisleno u svemu ovome. Jedino znam da moram napolje odavde. Nalazim se na odsustvu i ako se uskoro ne vratim, vojska će postati veoma ljubopitljiva."
     Govornik zatraži od Gurača da mu podrobnije objasni šta znači 'vojska' a onda to prenese Mislitelju.
     "Ovi Gurači preduzimaju međusobne okršaje", zaključi Mislitelj.
     "Ali zašto?" upita Govornik, pomislivši tužno kako ima osnove da se poveruje u tačnost Misliteljevih reči; ovaj Gurač nije baš ispoljio veliku volju za saradnjom.
     "Voleo bih da vam pomognem da se izbavite, momci", reče Gurač, "ali ne znam odakle vam pomisao da bih mogao da guram nešto ovako veliko. Bila bi potrebna čitava tenkovska divizija samo da vas pomerimo."
     "Odobravaš li ti ratove?" upita Govornik, podstaknut Misliteljevom opaskom.
     "Niko ne voli ratove bar ne oni koji ginu u njima."
     "Pa zašto ih onda vodite?"
     Gurač načini pokret organom za jedenje, koji uoči Oko i odmah o tome obavesti Mislitelja. "Pa, u pitanju je ubiti ili biti ubijen. Pa i vi, momci, znate šta je rat, zar ne?"
     "Mi nemamo ratove", reče Govornik.
     "Baš ste srećni", uzvrati Gurač smrknuto. "Mi ih imamo. I to koliko ti duša hoće."
     "Razume se", reče Govornik. Sada je imao puno objašnjenje od Mislitelja. "Da li bi voleo da ih okončaš?"
     "Naravno da bih."
     "Onda pođi sa nama. Budi naš Gurač."
     Gurač se pridiže i priđe jednom Akumulatoru. Seo je na njega i udvostručio krajeve svojih gornjih udova.
     "Kako bih ja to, do vraga, mogao da okončam ratove?" upita on. "Čak i kada bih otišao do glavešina i kazao im..."
     "Nećeš to morati da uradiš", reče Govornik.
     "Dovoljno je samo da pođeš sa nama. Odguraj nas do baze. Galaktika će poslati tim za uspostavljanje Kontakta i tako će vaši ratovi biti okončani."
     "Hoćeš, vraga", uzvrati Gurač. "Nasukali ste se ovde, a? Baš fino. Neće nikakva čudovišta da osvoje Zemlju."
     Zbunjen, Govornik pokuša da dokuči značenje poslednjeg iskaza. Da li je on možda kazao nešto pogrešno? Da li je moguće da ga Gurač nije razumeo?
     "Mislio sam da želiš da okončaš ratove", reče Govornik.
     "Sigurno da želim. Ali ne želim da nas niko nagna na to. Ja nisam izdajnik. Ako treba, boriću se."
     "Niko vas neće primoravati. Prestaćete zato što više neće biti potrebe za borbom."
     "Znate li vi zašto se mi borimo?"
     "Pa to je očigledno."
     "Ma nemoj! E baš bih voleo la čujem tvoje objašnjenje."
     "Vi, Gurači, bili ste odvojeni od matice Galaksije", reče Govornik. "Odlikovali ste se vlastitom posebnošću, guranjem, ali niste imali ništa da Gurate. Bili ste, u stvari, lišeni pravog posla. Igrali ste se stvarima... metalima, neživim predmetima... ali u tome niste nalazili pravo zadovoljstvo. Onemogućeni da se posvetite pravom zvanju, borili ste se međusobno iz čiste osujećenosti.
     No, kada jednom budete našli svoje mesto a sklopu galaktičke Saradnje... a uveravam te da je to važno mesto... vaše će borbe prestati. Zašto biste se borili, što predstavlja neprirodno zanimanje, kada možete da Gurate? Isto tako, okončaće se vaša mehanička civilizacija, zato što ni za njom više neće biti potrebe."
     Gurač zavrte glavom na način koji je Govornik protumačio kao izraz zbunjenosti. "Šta je to guranje?"
     Govornik mu objasni što je bolje umeo. No, budući da taj zadatak nije ulazio u njegov delokrug, imao je samo opštu predstavu o tome šta radi Gurač.
     "Hoćeš da kažeš da je to ono što bi svaki Zemljanin trebalo da radi?"
     "Razume se", reče Govornik. "To je vaša velika specijalnost."
     Gurač se zamisli nekoliko minuta. "Mislim da vi tražite psihičara, mentalistu ili tako nešto. Nikada ne bih mogao to da radim. Ja sam mlađi arhitekta. Osim toga... pa, ovaj, teško je objasniti."
     Ali Govornik je već dokučio Guračevu misao. Video je Guračevu ženku u njegovoj svesti. Ne, dve, tri. Takođe je razabrao osećanje usamljenosti, otuđenosti. Gurača su ispunjavale sumnje. Plašio se.
     "Kada stignemo do Galaktike", reče Govornik, nadajući se da je na pravom putu, "srešćeš se sa drugim Guračima. I ženskim. Svi vi Gurači međusobno nalikujete, tako da ćeš se sprijateljiti sa njima. Što se tiče usamljenosti na Brodu, nje naprosto nema. Još ne shvataš šta je to Saradnja. Niko nije usamljen u okviru Saradnje."
     Gurač je i dalje razmišljao o tvrdnji da ima i drugih Gurača. Govornik nije mogao da razume zašto ga to toliko zbunjuje. Pa Galaksija je puna Gurača, Hranitelja, Govornika i mnogih drugih vrsta, beskrajno dupliciranih.
     "Ne verujem da bilo ko može okončati sve ratove", reče Gurač. "Otkud mogu da znam da ne lažeš?"
     Govornik se oseti kao da je primio udarac u jezgro. Mislitelj je nesumnjivo bio u pravu kada je kazao da ovi Gurači neće biti skloni saradnji. Hoće li ovo biti kraj Govornikove karijere? Hoće li on i ostali članovi Posade provesti ostatak života u svemiru zbog gluposti bulumente Gurača?
     Ne, čak i pri pomisli na to, Govorniku je i dalje bilo žao ovog Gurača. To mora da je strašno, pomisli on. Sumnjičav, nesiguran, nepoverljiv prema svakome. Ako ovi Gurači ne budu pronašli svoje mesto u Galaksiji, oni će se međusobno istrebiti. Dobrano su već kasnili sa zauzimanjem mesta u sklopu Saradnje.
     "Šta da učinim da te ubedim?" upita Govornik. U očajanju, on otvori sve vodove prema Guraču.
     Dopustio mu je da vidi dobroćudnu nabusitost Motora, nehajni humor Zidova; pokazao mu je pesničke oglede Oka i Hraniteljevu samouverenu prijaznost. Otvorio mu je i vlastiti um i prikazao Guraču sliku svog matičnog sveta, svoje porodice, drveta koje je nameravao da kupi kada se vrati.
     Slike su ispričale priču o svima njima, sa različitih planeta; odlikovali su se različitim etikama, ali spajala ih je ista veza: galaktička Saradnja. Gurač je gledao u tišini.
     Posle izvesnog vremena, on zatrese glavom. Misao koja je pratila ovu kretnju bila je nesigurna, slaba ali negativna.
     Govornik reče Zidovima da se otvore. Oni to učiniše, a Gurač se zbunjeno upilji.
     "Možeš da odeš," reče Govornik. "Samo otkači komunikacionu vezu i slobodno pođi."
     "A šta ćete vi učiniti?"
     "Krenućemo u potragu za novom planetom Gurača."
     "Gde? Na Mars? Na Veneru?"
     "Ne znamo. Preostaje nam samo da se nadamo da postoji još neka u ovom području."
     Gurač pogleda prema otvoru, a zatim ponovo upravi pažnju na Posadu. Oklevao je, a na licu mu je stajala grimasa neodlučnosti.
     "Je li istinito sve ono što ste mi pokazali?"
     Nikakav odgovor nije bio potreban.
     "U redu", reče Gurač iznenada. "Poći ću. Možda sam vražja budala, ali poći ću. Ako je tačno ono što vi tvrdite, onda mora biti tako!"
     Govornik razabra agoniju Guračeve odluke i prekide mu vezu sa stvarnošću. Sada je verovao da je u snu, gde su odluke lake i nevažne. "Postoji samo jedna mala poteškoća", reče Gurač sa primesom histeričnosti u glasu. "Momci, vrag me odneo ako znam kako se Gura. Kazali ste nešto o brzinama većim od svetlosti? Pa ja čak ne mogu da pretrčim nijednu milju za jedan sat."
     "Razume se da možeš da Guraš", ospokoji ga Govornik, nadajući se da je u pravu. Znao je kakve su sposobnosti Gurača, premda, doduše, u ovom slučaju...
     "Samo ti probaj."
     "Važi", složi se Gurač. "Verovatno ću se tako probuditi iz svega ovoga."
     Brod je bio zaptiven za uzletanje, dok je Gurač razgovarao sam sa sobom.
     "Baš smešno", reče on, "mislio sam da će mali izlet u prirodu biti baš zgodan da se provede odsustvo, kad ono, samo noćne more!"
     Motor podiže Brod u vazduh. Zidovi su bili zaptiveni, a Oko ih je vodilo sa planete. "Nalazimo se u svemiru sada", reče Govornik. Osluškujući Gurača, nadao se da mu um nije o otkazao. "Oko i Mislitelj daće pravac, ja ću to preneti tebi, a ti ćeš Gurati."
     "Potpuno ste ludi", promrmlja Gurač. "Mora da ste naišli na pogrešnu planetu. Hajde, košmari, raziđite se već jednom!"
     "Sada si u Saradnji", reče Govornik očajno. "Evo ti pravac. Guraj!"
     Gurač za trenutak ništa nije učinio. Lagano je izranjao iz maštarije, shvatajući da, ipak, ne sanja. Osetio je Saradnju. Oko Mislitelju, Mislitelj Govorniku, Govornik Guraču, a sve to u saglasnosti sa Zidovima i ostalim elementima.
     "Šta je ovo?" upita Gurač. Iskusio je jedinstvo sa Brodom, veliku toplotu, bliskost koja se stiče jedino u Saradnji.
     On Gurnu.
     Ništa se nije dogodilo.
     "Pokušaj ponovo", zamoli ga Govornik.
     Gurač stade da prebira po vlastitom umu. Pronašao je dubok zdenac sumnje i straha. Zureći u njega, ugledao je svoje iznureno lice.
     Govornik mu ga osvetli.
     Gurači su živeli sa svojim sumnjama i strahovima stolećima. Ubijali su se zbog sumnje, borili zbog straha.
     Upravo se tu nalazio organ za Guranje!
     Čovek - stručnjak - Gurač potpuno se stopio sa Posadom, postao jedno sa njom, pružio mentalne ruke oko ramena Mislitelja i Govornika.
     Najednom, Brod suknu napred osmostrukom brzinom svetlosti, nastavivši neprekidno da ubrzava.

Savršena žena

     Gospodin Morček probudio se sa kiselim okusom u ustima i smehom koji mu je odzvanjao u ušima. Bio je to smeh Džordža Ovena-Klarka, poslednja stvar koje se sećao sa prijema kod Triad-Morgana. Kakav je to samo prijem bio! Cela Zemlja proslavljala je prelazak u novi vek. Tri hiljaditu godinu! Mir i napredak za sve i sreću u životu...
     "Koliko si srećan u životu?" upitao je Oven-Klark, lukavo se cereći, već dosta podnapit. "Hoću da kažem, kakav ti je život sa tvojom slatkom ženicom?"
     To je bilo neprijatno pitanje. Svi su znali da je Oven-Klark bio Primitivista, ali s kojim pravom je ljudima to gurao pod nos? Samo zato što se oženio jednom Primitivnom ženom...
     "Volim svoju ženu", rekao je Morček srčano. "Ona je neuporedivo bolja i pristupačnija od te gomile neuroza koju ti nazivaš svojom ženom."
     Ali, razume se, čovek ne može povrediti jednog debelokožnog Primitivistu. Primitivisti vole nedostatke svojih žena isto onoliko koliko i svoje vrline - možda čak i više. Oven-Klark se isceri još lukavije i reče: "Znaš, Morčeku, stari momče, mislim da je tvojoj ženi potreban pregled. Jesi li zapazio da u poslednje vreme nešto nije u redu s njenim refleksima?"
     Nesnosan idiot! Gospodin Morček lagano ustade, trepćući usled jarkog jutarnjeg sunca koje se krilo iza zavesa. Mojrini refleksi - do đavola, postojalo je zrnce istine u onome što je Oven-Klark rekao. U poslednje vreme činilo se da Mojra nije više ona stara.
     "Mojra!" pozva je Morček. "Da li je moja kafa gotova?" Nastade pauza. Zatim odozdo dopre njen jasan glas. "Samo čas!"
     Morček navuče sportske pantalone još pospano žmirkajući. Hvala Državi, naredna tri dana bila su praznik. Biće mu potrebna sva tri da se oporavi od sinoćnjeg prijema.
     Dole se Mojra motala unaokolo, sipajući kafu, savijajući salvete, izvlačeći stolicu na koju će on sesti. On sede, a ona ga poljubi u mesto gde je počeo da ćelavi. Voleo je da ga ljubi na mestu gde je počeo da ćelavi.
     "Kako je odjutros moja ženica?" upita on.
     "Divno, dragi", reče ona posle izvesne pauze. "Jutros sam ti napravila sefinere. Ti voliš sefinere."
     Morček zagrize jedan, savršeno ispečen, i srknu kafu.
     "Kako se osećaš jutros?" upita je on.
     Mojra mu premaza maslacem jedno parče tosta, a zatim reče: "Divno, dragi. Znaš, sinoćni prijem bio je davan. Uživala sam u svakom provedenom trenutku."
     "Malo sam se nacvrckao", reče Morček iskrivivši usta u osmeh.
     "Volim te kada si nacvrckan", reče Mojra. "Govoriš kao anđeo - kao veoma pametan anđeo, hoću da kažem. Mogla bih da te slušam doveka." Ona mu namaza još jedno parče tosta.
     Gospodin Morček joj se nasmeši od zadovoljstva poput nekog blagog sunca, a zatim se smrknu. Spusti sefiner i počeša se po vratu. "Znaš", reče on, "imao sam mali sukob sa Ovenom-Klarkom. Govorio je o Primitivnim ženama."
     Mojra premaza peto parče tosta ne odgovorivši ništa i dodade ga na gomilu koja je rasla. Zatim posegnu za šestim, ali on je ovlaš dodirnu po ruci. Ona se povi unapred i poljubi ga u nos.
     "Primitivne žene!" podsmehnu se ona. "Ta neurotična stvorenja! Zar nisi srećniji sa mnom, dragi? Možda ja jesam Moderna - ali nijedna Primitivna žena ne može te voleti onako kako te ja volim - a ja te obožavam!"
     Ono što je rekla bilo je tačno. Muškarac nikada nije mogao u celokupnoj poznatoj istoriji da živi srećno sa neobnovljenom Primitivnom ženom. Ta egoistična, pokvarena bića celog života zahtevala su da se neko o njima brine i da im poklanja pažnju. Bilo je poznato da je žena terala Ovena-Klarka da briše sudove. A ta budala se pomirila s tim! Primitivne žene neprestano su tražile novac da kupe odeću i nakit, zahtevale su da im doručak bude serviran u krevetu, izlazile su na partije bridža, satima razgovarale telefonom i sama Država zna šta još. Pokušale su da preuzmu poslove muškaraca. Konačno su dokazale svoju ravnopravnost.
     Pojedini idioti kao što je bio Oven-Klark odlučno su tvrdili da su one izvrsne.
     Pod uticajem sveobuhvatne ljubavi svoje žene, gospodin Morček oseti kako se oslobađa pospanosti. Mojra nije jela. Znao je da je to učinila ranije, kako bi mogla sasvim da se posveti hranjenju njega. Takve sitnice činile su tu razliku.
     "Rekao je da ti je usporeno vreme reakcije."
     "Stvarno?" upita Mojra posle izvesne pauze. "Ti Primitivisti misle da su sveznajući."
     Odgovor je bio u redu, ali došao je sa prevelikim zakašnjenjem. Gospodin Morček je postavio svojoj ženi još nekoliko pitanja, prateći vreme koje joj je bilo potrebno da odgovori pomoću sekundare na kuhinjskom časovniku. Usporavala je!
     "Da li je stigla pošta?" upita je on brzo. "Da li je neko zvao? Da li ću zakasniti na posao?"
     Posle tri sekunde ona otvori usta, a zatim ih ponovo zatvori.
     Nešto strašno nije bilo u redu.
     "Volim te", reče ona jednostavno.
     Gospodin Morček oseti kako mu srce udara u rebra. Voleo ju je! Ludo, strastveno! Ali taj odvratni Oven-Klark bio je u pravu. Bio joj je potreban pregled. Mojra kao da je osetila o čemu razmišlja. Ona se osetno skupi i reče: "Jedino želim da budeš srećan, dragi. Mislim da sam bolesna... Hoćeš li me lečiti? Hoćeš li me uzeti nazad kada budem izlečena?... I ne dopusti da me izmene... ne želim da budem promenjena!" Njena svetla glava klonu na njegove ruke. Plakala je... nečujno, tako da ga ne uznemiri.
     "Samo će te pregledati, draga", reče Morček, trudeći se da zadrži vlastite suze. Ali znao je... kao što je i ona znala... da je stvarno bila bolesna.
     Sve je to tako nepravedno, pomisli on. Primitivna žena sa svojim prostim mentalnim tkanjem, bila je gotovo imuna na ovakve slabosti. Ali osetljiva Moderna žena, sa svojim tanano uravnoteženim osećanjima, bila im je suviše sklona. Krajnje nepravedno. Jer Moderna žena sadržala je sva najtananija, najdragocenija svojstva ženstvenosti.
     Sem otpornosti.
     Mojra se ponovo skupi. S mukom se podiže na noge. Bila je veoma lepa. Bolest joj je oblila obraze rumenilom, a jutarnje sunce joj je posvetlilo kosu.
     "Dragi moj", reče ona. "Zar mi ne bi dozvolio da još malo ostanem? Možda ću sama ozdraviti?" Ali pogled joj odluta u daljinu.
     "Dragi..." Brzo se pribrala, pridržavajući se za ivicu stola. "Kada budeš imao novu ženu... pokušaj da se setiš koliko sam te volela." Ona sede, bezizražajnog lica.
     "Idem po kola", promrmlja Morček i požuri napolje. Da je još malo ostao i sam bi zaplakao.
     Na putu do garaže osećao se obamro, umoran, slomljen. Mojra bolesna! A moderna medicina sa svim svojim velikim dostignućima nije bila u stanju da joj pomogne.
     On stiže do garaže i reče: "U redu, napolje."
     Lagano, njegova kola iziđoše i zaustaviše se pored njega.
     "Nešto nije u redu, šefe?" upitaše ga kola. "Izgledate zabrinuti. Još ste mamurni?"
     "Ne... u pitanju je Mojra. Bolesna je."
     Kola su za trenutak ćutala. Zatim meko rekoše: "Veoma mi je žao, gospodine Morček. Volela bih da ja mogu nešto da učinim."
     "Hvala", reče Morček, srećan što ima uza se prijatelja u ovim trenucima. "Bojim se da tu niko ništa ne može."
     Kola unatraške odoše do izlaza i Morček pomože Mojri da uđe unutra. Kola lagano krenuše.
     Vladala je tanana tišina dok su se vraćali u fabriku.