Čovek koji nikad nije postao mlad

     Maot obuzima nemir. U Predvečerja, ona se često zapućuje ka mestu gde crna zemlja dodiruje žuti pesak i ostaje tu da stoji, gledajući preko pustinje, sve dok se ne podigne vetar.
     Ali ja sedim sa leđima oslonjenim o zastor od trske i posmatram Nil.
     Nije stvar u tome što ona postaje mlada. Polja su ta koja je zamaraju. Zato prepušta meni oranice na njima i potpuno se posvećuje stadu. Svakoga dana sve dalje vodi ovce i koze na ispašu.
     Već odavno sam zapazio šta se događa. Iz pokolenja u pokolenje polja postaju sve oskudnija i sve slabije navodnjavana. Izgleda da su kiše obilnije. Kuće su postale jednostavnije puki zazidani šatori. I svake godine poneka porodica pokupi svoja stada i kreće ka zapadu.
     Zašto se ja tako pomno držim ovih ubogih ostataka civilizacije - ja koji sam video kako ljudi kralja Keopsa razgrađuju Veliku Piramidu blok po blok, da bi potom ove blokove vratili u brda?
     Često se pitam zašto nikada ne postanem mlad. Za mene je to i dalje u podjednakoj meri tajanstveno kao i za smeđolike ratare koji ničice padaju na kolena, ispunjeni strahopoštovanjem, kada ja prolazim.
     Zavidim onima koji postaju mladi. Žudim da se oslobodim mudrosti i odgovornosti, da uronim u razdoblje vođenja ljubavi i neumornih uzbuđenja, u bezbrižne godine pre kraja.
     Ali ostajem samo Bradati starac od trideset i kusur godina, odeven u kozju kožu, kao što sam svojevremeno bio odeven u dublet ili togu, stalno na rubu tog zaranjanja, ali nikada i preko ruba.
     Čini mi se da sam oduvek bio ovakav. Čak ne mogu da se setim ni kako sam izvađen iz groba, što svi ostali dobro pamte.
     Maot je tanana. Ne traži ono što želi, ali kada se s večeri vraća kući, seda okrenutih leđa podalje od vatre i mrmlja uznemirujuće odlomke pesama, trljajući pri tom očne kapke sa zelenim pigmentima, kako bi postala poželjna za mene; na svaki način nastoji da me zarazi svojim nespokojem. Odvlači me od vrelog posla u podne, da bi mi pokazala kako su nam postale izdržljive ovce i koze.
     Među nama više nema mladog sveta. Sa približavanjem mladosti, ili još ranije, svi se oni zapućuju u pustinju. Čak i bezubi, smežurani patrijarsi dižu se iz svojih grobova-rupa, gotovo ne zastavši pri tom da se malo okrepe hranom i pićem zakopanim s njima, sakupljaju svoja stada i žene i otiskuju se put zapada.
     Sećam se prvog vađenja iz groba kome sam prisustvovao. Bilo je to u jednoj zemlji dima, mašina i neprekidnih vesti. Ali događaj čiji sam očevidac bio zbio se u jednom učmalom kraju, gde su još postojala mala ratarska dobra, uski putevi i jednostavan način života.
     Tu su bile dve starice po imenu Flora i Helena. Jedva da je tada bilo proteklo dve godine od njihovog iskopavanja iz grobova, ali tih događaja se ne sećam. Mislim da sam im bio nekakav nećak, ali nisam siguran.
     Počele su da posećuju jedan stari grob na groblju udaljenom oko kilometar od grada. Sećam se malih buketa cveća koje su vraćale sa sobom. Njihova ukočena, bleda lica počela su da odražavaju zabrinutost. Videlo se da im tuga preplavljuje živote.
     Godine su prolazile. Posete groblju postale su sve češće. Pošavši jednom sa njima, zapazio sam da je natpis na nadgrobnom spomeniku postao jasniji i oštriji, baš kao što je bio slučaj i sa njihovim crtama lica. "Džon, voljeni suprug Flore..."
     Flora bi često provela pola noći u jecanju, a Helena bi imala ukočen izraz lica. Rođaci su dolazili i govorili utešne reči, ali to samo kao da je pojačavalo bol.
     Konačno, nadgrobni spomenik postao je sasvim nov, a vlati trave pretvorile su se u nežne, zelene izdanke koji su nestajali u sirovoj, smeđoj zemlji. Kao da su to bili znaci na koje su njihovi mračni instinkti čekali, Flora i Helena obuzdale su tugu i posetile sveštenika, grobara i lekara, sa kojima su se o nečemu dogovorile.
     Jednog hladnog jesenjeg dana, kada se smeđe, uvelo lišće zavojito uspinjalo ka granama drveća, krenula je povorka: prazna mrtvačka kola, utihli automobili. Na groblju smo zatekli dva čoveka sa ašovima, koji su se nenametljivo udaljili od tek otkopanog groba. A onda, dok su Flora i Helena gorko plakale, a sveštenik izgovarao svečane reči, jedan dugački, uski sanduk bio je podignut iz groba i postavljen u mrtvačka kola.
     Kad kuće su skinuti vijci sa poklopca sanduka, zatim je poklopac uklonjen i mi smo ugledali Džona, voštanog starca pred kojim je stajao ceo život.
     Narednog dana, saglasno drevnom obredu, izvadili su ga iz sanduka, posle čega ga je pogrebnik svukao, izvukao mu iz vena neku tečnost oporog mirisa i ubrizgao crvenu krv. Potom su ga digli i položili u postelju. Posle nekoliko časova netremičnog čekanja, krv je počela da radi. On se stresao, a prvi dah mu je zakrkljao grlom. Flora je sela na postelju pokraj njega i privila ga u svoje prestrašeno naručje.
     Ali on je bio veoma bolestan i bio mu je potreban počinak, tako da joj je doktor kazao da iziđe iz sobe.
     Trebalo je da i ja budem srećan, ali sećam se da sam imao utisak da u celoj epizodi postoji nešto neprijatno. Možda prva iskustva sa velikim kricima života uvek deluju na nas na takav način.
     Volim Maot. Stotine drugih koje sam voleo pre nje tokom mojih lutanja svetom nimalo ne umanjuju iskrenost mojih osećanja. Nisam ulazio u njen, odnosno u njihov život kao što to ljubavnici obično čine iz groba ili u strasti neke užasne razmirice. Uvek sam bio skitnica.
     Maot zna da sa mnom nešto nije u redu. Ali ne dopušta da je to osujeti u nastojanjima da me navodi da činim ono što želi.
     Moja prva sećanja uvek su najteža i silno se upirem da ih rastumačim. Imam utisak da bih došao do užasnog saznanja, ukoliko bih uspeo da se otisnem malo iza njih, ali to mi nikako ne polazi za rukom.
     Ona počinju bez ikakve najave, u oblaku i uskomešanosti, tami i strahu. Ja sam građanin jedne velike, daleke države, nemam bradu i nosim čudnu odeću koja me sputava, ali u pogledu godina i izgleda isti sam kao i danas. Zemlja je stotinu puta veća od Egipta, ali je ipak jedna među mnogima. Svi ljudi sveta međusobno se znaju, a svet je okrugao, ne ravan, i plovi beskrajnom ogromnošću prošaranom ostrvima sunaca, umesto da bude ograničen ispod zdele poprskane zvezdama.
     Mašine su posvuda, a vesti se prostiru svetom poput krika, dok želja ima mnogo. Postoji neslućeno obilje, pružaju se izvanredne prilike. Pa ipak, ljudi nisu srećni. Oni žive u strahu. Taj strah je, ako se dobro sećam, od rata koji će obuhvatiti, a možda i uništiti, neki neprijateljski grad. Od drugih koji hrle odnekud, sa one strane samog vazduha, obrušujući se u napade sa zvezda. Od otrovnih oblaka. Od pogubnih zrnaca sjajne prašine.
     Ali najgora od svih su oružja o kojima se samo pronose glasine.
     Mesecima dugim poput večnosti čekali smo na rubu rata. Znali smo da su greške počinjene, da su preduzeti neopozivi koraci, da su prokockane poslednje prilike. Još smo samo čekali usud.
     Kako izgleda, morao je postojati neki naročiti razlog za neizmernost našeg beznađa i očaja. Kao da je bilo pređašnjih svetskih ratova, od kojih se svaki okončavao našim očajničkim obećanjima da će to ujedno biti i poslednji. Ali ne sećam se nijednog takvog rata. Ja i ceo svet lako smo mogli biti stvoreni u senci te katastrofe, u sveopštem iskopavanju iz groba.
     Meseci su prolazili. A onda, na neki čudesan i neverovatan način, rat je počeo da jenjava. Napetost je popustila. Oblaci su se razišli. Usledile su silne delatnosti, konferencije, planiranja. Nade u dugotrajni mir bile su na vrhuncu.
     No, mir ipak nije potrajao. U središtu iznenadne kataklizme pojavio se izvestan mračnjak po imenu Hitler. Čudno kako mi se to ime vratilo posle toliko milenijuma. Njegove vojske razmilele su se globusom.
     Uspeh im je, međutim, bio kratkovečan. Potisnute su i Hitler je utonuo u zaborav. Na kraju je od njega ostao samo mračni, gotovo zaboravljeni agitator.
     Ponovo je usledio mir, ali ni on nije dugo potrajao. Opet je buknuo rat, manje žestok od pređašnjeg, da bi se takođe pretočio u mirnije razdoblje.
     I tako dalje.
     Ponekad mi se učini (moram o tome razmisliti podrobnije) da je vreme nekada teklo u suprotnom smeru i da je, ustuknuvši pred poslednjim ratom, preokrenulo vlastiti tok, počevši da se vraća već pređenim putem. Da naši sadašnji životi predstavljaju samo povratak i odmotavanje. Veliko povlačenje.
     Ako je to odista posredi, onda se vreme ponovo može preokrenuti. Možda će nam se ukazati još jedna prilika da pređemo preko prepreke.
     Ali ne...
     Ta pomisao nestala je u ustalasanom Nilu.
     Dolinu danas napušta još jedna porodica. Celo jutro su se probijali kroz peščanu klisuru. A sada, vrativši se možda da bace poslednji pogled, stoje postrojeni na rubu žutih grebena, ocrtavajući se spram jutarnjeg neba uspravne mrlje ljudi, položene mrlje životinja.
     Maot posmatra kraj mene. Ali ne govori ništa. Sigurna je u mene.
     Greben je ponovo pust. Ubrzo će zaboraviti Nil i njegove uznemirujuće aveti sećanja.
     Ceo naš život predstavlja zaboravljanje i okončavanje. Kao što majka apsorbuje u sebe dete, tako i velike misli bivaju usisane u um genija. U prvi mah su posvuda. Optaču nas poput vazduha. Zatim dolazi do sužavanja. Ne znaju svi ljudi za njih. A onda se pojavljuje jedan veliki čovek, uzima ih k sebi i one predstavljaju tajnu. Preostaje samo uznemirujući utisak da je iščezlo u nepovrat nešto vredno.
     Video sam Šekspira kako otpisuje velike drame. Gledao sam Sokrata kako odmišljava velike misli. Čuo sam Isusa kako otkazuje velike reči.
     Postoji zapis u kamenu koji izgleda večan. Vrativši se vekovima kasnije zatekao sam ga istog, samo nešto manje pohabanog; čini mi se da bar taj zapis može da potraje. Ali jednoga dana pojavljuje se pisar, mukotrpno ispunjava žlebove i na kraju ostaje samo go kamen.
     Tada jedino on zna šta je tu bilo, zapisano. Ali kako pisar postaje sve mlađi, to znanje nestaje zauvek.
     Isto je sa svim ostalim što činimo. Kuće nam postaju nove, mi ih razgrađujemo i neupadljivo odlažemo gradivni materijal u rudnike i kamenolome, šume i polja. Odeća nam takođe postaje nova i u času kada je najnovija mi je svlačimo. I mi postajemo mlađi, zaboravljamo i slepo tražimo majku.
     Svi ljudi su sada nestali. Zadržali smo se samo ja i Maot.
     Nisam shvatio da će se to dogoditi tako brzo. Sada kada smo blizu kraja izgleda da se priroda žuri.
     Pretpostavljam da tu i tamo ima još lutalica duž Nila, ali prija mi pomisao da smo mi poslednji očevici nestajanja polja, poslednji koji posmatraju reku sa svešću o onome što je ona nekada simbolisala, pre no što sve proguta zaborav.
     Naš je svet u kome propale stvari odnose prevagu. Posle drugog rata o kome sam pričao usledilo je dugotrajno razdoblje mira u mojoj rodnoj zemlji preko mora. U to vreme je među nama živeo jedan narod zvan Indijanci, koji smo mi zanemarivali, tlačili i primoravali da živi tamo gde nije želeo. Uopšte nismo marili za njega. Nasmejali bismo se u lice onome ko bi nam kazao da nam oni mogu nauditi.
     Ali odnekud je među njima buknula iskra pobune. Obrazovali su čete, naoružali se strelama i neuglednim vatrenim oružjem, krenuli ratnom stazom protiv nas.
     Borili smo se protiv njih u malim, nevažnim ratovima koji nikada nisu bili odlučujući. Oni su odolevali, uvek se vraćajući borbi, postavljajući zamke našim ljudima i kolima, pljačkajući nas neprestano i konačno preduzimajući obimnije pohode.
     Mi smo ih, međutim, i dalje smatrali krajnje beznačajnim, tako da smo, umesto da vojujemo protiv njih, zapodeli građanski rat među samim sobom.
     Ishod tog rata bio je tužan. Tamnoputi deo naših sunarodnika bio je bačen u roblje i nagnan da dirinči za nas u kući i na polju.
     Indijanci su postajali sve silniji. Malo-pomalo potiskivali su nas preko širokih srednjozapadnih reka i planina, kroz šumovite planine prema istoku.
     Na istočnoj obali smo se malo držali, poglavito zahvaljujući stupanju u savez sa jednim prekookeanskim ostrvskim narodom, kome smo predali našu nezavisnost.
     A onda je došlo do jednog ohrabrujućeg događaja. Porobljeni crnci su sakupljani, nabijani u brodove i upućivani na južne obale ovog kontinenta, gde su bili oslobađani ili predavani ratničkim plemenima, koja su ih na kraju i sama oslobađala.
     Ali pritisak Indijanaca, koje su povremeno pomagali strani saveznici, stalno se pojačavao. Ustupali smo im grad po grad, varoš po varoš, naselje po naselje, ukrcavali se u brodove i kretali preko mora. Pred kraj te seobe Indijanci su postali neuobičajeno miroljubivi, tako da su se poslednje lađe otisnule na put ne toliko u fizičkom strahu, koliko u natprirodnom užasu od zelenih utihlih šuma koje su im progutale domove.
     Na jugu su Acteci uzeli svoje staklene noževe i kamene mačeve i potisnuli... mislim da su se zvali Španci.
     Jedno stoleće kasnije ceo zapadni kontinent bio je zaboravljen, izuzev neprijatnih i nejasnih prisenaka sećanja koji su još negde postojali.
     Porast tiranije i neznanja, neprekidno sužavanje granica, pobune i podjarmljivanja, pretvaranje podjarmljenih u tlačitelje eto, to su odličja narednog istorijskog razdoblja.
     U jedan mah se učinilo da se plima ponovo diže. Snažan i disciplinovan narod, Rimljani, digao se i zaposeo pretežan deo tada već prilično smanjenog sveta.
     Ali ispostavilo se da je ova stabilnost samo privremena. Još jednom su se potlačeni digli protiv tlačitelja. Rimljani su bili potisnuti iz Engleske, iz Egipta, iz Galije, iz Azije, iz Grčke. Nikavši iz ogoljenih polja pojavila se Kartagina i uspešno ugrozila prvenstvo Rima. Rimljani su našli utočište u Rimu, postali su nevažni, stali su da se osipaju i konačno su nestali u lavirintu migracija.
     Njihove ponesene misli plamtele su jedno slavno stoleće u Atini, a onda su izgubile na snazi.
     Posle toga, pad se nastavio postojanim ritmom. Nikada mi više nije palo na um da će se ovaj tok promeniti.
     Izuzev ovaj poslednji put.
     Zato što je bio kamenit, suncem opaljen i sparušen, pun hramova i grobova, ogrezao u običaje i spokojstvo, pomislio sam da će Egipat potrajati. Protok gotovo nepromenjivih stoleća ojačao me je u tom uverenju. Zaključio sam da smo, ako već nismo došli do prekretnice, onda bar stigli do stanja nepromenjivosti. Ali usledile su kiše, hramovi i grobovi ispunili su ožiljke u grebenovima, a običaji i spokojstvo ustupili su mesto nemirnim porivima nomada.
     Ako odista postoji prekretnica, onda je ne treba očekivati sve dok se čovek ne izjednači sa životinjama.
     I Egipat, dakle, mora iščeznuti kao i sve ostalo.
     Maot i ja sutra krećemo. Stado nam je sakupljeno. Šator nam je savijen.
     Maot je u cvetu mladosti. Veoma je ljupka.
     Biće neobično u pustinji. Prerano ćemo izmenjati poslednji i najslađi poljubac, ona će detinje početi da mi brblja, i ja ću se starati o njoj sve dok ne pronađe majku.
     Ili ću je možda jednoga dana ostaviti u pustinji, a onda će majka pronaći nju.
     Ja ću, u međuvremenu, već poći dalje...