Begunac

     Postojali su trenuci, u zatišjima između dva slučaja, kad je Kolmera obuzimao neobičan nespokoj. Nikako nije uspevao da dokuči razlog ovog nemira. Uglavnom je to pripisivao dosadi, ali negde u dubini uma znao je da je posredi nešto složenije.
     No, Kolmer nije bio čovek koji se lako predavao. Imao je on načina da se izbavi kada bi ga zlovolja obuzela. Najbolji od njih, kako je ustanovio, bio je da se ponovo upusti u akciju. Postojala je stalna potražnja za njegovim uslugama. Imao je status Vrhunskog ponirača, jednog od manje od stotinu u čitavom poznatom svemiru. Ponekad, ukoliko mušterije ne bi bile u stanju da plate njegov uobičajeni honorar, on bi prihvatao i manji. Ukoliko bi slučaj bio dovoljno zanimljiv, a on se baš u to vreme dosađivao...
     Kolmer se zabavljao drugim stvarima u trenutku kada nije bilo slučajeva. Često se posvećivao igrama, prijateljima, sportovima i seksu. I hrani, naročito hrani. Spadao je u oniže, mirne tipove i voleo je da jede, naročito onda kada bi ga obuzela zlovolja i kada nije imao ništa drugo da radi. No, prema Kolmerovom uverenju, sve je to bilo deo jednog celovitog života.
     Sedeo je upravo u krčmi 'Stara gospa', čekajući na obed u zatišju između slučajeva, kada ga je Bril pronašao.
     'Stara gospa' nekada je bila škuna. Sada je stajala ukotvljena malo podalje od Salivenovog pristaništa u srcu ribarske zone Starog Posejdona. Tu su svakodnevno dolazili i odlazili ljupki, srebrni brodići, žanjući blaga Velikog Posejdonovog mora. Izvlačili su velike mreže pune plemenite plave ribe. Drugi su se punili raznim vrstama rakova. Zanimljivo je bilo da su najmanji među brodovima po pravilu bivali natovareni džinovskim sabljarkama i vampirskim jeguljama, čije je meso bilo crno i kao od maslaca...
     Ceo kraj mirisao je na ribu, so i more i Kolmer ga je baš zbog toga voleo. Kad god bi ga obuzela mrzovolja, on bi uzimao slobodan dan i provodio ga u šetnji krivudavim, daščanim sokacima pristaništa. Posmatrao bi ribarske brodiće kako se otiskuju ka pučini u svitanje, zatim bi pijuckao do podne u nekoj lučkoj krčmi, da bi potom kretao u traganje za neobičnim stvarčicama u najmemljivijim dućanima koji su se tu mogli naći. U pozno popodne obično bi mu se budio silan apetit. Tada bi se zapućivao ka 'Staroj gospi'. Postojalo je desetak krčmi u tom kraju u kojima se služila morska hrana, ali 'Stara gospa' je bila ubedljivo najbolja.
     Upravo je završio sa predjelom toga dana, kada je Bril privukao stolicu i seo za njegov sto. "Potrebna mi je vaša pomoć", reče on brzo a jednostavno.
     Kolmer je želeo večeru, a ne društvo. Malo je nabrao veđe. "Imam kancelariju za to", reče.
     "Vodite arhivu o svakoj mušteriji?"
     "Razume se", reče Kolmer.
     "Ne želim da išta bude zabeleženo o meni. Zato sam vas i čekao ovde. Kazali su mi da Adrijan Kolmer uvek obeduje u 'Staroj gospi' i da ću vas tu zacelo naći pre ili kasnije, ako budem strpljivo čekao. No, nisam bio siguran da imam mnogo vremena za čekanje. Ali bio sam srećne ruke. Molim vas, pomozite mi."
     Kolmer najednom postade zainteresovan; pobudila mu se radoznalost. Stao je da proučava stranca koji je sedeo naspram njega. Bio je to visok, mršav čovek, čije je tamno lice uokviravala crna kosa dugačka do ramena; licem je preovlađivao orlovski nos. Čovek je bio odeven u krajnje neupadljivo odelo, koje je moglo nositi i hiljadu drugih bezličnih ljudi. Ali na licu se nikako nije mogla pročitati starost; čovek se silno vrpoljio, neprekidno šarajući očima. To je bilo sve što je Kolmer zapazio na prvi pogled.
     Razume se, mogao je da preduzme poniranje. Neki nadareni bi to učinili, uprkos profesionalnoj etici. Ali Kolmer se laćao toga samo za honorar.
     Nalio je Brilu čašu vina iz boce na stolu. "U redu", reče on. "Pojedite nešto, ako želite, a onda mi recite zašto vam je potrebna moja pomoć."
     Bril uze čašu sa vinom i iskapi je. Oči nisu prestajale da mu šaraju unaokolo. "Zovem se Ted Bril. Želim da preduzmete poniranje u mene. Neki ljudi me progone. Čine to već godinama. Siguran sam da žele da me ubiju, ali ne znam uzrok tome. Od kad pamtim, oni su mi bili za petama, a ja sam bežao."
     Kolmer preplete prste i postavi bradu na njih. "To mi zvuči paranoično", reče on. Nije verovao u traćenje reči.
     Bril se nasmeja. "Znam da tako izgleda. Ali ipak nije to posredi. Bio sam, znate, u policiji. Tu su preduzeli poniranje u mene i ustanovili da je stvar istinita. Čak su i uhapsili neke od onih koji me gone. Ali su ih uvek ubrzo puštali na slobodu. Naprosto ne žele da mi pomognu."
     "Vrlo paranoidno."
     "Policija je preduzela poniranje u mene, kažem vam."
     Kolmer se popustljivo osmehnu. "Policijska poniranja", reče on glasom kojim bi neki lekar kazao 'nadrilekar'.
     "U redu", reče Bril. "Preduzmite sami poniranje u mene. Uverite se lično."
     "Ne uzbuđujte se. Ako ste paranoičar, možda mogu da vam pomognem. Vrhunski ponirač je kvalifikovani psipsiholog, između ostalog. Niste, međutim, još pomenuli nikakav honorar."
     "Ne nogu da vam ponudim nikakav honorar. Nemam mnogo novca. Dobijam, doduše, poslove, ali ih ne zadržavam dugo. Moram stalno da bežim. Uvek su mi za petama."
     "Shvatam." Kolmer ga je proučavao neko vreme. "Dobro, ionako ničim drugim nisam zauzet u ovom trenutku. Mogao bih da vidim u čemu je vaš problem. Ali ako bilo kome budete kazali da sam radio besplatno, ja ću to poreći. Razume se."
     "Razume se", saglasi se Bril.
     Kolmer preduze poniranje u njega.
     Sve je bilo gotovo za manje od jednog minuta; brzo otvaranje Brilovog uma, ispijanje, izvlačenje. Nekome sa strane izgledalo bi samo kao dug, prazan pogled.
     Kolmer se ponovo zavali u stolicu, protrlja bradu i uze čašu sa vinom. "Istina je", reče on. "Veoma čudno."
     Bril se osmehnu. "To su rekli i policijski ponirači. Ali zašto? Zašto me progone?"
     "Vi to ne znate. Ni ja, dakle, ne mogu da znam, osim ako ne preduzmem poniranje u nekog od njih. Uzgred budi rečeno, imate barijeru."
     "Barijeru?"
     "Barijeru u umu. Sećanje vam seže u prošlost pet godina i nekoliko meseci, a zatim skače u doba mladosti. A od nje vas deli već prilično vremena. Postoji velika rupa u vašoj glavi. Neko vas je, iz nekog razloga, dobro ogradio."
     Na Brilovom licu najednom se pojavi uplašen izraz. "Znam", reče on. "Mislim da su to oni učinili. Mora da znam nešto. Nešto važno. Zato su mi i uzeli pamćenje. Ali boje se da će mi se ono povratiti. To je i razlog što žele da me ubiju. U tome je stvar, zar ne?"
     "Nije", uzvrati Kolmer, "ne može da bude tako jednostavno. Da su posredi obični kriminalci, policija ih ne bi stalno oslobađala. A to se uvek događa, ne zaboravite. Bilo je tako u Njuholmu, pa u Balduru, pa u Silverskaju. Baš ste se naputovali. Zavidim vam zbog toga." On se osmehnu.
     Bril nije uzvratio osmeh. "Mislite na moja bežanja. Siguran sam da mi ne biste zavideli da ste to iskusili na vlastitoj koži. Čujte, Kolmere, ja živim u stalnom strahu. Svaki put kada se osvrnem, pomislim da ću ih ugledati iza leđa. Ponekad se to i dogodi."
     "Tako je, video sam te trenutke. Onda kada je debela devojka sedela u vašem stanu kada ste ušli. Čovek koji je čekao na kosmodromu, kada ste se vratili sa rada na orbitalnim dokovima. Plavuša koja vas je pratila na karnevalu. Sećanja su vam veoma živa. I veoma uzbudljiva, jeziva."
     Bril se upiljio u njega, a na licu mu je stajao izraz neverice. "Blagi bože! Kako možete tako govoriti? Baš ste vi čudan tip, Kolmere!"
     "Moram da budem takav. Ja sam Ponirač."
     "Šta mi još možete reći?"
     "Njih troje rade zajedno. Ali vi to već znate, zar ne? Plavuša je telepata. Tako vas i prati. Muškarac još služi kao zaštita. A što se tiče debele devojke... tu ne znam. Veoma je neobična. Osmehuje se kao neki idiot. Ne shvatam njenu funkciju. Ali izgleda da vas užasava."
     Bril zadrhta. "Tako je. Shvatili biste, ako biste je videli. Veoma je krupna. Ogromna i bleda, poput kakve krupne larve. I uvek se osmehuje, vrag je odneo, uvek mi se osmehuje. Nikada ne znam odakle će iskrsnuti. Onda, u Njuholmu, kada sam otvorio vrata i ugledao je kako sedi i osmehuje mi se... imao sam utisak kao da sam našao guštera u porciji jela koju sam već dopola pojeo. Blagi bože!"
     "Uvereni ste da će vas ona ubiti", reče Kolmer
     "Ne znam zašto. Ukoliko uopšte dođe do ubistva, logično je očekivati da počinilac bude muškarac. On je veći i izgleda veoma snažan. Osim toga, videli ste revolver koji nosi."
     Bril klimnu. "Znam. Ali to neće biti on. Ona će to učiniti. Znam to. Zato se uvek osmehuje."
     "Mogli biste da kupite revolver i da ih sve pobijete", reče Kolmer.
     Bril se upilji u njega. "Ja... ovaj... nikada mi to nije palo na pamet."
     "Tačno. Pa ipak, čudno da se to nije dogodilo. Ne mislite li tako?"
     "Da. Ali zbog nečeg ne bih mogao to da uradim. Ja se ne služim nasiljem."
     "Vi ste veoma nasilni", uzvrati Kolmer. "Ali slažem se. Ne želite da upotrebite silu protiv njih iz nekog razloga koga čak ni sami niste svesni."
     Bril se uzvrpolji. "Možete li mi pomoći? Pre no što me ponovo pronađu?"
     "Možda vam mogu pomoći. No, oni su vas već pronašli ponovo. Plavuša je upravo ušla u restoran. Sada joj baš daju sto."
     Bril zadahta i okrenu se u stolici. Sa druge strane golog drvenog poda šef sale upravo je pratio do stola jednu zgodnu, dugokosu plavušu. Bril se začas upilji u nju, a usta mu se širom otvoriše. "Blagi bože!" ote mu se sa usana. "Zašto me malo ne ostave?" A onda, iznenada, poskoči i izjuri, doslovce izjuri, iz 'Stare gospe'. Plavuša se čak nije ni osvrnula prema njemu.
     Kolmer ga isprati pogledom, a onda se upilji kroz prozor. Bril će biti još užasnutiji kada stigne do pristaništa. Dole, na rubu mola, sedela je jedna krupna, debela devojka sa idiotskim osmehom na usnama i posmatrala kako se iz ribarskih brodića izručuje ulov.
     "Veoma dramatično", reče Kolmer. U tom času stigao mu je obed: porcija bele ribe kuvane u siru. Ali on ustade od stola. "Pridružiću se onoj mladoj gospođi", reče on kelneru, pokazavši glavom. "Prenesite jelo tamo."
     On pređe preko restorana i sede. Kelner ga je pratio i stavio porciju pred njega.
     Plavuša podiže pogled. "Adrijan Kolmer", reče ona. "Čula sam o vama."
     Kolmer ispusti jedno otegnuto, "C-c-c-c. Preduzeli ste poniranje bez dozvole. Krajnje neprofesionalno, mlada damo. Ali oprostiću vam. Siguran sam da niste mnogo saznali. Odbrana mi je veoma dobra."
     Ona se osmehnu. "Tačno. Bilo je neizbežno da on konačno potraži pomoć jednog privatnog Ponirača. Koliko znate?"
     "Sve što i on zna. Dovoljno da vas uhapsim, osim ako mi ne pružite valjana objašnjenja."
     "On dovodi do našeg hapšenja, s vremena na vreme. Ali policija nas uvek pušta. No, samo napred, preduzmite poniranje. Sve je u redu."
     "Nećete pružiti otpor?"
     "Nipošto. Biću počastvovana."
     Kolmer preduze poniranje.
     Nije išao odveć duboko. Uostalom, i ona je bila Nadareni. Samo letimično, ali i to je bilo dovoljno. Kada je okončao stvar, zavali se u stolicu, pometeno žmirkajući. "Sve neobičnije i neobičnije. On vas je, znači, iznajmio?"
     "Razume se, toga se ne seća. To je deo dogovora. Ali imamo sva dokumenta. Sasvim dovoljno da ubedimo policiju svaki put kada nas ućorkiraju. Njemu ništa ne govore posle toga. I to je zapisano. To bi srušilo barijeru i došlo bi do neverovatne parnice."
     "Edvard Brilanti", promrmlja Kolmer. "Da, ime mi zvuči poznato. Veoma je imućan. On bi to mogao učiniti. Ali zašto? Zašto bi to želeo? Život ispunjen stalnim strahom, stalnim bežanjem..."
     "Ideja je njegova", reče žena. "Sam je odabrao Fredu. Ona je debil, razume se. Maloumnica. Moramo da je vodamo unaokolo za ruku i da je postavljamo tamo gde je on može videti. Ali nešto u vezi sa njom ga užasava. Zato je i želeo da se i ona uključi. Da ga nagoni na neprestano bežanje."
     Kolmer poče da obeduje. Žvakao je polako, udubljen u misli "Ne shvatam", priznade konačno, između zalogaja.
     Žena se osmehnu. "Niste išli dovoljno duboko. Razumem. Zar niste uvideli? Recite mi, da li ste ikada imali trenutke kada ste se pitali da li je sve uopšte vredno truda? Kada bi vas iznenada pogodila misao da je sve besmisleno, prazno?"
     Kolmer se upilji, žvaćući.
     "Kod Brilantija su ti trenuci postali veoma učestali. Počeo je da obilazi psipsihologe i Ponirače, ali mu to nije pomoglo. Konačno je preduzeo ovo. Sada ga više ne ispunjavaju crne misli. U potpunosti proživljava svaki dan, zato što misli da bi mu to ujedno mogao biti i poslednji. Ima stalna uzbuđenja, stalni strah, tako da nikako ne stiže da se zapita da li je život vredan življenja. Odveć je zaokupljen pukim preživljavanjem. Shvatate li?"
     Kolmer je i dalje buljio, osetivši najednom kako ga obuzima neka hladnoća. Riba u ustima dobila je ukus suvog peska. "Ali on beži", reče konačno. "Život mu je prazan. Samo bežanje, besmisleno bežanje, vrćenje u krug."
     Žema uzdahnu. "Razočarali ste me. Očekivala sam više od jednog Vrhunskog Ponirača. Kako vam nije jasno? Svi mi bežimo."
     Posle toga, Kolmer je smanjio honorare kako bi dobio što više slučajeva. Ali zlovolje su ga i dalje pohodile...


 

 

Brže od svetlosti

     Hipersvemir postoji. U to nema sumnje. To smo i matematički dokazali. Iako još ne možemo znati zakone koji vladaju u hipersvemiru, možemo biti sasvim sigurni da ti zakoni nisu istovetni onima koji vladaju u normalnom svemiru. Ne postoji nikakav razlog zbog koga bi trebalo pretpostaviti da će u hipersvemiru biti na snazi ograničenje brzine svetlosti. Znači, preostaje nam samo da pronađemo način da se prebacimo iz normalnog svemira u hipersvemir, a potom da se vratimo nazad. Dajte mi sredstva da pronađem hiperpogon, a ja ću vama podariti zvezde!

     Dr Frederik D. Kanfereli, osnivač zadužbine BOS, istup pred Odborom za tehnološki razvoj pri Svetskom senatu, Ženeva 21. maj 2016.

     Svakome je poznato da mrav ne može pomeriti gusenicu.
     - Moto zadužbine BOS
     Kineri žurno uđe sa debelom fasciklom pod miškom. Bio je to agresivan mladić, kratke, plave kose, čekinjave brade i celishodnog ponašanja. Nije bio sklon okolišenju.
     Džeremi Sehter, zamenik direktora zadužbine BOS, posmatrao ga je umornim očima kako seda bez poziva i spušta fasciklu na njegov prenatrpani sto.
     "'Bro jutro, Šehtere", reče Kineri kratko. "Drago mi je što sam konačno prodro kroz vašu dvorsku stražu. Znate li da je veoma teško doći do vas?"
     Šehter klimnu. "A vi ste veoma uporni", reče on. Zamenik direktora bio je krupan čovek sa naslagama sala, gustim obrvama i kudravom, gustom, sedom kosom.
     "Čovek mora da je uporan kada sa vama ima posla, Šehtere. Neću da trošim reči. BOS me voza unaokolo i hoću da znam zašto."
     "Voza vas unaokolo?" osmehnu se Šehter. "Ne znam kako to mislite."
     "Manimo se tih igara. I vi i ja znamo da sam ja jedan od najboljih prokletih fizičara kakav se još dugo neće pojaviti. Videli ste moje radove o hipersvemiru, ako još uopšte idete ukorak sa svojom strukom. Trebalo bi da vam je jasno da je moj pristup dobar. Najviše sam doprineo ovoj oblasti još od vremena Lopeza. A on je radio pre trideset godina. Na tragu sam hiperpogonske mašine, Šehtere. Svakoj iole upućenoj osobi to je jasno.
     Ali potrebna su mi sredstva. Moj univerzitet nije u stanju da podmiri troškove opreme koja mi je potrebna. Stoga sam došao u zadužbinu BOS. Prokletstvo, Šehtere, trebalo bi da ste presrećni što ste primili moju molbu. Umesto toga, godinu dana me držite u neizvesnosti, a zatim odbijate. Ni od koga ne mogu da izvučem objašnjenje. Vi ste stalno na konferencijama, vaši asistenti mi pričaju priče, a Lopez kao da je na stalnom odmoru."
     Kineri prekrsti ruke i kruto se zavali u fotelji. Šehter se poigra pritiskačem za hartiju, a zatim uzdahnu. "Ljuti ste, gospodine Kineri", reče on. "Ne isplati se biti ljut."
     Kineri se ponovo naže napred. "Imam i zašto da se ljutim. Zadužbina BOS stvorena je kako bi potpomogla što brže pronalaženje hipersvemirskog pogona. Ja sam na pragu da baš to učinim. Pa ipak, vi uopšte ne želite da me saslušate, a da ne govorimo o novcu."
     Šahter ponovo uzdahnu. "Vaš rad počiva na nekoliko pogrešnih pretpostavki. Pre svega, zadužbina BOS osnovana je da bi se pronašao način putovanja bržeg od svetlosti. Zvezdani pogon, recimo. Upravo sada ispitujemo druge puteve koji se čine izglednijim. Mi..."
     "Poznato mi je sve u vezi s tim drugim putevima", upade Kineri. "Sve su to ćorsokaci. Traćite novac poreznika. Sakloni me Bože pojedinih stvari za koje dajete sredstva! Alisona i njegovih teleportacijskih opita. Klaudije Denijels i njenih gluposti oko VČO motora. Kao i Čangove hipoteze o vremenu-stazisu. Koliko njemu dajete? Ako mene pitate, zadužbinom BOS loše se upravljalo još od Kanferelijeve smrti. Jedini koji je uopšte išao dobrim putem bio je Lopez, a vi ludaci ste ga odvojili od struke i napravili od njega administrativca."
     Šehter podiže pogled i osmotri svog gosta. Kinerijevo lice bilo je lagano zajapureno, a usne čvrsto stisnute. "Rečeno mi je da ste bili u poseti senatoru Markamu", izusti zamenik direktora. "Nameravate li ove optužbe i njemu da izložite?"
     "Da", reče oštro Kineri. "Sem ako ne dobijem neke odgovore. I uveravam vas da ću se, ako me ti odgovori ne zadovolje, pobrinuti za to da tehnološki odbor u Senatu podrobno ispita poslovanje zadužbine BOS."
     Šehter klimnu. "Dobro", reče on. "Pružiću vam vaše odgovore. Kineri, da li ste upoznati s tim kolika je prenaseljenost Zemlje u ovom trenutku?"
     Kineri frknu. "Razume se, ja..."
     "Ne", reče Šehter. "Ne prelazite olako preko toga. Razmislite. Važno je. Nemamo više slobodnog prostora, Kineri. Ni ovde ni bilo gde na Zemlji. A kolonije na Marsu, Mesecu i Kalistu su tričarije, obojica to znamo. Čovek se našao u ćorsokaku. Zvezde su nam potrebne da bi rasa preživela. Zadužbina BOS predstavlja nadu čovečanstva, a zahvaljujući Kanfereliju javnost poistovećuje zadužbinu sa hipersvemirom."
     Kineri nije bio zadovoljan: "Šehtere, dosta besmislica sam se naslušao od vašeg osoblja tokom protekle godine, ne želim da ih slušam i od vas."
     Šehter se samo osmehnu. Zatim ustade i odšeta do prozora, kako bi pogledao u nebo prenatrpano kulama megalopolisa koji se prostirao oko njih. "Kineri", reče on, okrenuvši se, "da li ste se ikada zapitali zašto Lopez nije izdvojio sredstva za projekat istraživanja hipersvemira od kada je postao direktor? To je ipak bilo njegovo polje rada."
     "Ja..." poče Kineri.
     Šehter ga preseče. "Ostavimo to", reče on. "Nije važno. Dajemo sredstva za luckaste teorije jer i one su bolje nego nikakve. Hipersvemir je ćorsokak, Kineri. Održavamo mit u životu zbog javnosti, ali mi znamo istinu."
     Kineri napravi grimasu. "Ma, hajde, Šehtere. Bacite pogled na moje radove. Dajte mi sredstva, a ja ću vama hipersvemirsku mašinu u roku od dve godine."
     Šehter se okrenu prema njemu. "Siguran sam da biste to i ostvarili", reče on krajnje umornim glasom. "Znate, Konfereli je jednom rekao da ne postoji razlog zašto bi ograničenje brzine svetlosti važilo u hipersvemiru. Bio je u pravu. Ne važi.
     Žao mi je, Kineri. Stvarno mi je žao. Ali Lopez nam je dao hiperpogon još pre trideset godina. Tada smo otkrili da najveća brzina u hipersvemiru nije brzina svetlosti.
     Manja je od nje, Kineri. Manja."