Византијски и други извори о првом паду константинопоља


Када је пре равно осам столећа ( 13. априла 1204.године) Константинопољ пао након вишемесечне опсаде крсташа , сломљен сопственим слабостима , постало је јасно да је основна идеја крсташких похода ( ослобођење најпре  Христовог гроба а онда и хришћана) доживела пораз. У овом случају хришћани су, подстрекивани од стране других хришћана ( Венеција ) кренули на Константинопољ –  епицентар Источног римског царства и православне вероисповести. Пад Константинопоља је био неизбежан и он је, према средњовековним црквеним писцима православне провинијенције, представљао Божју казну због дружења са шизматичним Латинима и прихватања њиховог схватања о папском првенству. Због обиља аутора који су писали о овој проблематици, у овом тексту ћемо се најпре фокусирати на дела савременика овог догађаја.


1.      Византијски извори

 
Судар два потпуно различита света , Византијске и Западноевропске тј, Крсташке Европе био је болан за све. Најпознатији византијски извор Историја Никите Хонијата у којој се говори о паду Константинопоља, при писању овог рада није нам била  у потпуности доступна на српском језику. Његово сведочење о паду Константинопоља нам је посредно познато али и на основу оних делова  које смо нашли види се његов потпуни шок понашањем крсташа. Прецизним , јасним и сликовитим стилом  Никита Хонијат изражава згражавање начином понашања крсташа што  јасно показује кроз иронично поређење:

 ''Чак и Сарацени су милосрдни и благи у поређењу са овим људима који носе на раменима  Христов крст ''

Пишући о овим догађајима,  Хонијат је напустио препознатљиву реторику свога доба. Схвативши трагичност целе ситуације, он записује као прави хроничар трудећи се да све виђено и запише , дочаравајући стравичност свега онога што су крсташи учинили. Карактеристичан је упад у Свету Софију који Хонијат преноси са тек понегде уздржаним емоцијама :

'' Ујутро, након изласка Сунца, уђоше у Свету Софију, отворише двери и разбише браву оковану сребром, и исекоше 12 сребрних стубова, и 4 иконостаса, и икону над царским дверима, и 12 престола, и олтарске преграде, а све је то било начињено од сребра. Са  свете трпезе откидоше драго камење и бисере. Приграбили су 40 путира,док се кандилима и сребрним свећњацима ни броја не зна.     Поред непроцењивих сасуда опљачкаше Јеванђеље,крстове и иконе, које уклонише с њиховог места и скинуше им окове. Под светом трпезом пронађоше 40 ведрица чистог злата,а драгоцености које су узели  у хоровима и ризници не могу се ни набројати. Тако опљашкаше Свету Софију. Опљачкаше и Свету Богородицу Влахернску. О другим црквама се не може ни говорити јер их је безброј. Калуђерима, калуђерицама и поповима одраше кожу, а неке и побише.''

Може се рећи да  сва она недела која су учинили крсташи становницима Константинопоља након освојења града ( силовање  жена, пљачке,  паљевина кућа) представљају окосницу приче средњовековног приповедача када је у питању пад Константинопоља. Занимљиво је да Хонијат наводи Бонифација Монфератског као неког ко се посебно одликовао свирепошћу.


2.      Западноевропски извори

 
Од бројних извора из прве руке везаних за Четврти крсташки поход , а има их нешто више од десет, због дужине овог излагања одлучили смо се на обраду два најчешће помињана  Освојење Константинопоља Жофроа Вилардуена и истоимено дело Роберта де Клариа. Вилардуен који је 1185. године постао маршал шампањског племства,  освојењем Константинопоља постао је и маршал Латинског царства. Своје дело је написао четири године пре своје смрти ( 1208.) у њему све време бранећи политику Четвртог крсташког похода. То је и разумљиво ако се има у виду да је он био један од инспиратора скретања на Константинопољ са основног правца кретања на Египат. У потврду Хонијатове тврње о количини опљачканих драгоцености, Вилардуен каже:


'' Откако је света, ни у једном граду није добијен толики плен ''


За разлику од њега Роберт де Клари није имао никакав чин у војсци. Своју хронику завршава са 1216. годином . Пишући са одушевљењем о освојењу Константинопоља , ни на једном месту не споменувши све оно што нам је познато преко Никите Хонијата., де Клари изсказује велику субјективност у исказивању неких чињеница које су често у опречности са Вилардуеном .

Само ћемо набројати још неке западне изворе: Хроника анонимуса из Халберштата, Уништење Константинопоља дело  анонимуса из Немачке , Дела папе Иноћентија Трећег , Историја Константинопоља Гинтера де Париса и спорадична преписка међу грофовима.

3.Остали извори

Српски

Српски средњовековни извори нису у већој мери пропратили први пад Константинопоља услед сукоба између Стефана и Вукана који се догодио исте године. Са дестабилизацијом  Византије и успостављањем Латинског царства, Србија је постала онај фактор који је могао да преговара са обе стране. Користећи ситуацију у којој се нашао стални непријатељ, наследници Стефана Немање – Сава и Стефан успели су да 1219. године израде добијање самосталности Српске цркве. Тек касније се пад Константинопоља помиње у српским списима, користећи се као датум по коме се рачунају догађаји ( '' треће године од заузећа Константиновог града '').


Руски

Новгородски летопис према делима очевидаца даје опис погрома који су западни ритери учинили у Цариграду и оштро их осуђује што су '' заволели злато и сребро'' Призори покоља и пљачке запрепастили су чак и тврдокорне савременике: '' И тако је , у међусобним размирицама царева, нестало царство Богом чуваног Константиновог града и грчке земље, и њиме су завладали Франци '' Новгородски хроничар је својим суморним коментаром верно пренео атмосферу која је завладала након пада Константинопоља и успостављања Латинског царства.

  Колико год је пад Константиновог града био очекиван, толико је био неприхватљив још дуго након што се десио. Он је претворио Средоземно море у венецијанско - француски басен трајније потиснувши италијанске градове Ђенову и Напуљ односно Византију са мора. Ово је био један од разлога зашто су становници Константиновог града и након пада под Турке имали обичај да кажу како је бољи турски турбан него латинска владавина.

Небојша Озимић

Први пад Цариграда обухвата два заузимања Цариграда која су извели крсташи IV крсташког похода:
•   јула 1203.године за рачун принца Алексија (1203-1204) и његовог оца Исака II (1185-1195,1203-1204) који су враћени на престо уместо Алексија III (1195-1203)
•   13.04.1204.године када су за себе заузели град
и то представља први пут да је једна страна војска успела да пробије Цариградске бедеме.Иако је почетни циљ овог похода био напад на исламски Египат,крсташи су по наговору Млечана напали хришћанску Византију

Крсташке галије под Цариградом
У јулу 1203. године, или 6711. године византијске ере, стражари на кулама Константиновог града угледали су на стотине венецијанских галија како се лагано приближавају другој обали залива Златни рог ка трговачком предграђу званом Галата. Галије су возиле војску крсташких витезова, већином Француза и Фламанаца, који су се, а да ни сами нису јасно схватали како, уместо под зидинама светог града Јерусалима, обрели испред хришћанског Цариграда. Први напад крсташа био је усмерен на кулу у Галати. У кули се, наиме, завршавао огромни ланац који је од цариградских зидина, преко читавог залива, спречавао улаз бродова у Златни рог, па тиме и напад на град са мора.
Византијска одбрана куле трајала је само један дан. Већ наредног јутра ланац је пао и целокупна венецијанска флота с крсташком војском нашла се под зидинама Цариграда. Последњи чин трагедије Византијског царства могао је да почне.
Четврти крсташки рат покренуо је пет година раније папа Инокентије III чим је изабран (1198. године). Требало је доста времена да се крсташи са севера Европе окупе и крену изнајмљеним венецијанским галијама у поход ка Светој земљи. Али, ни папа нити крсташке вође нису рачунале на један лик који ће читав поход преокренути ка остварењу сасвим других намера. Венецијански дужд Енрико Дандоло био је већ веома стар и готово потпуно слеп. Лукав вођа и вешт политичар, искористиће немогућност крсташа да плате превоз до Свете земље и навешће их да за рачун Венеције освоје угарски Задар, а затим и Цариград. Изговор за долазак крсташа под цариградске зидине била је њихова наводна намера да врате на престо младог царевића Алексија и његовог оца, слепог Исака II који је чамио у затвору у који га је бацио брат Алексије III. Наравно, за дужда Дандола прави циљ је било освајање Византијског царства како би Венеција несметано трговала по Медитерану и Црном мору.
Тако су се у јулу 1203. године са једне и друге стране цариградских зидина нашла два сукобљена владара који су, сваки у своје време, били у блиској вези са српским великим жупаном Стефаном Првовенчаним: Алексије III је, како смо поменули, био отац Стефанове прве жене Евдокије, а дужд Енрико Дандоло деда његове последње жене Ане Дандоло. Те, 1203. године разведена Евдокија већ се вратила на очев двор и присуствовала опсади и трагедији Цариграда.
А трагедија је имала више чинова.
Први чин почео је 17. јула 1203. године кад су крсташка и венецијанска војска, предвођене слепим дуждом, успеле да продру преко зидина, запале један део града и да уместо Алексија III на престо доведу слепог Исака II и његовог лакомисленог сина који ће бити крунисан као цар Алексије IV. Крсташи и Венецијанци нису се задовољили сменом на престолу, него су остали испред града очекујући богату награду од новог цара – и то толико велику да ни цела Византија није могла да их подмири.
Међучин трагедије наступио је 25. јануара 1204. године кад је управник двора Алексије Мурзуфлос уз подршку становништва, огорченог понашањем крсташа, преузео власт под именом Алексије V. Претходни владари, отац и син, задављени су, а нови цар покушаће, наврат-нанос, да ојача зидине ради одбране од очекиваног крсташког напада. Бивша жена великог жупана Стефана Немањића, царска кћи Евдокија, која је још у граду, удаће се за овог предузимљивог, али ипак неуспешног владара.
Последњи чин драме наступа 9. априла 1204, односно 6712. године, пре скоро осам векова, кад крсташко-венецијанска војска по други пут за годину осваја зидине и коначно заузима Цариград. Први пут након осам векова од оснивања град који се одупро безбројним опсадама и нападима – Гота, Словена, Арабљана, Руса, Нормана – није одолео.

Крсташи су отпочели са припремама за напад и прављењем опсадних направа.Током припрема закључен је договор о расподели освојених територија и опљачканих богатстава.Према договору након освајања града биће направљено веће које ће чинити 6 Франака и 6 Млеачана,које ће изгласати међу крсташима новог цара односно првог цара Латинског царства.Њему ће припасти четвртина освојених територија и богатстава.Преостале три четвртине биће подељене на два дела,од којих ће један припасти Млечанима,а други део ће крсташи поделити међу собом.Нови патријарх(први латински васељенски патријарх) ће бити изабран из оне групе из које није цар тј. ако се за цара изабере Млечанин,патријарх ће постати неко од крсташа и обратно.
Припреме су окончане и 08.04. почео је напад на град са морске стране.Након тешких борби Византинци су успели да одбију нападе и крсташи су били приморани да се са бродовима врате на другу страну Златног рога.Након овог пораза,одржано је велико заседање да би се договорили шта даље.Било је предлога да се од свега дигну руке,да се покуша са копна,али је на крају прихваћен предлог на коме су Млечани инсистирали.Њихов предлог био је да се напад настави на истом месту јер је тај део цариградских бедема најслабији,али да се овог пута више бродова повеже заједно и да се на тај начин створе велики сплавови којима би се лакше напали морски бедеми.
Повезивање бродова је трајало неколико дана,такко да је 13.04. отпочео нови напад.Међутим,Византинци су и овог пута успели да успешно одбијају крсташке нападе.Током борбе,ветар је променио смер и почео да дува са севера тј. са Златног рога ка граду.Такав ветар је привукао бродове уз саме морске бедеме Два брода Рај и Ходочасник која су била повезана толико су пришла бедемима да су се лестве са бродова повезале са једном од кула.То су одмах искористили:
•   један Млечанин
•   Андреја од Дурбоса
•   Џон Чојси
који су прешли на кулу и отпочели борбу са њеном изненађеном посадом.За то време на њу су почели да прелазе и други крсташ и убрзо су овладали целом кулом.Након тога су и други бродови пришли кулама и на сличан начин отпочели њихово заузимање,тако да су крсташи почели да овладавају морским бедемима.Алексије V покушао је речима да охрабри војнике и да их поведе у противнапад,али је разбијеним редовима Византинаца потпуно пао морал и они су се у нереду повукли ка граду.Он се након тога повукао до дворца Букелеон.Тамо је покупио Алексијеву жену Јевросиму и ћерку Евдокију(бившу жену Стефана Првовенчаног) и са њима је напустио град кроз Златну капију.
Након Алексијевог напуштања града у цркви света Софија за цара је проглашен Константин Ласкарис.Он је са својим братом покушао да се на челу Варјашке стражесупродстави крсташима, али је битка већ била изгубљена,тако да су на крају и браћа напустила Цариград
Заузимање Константинопоља било је увод за можда највећу пљачку која је запамћена у целој прошлости Европе. Три дана трају пљачке, убиства, силовања, паљење града… Разарање је било такво да је запрепастило и самога папу Инокентија III који је на Венецијанце бацио анатему.
Савременик збивања Никита Хонијат пише како су освајачи „разбијали свете слике и бацали свете реликвије Мученика на места која се стидим да поменем, свуда разбацујући тело и крв Спасиоца. Ти гласници Антихриста грабили су црквене посуде и откидали накит и украсе како би их користили као посуде за пиће... У Великој цркви уништили су часни олтар, дело уметности којем се дивио цели свет, поделивши између себе његове делове... И довели су коње и муле у Цркву како би лакше одвлачили откинуте комаде богатства... Проститутка је посађена на престо Патријарха, урлајући погрде, скарадно певајући и плешући... По улицама, по кућама и црквама могли су се само чути крици и запомагање.”
Четврти крсташки рат је „један од најмрачнијих тренутака хришћанства”. „Никад, још од дана варварских најезди вековима уназад, Европа није видела такву оргију бруталности и вандализма; никад у целој историји није толико лепоте, толико величанствених уметничких дела било уништено у тако кратком времену...” Сматра се да је с паљењем Цариграда 1204. године заувек изгубљено више писаних дела класичне грчке и римске културе него што се десило приликом пљачке Рима у петом веку или приликом пожара који је прогутао Александријску библиотеку у седмом веку. Оно што нам је данас преостало само је мали део огромне збирке класичне грчке филозофије и књижевности која је неповратно нестала у цариградским ватрама.
Оно што није уништено развучено је по западној Европи – од уметничких дела, као што су коњи на катедрали Светог Марка и многе друге драгоцености које се и данас могу видети у Венецији и другде – до безбројних светих реликвија, попут оних што се налазе у Светој капели (Ste Chapelle) у Паризу, саграђеној за ту прилику. Само један сакупљач светих мошти, Роберт од Кларија, кући је донео четрдесет реликвија међу којима: парчиће Светог крста, неколико трнова са Христове круне, део Богородичине одеће, посуду и сунђер коришћене током распећа, руку светог Марка, прст свете Јелене, комад одеће коју је носио Христ на распећу... С друге стране, велики број античких дела израђених у бронзи и бакру једноставно је претопљен за потребе благајне латинских господара Константинопоља. Византијски хроничар Никита Хонијат по сећању је направио списак уништених античких дела међу којима се налазила Лисипова статуа Херакла, величанствена статуа Јуноне донесена из храма са Самоса, неупоредива статуа лепе Јелене и многе друге.


Последице пада Цариграда

Након освајања Цариграда крсташи ће с Венецијанцима поделити поседе Византије и успоставити краткотрајно Латинско царство које ће нестати већ након неколико деценија. Иако обновљено повратком у Цариград 1261. године, Ромејско царство више никада неће бити оно исто. Цариград ће до пада под Турке бити само сенка своје сенке. А василевс и аутократор (цар и самодржац) Римљана то ће остати само по имену. Цариград, истина, више неће играти водећу политичку улогу, чак ни на Балкану, али византијска цивилизација још једном ће, попут умируће звезде, заблистати у време „ренесансе Палеолога” у 14. веку, да би се затим угасила попут тамног патуљка – царство сведено на површину једног града. Попут бића у агонији, Константинопољ ће пружити последњи, очајнички, херојски отпор турском нападачу 1453. године, а потом утонути у вечну тишину из које ће изронити турски Истанбул.
Исто тако тешке последице пад Цариграда имао је на односе две хришћанске цркве – православља и католичанства. Иако је већ више од једног века владала званична подела хришћанске цркве („шизма” од 1054. године), тек је безобзирно насиље католичких хришћана над православним Цариградом коначно продубило јаз између две цркве који ни до данас није превазиђен. Овоме је сигурно допринело и понашање папе Инокентија III који је након освајања Цариграда потврдио избор новог, „латинског”, односно католичког патријарха и тиме накнадно постао саучесник у походу на Цариград коме се претходно противио. Папин притисак на источне „шизматике” није, међутим, давао никакве резултате. Папа Јован Павле II, осам стотина година касније, приликом посете Атини у мају 2001. године замолио је у име католичке цркве за опроштај – за све оно што су осам векова раније у Константинопољу починили Латини.
Поред материјалне штете освајање Цариграда имало је и друге последице по међународне и регионалне односе тога доба. Уместо једног царства, на његовом простору ствара се већи број нових држава, било латинских, било грчких, „царстава”, „деспотовина”, „краљевина” и „кнежевина”... На Балкану и у Малој Азији више латинских и грчких државица ратује за наслеђе Византије.
 
Извори:

Душко Лопандић
Википедиа


P.S. У књизи Горана Петровића, Опсада цркве Светог Спаса, описује се опсада Цариграда (поред свих других дешавања у књизи)