У кући Кефала, богатог аристократа, води се разговор. Групи припадају Глаукон и Адимант, браћа Платонова, и Трасимах, груб и лако узбудљив софист. Сократ, који је у дијалогу претстављао глас Платонов, пита Кефала:

»Шта сматраш ти за највећи благослов што си га могао пожети од свога богатства?« Кефал одговара: богатство је за њега благослов зато што му оно даје могућности да буде дарежљив и частан и праведан. Сократ, својим лукавим начином, пита га шта он нарочито разумева под праведношћу; и на тај начин изазива философски мегдан. Јер ништа није тако тешко као дефинисање, нити ишта тако озбиљно као испитивање духовне јасности и умешности и вежбање у томе. Сократу је лако обарати једну за другом дефиниције које му се дају, док најзад Трасимах, који није тако стрпљив као други, не гракне на њега:

»Већ одавно си упао, Сократе, у празно брбљање! И какве то лудорије причате? Ако желиш да знаш шта је праведност, онда по мом схватању мораш одговарати, а не питати, и не поносити се стога што друге побијаш... Јер одиста знаш да је лакше питати него ли одговарати« (336).

Сократ се није уплашио, него је и даље више питао него што је одговарао, и после кратког расправљања принудио је непажљивога Трасимаха да је дао ову дефиницију:
»Па, чуј, (рече раздражени софист) ја тврдим да је моћ право, и да праведност није ништа друго до корист јачих... и да разне врсте владавине стварају законе за своју сопствену корист, и то демократске стварају демократске, аристократске стварају аристократске, а аутократске стварају аутократске. Ове законе, које су оне стварале да служе њиховој сопственој користи, дају оне својим породицама као »праведност« и свакога ко их погази кажњавају као »неправедног« ... То ћеш најлакше упознати ако се држиш најпотпуније неправедности... А то је такозвана тиранија која себи присваја туђе добро лукавошћу и насиљем не у малом... него у исти мах све скупа... А ако неко, осим имања својих суграђана, подвргне под своју власт још и њих саме и учини их робовима, онда тога називају срећним и достојним хвале, и то не само његови суграђани него сви... Јер, онај који куди неправедност, куди је не од страха да неправду не чини, него да је не трпи« (338-44). То учење нас данас с више или мање права потсећа на Ничеа: »Ја сам се одиста често морао да смејем младићима који се сматрају добрима зато што су им шапе укочене«. Штирнер исказује то исто на краћи начин: »Боља је прегршт моћи него врећа пуна права«. У историји философије ово учење није нико боље формулисао но сам Платон у једном другом дијалогу, у Горгији (483. и даље), где софист Каликле скида образину моралу као проналаску слабијих да би ови обеснажили моћ јачих:

»Они хвале и куде с обзиром на своју властиту корист и кажу да је непоштење срамотно и неправедно, а при томе под непоштењем разумевају жељу за поседом већим него што је онај у суседа; јер како они познају своју мању вредност, они би се већ и једнакошћу сувише задовољили... Ну, кад би се нашао човек са довољно моћи (јавља се »натчовек«!), онда би овај све то стресао, срушио и ослободио од свега тога. Он би ногама згазио све наше прописе, басме, мађије, и законе који греше против природе... Ко би хтео да истински живи, морао би пустити да му пожуде расту у неизмерје, али кад му тако нарасту, морао би имати и храбрости и памети да им служи и да задовољава све своје жеље. А то је, јамчим вам, природна праведност и племенитост. Али, гомила то не може постићи, и зато осуђује људе, јер се стиди своје сопствене неспособности и тежи да је сакрије; зато она и неумереност осуђује... Племенитије природе она прави робовима, и хвали праведност само зато што је плашљива.«