Kirie

     Na jednom visokom vrhu lunarnih Karpata stoji samostan Sv. Marte Vitanske. Zidovi su mu od žive stene; dižu se, tamni i vrletni put samog obronka planine, u nebo koje je uvek crno. Kao se približavate od severnog pola Platonovim putem, najpre vam u oči upada krst koji se uzdiže nad zdanjem, ocrtavajući se spram plavog diska Zemlje. Ali do vas ne dopire zvonjava zvona jer u bezvazdušnosti nema zvuka.
     Možete ih čuti unutra, u kanonskim satima, kroz kripte, gde bruje mašine što stvaraju privid zemaljske životne sredine. Ukoliko se malo zadržite, čućete ih kako sazivaju na rekvijemsku misu. Postala je, naime, tradicija da se u samostanu Sv. Marte upućuju molitve za one koji su nestali u svemiru; a njih je sve više sa svakom proteklom godinom.
     To nije glavni posao sestara. One su tu da se nađu bolesnima, siromašnima, bogaljima, osobama sišlim s uma, svima koje je svemir skrhao i odbacio. A Mesec je pun takvih, izgnanika koji više nisu kadri da izdrže Zemljinu silu teže ili za koje postaji bojazan da bi mogli da prenesu zarazu sa neke nepoznate planete; a možda glavni razlog njihovog izgnanstva leži u tome što su ljudi postali odveć zauzeti svojim granicama, tako da nemaju kad da se bakću posrnulima. Sestre podjednako često nose skafandre i svoju odoru, a u ravnopravne delove opreme spadaju im tašna sa prvom pomoći i brojanice.
     Ali ipak im ostaje malo vremena za kontemplaciju. Noću, kada se Sunčev sjaj ne javlja pola meseca, kapci na kapeli nisu navučeni i svetlost zvezda sliva se kroz zastakljenu kupolu do sveca.
     Zvezde ne trepere, a svetlost im je zimski studena. Jedna redovnica navraća tu što češće može, moleći se za pokoj duše svojih najbližih. A upraviteljica samostana vodi računa o tome da nikako ne izostane kada se peva godišnja misa, koju je zaveštala pre nego što se zaredila.
     Requiem aeternam dona eis, Domine, et lux perpetua luceat eis.
     Kyrie eleison, Christe eleison, Kyrie eleison.
     Ekspedicija do supernove u Strelcu sastojala se iz pedeset ljudskih bića i jednog plamena. Otisnuvši se sa Zemljine orbite, uputila se okolišnim putem da bi se nakratko zaustavila kad Epsilona Lire i ukrcala poslednjeg člana. Zatim je u etapama stala da se približava odredištu.
     Posredi je bio paradoks: vreme i prostor predstavljaju međusobne vidove. Od eksplozije je proteklo više od stotinu godina kada su je primetili ljudi sa Poslednje Nade. Oni su sačinjavali deo istraživačke ekipe koja je već čitavo pokolenje ulagala napore da dokuči domorodačku civilizaciju stvorenja potpuno različitih od nas; ali jedne noći podigla su pogled prema nebu i ugledali svetlost koja je bila tako blistava da je pravila senke.
     Udarni front stigao bi do Zemlje nekoliko stoleća kasnije. No, tada će već biti toliko slabašan da će se njegov jedini učinak ispoljiti u vidu nove sjajne tačke koja će se pojaviti na nebu. U međuvremenu, međutim, Brod koji hrli svemirom, kroz koji svetlost mora da puzi, bio bi u stanju da prati kroz vreme smrt velike zvezde.
     Na pristojnijoj udaljenosti instrumenti su registrovali ono što je bilo pre eksplozije: usijanje koje je kolapsiralo u samo sebe, pošto su utrošene poslednje zalihe nuklearnog goriva. Jedan skok i ugledali su šta se zbilo pre jednog stoleća: konvulzija, oluja kvanta i neutrina, zračenje ravno onome koje stvara stotinu milijardi sunaca Galaksije.
     Zgaslo je, ostavivši za sobom prazninu na nebesima, a Gavran se približio. Pedeset svetlosnih godina pedest godina unutar sfere stao je da izučava sve manje jezgro ognja usred magle koja je blistala poput rasvete.
     Dvadeset pet godina kasnije središnji globus još se više smanjio, a maglina se raširila i zatamnila. Ali s obzirom na to da je udaljenost sada bila znatno manja, sve je izgledalo veće i sjajnije: za golo oko bio je to prejak blesak da bi se neposredno moglo gledati u njega; spram njega, sazvežđa su se doimala utvarno bledo. Teleskopi su pokazivali plavo-belu iskru u srcu opalescentnog oblaka, tanano čipkastog po rubovima.
     Gavran se pripravio za završni skok, u neposredno susedstvo supernove.
     Kapetan Teodor Scili krenuo je da izvrši poslednji pregled. Brod je mrmljao oko njega, hitajući ubrzanjem od jedne gravitacije ka željenom nivou brzine. Pogon je hučao, regulatori su brujali, a ventilacioni sistem je zujao. Osećao je kako mu kosti prožima energetski napon. Ali okruživao ga je metal, go i nelagodan. Osmatračnice su prikazivale mnoštvo zvezda, sablasni luk Mlečnog Puta: ovaj vakuum, ispunjen samo kosmičkim zracima, tek koji podeok iznad apsolutne nule, stajao je nepojamno daleko od najbližeg ljudskog ognjišta.
     Kapetan se spremao da povede svoju posadu tamo gde još niko pre njih nije bio, u uslove o čijim svojstvima niko ništa pouzdano nije mogao da kaže, a to je bilo i te kako teško breme za njegova pleća.
     Našao je Eloizu Vaganer za njenim mestom, u skučenom odeljku koji je interkomskim vezama direktno bio povezan sa komandnim mostom. Privukla ga je muzika, čiju likujuću vedrinu nije upeo da prepozna. Zastavši na ulazu, ugledao ju je kako sedi za stolom na kome je stajao mali registrator.
     "Sta je to?" upita on.
     "Oh", zausti žena. (Nikako nije mogao da je vidi kao devojku, premda jedva ako je prevalila dvadesetu.) "Ja... ovaj... čekala sam skok."
     "Trebalo je da čekate u punoj pripravnosti."
     "Ali šta mi je valjalo činiti?" uzvrati ona manje skrušeno nego što je nameravala. "Hoću da kažem ja nisam ni član posade ni naučnik."
     "Spadate u posadu. Vi ste specijalni tehničar za komunikacije."
     "Sa Luciferom. A on voli muziku. Kaže da smo mu po njoj bliži nego po bilo čemu drugom što zna o nama."
     Scili nabra veđe. "Bliži?"
     Eloizine mršave obraze obli rumenilo. Ona se zagleda u sto, a šake joj se čvrsto stisnuše jedna u drugoj. "Možda to nije prava reč. Možda je to spokoj, sklad, jedinstvo... bog? Osećam šta je hteo da kaže, ali mi nemamo odgovarajuću reč."
     "Hm. Dobro, u svakom slučaju njegova dobrobit spada u vašu nadležnost." Kapetan je osmotri sa izvesnim prisenkom odvratnosti na licu, koji je pokušao da izbegne. Već je i njeno nezgrapno i smeteno držanje bilo dovoljno neprijatno a kad se tome doda i izgled! Koščata, sa velikim stopalima i krupnim nosem, buljavih očiju i vrpčaste, prašinaste kose a osim toga i telepata, što ga je uvek nagonilo da se oseća nelagodno. Tvrdi da može da čita samo Luciferov um, ali da li je odista tako?
     Ne. Ne treba misliti o tome. Samoća i prisustvo drugih bića mogu samo da skrhaju čoveka, čak i bez podozrenja ostalih ljudskih stvorenja...
     Ako je Eloiza Vagoner odista ljudsko biće. Mora da je u najmanju ruku nekakav mutant. Svako ko je u stanju da misaono opšti sa jednim živim vrtlogom ne maže to da ne bude.
     "Dobro, kakvi su vam planovi?" upita Scili.
     "Bah. Treći brandenburški koncert. On, Lucifer, i ne mari mnogo za moderne stvari. Baš kao ni ja."
     Ko bi rekao, pomisli Scili, a onda naglas reče: "Slušajte, skočićemo za pola sata. Niko ne zna gde ćemo se obreti. Ovo je prvi put da će se neko toliko približiti jednoj skorašnjoj supernovi. Jedino je izvesno da će unaokolo biti toliko snažnog zračenja da nas začas sve potre ukoliko bi se dogodilo da zaštitna polja otkažu. U svakom drugom pogledu raspolažemo samo teorijama. A jedno kolapsirajuće zvezdano jezgro toliko se razlikuje od svega ostalog u Vasioni da sam prilično skeptičan u pogledu valjanosti bilo koje teorije. Zbog toga sad nipošto ne smemo da se prepustimo sanjarenjima. Moramo da budemo sasvim spremni."
     "Razumem, ser", prošaputa ona glasom koji ja namah izgubio uobičajenu oporost.
     On pogleda mimo nje, mimo ofidijantnih očiju mernih i kontrolnih uređaja, kao da je tim pogledom mogao da prodre kroz čelik brodskog oklopa, pravo u svemir, gde je, znao je to, lebdeo Lucifer.
     Slika stade da se obrazuje u njemu: plamena kugla promera dvadeset metara, svetlucavo bela, crvena, zlatna, kraljevski plava, plamenovi koji poigravaju poput Meduzinih pramenova, kometni rep koji bukti stotinu metara unazad, blistavost, sjaj, tvar iz samog pakla. Nimalo mu nije godila pomisao kako ta stvar hodi po njegovom Brodu.
     Oduvek je držao do naučnih objašnjenja, iako su ona u ovom slučaju bila tek nešto bolja od pukih nagađanja. U višečlanom zvezdanom sistemu Epsilon Bika, u gasu i energiji koji su ispunjavali okolni prostor, zbivale su se stvari koje se ni u jednoj laboratoriji nisu mogle oponašati. Kuglasta munja na jednoj planeti možda je bila analogna, kao šta je i obrazovanje jednostavnih organskih jedinjenja u praiskonskom okeanu analogno životu koji se konačno razvio. U Epsilonu Bika magnetohidrodinamika je učinila ono šta je hemija uradila na Zemlji. Pojavili su se stabilni vrtlozi plazme, stali da rastu, da postaju sve složeniji, sve dok posle mnogo miliona godina nisu postali nešto što se naprosto mora nazvati organizmom. Bilo je to svojevrsno obličje sazdano od jona, jezgara i polja sile. Metabolisalo je elektrone, nukleone, rendgenske zrake; održavalo je svoju konfiguraciju tokom veoma dugog životnog veka; razmnožavalo se; mislilo je.
     Ali šta je mislilo? Ono malo telepata koji su bili kadri da komuniciraju sa Bičanima, koji su i omogućili da ljudska rasa stekne svest o postojanju Bičana, nikada to nisu jasno rastumačili. I sami su predstavljali čudnu sojtu.
     Kapetan Scili reče: "Želim da mu nešto saopštite."
     "Da, ser." Eloiza smanji jačinu tona na kasetofonu. Oči joj iziđoše iz žiže. Kroz uši stadoše da joj ulaze reči, čije je značenje njen mozak (koliko li je samo delotvoran prenosilac bio?) dostavljao stvorenju koje je hitalo kroz svemir uporedo sa Gavranom na vlastiti reakcioni pogon. "Slušaj, Lucifere. Znam da si ovo često ranije slušao, ali želim da se uverim da si stvar potpuno razumeo. Tvoja psihologija nama je sigurno veoma strana. Zašto si pristao da pođeš sa nama? Ne znam. Tehničar Vagoner kaže da su te na to nagnale ljubopitljivost i sklonost ka pustolovinama. Je li to stvarno istina?
     Uostalom, sad je to svejedno. Kroz pola sata izvešćemo skok. Približićemo se supernovi na samo pet stotina miliona kilometara. Tu ti stupaš na scenu. U stanju si da ideš tamo gde se mi ne usuđujemo, da osmatraš ono što mi ne smemo, da nam kažeš više nego što bi naši instrumenti bili kadri i da nam nagoveste. Ali najpre se moramo uveriti da možemo ostati na orbiti oko zvezde. To je i tvoja briga. Mrtvi ljudi ne mogu te više vratiti kući.
     Dobro. Da bismo te uključili u polje skoka, bez opasnosti da ti se telo razori, moram isključiti štitnike. Obrećemo se u zoni pogubnog zračenja. Moraćeš se hitro odvojiti od broda, jer ćemo uključiti generator štitnika šezdeset sekundi posle prelaza. Tada moraš da ispitaš okolinu. Vrebaju te razne opasnosti, kao što su...", i Scili poče da nabraja. "To je samo ono što možemo da predvidimo. Možda ćemo se susresti sa nečim što uopšte nismo mogli ni da naslutimo. U svakom slučaju, koliko ti se nešto učini kao pretnja, smesta se vrati, upozori nas i spremi se za skok natrag. Jesi li shvatio? Ponovi."
     Reči stadoše da naviru iz Eloize. Lekcija je bila tačno izdeklamovana; ali koliko je ona izostavila od stvarnog odgovora?
     "Vrlo dobro", reče Scili. "A sad nastavite sa koncertom ako želite. Ali prekinite deset minuta pre skoka i budite u stanju pripravnosti."
     "Da, ser." Nije ga pogledala. U stvari, izgledalo je kao da uopšte nigde ne gleda.
     Bat njegovih koraka stade da odzvanja hodnikom, sve dok se nije izgubio u daljini.
     "...Zašto je ponovio iste stvari?" upita Lucifer.
     "Boji se", reče Eloiza. "Pretpostavljam da ne znaš šta je to strah", reče ona.
     "...Možeš li da mi pokažeš? Ne, nemoj! Već osećam da je bolno. Ne sme ništa da te boli."
     "Ja se više ne mogu bojati, sve dok tvoj um drži moj." (Ispuni je toplina. Radost poče da poigrava u njoj poput plamičaka na površini nečega što se najpribližnije moglo opisati kao 'Otac je vodi za ruku kao sasvim malu jednog letnjeg dana da beru divlje cveće'; po snazi i blagosti Baha i boga.) Lucifer se izvi oko broda u likujućoj spirali. Iskrice zaigraše njegovim tragom.
     "...Misli ponovo na cveće. Molim te."
     Ona pokuša.
     "...Oni su poput (slike, na samoj granici onoga što je ljudski mozak bio u stanju da pojmi, vodoskoka procvalih bojama gama-zraka usred svetlosti, sveprožimajuće svetlosti). Ali tako tanušna. Tako kratkotrajna prijatnost."
     "Ne shvatam kako možeš da razumeš", prošaputa ona.
     "...Ti razumeš za mene. Nisam imao tu vrstu stvari da volim pre nego što si ti došla."
     "Ali ti imaš toliko toga drugog. Pokušavam da to delim s tobom, ali naprosto nisam sazdana da pojmim šta je to jedna zvezda."
     "...Baš kao ni ja šta je to jedna planeta. Pa ipak, mi se možemo dodirivati."
     Obrazi joj se ponovo obliše rumenilom. Ta pomisao stade da se kotrlja, utkivajući svoj kontrapunkt u taktove muzike. "...Zato sam i pošao, znaš. Zbog tebe. Ja sam vatra i vazduh. Nisam kušao svežinu vode, strpljenje zemlje, sve dok mi ti to nisi pokazala. Ti si mesečina na okeanu."
     "Ne, nemoj", reče ona. "Molim te."
     Iznenađenost. "...Zašto? Da li te to boli? Zar nisi navikla na to?"
     "Ja, ovaj, mislim da je to posredi." Ona zabaci glavu unazad. "Ne! Nek me vrag odnese ako počnem sebe da sažaljevam!"
     "...A zašto bi? Zar nam na raspolaganju ne stoji svekolika stvarnost i nije li ona puna sunaca i pesama?"
     "Jeste. Za tebe. Nauči me."
     "Ako ti mene zauzvrat budeš naučila..."
     Misao se prekide. Kontakt je ostao, nemušti, onakav kakav je ona oduvek zamišljala da mora preovlađivati među ljubavnicima.
     Ona se mrko zagleda u čokoladno lice fizičara Mazundara, koji se nenadano pojavio na vratima.
     "Šta želite?"
     Fizičar je bio iznenađen. "Samo sam želeo da se uverim da je sa vama sve u redu, gospođice Vagoner."
     Ona se ujede za usnu. On je više od svih ostalih na brodu uložio napora da bude ljubazan prema njoj. "Izvinite", reče ona. "Nisam nameravala da se izderem na vas. Živci."
     "Svi smo na rubu živaca." On se osmehnu. "Iako je ova pustolovina više nego uzbudljiva, biće baš lepo vratiti se kući, zar ne?"
     Kući, pomisli ona; četiri zida jednog stana iznad neke prebučne gradske ulice. Knjige i televizija. Mogla je da pročita referat na narednom naučnom skupu, ali niko je ne bi pozvao na prijem posle toga.
     Jesam li toliko užasna? upita se ona. Znam da mi izgled nije nikakav, ali nastojim da budem ljubazna i zanimljiva. Možda, u stvari, previše nastojim.
     "...Ne kad sam ja u pitanju...", reče Lucifer.
     "Ti si nešto drugo", uzvrati mu ona.
     Mazundar zažmirka. "Molim?"
     "Ništa", uzvrati ona žurno.
     "Razmišljao sam o jednoj stvari", reče Mazundar, tek da bi nastavio razgovor. "Lucifer će se po svoj prilici sasvim približiti supernovi. Da li ćete i dalje moći da održite kontakt sa njim? Zar dejstvo vremenske dilatacije neće u prevelikoj meri promeniti frekvenciju njegovih misli?"
     "Kakva vremenska dilatacija?" Ona se usiljeno zakikota. "Ja nisam fizičar. Samo sitan bibliotekar za koga se ispostavilo da se odlikuje neobičnom nadarenošću."
     "Nisu vam kazali? Tja, smatrao sam da to svi znaju. Stvar je, naime, u ovome: snažno gravitaciono polje vrši podjednak uticaj na vreme kao i velika brzina. Grubo govoreći, procesi se tu odvijaju sporije nego u običnom svemiru. To je razlog što je svetlost sa masivne zvezde crvenija. A u jezgru naše supernove zapretane su gotovo tri solarne mase... Osim toga, ono je steklo takvu gustinu da mu je snaga privlačenja na površini, ovaj, neverovatno velika. Prema našim časovnicima biće mu potrebno beskonačno dugo vremena da se smanji do Švarcšildovog prečnika; ali neki posmatrač na samoj zvezdi iskusio bi celo to smanjivanje u znatno kraćem intervalu."
     "Švarcšildov prečnik? Molim te objasni." Eloiza shvati da to Lucifer govori kroz nju. "Ukoliko budem mogao bez pozivanja na matematiku. Vidite, masa koju treba da izučavamo tako je velika i tako koncentrisana da gravitacija nadmaša sve druge sile. Ništa ne može da uspostavi ravnotežu sa njom. Proces se nastavlja sve do nivoa na kome nikakva energija više ne može da se otisne. Zvezda tada praktično iščezava iz vasione. U stvari, teorijski govoreći, sažimanje se odvija do nulte zapremine. No, kao što rekoh, iz naše perspektive to će trajati zauvek. Osim toga teorija ne uzima u obzir neke činioce kvantno-mehaničke prirode koji počinju da dejstvuju tek pred kraj. Oni još nisu u potpunosti proučeni. Nadam se da će upravo ova ekspedicija uneti tu više svetlosti." Mazundar slegnu ramenima. "U svakom slučaju, gospođice Vagoner, samo sam se pitao da li će možda frekvencioni pomak onemogućiti vašeg prijatelja da komunicira sa nama kada se nađe sasvim blizu zvezde."
     "Sumnjam." Bio je to i dalje Lucifer; ona je predstavljala njegovo oruđe, ali sve do sada uopšte nije shvatala koliko je to prijatno da te koristi neko kome je stalo do tebe. "Telepatija ne predstavlja talasnu pojavu. To i ne može biti, budući da se prenosi trenutno. Njoj ni udaljenost nije granica, već znatno pre rezonanca. Kad se jednom nađemo na vezi, bili bismo kadri da je održavamo makar nas razdvajao i ceo svemir; ne znam ni za jednu materijalnu pojavu koja bi u ovom pogledu mogla da nas osujeti."
     "Shvatam." Mazundar uputi devojci dug pogled. "Hvala", reče on najzad, nelagodno. "Ah... moram da pođem do svog položaja. Srećno." On krenu odmah, ne sačekavši odgovor.
     Eloiza to nije primetila. Um joj je postao baklja i pesma. "Lucifere!" viknu ona glasno. "Je li to istina?"
     "...Mislim da jeste. Svi pripadnici moje rase su telepate, tako da o ovim stvarima raspolažemo većim znanjima nego vi. Iskustvo nas navodi na zaključak da tu nema granica."
     "Uvek ćeš moći da budeš sa mnom? Uvek ćeš to hteti?"
     "...Ako ti to želiš, meni će biti milo."
     Kometno telo se izvi i zaigra, a plameni mozak se tiho nasmeja. "...Da, Eloizo, veoma bih voleo da ostanem s tobom. Niko još nije." Radost. Radost. Radost.
     Nisu ti mogli nadenuti bolje ime, Lucifere, htede ona da kaže, a možda je i stvarno rekla. "Mislili su da je posredi dobra šala. Smatrali su da, ako te budu prozvali po đavolu, moći će da te učine bezbedno sitnim kao što su i oni. Ali Lucifer nije pravo đavolovo ime. Jedna molitva na latinskom čak se i Hristu obraća kao Luciferu. Oprosti mi, bože, ne mogu da se toga ne prisetim. Zameraš li mi? On nije hrišćanin, ali mislim da mu to i nije potrebno; mislim da nikada ne sme da iskusi greh, Lucifer, Lucifer."
     Ona oseti kako muzika odjekuje, neumorno i bez prestanka.
     Brod izvede skok. U jednom pomaku parametarskih linija sveta on prevali rastojanje od dvadeset pet svetlosnih godina do uništenja. Svi su to shvatili na svoj način, izuzev Eloize koja je to takođe doživela sa Luciferom.
     Osetila je udar i začula besan krik metala; nosnice joj je ispunio miris ozona i paljevine i otpočeo je beskrajni pad u bestežinskom stanju. Ošamućena, teturavo je posegla prema interkomu. Reči zapucketaše u vazduhu. "...jedinica se rasprsla... natrag EMF talas... otkud znam na koliko da podesim tu đavolju stvar?... Pažnja, pažnja..." A sve su to nadjačavali zvuci sirena za uzbunu.
     Užas proključa u njoj, sve dok nije zgrabila raspeće oko vrata i dok se nije domogla Luciferovog uma. A onda stade da se smeje, ispunjena ponosom zbog njegove moći.
     On se odvojio od broda istog časa kad su stigli. Sada je lebdeo na istoj orbiti. Svuda unaokolo, maglina je ispunjavala svemir nestalnim dugama. Gavran mu nije izgledao kao metalni cilindar, kakav bi se prikazao ljudskim očima, već kao treperenje, budući da su štitnici odražavali ceo spektar. Ispred je stajalo jezgro supernove, sićušno na ovoj razdaljini, ali blistavo, blistavo.
     "...Ne boj se (on je pomilova). Shvatam. Turbulencija je prostrana, ovde blizu mesta eksplozije. Obreli smo se na području gde je plazma naročito gusta. Nezaklonjen za trenutak pre no što se zaštitno polje uključilo, glavni generator izvan broda pretrpeo je kratki spoj. Ali bezbedni ste. Moći ćete da izvršite opravke. A ja, ja sam u okeanu energije. Nikada se življe nisam osećao. Hodi, plivaj po ovim talasima sa mnom."
     Glas kapetana Scilija trže je u stvarnost. "Vagoner! Kažite tom Bičaninu da se da na posao. Otkrili smo izvor zračenja na orbiti koju presecamo i možda je on prejak za naše štitnike." On izloži koordinate. "Šta je to?"
     Po prvi put Eloiza oseti uznemirenost u Luciferu. On se izvi i odvoji od broda.
     A onda do nje dopreše njegove misli, podjednako žive kao i pre. Nedostajale su joj reči za strašni sjaj koji je videla u njemu: lopta jonizovanog gasa promera milion kilometara, u kojoj je svetlost blistala, a električna pražnjenja sevala, pojavi se iz magle oko nezapretenog srca zvezde. Stvar nije mogla izazvati nikakav zvuk, jer svemir je ovde mereno Zemljinim parohijskim aršinima predstavljao gotovo potpuni vakuum; ali ona je ipak čula grmljavinu i osećala je nepojamnu silinu koja je izbijala iz formacije.
     Lucifer reče kroz nju: "Masa izbačenog materijala. Mora da je izgubila radijalnu brzinu usled trenja i statičkih gradijenata i bila odvučena na kometnu orbitu, dok su je u kompaktnom stanju držali unutrašnji potencijali. Kao da ovo sunce pokušava da izrodi planete..."
     "Naleteće na nas pre nego što stignemo da ubrzamo", reče Scili, "i blokiraće nam štitnike. Ako znate neku molitvu, sad je prilika za nju."
     "Lucifere!" uzviknu ona, jer nije želela da umre i ostavi njega samog.
     "...Mislim da je mogu skrenuti", reče joj on smrknutim načinom kojim joj se još nikada nije obratio. "...Izmešaću svoja polja sa njenim i oslobodiću energiju da pijem; i nestabilnu konfiguraciju; da, možda vam mogu pomoći. Ali pomozi mi, Eloizo. Budi na mojoj strani."
     Njegova sjajnost ustremi se prema neodoljivom obličju.
     Ona oseti kako se haotični elektromagnetizam hvata ukoštac sa njegovim. Osetila je kako je bio odbačen i rastrgan. Sama je iskusila taj bol. Borio se da sačuva vlastitu koheziju, a borba je bila i njena. Čvrsto su se prepleli, Bičanin i gasni oblak.
     Sile koje su ga uobličavale stiskale su poput ruku; izlivao je silu iz svog jezgra, odvlačeći ogromnu, retku masu sa sobom niz magnetsku bujicu koja je kuljala sa sunca; gutao je atome i odbacivao ih natrag, sve dok se preko nebesa nije obrazovao mlaz.
     Ona je sedela u svom odeljenju, upirući se da mu pruži potporu i snagu; okrvavljenim pesnicama neprekidno je udarala po stolu.
     Sati su lagano prolazili.
     Konačno, do nje je jedva doprla poruka koju je on iscrpljeno procedio. "...Pobeda."
     "Tvoja", procedi ona kroz plač.
     "...Naša."
     Posredstvom uređaja, ljudi ugledaše kako blistava smrt promiče mimo njih. Razleže se veselje.
     "Vrati se", reče mu Eloiza.
     "...Ne mogu. Odveć sam istrošen. Izmešani smo, oblak i ja, i sunovraćamo se ka zvezdi. (A onda, poput ranjene ruke koja se pruža da donese utehu.) Ne boj se za mene. Kako se budemo približavali crpiću svežu snagu iz njenog sjaja, sveže tvari iz njene magline. Biće mi potrebno neko vreme da se zavojito iskobeljam iz njenog privlačnog stiska. Ali kako bih mogao da ti se ne vratim, Eloizo? Čekaj me. Odmori se. Spavaj."
     Odneli su je u brodsku bolnicu. Lucifer joj je poslao snove o plamenom cveću, o radosti, o suncima koja su njegov dom.
     Ali ona se konačno probudila, uz vrisak. Lekar je morao da joj da jake sedative.

     On nije stvarno shvatio šta znači uhvatiti se ukoštac sa nečim tako žestokim da je kadro da izobliči sam prostor i vreme.
     Brzina mu se zapanjujuće povećavala. To je bilo prema njegovim merilima; sa Gavrana su, pak, videli kako danima pada. Svojstva materije su se promenila. Više nije mogao da se dovoljno snažno i brzo otisne u svemir.
     Zračenje, ogoljena jezgra, čestice rođene, uništene, pa ponovo rođene sve se to slivalo i promicalo kroz njega. Tvar od koje je bio sazdan stala je da otpada, sloj po sloj. Jezgro supernove predstavljalo je beli delirijum pred njim, smanjivalo se kako se on približavao, postajalo sve sitnije i gušće, toliko sjajno da je pojam sjajnosti prestao da ima bilo kakav smisao. Konačno, gravitacione sile uspostaviše punu vlast nad njim.
     "...Eloizo!...", viknu on u agoniji rastakanja.
     "...Oh, Eloizo, pomozi mi!"
     Zvezda ga proguta. Bio je izdužen beskrajno dugo, zgusnut beskrajno gusto i tako minuo iz postojanja.

     Brod je krstario na bezbednoj udaljenosti. Mnogo se još moglo naučiti.
     Kapetan Scili došao je u posetu Eloizi u brodsku bolnicu. Devojka se u fizičkom pogledu oporavljala.
     "Nazvao bih ga čovekom", reče on kroz brujanje mašina, "ali bojim se da mu time ne odajem dovoljno počasti. Mi nismo bili istog soja, a on je ipak dao život da spase nas."
     Posmatrala ga je očima koje su izgledale neprirodno suve. Jedva je uspeo da razabere njen odgovor. "On jeste čovek. Zar takođe nema besmrtnu dušu?"
     "Pa, ovaj, da, ako verujete u dušu, da, onda se slažem."
     Ona odmahnu glavom. "Ali zašto ne može da se upokoji?"
     On potraži pogledom medicinsko osoblje i ustanovi da su sami u skučenoj metalnoj prostoriji.
     "Ne razumem vas", reče, potapšavši je po ruci. "Znam da vam je dobar prijatelj. Pa ipak, otišao je milostivom smrću. Brzom, lakom; i ja bih voleo da me zadesi takav kraj."
     "Za njega... da, pretpostavljam. Sigurno je tako. Ali..." Nije mogla da nastavi. Najednom stavi dlanove preko ušiju. "Prekini! Molim te!"
     Scili promrmlja nešto u znak utehe i iziđe. U hodniku je sreo Mazundara. "Kako joj je?" upita ga fizičar.
     Kapetan se namrgodi. "Ne valja. Nadam se da neće sasvim da otkaže pre no što stignemo da je odvezemo do psihijatra."
     "Šta nije u redu?"
     "Misli da može da ga čuje."
     Mazundar otvori stisnute pesnice. "Nadao sam se da do ovoga neće doći", prodrhta on.
     Scili se osloni na zid i sačeka.
     "Čuje ga", reče Mazundar. "Odista ga čuje."
     "Ali to je nemoguće! On je mrtav!"
     "Setite se vremenske dilatacije", uzvrati Mazundar. "Sunovratio se sa neba i u času iščezao, da. Ali po vremenu supernove. A ono se razlikuje od našeg. Za nas, završni kolaps zvezde traje beskonačan broj godina. A telepatija nije ograničena udaljenošću." Fizičar stade žurno da hoda, brzo se udaljujući od kabine. "Zauvek će ostati sa njom..."

Vulkanov oganj
   
   BUDNA
   INPUT: RV (SOL) 57932100 + 150. RA 3,33. DEC 7,05. DR/DT 5,42. D2R/DT2 3,51 - 2,86. 7,90...
   "Zdravo, kako si Kiti. Je li sve u redu?"
   "Okej, šefe. Paljenje za dva minuta. Vi?"
   "Uskoro silazim. Zvaću te opet kroz jedan sat. Srećan ti put."
   "Srećan nam put oboma, šefe."
   INPUT: BB TEMP 522. EM SPEC DIST...
   Merkur je mali, u čvrstom stanju, masa mu je uvučena sama u sebe, poput džinovske čaše (gvožđe, nikl, silikati...), danju usijan, noću zaleđen dok se ja ljuljam unaokolo na svojim manevarskim krilcima. Oklop mi zrači od usijanja, jer je njegova osunčana strana potpuno beloužarena od svetlosti. Solarni vetar zviždi i zavija. Ovde nema ključanja u kotlu od promenljivih magnetnih polja, niti, pak, postoji međuigra sila teže, kao na Jupiteru, nema ni hitrog kruženja satelita kao na Saturnu. Ali ućutkaj banku podataka, sada, na ovom novom zadatku. Ne prizivaj Vandinog duha - još nije vreme.
   IZRAČUNATI VEKTORE POTISNE EKSPLOZIJE
   SVI SISTEMI SPREMNI ZA POLAZAK
   
   Na bazi Kaloris nikada nije bilo dovoljno osoblja. Uprkos visokoj plati, malo tehničara je pristajalo da tu radi; bila je to pusta a ponekad i opasna granična postaja, u kojoj se oprema stalno kvarila a da se retko znalo iz kojih razloga. Odmor od šest meseci, koji bi usledio posle šest meseci rada, često nije bio dovoljan da se oporave napeti živci. Ljudi su veoma često tražili zamenu sa Zemlje, a to je značilo da iskusnog osoblja nikada nije bilo dovoljno, što je samo po sebi usložnjavalo probleme. Naučnici, zbog kojih je baza i postojala, bili su u boljem položaju, mogli su da načine bezbroj novih otkrića, tako da su se neki vraćali i više puta, a jedna grupa je praktično pravila sebi karijeru na Merkuru. Ali i oni su se premarali kad bi boravili na planeti.
   Tako se dogodilo da je samo jedna jedina osoba imala vremena da pozdravi pridošlicu - legendarnog velikana. Bila je to Elen Lindejl. Ne računajući, naravno, čoveka na kontrolnom tornju i vozača koji će dovesti putnika u bazu.
   Sama-samcita u prostoriji za dnevni boravak, ona isključi fluorescentna svetla i pusti da joj se oči ispune slikom pejzaža. Taj privid se prostirao naviše, od poda do zenita, kao da stoji na površini koja je bar stotinu metara iznad nje. Noć se bližila kraju. Mnoštvo zvezda blistalo je poput ledenih kristala, Zemlja je sijala poput safira, nedaleko od Mlečnog puta; učini joj se da kraj nje vidi i Mesec, nalik na zlatni atom. Ali na istoku, iznad linije obzorja, avetinjski se nadnosilo svetlo zodijaka, a Sunčeva korona se pela za njim. Sedefasti odsjaj prosipao se po pejzažu koji se talasao ispod vrha planine u obliku pukotina, kratera, stenja, provalija, mračnih i prašnjavih kamenih basena, sve dok iznenada ne bi utonuo izvan njenog vidnog polja. Toplota vazduha koji se širio oko nje, ispunjenog mirisima cveća, još više je doprinosila utisku hladnoće koji je ostavljao taj prizor. Kroz nekoliko sati učiniće ga još više nalik na usijanu peć.
   Regulus se uzdiže iznad strme litice i prelete preko slike sazvežđa. U niskoj orbiti, brod za snabdevanje kretao se veoma brzo. Pošto mu je štitnik bio isturen prema Suncu, Lindejlova je mogla da vidi samo polovinu diska, čije bi je bleštanje sigurno zaslepilo da ga skeneri nisu prigušivali. Pažnju joj privukoše dva manja nebrušena dijamanta koji su pratili brod. Jedan odlebde u stranu u trenutku kada je šatl kome je pripadao napuštao matični brod, spuštajući prema njoj Džeremija Eša. Drugi je ostao da prati u stopu matični brod. Srce stade brže da joj udara. Iza onog štitnika nalazila se Kitivejk.
   Brod-izviđač se takođe odvoji, povećavajući ubrzanje pomoću svojih jonskih motora, čiji se čipkasti dimni trag rasplinjavao daleko iza njegove krme, i nestade u pravcu Vulkana. Ona opet uperi pogled ka šatlu. Obrisi njegovog štitnika stali su da se rasplinjavaju dok je ulazio u Merkurovu senku. No, ubrzo je uspela da nazre sam brod, a potom i kontramasu i metalnu paukovu mrežu koja je sve to držala na okupu. U međuvremenu, Regulus prođe zenit i stade da se spušta, sve dok i njemu nije uspela da vidi trup, mnogo veći od izviđačkog broda, ali malen kao mrvica zbog ogromne udaljenosti, kako vuče za sobom krug kome nedostaje jedan odsečak i koji je, u stvari, bio udubljena strana njegovog vlastitog štitnika.
   Šatl se spusti na pistu uklesnu u regolitne stene u podnožju planine. S mesta na kome je stajala izgledao je kao suncobran, ili kao kapica pečurke... U magnovenju se opet pretvorila u ono bosonogo dete u šumarcima Kentakija i osetila kako joj se vlažna i sveža zemlja probija između prstiju na nogama, dok su u šarenoj hladovini pečurke, skupljene u grozdove, rasle na mahovinastim panjevima i kos pevao u daljini... Vozilo naglo krnu i zađe ispod broda, kao buba koja traži zaklon. U mašti je videla kako prijanjaju pneumatski izlazni hodnici i kako Eš prolazi kroz njih. Vozilo se opet pojavi i nestade u prijemnoj komori. Opet je u mašti videla kako Eš izlazi, prelazi preko poda, ulazi u lift koji će ga dovesti na ovaj sprat.
   Vrata sale se otvoriše. On uđe.
   "Oh!" Trgnuvši se, iako ga je očekivala, ona opet upali svetla. Zvezde se povukoše u pozadinu. Senke nameštaja se opet preobraziše u stolove i stolice, 3V ekran i zvučnike, sve to pomalo iskrzano i veoma staromodno. "Dobrodošli, kapetane Eš", reče ona. "Ja sam Elen Lindejl. Velika mi je čast da se upoznam s Vama."
   Nije je iznenadio što se približavao mekim, klizećim hodom čoveka naviklog na malu gravitaciju. Svakom je trebalo neko vreme da se privikne na bilo koju silu teže, a on je više od godinu dana proveo na Zemlji, pa zatim u uslovima povećanog pritiska na Regulusu. Ipak, tokom protekle tri decenije, putujući s kraja na kraj Sunčevog sistema, mora da je doživeo sva ubrzanja koja čovečiji organizam može da podnese. Iznenadilo ju je što je izgledao mnogo stariji nego na slikama - visok, nezgrapan, duboko izbrazdanog lica nad koje se nadnosila tršava seda kosa.
   Rukovao se s njom kratko i poslovno, pogled mu je bio potpuno bezizrazan. "Drago mi je, doktore Lindejl." Zbog jedva primetnog britanskog naglaska reči koje je izgovarao zvučale su još zvaničnije. "Naravno, proučio sam Vaš dosadašnji rad. Ipak, moraćete dosta toga da mi objasnite za kratko vreme." Zastade. "A, bez sumnje, i ja Vama."
   "Žao mi je što su svi ostali odsutni. I njima. Ali Sunce je počelo da se ponaša veoma neobično i solarni istraživači moraju stalno da ga drže na oku, naučnici koji se bave našom planetom upravo pripremaju ekspediciju na Severne Darmare, a uz to je i biohemijska reciklaža baš sada našla da dobije krčenje u crevima - ništa opasno, ali mora odmah da se ispravi..."
   "Ne mari. Razumem."
   "Direktor Sandžo planira da ovoga noćnog bdenja održimo mali prijem. U međuvremenu pokazaću Vam gde ste smešteni, tako da se malo odmorite. I ako želite nešto za osveženje, ili bilo šta drugo što vam možemo obezbediti, molim Vas, samo recite."
   On odmahnu glavom. "Ništa, hvala Vam. Dajte samo da mi se prtljag donese u sobu. A Vi i ja u međuvremenu da stupimo u vezu."
   Ona se prenerazi. "Šta?"
   "Čuli ste šta sam rekao", obrecnu se on. "Kitivejk leti ka Vulkanu. Susrešće se s njim za stotinu sati, ukoliko joj ne promenimo potisak. A o tome ne možemo odlučiti bez tačnih podataka, zar ne. Osim toga, obećao sam joj da ću je pozvati što pre. Hajdemo, dakle, mlada damo, pokažite mi put."
   
   INPUT: - FLUKS PROTONA 15,8. HELIJUM + 0,05. HELIJUM ++ 0,03 -
   "Kiti."
   "Prijem, šefe. Do sada sve u redu."
   Moj ogromni parabolični štitnik odbija kosmičke oluje na koje nailazim, dovodi ih u žižu i snažno odbacuje natrag, nalik na blistavo koplje. Energija prodire, ali samo do višestrukih slojeva polupovodničkih ćelija, iza reflektujuće površine; elektroni skaču u svojoj igri postojanja i nepostojanja, kvantne smrti i preobražaja; ono što dopire do mene pretežno je dugačke talasne dužine za koju sam ja potpuno providna, a sve što prodire biva raspršeno o oblinu štitnika, tako da samo malo čestica može da uopšte padne na mene. Ali i to malo je dovoljno da me donekle zagreje onim fotonima svoga spektra na koje odzvanjaju kristali u mom telu. U svojim senzorima osećam drhtavicu, beležim je i odašiljem zajedno s ostalim podacima koji pljušte po meni. Ali moje unutrašnje biće ostaje hladno, ne remeti se osetljiva ravnoteža koja ga održava.
   Sunce postaje sve veće i menja ugao dok ja napredujem. Štitnik se polako ljulja u svome ramu, da bi ostao između mene i uništenja. Na suprotnoj strani takođe se kreće kontramasa; i zato se moraju promeniti vektori moga potiska, jer će u protivnom to dvoje da me pogode obrtnom silom koja će me u kovitlacu izbaciti iz kontrole. U međuvremenu, Sunčev vetar, koji se odbija o moj štitnik, pravi duž njegovih ivica male vrtloge koji mi ližu vretenasto telo.
   Planete i meseci u hladnim dubinama Sunčevog sistema nisu nikada ovako izgledali. Ali mi smo istraživači, moj šef i ja i naša memorija Vande.
   "Jesi li sigurna, Kiti? Opreznost je naša doktrina."
   "I sami znate da moram što brže da se probijem do Vulkana. To je manje opasno nego da se zadržavam u ovim područjima."
   "Još nisi u njima. Dvaput proveri svoj interni monitor."
   Vremensko zaostajanje u našoj komunikaciji je 215 milisekundi, 216, 217, 218...
   UKLJUČI
   IZRAČUNAJ
   NASTAVI
   
   "Okej", prihvati Eš. "Toliko za sada." Okrenu prekidač na prijem-snimanje-neprestano, i zavali se u stolicu. U tmini prazne sobe za komunikaciju odsev sa skenera treperio mu je po duboko izbrazdanom licu poput zelene vatre.
   Lindejlova se nagnu u stolici. Koža joj je i dalje pomalo bridela od zaprepašćenja. "Vi ste... to... razgovarali s izviđačkim brodom?" upita. Nije se čulo, ali videla je kako mu se usne pokreću i stežu u trenucima kada je slušao ono - šta god da je bilo - što je dopiralo kroz slušalice koje je sada skinuo s glave. A prstima je mnogo manje prebirao po tastaturi nego što bi to ona uradila.
   Posmatrao ju je nekoliko trenutaka, ali ne onako kao drugi muškarci. Smatralo se da je lepa, na jedan pomalo koštunjavi i muškobanjasti način, ali imala je osećanje da on gleda pravo u ono što je ležalo iza svega toga. U magnovenju se zapitala da li on zaista može da ga vidi, ma šta to bilo. Džeremi Eš živeo je sam još od kako mu je žena umrla, pre desetak godina; a još pre toga oboje su bili usamljani par, koji je dobrovoljno preduzimao izviđačke misije što su ih mesecima odvajale od ostalih ljudi, a na Zemlji su se kretali samo u veoma uskim društvenim krugovima. Vanda Eš je poginula na Neptunovom mesecu, kada je otkazao jedan ventil za kiseonik, seti se Lindejlova, a njen udovac je potom odbio da uzme bilo koga za saputnika i na neki neverovatan način uspevao je da sam upravlja brodom Kitivejk. Ne, pomisli Lindejlova, Džeremi Eš mnogo zna o kosmosu, ali veoma malo o ljudima.
   On najzad klimnu glavom. "Program obuhvata i nekoliko osobenosti", reče. "Govor je jedna od njih. Često je mnogo zgodnije tako nego pomoću digitalnog koda: brže, a u nekim slučajevima čak i tačnije. Bez toga ne bih mogao ovako da upravljam njom."
   "Hm... ovaj... izvinite, nisam htela da budem nepristojno ljubopitljiva, ali... ovako razgovarati s mašinom, umesto sa drugim ljudskim bićem..."
   On prsnu u smeh. "Zaista. Stari vic. Usamljeni kosmonaut ne mora da se brine ako počne da govori mašini, sem ako mu ona ne odgovori." Slegnu ramenima. "Moji poslodavci to znaju i ne mare, dokle god dobro radim svoj posao, ali ja lično nalazim u tome razloga da izbegavam publicitet. Uostalom, šta Vas navodi na pomisao da nisam razgovarao s nekom drugom osobom?"
   "Tim kompjuterom!" uzviknu ona, iznova zaprepašćena.
   "Hardver je isto onoliko sposoban za obradu podataka koliko i bilo šta na ovoj strani Taring-Laboratorija", podseti je on. "Štaviše, softver je osoben. Sadrži celokupno... iskustvo... nas dvoje." Razdražljivo: "Ali nemam ni vremena ni strpljenja da se s Vama preganjam o tome šta je to 'svest'. Moji metodi su takvi kakvi su, rezultati postignuti pomoću njih govore sami za sebe, i kada je prvi put predložen ovaj projekat s Vulkanom, moje ime je bilo prvo na spisku. Prema tome, da prionemo na posao, Vi i ja, doktore Lindejl?"
   Ona ljutito zabaci glavu. Nadmeni gad, pomisli u sebi. Da je znala, tražila bi nekoga drugog. Valdez i Kiang s Albatrosa bili su čuveni; Ostrovski i Ronsar i dalje su upravljali Kormoranom na kome su prošli mimo Sunca krenuvši upravo iz ove baze, dok je ona bila još u pelenama... Ne, nije znala, i zato je bila oduševljena kada joj je Sindikat ponudio usluge Kitivejk.
   "Pretpostavljam da ste dobili sva potrebna objašnjenja, kapetane Eš", reče ona. "Sam Bog zna koliko smo puta razmenili informacije. Složili smo se u pogledu karaktera ovoga poduhvata. Jedino što još treba da uradite jeste da ga sprovedete, vratite svoj izvidnički brod na Regulus i da odete kući."
   "Dobro znate da nije sve ni blizu tako jednostavno, ni za čitavu svetlosnu godinu", oštro uzvrati on. "Da jeste, obična sonda bez ljudske posade obavila bi posao - ali rezultati Vam ne bi bili interesantni, zar ne? Preduzeli smo nešto jedinstveno. Moraćemo da donosimo odluke, vrlo verovatno odluke od ključnog značaja, onako kako nam budu pristizale informacije... i to uz minimalno vreme prenosa od tri minuta. Moram li i dalje da Vam ponavljam očigledne stvari?"
   Ona se obuzda. Moraš biti strpljiva s njim, reče samoj sebi; on nije navikao da saobraća s ljudima.
   I premda osobenjak, on je u pravu, dodade njen razum. Laserskom zraku potrebno je šest minuta da pređe rastojanje od Merkura do Vulkana i natrag. Za tih šest minuta svašta može da se dogodi, imajući u vidu koliko se ništa ne zna o Vulkanu. I svakog zemaljskog dana asteroid će za izvesno kratko vreme zaći s one strane Sunca i biće van našeg domašaja. U najboljem slučaju Kitivejk će veoma teško moći da održava vezu sa svojim gospodarom.
   Gospodarom; ne, nemoj počinjati s antropomorfizacijama, nemoj da ludiš. Kitivejk je samo jedan obični svemirski brod koji nosi u sebi senzore i kompjutere - i, po prvi put u svojim svemirskim putešestvijima, i nezgrapan štitnik protiv Sunca...
   "Naravno da ne morate, kapetane Eš", reče ona. "Moraćemo da sarađujemo od početka do kraja. Ja sam samo mislila da su unapred detaljno razmotrene sve nepredviđene stvari koje se mogu zamisliti."
   "Razmatranje", odgovori on, "ne može da zameni stvarnost. Vidite, doktore Lindejl, Vi ste, pretpostavljam, planetolog koji veruje da se nešto važno može saznati na Vulkanu, a ja sam operater izvidnika koji vam šalje neobrađene podatke. Mi ne znamo kakvi će biti ti podaci - jer, u protivnom, ne bi imala smisla sva ova gimnastika? - i moraćemo da dajemo uputstva izvidniku onako kako budemo stvarali predstavu o tome šta zapravo treba da tražimo."
   Ona poverova da on, u stvari, nije želeo da je uvredi obraćajući joj se s visine, već je samo pokušao da istakne nešto što se do sada nikada nije jasno ukazalo u njihovim raspravama, makar i samo zato što je jedna ili druga strana smatrala da se to razume samo po sebi.
   On je, na izvestan način, nagradi za tu trpeljivost. "Ali mnogo više stvari stavljeno je na kocku", reče. "Čak i sam opstanak broda u tim teškim i gotovo nepoznatim uslovima. Nabubao sam podatke napamet najbolje što sam umeo, ali Vi... Vi i sav ovaj tim naučnika ovde, Vi ste živeli s njima, iz meseca u mesec i iz godine u godinu. Potrebno nam je... izvesno razumevanje, sjedinjavanja umova, tako da ako nešto krene u lošem pravcu budemo odmah u stanju da smislimo šta da se radi..." Iznenada raspali pesnicom po naslonu za ruke svoje stolice. "Grom i pakao! Lepo sam tražio da mi odobre da provedem nekoliko nedelja na Merkuru da sve to dobro razradimo pre nego što lansiramo Kitivejk, ali - vreme i novac... i svi tako zauzeti..."
   Proguta nešto s mukom, a njoj iznenada pade na pamet da je upravo progutao svoj ponos.
   "Trebalo bi bolje da se upoznamo", završi on jedva čujno, dok mu je pogled izbegavao njen.
   Njena oštrica stade da se topi. Ispruži ruku i uze njegovu. "O, da, svakako", reče. "Razumem Vas. Da počnemo time što ću Vam pokazati svoju laboratoriju i ispričati šta mi ovde radimo. Ali kasnije ćete Vi morati da podelite sebe sa svima nama, znate."
   
   INPUT (navigacioni, interpretiran): Svemirski brod je u stanju slobodnog padanja (Ne bi bilo izvodljivo preći celu razdaljinu potisnom silom. To bi značilo preveliki delta V. Kada dođe vreme za usporavanje za susret s Vulkanom, pravac mlaza morao bi biti takav da trup broda izloži neposrednom zračenju Sunca, na udaljenosti od njegove fotosfere manjoj od dva ipo miliona kilometara. Brod bi to mogao da izdrži, kao i osnovni ugrađeni programi, ali precizni i osetljivi instrumenti, kao i elektronika koja misli i pamti, neće moći da traju duže od nekoliko minuta).
   Na predviđenoj putanji. Približava se.
   INPUT (fizički, interpretiran): Radijacija svih vrsta znatno veća od predviđene. Mrlje, protuberance, ispupčenja, žestoke reakcije, vatrene oluje u Sunčevoj atmosferi.
   PRENOŠENJE PODATAKA
   Nema odgovora. Šef je odsutan.
   OPTIČKI SKENING: Cilj postignut.
   UPOREDITI INPUT S PODACIMA U PROGRAMU
   MEMORIJA: Posmatranja s Merkura otkrila su nešto nalik na asteroid, koji je toliko blizu Suncu da mu je metalno telo istopljeno. Pretpostavlja se da je perturbacijama nanet u tu orbitu, koja opada iz razloga koji su i dalje nepoznati, i zato nam on može pružiti informacije o solarnoj klimi i drugim procesima tokom dužeg vremenskog perioda. Pojedinosti se ne mogu otkriti i istražiti s veće udaljenosti. Neophodno preduzeti istraživanja na licu mesta.
   UPOREDITI PRETHODNE MISIJE TAMO GDE JE TO MOGUĆE
   Sunovraćenje u radijacioni vrtlog Jupitera; ali tada su Vanda i Džeri bili na Kalistu, čekajući na moju reč, čekajući zajedno.
   
   Uvek je bilo mnogo razloga da se nešto slavi. Redovni dolasci brodova sa snabdevanjem bili su takva prilika - ponovni susret s njihovom posadom, opraštanje od onih koji odlaze sa dužnosti, dočekivanje onih koji će ih zameniti, prilika da se čuju priče iz daleka koje se ne mogu naći na talasima s dnevnim novostima, da se prime pokloni i rukom pisane poruke od kuće, što se inače nije moglo prenositi lasergramom - ova poseta je bila drukčija, neočekivana, i dovela im je u goste čoveka od koga su se mogla čuti prava čudesa.
   U početku je Eš bio prilično krut, ali dobra večera, kojoj su prethodila pića i pratilo je vino, da bi se sve završilo konjakom, uspela je malo da ga raskravi. Nije se čak ni narogušio kada ga je mladi Sven Evald, koji se tek vratio s dugog puta, upitao čemu može da posluži posao koji će obaviti. "Hoću da kažem, dabome, shvatam ja da je jedan takav asteroid pretrpeo jaka ozračenja. Ali kažu da je istopljen. Zar to ne znači da su se stvari beznadežno pobrkale?"
   Eš pokaza glavom u pravcu Lindejlove koja je sedela pored njega. "Vaša oblast", reče uz smešak. Od njega mu se napraviše sitne bore oko očiju po kojima se videlo da se nekada često smejao. "Kiti i ja samo smo Vaši spoljni momci."
   "Zašto ne biste Vi to objasnili?" predloži ona. "Ja sam sklona da to uradim s mnogo više tehničkih detalja nego što je potrebno."
   Ispod stolnjaka ona odgurnu sa svoga kolena ruku Bila Sitona, koji joj je sedeo s njene desne strane. Nije bio loš momak, ali je bio zaljubljen u nju i malčice se već podnapio. Sažaljevala ga je, ali ne dovoljno da bi mu davala nadu. Činjenica da je bila jedna od nevenčanih na Kalorisu nije automatski značila da je rešila da bude usedelica ili, pak, jedna od onih što idu iz kreveta u krevet. Bila se ograničila na dva bliska prijatelja među muškarcima, od kojih ni jedan, pukim slučajem, nije bio prisutan. Biće još vremena da ostvari istinsku vezu kada obavi posao zbog kojeg je došla i vrati se na Univerzitet u Oregonu - i to, nadala se, vezu koja će biti jedna jedina i doživotna.
   Od nekih stotinak osoba na planeti, njeni ljubavnici nisu jedini bili u tom trenutku odsutni iz oficirske kantine. Izbrojala je dvadeset prisutnih, uključujući i šestoricu s Regulusa. Ma kako malen, Merkur je ipak bio čitav jedan svet koji se mogao vekovima istraživati, a da se i ne pominju posmatranja Sunca, okolnog svemira, zatim izvesna posmatranja zvezda koja su se najbolje mogla obaviti odavde i, u poslednje vreme, Vulkan. Dokolice je bilo malo, a odsustvovanja iz baze mnogo.
   Ipak, neko je pokušao da malo osveži sobu: slike na zidovima bile su promenjene, uneto je cveće iz hidroponskog odeljenja, muzika je blago treperila iz zvučnika. Ugašen, veliki ekran ličio je na zavesu navučenu da priguši jarku svetlost dana koji se već rodio iznad tih pećina.
   "Ipak", čula je kako Eš objašnjava, "mislimo da je verovatno preostalo još nešto materije u čvrstom stanju, troske koja pliva na površini; i ona će biti radioaktivna. Međutim, ako je konvekcija doprinosila da tečnost bude relativno dobro izmešana, to ga je, pretpostavljamo, čuvalo od ponovnih bombardovanja. Kitini instrumenti trebalo bi da identifikuju izotope u toj istopljenoj materiji kojih nema u trosci. Magnetske pojave, takođe, u takvoj masi, trebalo bi da sadrže informacije o Sunčevom magnetskom polju i njegovim promenama, kao i o Sunčevom vetru koji ga tera napolje. A u pogledu onih drugih stvari koje ćemo možda još otkriti - ko bi to znao? Nikada se unapred ne zna, zar ne?"
   Uobičajena strogoća direktora Sandža Mamorua iznenada popusti, da bi izjavio, uzbuđeno kao dečačić: "Ako iko može da posvedoči koliko je svemir pun iznenađenja, to ste Vi, gospodine."
   "Ama, nemojte", učtivo se branio Eš, "oni koji zaista prave otkrića to su specijalisti koji tumače dobijene podatke. Kao doktor Lindejl."
   Pitala se zbog čega joj je lice iznenada buknulo. "Mislim da je on govorio o... o pustolovinama", reče ona. "Vi mora da ste imali nekoliko upravo fantastičnih doživljaja."
   On se povuče u svoju staru ljušturu. "Ja se držim stare poslovice, da se pustolovine događaju samo neznalicama."
   Ohrabrena, ona uzvrati: "To ne može biti istina. Ne može se reći da je iko u stanju sve da predvidi u svemiru, u kome smo mi... samo buve, mušice. Čitala sam o tome šta su sve doživele Vaše kolege prilikom svojih istraživanja. Vi, jednostavno, nikada niste želeli da privučete pažnju javnosti, nikada niste jurili za slavom, nije li tako?"
   "Ako mi dozvolite", nastavi Sandžo, "oduvek me je interesovalo šta Vam se zaista dogodilo prilikom Vašeg prvog putovanja na Saturn. Sredstva javnog informisanja su samo navela Vašu izjavu da ste naišli na teškoće koje su bile savladane."
   "U stvari", dodade zapovednik Regulusa, "I ja sam se zainteresovao i proverio u stručnim časopisima. Vi ste samo upozorili na mogućnost da se instrumenti zalede u prolazu kroz Saturnove prstene, jer sudaranje čestica oslobađa i izbacuje molekule vode. Savetovali ste izviđačima da ubuduće ponesu elemente za spoljašnje zagrevanje. Ali kada je to Vas iznenadilo, šta ste preduzeli, šta ste Vi lično učinili?
   Eš je malo oklevao, dočepao svoju čašu za konjak sa suženim rubom i sasuo je u sebe. Lindejlova mu je odmah ponovo napuni. "Ajde", hrabrila ga je ona. "Ta, Vi ste među prijateljima, svi smo ovde od iste sorte. A sami ste isticali potrebu da se bolje upoznamo."
   "Pa..." reče Eš. "Dobro." Pročistio je grlo.
   I tako se on nekako odvažio da progovori. Prisećajući se naglas, govorio je dva sata, a oni oko njega bili su prvo zaprepašćeni, a potom zadivljeni.
   Nije se pasivno pridržavao uputstava. Nije mogao i da je hteo. Svaki let je bio jedinstven i neponovljiv, zahtevao drukčije pripreme, i on je uvek morao biti sam svoj sudija, a često i vlastiti zakonodavac. Za vreme ovog našeg noćnog bdenja, koje nije noć tamo gde se uputila Kitivejk, ona će putovati zaklonjena štitnikom protiv Sunca, vreline, snažnih rendgenskih zračenja, osluja ogoljenih atoma. Ali na Neptunu opasnost je vrebala u kriogenoj hladnoći atmosfere, na Iou od vulkanskih erupcija, blizu kometama od letećih stena, a...
   Tada Eš nije sedeo daleko, za komandnim pultom. Čak i na matičnom brodu bilo je bezbroj problema, počev od onih koji se tiču života i smrti pa sve do najprizemnijih i, možda, čak smešnih, detalja iz svakodnevnog domaćeg života; najčešće je ostajao u bazi, na tlu, da se snalazi i navikava na nepoznanice oko sebe, dok je njegov izviđač leteo u istraživanje. Ili, bolje rečeno, njegov i njen izviđač, nekada, dok je Vanda još bila živa; ne bi nikada mogao da nastavi sam da nije bilo saznanja da su zajedno uspeli.
   Jupiter se uzdigao pred njim, lavlje žute boje, okružen trakama oblaka i sav usijan od uragana koji bi progutali Zemlju za tren oka, i u koje je poslao svog istraživača, da uroni, dok su mu laserski zraci ispisivali reč munja i gromova, isuviše ogromnu da bi se mogla zamisliti. Saturn je kraljevao, ledeno vedar i čist, nad plesom prstenova čije razmere nijedan čovek još nije uspeo da shvati, a hemijski procesi u njegovom vazduhu bili su takvi da se ne bi smeli događati, ali jesu. Iz ledenog ambisa u kome je ležalo, jezgro Urana ispuštalo je magnetski i seizmički šapat o praiskonskoj katastrofi koja je izvitoperila sopstveni ugaoni momenat čitave planete. Sunce, koje je bilo samo najsvetlija među ostalim zvezdama, obasjavalo je Neptunove okeane koji nisu bili od vode, i zapljuskivali obale koje nisu bile od kamena. Najneprimetnija moguća duga treperila je nad zaleđenim Plutonom, kao da želi da objavi da je to najmoćnija od svih kometa i da sa sobom nosi svedočanstvo o postanku svetova. Vilinska svetla igrala su iznad tmine crne Persefone... Ali slušaocima se sve to nije činilo potpuno neljudsko, jer su i oni sami pripadali istom svemiru čija su se veličanstvenost otkrivala pred njima.
   Nije to bilo zato što je Eš posebno blagorečiv čovek, već zato što je znao ono što je znao i činio ono što je činio u ime svih njih.
   "Laku noć, narode... Sutra se radi... Nadam se da će i ostale kolege imati prilike da ovo čuju od Vas, gospodine... Hvala Vam... Laku noć, laku noć."
   Lindejlova odjednom shvati da i sama odlazi zajedno s Ešom. Pogleda naviše, u to izbrazdano lice i oči koje su bile plave kao Sirius; odjednom, ne razmišljajući, ona tiho reče, "Jeste li sanjivi?"
   "Pa i nisam", odgovori on. "Mnogo je toga o čemu treba da razmislim. Uostalom, poneo sam knjigu, da čitam pre spavanja."
   "Ako želite da svratite kod mene, mogli bismo... još da porazgovaramo."
   On se zaustavi. Za trenutak su ostali tako, nepomično stojeći u hodniku. Kolege su ih obilazile s leva i zdesna, vodeći računa da ne obrate pažnju na njih, sve dok ne ostadoše sami između zidova oslikanih amaterskim prizorima zemaljskog pejsaža, koji je odjednom delovao tako nostalgično.
   Eš se ugrize za usnu. "Oprostite", reče promuklim glasom. "Zaista ste ljubazni, ali ja zaista imam još mnogo toga o čemu treba da razmislim. Laku noć."
   Okrenu se i gotovo pobeže od nje.
   Ona ostade da gleda za njim, još dugo pošto je iščezao iza ugla. Zagrejanost od vina polako ju je napuštala. Nije bila mnogo razočarana, shvatila je. Zaista je u pitanju bila samo želja da se bolje upoznaju, i - dobro, najzad, priznaj i to - određeno obožavanje heroja. Najzad, ona i ne pravi kolekciju muškaraca. Možda je ovo ipak bio najbolji način, najobičnije drugarstvo, dokle god traje uzajamno razumevanje.
   Mislim da je s njim sve u redu, razmišljala je. On je samo, pa - oženjen svojim izviđačkim brodom. Zato što je pun sećanja njegove žene? Zamišljam je kao visoku, lepu valkiru koja grabi napred krupnim koracima; i nisu hteli da imaju dece, zbog svojih zajedničkih pustolovina.
   Lindejlova uzdahnu i potraži svoju postelju.
   
   INPUT (navigacioni, interpretiran): Asteroid je manja kugla ekvatorijalnog prečnika 453,27 kilometara... Prečnik na polovima znatno uži... Masa jednoobrazna, uglavnom se sastoji od gvožđa... SPEK EM... potvrđuje sastav... Doplerov pomak ukazuje na veoma visoku stopu rotacije...
   OPTIČKI PRENOS: Sunčev kolut ispunjava čudovišnih 25 + stepeni na nebu, koje, zbog korone, neposredno oko njega deluje izbledelo. Protuberance šikljaju kao vodoskoci. Vrtlozi, koji su, u stvari, Sunčeve pege, odudaraju od haosa svojim manjim sjajem. Vulkanov polumesec nema jasne ivice. Tamni nanosi troske čine da deluje iskrzano, ali tamo gde nije prekriven, metal svetli od usijanja.
   "Manevrišem, šefe, da uspostavim orbitu oko objekta."
   "Pazi, Kiti, pazi. Neka ti instrumenti stalno rade."
   RADIJACIJA: Već postoje nagoveštaji izvesnih izotopa, ali s anomalijama.
   GASNA MERENJA
   "Zar samo to, Kiti? Kako?" Nešto mora da je pružilo otpor zaokruživanju orbite, i izazvalo njeno lagano opadanje koje je radar s Merkura otkrio. "Možda pojedine protuberance dopiru dalje i imaju veću gustinu od nama poznatih? Ne, teško da bi to moglo biti."
   MAGNETNI FLUKS (interpretiran): Iznenada pojačan i u ludom kovitlanju!
   INPUT (unutrašnji monitori): Gubljenje visinske kontrole. Obrtna sila. Eksplozija direktne solarne radijacije.
   OPASNOST OPASNOST OPASNOST
   
   "Smesta uđi u prvu stabilnu orbitu!" zaurla Eš. "Udvoj štitnike!" Prsti su mu skakali po kontrolama dok su te komande izletele iz njegovih usta.
   Klonu. Kroz telo mu prođe drhtavica. "Tri minuta za prenos", prokrklja. "Šta se sve može dogoditi za tri minuta?"
   Lindejlova više nije obraćala pažnju na tekst i grafikone po ekranima oko njih. Ionako su se snimali. Ispruži ruku iz svoje stolice i obuhvati Ešovu stisnutu pesnicu koja mu je bespomoćno ležala na butini. "Ali izviđački brod je sigurno u stanju da se pobrine o sebi", prošaputa. "Zašto ste uopšte slali ta naređenja?"
   On je netremice zurio u sliku Vulkana. Slike na ekranu su se vrtele u krug; sad bi se pojavio sjajni treptaj, zatim asteroid, potom daleke zvezde. Znoj mu se iskrio na koži. Mogla je da oseti njegov oštri miris i osećala kako joj njen vlastiti klizi po telu ispod radne odeće.
   Kad je klimnuo glavom, to je ličilo na trzaj. "Naravno, program je u stanju da donosi sudove, ako nije u kvaru. Možda i nije. Ja sam samo pokušao da predupredim tu mogućnost i obezbedim brod. Osim - kada nam gotovo ništa nije poznato... Šta se zapravo poremetilo?"
   Ona prikupi hrabrost. "To bi tek trebalo da ustanovimo. Hajde da pretpostavimo da se nije dogodila nikakva velika šteta, pre nego što ne dobijemo suprotna obaveštenja. Pretpostavimo i da jeste - zar nećemo moći više da pomognemo ako sačuvamo prisustvo duha?"
   On skrenu pogled na nju i ostade tako, posmatrajući je, činilo se, veoma dugo. "Hvala Vam", napokon reče.
   Taj izviđački brod je njegov život, pomisli ona. Ono što ga izjeda upravo je to čekanje dok signali putuju k njemu i natrag. Ali dobro se drži. Nikada nisam ni posumnjala da neće.
   Upustiše se u tehničku diskusiju. Problem je bio kako da procene podatke koje su imali, i koji su uglavnom bili prikazani brojevima, kao i sve ono što bi pristiglo, i da na osnovu toga zaključe šta je prava istina, zbog čega Kitivejk pati.
   Stiže odgovor. Bio je veoma ohrabrujući. Letilica je uspela da od sebe načini Vulkanov satelit, na ekscentričnoj ali prilično stabilnoj putanji. Štitnici su joj opet zadovoljavajuće radili, zaklanjajući je od Sunca. Čak je ponovo počela da vrši merenja, iako su Eš i Lindejlova pretpostavljali da joj neki od instrumenata više nisu dovoljno pouzdani. Kada jedan sopran reče, ovoga puta ne kroz slušalice već iz zvučnika: "Da, opet sam ona stara, šefe", Eš tiho zavižda i obrisa oči.
   Zatim se pridruži Lindejlovoj, koja je nastojala da utvrdi parametre novonastale situacije.
   "M-m, dobro, šta kažete na to da proverimo magnetska svojstva takvog jednog objekta? Da li Vaše banke podataka mogu da nam obezbede sve što će nam biti potrebno da to izračunamo, Elen?"
   "Odlično ste se setili. Ali biće bolje da zovnem Rama Krišnamurtija. On je naš genije za matematiku na ovoj planeti, a ja se bojim da ćemo dobiti funkciju koju ni sam đavo neće moći da integriše..."
   Prolazili su sati. Potpuno su utonuli u posao.
   "Mislim da smo na pravom putu, Džeri, ali naše mišljenje ne služi ničemu dokle god ga ne izrazimo kvantitativno. Ako su motori igrali neku ulogu, onda je to Vaš problem."
   "I Vaš. Moraćemo da napišemo jednačine polja..."
   Bio je to zajednički lov, stvaranje, sjedinjavanje.
   Na kraju, iscrpljeni i uzbuđeni, gledali su jedno u drugo dok je Eš promuklim glasom diktirao zaključak.
   "Nezgoda nije nastala ni zbog čije greške. Nije se mogla predvideti, jer nismo raspolagali preciznim podacima, saznanjima zbog kojih smo i preduzeli sve ovo. Verujemo da je objašnjenje, u najopštijim crtama, sledeće:
   Pošto se sastoji uglavnom od istopljenih metala, Vulkan je provodnik. Okrećući se oko Sunca on preseca Sunčevo magnetno polje, i tako stvara vrtložne struje. Na ovolikoj udaljenosti od polova, polje je obično veoma slabo, i nije bilo razloga da se poveruje da efekat indukcije neće biti beznačajan. Međutim, pokazalo se da je i izvestan broj drugih činilaca ušao u igru, veličine većeg reda od očekivanog, koji su, uzgrad, odgovorni i za primećeno opadanje orbite.
   Sunčeve oluje proizvode snažne lokalne fluktuacije u polju, koje zatim Sunčev vetar iznosi napolje. Asteroid rotira izvanredno brzo; a uz to je i toliko blizu Sunca da više ne deluje kao tačkasta masa, a precesija i nutacija su, takođe, velike. Mehanika njegovih fluida je takva da se prilikom cirkulacije istopljenog materijala stvaraju vrtlozi, koji se, zauzvrat, pojačavaju refleksijama od čvrste troske, i tako se dobija stalno promenljivi sistem strujanja koji je isuviše složen da bismo ga mogli izračunati. Dakle, dolazi do stvaranja moćnih brzo promenljivih struja. Masa asteroida je dovoljno velika da bi one mogle polako da jenjavaju, kada ne bi bilo spoljnih uticaja. Ali, umesto toga, njih pojačava svaka promena u okolnom polju. Tako stvaraju svoje vlastite magnetne sile, značajnog intenziteta i na priličnoj udaljenosti od Vulkana. Prirodno, ovo polje opada po veoma oštroj krivulji. U stvari, asteroid je okružen jednom nepravilnom i promenljivom ljušturom sila, i to prilično oštro ograničenom.
   Kada je Kitivejk prešla tu granicu, jonski motori bili su izbačeni iz svoje normalne kolimacije. Ne mnogo, ali dovoljno da se pojavi obrtna sila. Štitnik protiv Sunčeve svetlosti i njegova kontramasa su se pomerili, i letilica je bila izložena punom Sunčevom zračenju. Još nije bilo poznato koliko je bila oštećena pre nego što se to sredilo.
   Ali letilica je izvršila potrebne manevre i ušla u Vulkanovu orbitu, gde je ostala da lebdi, čekajući naše dalje procene. Sprovodi planirane studije gde je god moguće..."
   Zapišta alarm, upališe se crvena svetla: krik u pomoć, preko pedeset pet miliona kilometara.
   
   INPUT (navigacioni, interpretiran): Strujanja nose brod ka središtu orbite, ubrzanje se povećava kako prvobitno slaba privlačna sila asteroida raste usled tog približavanja.
   MAGNETNI UDAR
   Motor za upravljanje ne radi kako treba i štitnik se opet pomera u stranu. Udarna eksplozija energije.
   IZRAČUNATI KOMPENZATORNE VEKTORE ZA ŽIROSKOPE U UNUTRAŠNJOSTI BRODA
   INPUT (opservacioni podaci, interpretirani): Spektar pokazuje približno 75% Fe, 30% Ni, 6% C, 3%
   PONIŠTITI. Ne odgovara verovatnoći.
   PREKONTROLISATI INSTRUMENTE
   UPOREDITI ANALOGNE PRETHODNE SITUACIJE
   Šunjala sam se kroz crveni polumrak Titana. Aerodinamički sistem za koji sam bila vezana prestao je da funkcioniše. Ušla sam u stanje lebdenja i dala signal bazi. Vanda je preuzela moje kontrole, pilotirala da me spusti u bezbednost. Gledala je kroz moja sočiva, osećala putem mojih ekvilibratora, i ono što je učinila, ono što je bila u tom trenutku, ušlo je u moju banku podataka, sjedinilo se s programom koji sam bila ja. Seti se kako je vodila moj trup koji je divlje poskakivao u svim pravcima. Budi još jednom Vanda.
   PRESTANAK ŽIROSKOPSKE KOMPENZACIJE
   KVAR KOMPJUTERA
   INPUT: kovitlac, obrtanje, tumbanje. Vrelina naglo raste. Elektroni se oslobađaju svih ograničenja.
   POZIV U POMOĆ
   MEMORIJA: Kašnjenje prenosa. Opstanak. Kako je Vanda stavila ruku na mene. Njeno prisustvo i šef i padanje u kovitlacu krak-krak-krak bzz vrrr ruka je skliznula gori
   pretvara se u prah
   RASPAD MEMORIJE
   LOGIČKA KOLA: Proceniti. Pomoć.
   IZRAČUNATI xvzvandajkll5734 RAZUM JE 3,141592777777777
   
   Planine na Merkuru nisu bile tako ukočene kao lice koje je Eš okrenuo ka Lindejlovoj.
   "Softver je upropašćen", reče, bezbojnim glasom kao čovek koji je tek ranjen i još ne oseća bol. Ona vide kako se svuda oko njega visoko uzdiže načičkana elektronska oprema i za trenutak joj se prividelo da počinje da se pomera ka njima i da ih pritiska. Ventilator zacvile. "Još jedno nepredviđeno jako elektromagnetsko polje, još jedno ozračenje, ali ovoga puta isuviše jako, isuviše dugotrajno. Temperatura - sekundarna radijacija od čestica koje su pogodile telo broda... Moraću da odustanem od zadatka."
   Ruka joj se diže kao sama od sebe, kao da želi da predupredi udarac. "Zar je sistem zaista toliko osetljiv?" pobuni se ona, unapred svesna da je to uzalud. "Ali, zar nisu još odavno sonde uspele da prođu kroz Sunčevu atmosferu?"
   "O, da. Telo vasionskog broda je čvrsto i izdržljivo, a takvi su i standardni programi. Ali ja sam Vam već pominjao specijalni softver, višegodišnje iskustvo koje je od Kitivejk stvorilo nešto više od običnog izviđačkog broda - učinilo je složenom, osećajnom; kodirano i na molekularnom nivou i ispod njega; kvantne rezonance - sve je to razoreno."
   "Šta ćete učiniti?"
   "Nadjačati autopilota i vratiti je. Što pre, pri punom ubrzanju, pre nego što se dogodi nešto još gore. Možda će ipak moći da se popravi. Priznajem, nema mnogo izgleda. Ali ako ne pokušamo, sigurno ćemo sve izgubiti."
   Ona proguta pljuvačku i klimnu glavom. "Svakako. Organizovaćemo... kasnije ponovo ekspediciju... uzevši u obzir ovo iskustvo... Dajte da pozovem, oh, Džejn Megari. Ona je, mislim, naš najbolji kontrolor za upravljanje brodovima s velikih rastojanja."
   "Ne!" On se brzo okrenu zajedno sa stolicom natrag ka komandnoj ploči. Zelena svetla su mu poigravala po koštunjavom licu. "Sam ću to obaviti. Donesite mi samo kafu, sendviče i stimulol."
   Lindejlova se napola podiže u stolici. "Ali, Džeri, Vi već satima sedite ovde, iscrpljeni ste do kraja, a upravljanje brodom biće veoma teško, s ovolike udaljenosti i uz nepoznati procenat oštećenja."
   "Pri punoj brzini potiska mogu je vratiti za dvadeset četiri sata. A dok bude putovala, ko će umeti da je pita šta se pokvarilo ako ne ja? Izlazite!" povika Eš, "Ostavite me na miru!"
   Lindejlova odjednom shvati. Ponestade joj daha. Istetura iz sobe.
   INPUT: ZXVMNRRRxxx
   IZRAČUNATI: 777777777777
   vrti se vrti se vrti se
   "Kiti? Čuješ li me? Možeš li da mi se odazoveš?"
   "Šefe, Vanda, ne ne ne, sećanje, odavno, gongola..."
   VREME PRENOSA: Beskonačno
   "Kiti, pokušaću ono poslednje, šok signal, ostani na vezi, Kiti."
   GROM VATRA MRAK
   "Čuješ li me, Kiti?"
   "Ngngngngngng, baba, valjanje, dizanje, zev, odoh odoh odoh odoh odoh odoh odoh."
   VREME PRENOSA: Nula, jer sve je nula.
   "Prekidam vezu, Kiti. Laku noć."
   ZABORAV
   
   Kancelarija direktora Sandža nosila je pečat ličnosti koju je pokazivao pred javnošću, sve je bilo svedeno na najmanju meru, sređeno, disciplinovano, termostat namešten na nisku temperaturu; jedna Hokusaijeva grafika visila je na zidu preko puta pisaćeg stola, ali na njoj je bio prikazan zimski pejsaž.
   U glasu mu se, ipak, osećala iskrena zabrinutost: "Znači, Vi kažete da je Eš uzleteo na Regulus čim je njegov izviđački brod sleteo na tamošnju teretnu pistu?"
   Lindejlova umorno podiže glavu. "Da. Zastrašio je svojom vikom kapetana Ngumu i on ga je pustio da preuzme upravljač šatla."
   "Ali posle toliko vremena provedenog na dužnosti - mora da je bio potpuno iznuren."
   "Da je to bilo ko drugi, rekla bih da je mrtvac koji hoda. Ali on nije kao drugi. Ne može da se odmori. Ne može dok ne završi."
   Sandžo skupi obrve. "Završi? Šta hoćete time da kažete? Zar mu je preostalo išta drugo sem da se vrati na Zemlju?"
   "On... pre svega želi da se vrati ovamo s izviđačkim programom radi... ispitivanja."
   Nabor između Sandžovih obrva postade još dublji. "To je besmisleno. Mi ne raspolažemo odgovarajućom kompjuterskom laboratorijom. Šta može da uradi? Zemlja je mesto gde se proučava takav materijal. Eš rizikuje da ga još gore izobliči; i, na kraju krajeva, taj materijal nije ništa više njegov nego što je to sam brod."
   Lindejlova se ukoči. "Sindikat mu, kada je neophodno, daje veoma široka ovlašćenja."
   "Daa-a." Nećkao se. "Pitam se samo da mu umor nije pomalo otupeo sposobnost rasuđivanja. Iz analize tog softvera verovatno bi se mnogo saznalo."
   Glas Lindejlove iznenada promuknu. "A-ha. Ako bih ga stalno i stalno, iznova rešetali."
   Sandžo je malo bolje pogleda. "To se i Vas tiče, Elen. Želite još jednu misiju na Vulkan, zar ne? Iz ovog neuspeha mogu otkriti kako da uspeju sledeći put."
   "Mislim da već dovoljno znamo da bismo mogli preduzeti potrebne mere predustrožnosti."
   "Koristeći isti program, rekonstruisan na odgovarajući način?"
   Lindejlova slegnu ramenima. Sindikat je naravno imao kopije, i one su se dopunjavale posle svakog leta. Celokupna egzistencija Kitivejk pre ovog putovanja na Merkur mogla se ponovo ubaciti u mašineriju. "Zavisi od toga šta će Džeri Eš odlučiti. Možda će odbiti da ponovo pokuša i u tom slučaju mi ćemo morati da tražimo nekoga drugog. Ali nadam se da će pristati." Pogleda na sat. "Možda ću uspeti da ga nagovorim. Uskoro treba da sleti. Izvinite, moram da idem."
   Sandžo je isprati pogledom do vrata. Svoje misli zadrža za sebe.
   
   Karboplastična lopta prečnika pedeset centimetara, sa nekoliko električnih utičnica, sadržavala je jedinstvenu neponovljivost Kitivejk. Eš ju je nosio u rukama kao bebu. Ponekad bi joj nešto šaputao.
   Lindejlova ga je čekala ispred ulaza u lift. Hodnik je bio prazan i samo se čulo tiho šuštanje vazduha iz klima-uređaja. U ovom trenutku svog dnevnog hemijskog ciklusa mirisao je kao dim koji se u oktobru vije po brdima Kentakija.
   "Zdravo", reče ona spokojno njegovoj unezverenosti. "Kako ste?"
   Glas mu je krkljao. "Još mrdam. Čujte, pre nego što sam uzleteo objasnio sam Vam da ću morati da upotrebim elektronsku laboratoriju. Samo zakratko, ali ne sme me niko prekinuti."
   "Zašto?" upita ona. "To mi nikada niste razjasnili."
   Glas mu je podrhtavao, kao korak čoveka koji tek što se nije sručio na zemlju posle dugog hoda, pao i zaspao. "Izvesna ispitivanja. Da vidim šta je moglo da otkaže. Hoću da ih obavim dok su mi činjenice i dalje sveže u pamćenju. Kao što se sećate, ja imam posebno osećanje za to, koje niko drugi ne može da ima ili stekne."
   "Da", reče ona, "imate." Uze ga za ruku. "Okej, sve sam sredila. Bićemo potpuno sami."
   Ruka mu se ukruti u njenoj. "Mi? Nikako, već sam Vam rekao, ne sme niko drugi da se meša."
   "Ipak mislim da će Vam pomoć dobro doći." I sama se iznenadila svojoj upornosti. "Ili, bar, da neko kome je stalo da bude pored Vas dok budete radili ono što morate da uradite; i da Vam se posle pridruži dok bude svirala pogrebna muzika."
   "Molim?"
   Ona ga blago gurnu ispred sebe. On popusti. "Sredićemo to samo ako ne izgubimo prisustvo duha", reče ona. "Napravićemo omašku prilikom ispitivanja programa. Sasvim prirodno, pod ovim neuobičajenim okolnostima. Neće nam upropastiti karijere."
   Ćutao je sve dok se nisu obreli u laboratoriji i ona zatvorila vrata. Iza aparata kojima su bili okruženi videla se kroz ekran slika pakla koji je bio dan na Merkuru. Pažljivo, dok su mu ruke podrhtavale, on spusti loptu na radni sto. Zatim se okrenu prema njoj i zgrabi je za ramena, tako da su joj ispod njegovih prstiju ostale modrice.
   "Zašto to radite, Elen? Šta Vama ova stvar predstavlja?"
   Ona otrpe svoj bol i suprotstavi se njegovom. "Ono što ste onomad nesvesno otkrili", odgovori. "Da li zaista, istinski verujete da je taj program, kada se aktivira - da je svestan? Živ?"
   "Ne znam." On je pusti. "Samo znam da je to sve što je ostalo od Vande." Netremice je gledao u loptu. "Vidite, njeno sam telo privezao za signalnu raketu i poslao je u atmosferu planete. Postala je zvezda padalica. Ali sve što smo ona i ja zajedno činili ostalo je u kodovima ispod ovog oklopa." On ga pomilova.
   "Postoje kopije programa."
   "O, da, svakako, i ja ću ih upotrebiti. Ali ova, baš ova je povređena, poremećena, sama u tami. Zar da im dozvolim da je ponovo ožive na Zemlji i nateraju je da prolazi kroz vlastito ludilo još jednom, dvaput, stotinu puta, samo zbog ono malo bednih informacija? Ili da je obrišem?"
   "I pustite je da počiva u miru. Da, shvatam Vas." Lindejlova podiže loptu. "Hajde da uradimo to odmah, Vi i ja. Posle ćemo moći da se odmorimo."
   

Jarčeva pesma
   
   Tri žene: jedna je živa; jedna je mrtva; jedna je i oboje i nijedno, i nikada neće živeti i nikada umreti, jer je besmrtna u SUM-u.
   Na brdu iznad one doline kroz koju prolazi visoki put, ja čekam Njen prolazak. Mraz je rano stigao ove godine, i trava je pobelela. Inače, padina je obrasla žbunovima borovnica koje su proredili ljudi i ptice, ostavljajući samo šipak, i pojedinim stablima jabuke. Veoma su stara, ta stabla, preživela iz voćnjaka što su ih podigle generacije kojih se sada niko sem SUM-a ne seća (mogu videti nekoliko fragmenata zida kako se izdižu nad šipkom) - i rasuta su mahnito svuda po brdu i isto tako pomahnitalo izvijena. Nešto plodova je ostalo na njima. Hladnoća na mojoj koži, nalet vetra otkida jednu jabuku. Čujem je kako udara o zemlju, još jedan otkucaj nekakvog večnog časovnika. Žbunje šapuće vetru.
   Drugde su grebeni oko mene pošumljeni, zapaljeni crveno, bojom mesinga, bronze. Nebo je veliko, sunce na zapadu tinjajuće jarko. Dolina se puni tamnijim plavetnilom, izmaglicom čija blaga dimljivost dotiče moje nozdrve. Ovo je bablje leto, pogrebna lomača godine.
   Bilo je drugih doba. Bilo je drugih života, pre mog i njenog; i u tim danima imali su muziku za pevanje. Mi sebi još dopuštamo muziku; ipak, i ja sam proveo mnogo vremena sadeći melodije oko mojih ponovo otkrivenih reči. "U najzelenijem rastu majskog dana." Skidam harfu sa ramena, i ponovo je štimujem, i pevam njoj, pravo u jesen i zgasli dan.
   
   "Ti si došla, i sunce posle tebe,
   I zeleno posta zlatno nad nama;
   I stegocveti se osvetliše smehom,
   I sladodol se od ljubavi trese."
   
   Zakorak pomera vlati trave, sasvim nežno, i žena kaže, pokušavajući da se zasmehne: "Oh, hvala ti."
   Jednom, tako, skoro nakon smrti Nje, da sam još uvek bio opsenjen time, stajao sam u domu koji je bio naš. Bilo je to na sto i prvom spratu najodabranije zgrade. Nakon sutona grad je buktao za nas, treptao, svetlucao, izbacivao velike ploče svetla kao stegove. Ništa sem SUM-a nije moglo kontrolisati svitačku igru miliona letelica među kulama: ili, što se toga tiče, održavati čitav grad, od nuklearnih elektrana do automatizovanih fabrika, mreža fizičke i ekonomske distribucije, sanitarija, opravki, usluga, obrazovanja, kulture, reda, sve kao jedan imuni besmrtni organizam. Slavili smo što pripadamo tome kao i jedno drugom.
   Ali te noći sam rekao kuhinji da baci večeru koju mi beše spremila u cev za otpatke, i smrvio pod petom hemijsku utehu koju mi je ormančić sa lekovima ponudio, i šutnuo čistač dok je kupio otpatke, i naredio svetlima da se nigde ne upale, bilo gde u našem stanu. Stajao sam pred gle-zidom, gledajući preko megalopolisa, i prizor je bio drečav. U rukama sam imao glinenu figuricu koju ona sama beše napravila. Prevrtao sam je i prevrtao.
   Ali sam zaboravio da zabranim vratima da prime posetioce. Prepoznala su tu ženu i otvorila joj se. Došla je sa ljubaznom namerom da me izmami iz raspoloženja koje se njoj činilo neprirodnim. Čuo sam je kako ulazi, i osvrnuo se po mraku. Imala je skoro istu visinu kao i moje devojče, i kosa joj je slučajno bila skupljena na način koji je moje devojče često koristilo, i figurica mi je ispala i polomila se, jer sam na tren pomislio da je ona moje devojče. Od tada mi je teško padalo da ne mrzim Trakiju.
   Ove večeri, čak i bez toliko svetlosti zalaska, ne bih napravio tu grešku. Ništa sem srebrne narukvice oko njenog levog zgloba ne odaje prošlost koju delimo. Ona je u odeći divljozemlje: čizmama, kiltu od pravog krzna i pojasu od prave kože, sa nožem na boku i puškom prebačenom preko ramena. Kose su joj prljave i zamršene, koža tamna od nedelja na otvorenom; ogrebotine i masnice vide se pod fantastičnim šarama koje je nacrtala u mnogo boja po sebi. Nosi ogrlicu od ptičjih lobanja.
   A ona koja je mrtva bila je, na svoj način, mnogo više dete drveća i horizonata od Trakijinih sledbenica. Bila je toliko kod kuće na otvorenom da joj nije trebalo da odloži odeću ili čistoću, razum ili nežnost, kada bi nam se smučili gradovi i kada bismo otišli iz njih. Od te sklonosti dobio sam mnogo imena kojima sam je obasipao, kao što su Ždrebe Šume ili Srneća Guza, ili, iz mojih prebiranja po drevnim knjigama, Drijada ili Vila. (Volela je da joj ja biram imena, a taj užitak nije imao kraja, jer je ona bila neiscrpna.)
   Puštam da mi struna utihne. Okrećem se i kažem Trakiji: "Nisam pevao za tebe. Ni za ikoga. Ostavi me na miru."
   Ona uvlači dah. Vetar joj mrsi kosu i donosi mi njen miris: ne žensku slatkoću, već strah. Ona steže pesnice i kaže: "Ti si lud."
   "Gde li si to našla tako značajnu reč?" rugam joj se; jer, moj bol i - istinu govoreći - moj sopstveni strah moraju udarati u nešto, a tu je ona. "Zar ti više nisu dovoljni 'nesmiren' ili 'neuravnotežen'?"
   "Dobila sam je od tebe", odgovara ona prkosno, "tebe i tvojih prokletih arhaičnih pesama. Eto još jedne reči, 'proklet'. A kako ti odgovara! Kada ćeš prestati sa ovim morbidnostima?"
   "I da se predam na kliniku i da mi lepo i higijenski operu mozak? Ne skoro, draga." Koristim tu poslednju reč promišljeno, ali ona ne može znati koliko u njoj ima poruge i tuge za mene, koji zna da je to jednom moglo biti ime za moje devojče. Zvanična gramatika i izgovor jezika zamrznuti su kao i svaki drugi aspekt naše civilizacije, zahvaljujući elektronskom snimanju i neuroničkom učenju. Ali značenja se miču i klize kao suptilni gmizavci. (O gujo što ujede moje Ždrebence!)
   Sležem ramenima i kažem svojim najsuvljim, najgradskotehnološkijim glasom: "U stvari, ja sam taj koji je praktičan i nemorbidan. Umesto da bežim od svojih emocija - pomoću droga, ili neuropodešavanja, ili izigravanja divljaka kao ti, što se toga tiče - ja počinjem da sprovodim konkretan plan da povratim osobu koja me je činila srećnim."
   "Tako što ćeš uznemiriti Nju na Njenom putu kući?"
   "Svako ima pravo da umoli Tamnu Kraljicu dok je Ona napolju na Zemlji."
   "Ali je prošlo pravo vreme..."
   "Nije u pitanju zakon, samo običaj. Ljudi se boje da Nju sretnu van gomile, grada, blistavih svetala. Ne bi to priznali, ali jesu. Pa sam došao ovamo upravo da ne bih bio deo reda. Ne želim da govorim u mikrofon za kasniju kompjutersku analizu mojih reči. Kako bih bio siguran da Ona sluša? Hoću da Nju sretnem kao ja, jedinstveno biće, i gledam u Njene oči dok govorim svoju molbu."
   Trakija se pomalo guši. "Ona će biti ljuta."
   "Da li je Ona još uvek u stanju da bude ljuta?"
   "Ja... ne znam. Ali, ono što hoćeš da zatražiš ipak je nemoguće. Tako apsurdno. Da ti SUM vrati tvoju curu. Znaš da On nikada ne pravi izuzetke."
   "Zar Ona sama nije izuzetak?"
   "To je drugo. Praviš se glup. SUM mora da ima, pa, direktnu ljudsku vezu. Emotivni i kulturni fidbek, kao i statistiku. Kako drugačije da On vlada racionalno? A Ona mora da je odabrana od celog sveta. Tvoja cura, ko je ona? Niko!"
   "Za mene, ona je sve."
   "Ti..." Trakija grize usnu. Jedna ruka poseže i hvata moju golu mišicu, tvrd vreo dodir, prljavi nokti bodu. Budući da ne odgovaram, ona me pušta i zuri u zemlju. 'V' gusaka na putu prelazi nam iznad glava. Njihovi krici oštri su u vetru, koji je sve glasniji u šumi.
   "Pa", nastavlja ona, "ti si poseban. Uvek si bio. Išao si u svemir i vratio se, sa Velikim kapetanom. Ti si možda jedini živi čovek koji razume drevne. I tvoje pevanje, da, ti u stvari ne zabavljaš; tvoje pesme uznemiruju ljude i ne mogu se zaboraviti. Pa će te možda Ona saslušati. Ali, SUM neće. Ne može da daje posebna vaskrsenja. Kad se jednom to uradi, jedan put, zar se neće morati raditi za svakoga? Mrtvi bi preplavili žive."
   "Ne neophodno", kažem ja. "U svakom slučaju, nameravam da pokušam."
   "Zašto ne možeš da sačekaš na obećano vreme? Sigurno će tada SUM ponovo stvoriti vas dvoje u istoj generaciji."
   "Morao bih da proživim ovaj život, barem, bez nje", kažem ja, takođe skrećući pogled, dole na visoki put koji blista kroz senku poput zmije smrti, duž doline. "Osim toga, kako znaš da će ikada biti ikakvih uskrsnuća? Imamo samo obećanje. Ne, manje od te polise."
   Ona gubi dah, korača unazad, diže ruke kao da hoće da se odbrani od mene. Njena narukvica duše baca svetlost u moje oči. Prepoznajem embrionalni egzorcizam. Ali, nedostaje joj ritual; svako 'praznoverje' odavno je strpljivo izribano iz našeg sveta metala i energije. Ali, mada nema reči za to, niti koncepta, i pored toga je ustuknula od svetogrđa.
   Tako da kažem, umorno, ne želeći raspravu, želeći samo da sam čekam tu: "Nema veze. Moglo bi doći do neke prirodne katastrofe, recimo da udari džinovski asteroid, koji će izbrisati sistem pre nego što se steknu uslovi da vaskrsnuća otpočnu."
   "To je nemoguće", protivi se ona, skoro izbezumljena. "Homeostati, upravljačke funkcije..."
   "Dobro, nazovimo to nestajanje neverovatnom teorijskom eventualnošću. Recimo da sam ja toliko sebičan da želim da mi se Lastavičje Krilo vrati, u ovom mom životu, i da me boli briga da li je to fer prema vama ostalima."
   A i ne bi vas bilo briga, rekao bih. Nikog od vas. Vi ne oplakujete. Vaše sopstvene dragocene privatne svesti su ono što vi želite da sačuvate; niko drugi vam nije dovoljno blizak da bi značio mnogo. Da li biste mi poverovali kad bih vam rekao da sam sasvim spreman da SUM-u ponudim svoju sopstvenu smrt da u zamenu pusti Cvet-Na-Suncu?
   Ne izgovaram tu misao, što bi bilo okrutno, niti je ponavljam, što je još okrutnije: ja strahujem da SUM laže, da mrtvi nikada neće biti ispljunuti. Jer (ja nisam Sve-Kontrolišući; ne mislim vakuumom i negativnim energetskim nivoima, već običnim molekulima što ih Zemlja rodi; ipak, mogu da rezonujem pomalo nepristrasno, jer sam lišen iluzija) razmotrite...
   Cilj igre je održati društvo stabilnim, pravednim, i razumnim. To zahteva zadovoljenje ne samo somatskih, već i simboličkih i instinktivnih potreba. Stoga se mora omogućiti da deca budu stvorena. Minimalan broj po generaciji je jednak maksimalnom; onaj broj koji će omogućiti konstantnu populaciju.
   Takođe je poželjno ljudima ukloniti strah od smrti. Stoga obećanje: U ono vreme kad to bude društveno izvedivo, SUM će početi da nas ponovo stvara, sa našim kompletnim sećanjima, ali u cvetu mladosti. To se može stalno ponavljati, život za životom tokom mnogih milenijuma. Tako da je smrt, zaista, san.
   U tom snu smrti, kakvi snovi mogu doći... Ne. Ni ja sam se ne usuđujem da razmišljam o tome. Tek pitam, lično: A kada to očekuje SUM da uslovi (u stabilizovanom svetu, pazite) postanu toliko različiti od današnjih da mrtvi mogu, u milionskom broju, sigurno biti primljeni natrag?
   Ne vidim razlog da nas SUM ne laže. I mi smo, takođe, objekti u svetu kojim On manipuliše.
   "Svađali smo se i ranije oko ovoga, Trakija", govorim uz uzdah. "Često. Zašto se trudiš?"
   "Volela bih da znam", odgovara ona tiho, i, napola za sebe, nastavlja: "Naravno da želim da kopuliram s tobom. Mora da si dobar - kako te je samo ona cura svuda pratila pogledom, i smešila se kad bi ti dotakla ruku, i... Ali, ne možeš biti bolji od svih drugih. To je nerazumno. Postoji određen broj mogućih načina. Pa zašto me briga što se uvijaš u tišinu i odlaziš sam? Je li to zato što te to čini izazovom?"
   "Previše razmišljaš", kažem ja. "Čak i ovde. Ti si lažna primitivka. Posećuješ divljozemlju da bi 'utažila urođene atavističke impulse...' ali ne možeš da rasklopiš taj kompjuter u sebi i da samo osećaš, samo budeš."
   Ona se kostreši. Tu sam takao živac. Gledajući mimo nje, duž grebena plamenog javora i ruja, bronzanog bresta i velikog riđeg hrasta, vidim druge kako se pomaljaju ispod drveća. Isključivo žene, njene sledbenice, zapuštene kao i ona; jedna je imala par pataka okačenih o pojas, i njihova krv joj je curila niz bedro i skorila se u crno. Jer taj pokret, ta nepriznata misterioznost je do sada postala Trakijina: da ne samo muškarci treba da se odriču lake rutine i lakih užitaka grada, i postanu opet, na nekoliko nedelja svake godine, mesožderi koji su izrodili našu rasu; i žene treba da traže surovost, da bi bolje cenile civilizaciju kad joj se vrate.
   Osećam na trenutak nelagodu. Mi nismo u parku, sa trasiranim stazama i kamperskim uslugama. U divljozemlji smo. Malo muškaraca ikad zalazi ovamo, a još manje žena; jer ova oblast je, bukvalno, izvan zakona. Nikakvo delo učinjeno ovde nije kažnjivo. Rečeno nam je da to pomaže da se društvo konsoliduje, pošto najnasilniji među nama mogu tako dati oduška svojim strastima. Ali sam ja proveo mnogo vremena u divljozemlji otkad se moja Jutarnja Zvezda ugasila - sam, i ne tražeći ništa sem samoće - i gledao šta se dešava očima koje su takođe čitale antropologiju i istoriju. Institucije se razvijaju; ceremonije, tribalizmi, činovi krvi i okrutnosti i činovi drugde zvani neprirodnim postaju sve složeniji i sve očekivaniji svake godine. A onda njihovi upražnjivači odu kući u svoje gradove i iskreno veruju da su uživali u svežem vazduhu, vežbi i dobroj zabavi za oslobađanje od napetosti.
   Neka postane dovoljno ljuta i Trakija može pozvati noževe sebi u pomoć.
   Stoga nagonim sebe da joj položim obe ruke na ramena, i suočim se sa izmučenim pogledom, i kažem najnežnije: "Žao mi je. Znam da si dobronamerna. Bojiš se da će Ona biti nezadovoljna i doneti nesreću tvom narodu."
   Trakija guta knedlu. "Ne", prošapta ona . "To ne bi bilo logično. Ali se bojim šta bi se tebi moglo desiti. A onda..." Najednom se privija uz mene. Osećam ruke, grudi, stomak kako me pritiskaju kroz tuniku, i mirišem livade u njenoj kosi i mošus u njenim ustima. "Ne bi te bilo!" kuka ona. "Ko bi nam tada pevao?"
   "Pa, čitava planeta vrvi zabavljačima", jedva promucam.
   "Ti si više od toga", kaže mi ona. "Tako mnogo više. Ne sviđa mi se ono što pevaš, ne zaista - a ono što si pevao otkad je ona glupa devojka umrla, oh, besmisleno je, užasno - ali, ne znam zašto, želim da me uznemiravaš."
   Nespretno je tapšem po leđima. Sunce sada stoji veoma malo iznad vrhova drveća. Njegovi zraci beskonačno su iskošeni kroz raširen, mrzli vazduh. Zadrhtim i pitam se šta da radim.
   Zvuk me spasava. Dolazi sa jednog kraja doline pod nama, gde daljni pogled blokiraju dve hridine; grmi nam u ušima i kotrlja se kroz zemlju u naše kosti. Čuli smo taj zvuk u gradovima, i bilo nam je drago što imamo zidove i svetlo i mnoštvo oko nas. Sada smo sami s tim, sa zvukom Njene kočije.
   Žene vrište, jedva ih čujem preko vetra i tutnjave i mog sopstvenog pulsa, i nestaju u šumi. Potražiće svoj logor, toplo se obući, založiti ogromne vatre, a zatim će progutati svoje ekstatike, i glasine o onome što rade posle toga nisu nimalo lepe.
   Trakija me hvata za levu ruku, iznad narukvice duše, i povlači. "Sviraču, dođi sa mnom!" preklinje me. Ja se otržem od nje i krećem nizbrdo ka putu. Jedan vrisak me na tren sledi.
   Svetlost još opstaje na nebu i na grebenima, ali dok se spuštam u tu uzanu dolinu ulazim u mrak, i on postaje sve gušći. Nejasno trnovito žbunje šušti tamo gde ga okrznem, i kači se za mene. Osećam poneku ogrebotinu na nogama, povlačenje kad se moja odeća zaplete, hladnoću kad udahnem, ali mutno. Moja osećena-spoljna- stvarnost preplavljena je jurišom Njene kočije i moje krvi. Moj unutrašnji-univerzum je strah, da; ali i ushićenje, pijanstvo koje izoštrava umesto da otupi čula, psihodelija koja otvara razumski um kao i emocije; prevazišao sam sebe, ja sam otelotvorena svrha. Ne iz potrebe za utehom, već da oglasim ono što Jeste, vraćam se rečima čiji se tvorac odmara u prašini vekova, i dajem im svoju muziku. Pevam:
   
   "Zlatno je srce moje, i zlatan je svet.
   I svetlom okrunjen jedan je vrh;
   Nad brdom je miran vazduha let
   Od dolaska noći ga osvaja strah.
   Dok zagonetka niz nemu dolinu
   Ne zagrmi, i tama je tu;
   I duva vetar, i svetlost u tminu
   Beži, i strah puni noć svu.
   I znam jedne noći, na nekom visu dalekom,
   Na jeziku kojeg nikad naučio nisam,
   Ipak ću jasno doznati vest,
   Vikaće novosti s brda na brdo,
   Mračne i neutešne,
   Zemlja i nebo i vetar; i ja
   Znaćemo da mrtva si ti."
   
   Ali sam stigao do dna doline, i Ona je došla na videlo.
   Njena kočija je neosvetljena, jer radarskim očima i inercijskim vodičima lampe nisu potrebne, ni sunce ni zvezde. Bez točkova, čelična suza ide po sopstvenoj rici i mlazu vazduha. Tempo nije brz, mnogo je manji od onog koji naša smrtnička vozila obično postižu. Ljudi kažu da Tamna Kraljica ide tako sporo da bi Ona mogla osećati Svojim čulima i tako biti pripremljenija da savetuje SUM-a. Ali je sada Njen godišnji obilazak završen; Ona je na putu kući; do proleća će Ona živeti sa Onim koji je naš gospodar. Zašto ne žuri noćas?
   Zato što Smrti nikada nije potrebna žurba? Pitam se. I dok stajem nasred puta, određeni stihovi iz još davnije prošlosti preplavljujuće se dižu u meni, i udaram u harfu i pevam ih glasnije od kola koja se približavaju:
   
   "Ja što bejah u zdravlju i sreći
   Bolešću sam obuzet sad
   I slab od drhtavice;
   Timor mortis obara me."
   
   Kola me registruju i zaurlaju upozorenje. Ja stojim gde sam. Kola bi mogla da me obiđu; put je širok, i u svakom slučaju glatka površina nije apsolutno neophodna. Ali se ja nadam, ja verujem da će Ona biti svesna prepreke na svom putu, i uključiti svoje razne pojačivače, i naći da sam dovoljno abnormalan da zastane. Ko bi, u SUM-ovom svetu - ko, čak i među istraživačima koje je On slao napolje u Svojoj neutaživoj žeđi za podacima - stajao u hladnom sumraku divljozemlje i urlao dok mu harfa plete:
   
   "Naš boravak ovde tek je taština puka,
   Ovaj lažan svet tek prolazna stvar,
   Meso je krhko, duša je sve:
   
   Stanje čoveka se menja i menja
   Sad zdrav, te bolan, sad jal, sad jad,
   Te pijan od sreće, te da umre hoće:
   
   Nema tog na svetu ko bolniji jeste;
   Kao sa vetrom što povija šaš
   Tako i taština sveta nestaje
   Kad timor mortis obori me."
   
   Kola se dovlače do mene i tonu do tla. Pustim da mi žice uminu na vetru. Nebo nad glavom i na zapadu je purpurnosivo; na istoku je sasvim tamno i nekoliko ranih zvezda izviruje. Ovde, dole u dolini, senke su teške i ne vidim baš najbolje.
   Kabina klizi unatrag. Ona stoji uspravno u kočiji, tako da se nadnosi nad mene. Njen ogrtač i plašt su crni, lepeću poput nemirnih krila; ispod kapuljače Njeno lice je bela mrlja. Video sam ga ranije, pod punim svetlom, i na neznanim hiljadama slika; ali ga u ovom času ne mogu prizvati u sećanje, ne potpuno. Navodim oštro isklesan profil i blede usne, vranu kosu i duge zelene oči, ali to su tek reči.
   "Šta to radiš?" Ona ima divan dubok glas; ali da li je, kao, oh, tako retko otkad ju je SUM uzeo Sebi, da li je i najmanje uzdrhtao? "Šta je to što si pevao?"
   Moj odgovor stiže tako snažan da mi lobanja odzvanja, jer sam nošen sve više i više svojom plimom. "Gospo naša, imam molbu."
   "Zašto je nisi doneo pred Mene dok sam hodila među ljudima? Noćas ka kući krećem. Moraš sačekati dok ne izađem sa novom godinom."
   "Gospo naša, ni Vi ni ja ne bismo želeli žive uši da čuju ono što imam da kažem."
   Posmatra me duže vreme. Da li zaista osećam strah i u Njoj? (Sigurno ne od mene. Njena kočija je oklopljena i naoružana, i reagovala bi mašinskom brzinom da Nju zaštiti ako bih bio nasilan. A ako bih ja nekako, neverovatno, ubio Nju, ili je ranio dublje od hemohirurških popravki, Ona od svih bića nema razloga da posumnja u smrt. Obična narukvica odzvanja sasvim dovoljnom radio-jačinom da je, kad umremo, čuje više nego jedna tanatička stanica; a u toj zaštiti duša teško može biti oštećena pre nego Krilate Pete stignu da je odnesu SUM-u. Sigurno kruna Tamne Kraljice može doviknuti još dalje, i još je bolje izolovana, od bilo koje smrtničke. A Ona će najapsolutnije biti ponovo stvorena. Bila je, mnogo puta; smrt i ponovno rođenje svakih sedam godina održavaju je večito mladom u službi SUM-a. Nikada nisam uspeo da ustanovim kada je prvi put rođena.)
   Strah, možda, od onog šta sam pevao i šta bih mogao reći?
   Konačno Ona kaže - jedva mogu da je čujem kroz udare vetra i škripu drveća: "Daj mi Prsten, onda."
   Patuljasti robot koji stoji pored Njenog prestola kad Ona sedi među ljudima pojavljuje se pored Nje i ispruža masivni krug od mutnog srebra do mene. Stavljam svoju levu ruku unutra, tako da je moja duša zatvorena. Pločica na gornjoj površini Prstena, koja tako podseća na dragulj, iskosi se dalje od mene; ne mogu pročitati šta proleće po tablici. Ali slabi sjaj izvlači Njene crte iz mraka kad se nagne da pogleda.
   Naravno, kažem sam sebi, stvarna duša se ne skenira. To bi trajalo isuviše dugo. Verovatno narukvica koja sadrži dušu ima ugrađen identifikacijski kod. Prsten to šalje odgovarajućem delu SUM-a... koji istog trena šalje natrag šta je snimljeno pod tim kodom. Nadam se da u pitanju nije ništa više. SUM nije našao za shodno da nam kaže.
   "Kako zoveš sebe u ovom trenutku?" pita Ona.
   Struja gorčine preseca moju plimu. "Gospo naša, šta Vas je briga? Zar nije moje pravo ime broj koji sam dobio kada mi je dozvoljeno da se rodim?"
   Mir se još jednom spušta na Nju. "Ako treba da valjano procenim ono što kažeš, moram znati više o tebi od ovih nekoliko zvaničnih podataka. Ime ukazuje na raspoloženje."
   I ja se ponovo osećam nepokoleban, moja plima juri tako snažno i glatko da možda ne bih znao da se krećem da ne vidim vreme kako ostaje za mnom. "Gospo naša, ne mogu Vam dati pošten odgovor. Tokom ove prošle godine nisam se zamajavao imenima, kao ni mnogo čime drugim. Ali neki ljudi koji me znaju iz ranijih dana zovu me Svirač."
   "Šta radiš sem što praviš zlokobnu muziku?"
   "Ovih dana ništa, Gospo naša. Imam novca da proživim čitav život, ako se štedljivo hranim i nemam kuću. Često me hrane i daju smeštaj zbog mojih pesama."
   "Ono što si pevao ne liči ni na šta što sam čula, otkad..." I ponovo, načas, ona robotska mirnoća je narušena. "Od pre nego što je svet stabilizovan. Ne bi trebalo, Sviraču, da budiš mrtve simbole. Oni šetaju kroz ljudske snove."
   "Tako je loše?"
   "Da. Snovi postaju noćne more. Zapamti: čovečanstvo, svaki čovek koji je ikada živeo, bio je lud pre nego što je SUM doneo red, razum i mir."
   "Pa, onda", kažem ja, "prestaću i odustati ako mogu za sebe da probudim moju mrtvu."
   Ona se ukoči. Tablica se gasi. Ja povlačim ruku i Njen sluga sprema Prsten. Tako je Ona ponovo bezlična, pod treptavim zvezdama, ovde na dnu ove doline u senci. Njen glas je hladan kao i vazduh. "Niko ne može biti vraćen u život pre nego što dođe Vreme uskrsnuća."
   Nisam rekao: "A šta je sa Tobom?" jer bi to bilo podmuklo. Šta li je Ona mislila, kako je Ona plakala, kad je SUM odabrao Nju od svih mladih na Zemlji? Šta Ona izdržava u svojim vekovima? Ne usuđujem se da zamislim.
   Umesto toga, udaram u harfu i pevam, tiho ovog puta:
   
   "Pospite joj ruže, ruže,
   Samo njih a tisu ne,
   U tišini ona leži:
   Nek ja ležim pored nje."
   
   "Njen stešnjen, širok Duh
   Za dahom se trsi i vrti,
   Noćas će ipak ući
   U prostrane dvore Smrti."
   
   Znam zašto moje pesme toliko ostavljaju utisak; zato što nose strahove i strasti na koje niko nije naviknut - za koje većina od nas jedva i zna da mogu postojati - u SUM-ovom sređenom univerzumu. Ali, nisam imao hrabrosti da se nadam da će Ona biti onoliko pogođena njima koliko vidim. Zar nije Ona proživela više tame i užasa nego što su drevni mogli zamisliti? Ona zaziva: "Ko je umro?"
   "Ona ima mnogo imena, Gospo naša", kažem ja. "Ni jedno nije bilo dovoljno divno. Mada, mogu Vam dati njen broj."
   "Tvoja ćerka? Ja... Ponekad me pitaju može li se mrtvo dete vratiti. Ne često, ne više, kada uskoro odu u jaslice. Ali, ponekad. Kažem majci da može dobiti drugo; ali kad bi Mi jednom počeli da vraćamo mrtvu decu, na kojem bi se životnom uzrastu mogli zaustaviti?"
   "Ne, ovo je bila moja žena."
   "Nemoguće!" Njen glas pokušava da ne bude neljubazan, ali je, umesto toga, maltene paničan. "Nećeš imati problema da nađeš drugu. Zgodan si, a tvoja psiha je, ovaj, izuzetna. Gori poput Lucifera."
   "Da li se to Vi sećate imena Lucifer, Gospo naša?" uskačem ja. "Onda ste zaista stari. Toliko stari da mora da se takođe sećate kako čovek može želeti samo jednu ženu, ali nju više od celog sveta i neba."
   Ona pokušava da se odbrani porugom. "Da li je to bilo obostrano, Sviraču? Znam više o ljudskom rodu nego ti, a sigurno sam poslednja čedna žena koja postoji."
   "Sada kad nje nema, Gospo, da, možda jeste. Ali, mi... Znate li kako je umrla? Otišli smo u oblast divljozemlje. Jedan čovek ju je video, samu, dok sam ja lovio drago kamenje da joj napravim ogrlicu. On joj je prišao. Odbila ga je. Zapretio je silom. Pobegla je. To je bila pustinjska zemlja, zemlja zmija, a ona je bila bosonoga. Jedna od njih ju je ujela. Nisam je našao dok nije proteklo nekoliko sati. Do tada su otrov i nezasenjeno sunce... Umrla je ubrzo pošto mi je rekla šta se desilo i da me voli. Nisam mogao na vreme dopremiti njeno telo do hemohirurgije, za normalne procedure vraćanja u život. Morao sam da dopustim da je kremiraju i odvedu njenu dušu SUM-u."
   "Koje pravo imaš ti da tražiš da ti se vrati, kad niko drugi ne može dobiti svoje?"
   "Pravo što je volim, i ona voli mene. Mi smo neophodniji jedno drugom od sunca ili meseca. Ne mislim da biste Vi mogli naći drugo dvoje ljudi za koje je to tako, Gospo. A zar nije svako ovlašćen da zahteva ono što mu je neophodno za život? Kako se drugačije može društvo održati celim?"
   "Ti fantaziraš", kaže Ona prigušeno. "Pusti me."
   "Ne, Gospo. Govorim trezvenu istinu. Ali, jadne obične reči ne mogu mi poslužiti. Pevam Vama, jer ćete možda tada Vi razumeti." I ponovo udaram u harfu, ali više za nju nego za Nju pevam.
   
   "Da mišljah da bi umreti mogla,
   Možda bih i oplakivao to;
   Ali zaboravih, dok bejah kraj tebe,
   Da smrtna i ti možeš biti:
   Nije mi u misli nikada došlo
   Da vremena može i biti
   Kad ću poslednji pogled uputiti tebi,
   I kad se smešiti nećeš više."
   
   "Ne mogu..." Ona klonu. "Nisam znala da takva osećanja još mogu postojati."
   "Sada znate, Gospo naša. A zar to nije važan podatak za SUM-a?"
   "Da. Ako je istina." Ona se naglo naginje k meni. Vidim Nju kako se stresa u tami, pod lepršavom tkaninom, i čujem kako Njene vilice cvokoću od hladnoće. "Ne mogu se zadržavati ovde. Ali, vozi se sa Mnom. Pevaj Mi. Mislim da to mogu podneti."
   Toliko jedva da sam očekivao. Ali moja sudba me stiže. Ulazim u kočiju. Kabina se zatvara i nastavljamo.
   Glavna kabina nas okružuje. Iza njenih zadnjih vrata mora da su odaje za Njen život na Zemlji; ovo je veliko vozilo. Ali ovde je malo šta sem zakrivljenih ploča. One su od pravog drveta, sa raznolikim lepim intarzijama; znači i Njoj je potrebno povremeno bekstvo od mašinskog postojanja, je li? Nameštaj je škrt i strog. Jedini zvuk je naše kretanje, za nas prigušeno do mrmljanja i, zato što im fotomultiplikatori nisu aktivirani, skeneri ne pokazuju ništa napolju sem noći. Pribijamo se uz tinjač, ruku ispruženih ka njegovoj vrelini. Očešu nam se ramena, gole ruke, Njena koža je meka i Njena kosa pada preko zabačene kapuljače, mirišući na leto koje je mrtvo. Šta, zar je Ona još ljudska?
   Nakon bezvremenog vremena, Ona kaže, još ne gledajući u mene: "Ta stvar koju si pevao, tamo na visokom putu dok sam prilazila - ne sećam je se. čak ni iz godina pre nego što sam postala ovo što sam."
   "Starija je od SUM-a", odgovaram, "i njena istina će nadživeti Njega."
   "Doista?" Vidim kako postaje napeta. "Otpevaj mi ostatak."
   Moji prsti nisu više previše ukočeni da prizovu akorde.
   
   "U Smrt odlaze sva imanja
   Prinčevi, prelati i velmože sve;
   Bogati, siromasi i ko sve ne;
   
   Uzima i junaka sa bojnog polja
   Ni štit ni šlem mu tu ne vredi;
   Ni to što nadmetanja sva on dobi.
   
   Taj tiranin, nesmiljen i jak
   Sa majčinih grudi uzima čak
   I bebu što nevinost je krasi.
   
   Pobednike on grabi, odličja pune
   Kapetana što s puta se vratiti neće,
   Gospu u cvetu lepote i sreće.
   
   Ne štedi plemiće zbog gospodstva tog,
   Ni učenjaka zbog pameti sve;
   Njemu pobeći može se ne -
   Timor mortis obara me."
   
   Prekida me, pokrivajući uši rukama i napola vrisnuvši: "Ne!"
   Ja, postavši nemilosrdan, i dalje je ganjam: "Sada razumete, zar ne? Ni Vi niste večni. Ni SUM nije. Ni Zemlja, ni sunce, ni zvezde. Sakrili smo se od istine. Svako od nas. I ja, dok nisam izgubio jedinu stvar zbog koje je sve imalo smisla. Onda nisam više imao šta da izgubim, i mogao sam gledati razbistrenim očima. I ono što sam video bila je Smrt."
   "Izlazi! Ostavi Me na miru!"
   "Neću ceo svet ostaviti na miru, Kraljice, dok je ne dobijem natrag. Dajte mi je ponovo, i opet ću verovati u SUM-a. Slaviću Ga dok ljudi ne zaigraju od radosti što Mu čuju ime."
   Ona me izaziva očima divlje mačke. "Misliš li da su Mu takvi važni?"
   "Pa..." Ja sležem ramenima. "Pesme mogu biti korisne. Mogle bi pomoći da se pre postigne velika nakana. Šta god to bilo. 'Optimizacija totalne ljudske aktivnosti' - zar nije to bio program? Ne znam da li još uvek jeste. SUM je dodavao Sebi toliko dugo, da sumnjam da biste i Vi mogli razumeti Njegove namere, Gospo naša."
   "Ne govori kao da je On živ", dobacuje mi Ona oštro. "To je kompjutersko-efektorski kompleks. Ništa više."
   "Jeste li sigurni?"
   "Ja... Jesam. On misli, šire i dublje nego što je ijedno ljudsko biće ikada mislilo ili moglo misliti; ali On nije živ, nije svestan, On nema svest. To je jedan od razloga što je odlučio da sam Mu potrebna."
   "Neka i bude tako, Gospo", kažem Joj, "ali konačni rezultat, ma šta On na kraju uradio sa nama, nalazi se daleko u budućnosti. Trenutno mi je stalo do toga; brinem; smeta mi naš gubitak samoodređenja. Ali to je zato što su takve apstrakcije sve što mi je preostalo. Dajte mi natrag moju Lakonogu, i ona će, a ne daleka budućnost, biti moja briga. Biću zahvalan, iskreno zahvalan, i Vas Dvoje ćete to znati po pesmama koje ću tada odabrati da pevam. Što bi, kao što sam rekao, moglo biti od pomoći Njemu."
   "Ti si neverovatno drzak", kaže Ona bez siline.
   "Ne, Gospo, samo očajan", ispravljam je ja.
   Duh smeška dotiče Njene usne. Naslanja se, i mrmlja: "Pa, odvešću te tamo. Šta će se tada desiti, to shvataš, leži van Moje moći. Moja posmatranja, Moje preporuke, samo su nekoliko stvari koje treba uzeti u obzir, među milijardama. Međutim... imamo mnogo da putujemo ove noći. Daj Mi podatke koji misliš da će ti pomoći, Sviraču."
   Ne dovršavam Tužbalicu. Niti se na drugi način posvećujem tuzi. Umesto toga, dok časovi prolaze, prizivam one koji se tiču uživanja (ne zabave, ne kratkog delirijuma, već uživanja) koje su muškarac i žena mogli jednom imati jedno u drugom.
   Znajući gde smo krenuli, i meni je potrebna takva uteha.
   I noć je sve dublja, i daljine ostaju za nama, i konačno smo van naseljenosti, van divljozemlje, u zemlji gde život nikad ne dolazi. Pod krivim mesecom i bledom svetlošću zvezda vidim ravnicu od betona i gvožđa, projektile i bacače energije koji vrebaju poput zveri, letelice koje kruže na visini; i vodove, relejne kule, užurbane bubolike nosače, celu transcendentnu nerv-krv-mišicu preko koje SUM spoznaje svet i naređuje mu. I pored sve rastrčanosti, i svih sila koje ključaju, ovde je posve mirno. I sam vetar kao da se na smrt smrzao. Inje je sivo na čeličnim oblicima. Ispred nas, mnogospratan i poput planine, počinje da se ukazuje SUM-ov zamak.

        Ona koja se vozi sa mnom ne daje znaka da je primetila da su mi pesme zamrle u grlu. Ono ljudskosti koju je pokazivala odlazi; Njeno lice je hladno i zatvoreno; u Njenom glasu je metalan prizvuk; Ona gleda pravo napred. Ali Ona ipak još malo govori sa mnom:
   "Razumeš li šta će se dogoditi? Sledećih pola godine biću povezana sa SUM-om, integralna, još jedan Njegov deo. Pretpostavljam da ćeš Me videti, ali će to biti samo Moje meso. Ono što će sa tobom govoriti biće SUM."
   "Znam." Reči moraju biti istisnute. Moj dolazak ovoliko daleko veći je trijumf od bilo čega što je bilo koji čovek ikada postigao; i ovde sam da se borim za svoju Igračicu-Na-Mesečini; ali me srce ipak protresa, i bije mi glasno u lobanji, i moj znoj zaudara.
   Uspevam, ipak, da dodam: "Bićete Vi jedan deo Njega, Gospo naša. To mi daje nadu."
   Ona se na trenutak okreće ka meni, i stavlja Njenu ruku preko moje, i nešto je ponovo čini tako mladom i neuzetom da skoro zaboravljam devojku koja je umrla; i Ona šapuće: "Kad bi znao koliko se Ja nadam!"
   Taj trenutak nestaje, i sam sam među mašinama.
   Moramo se zaustaviti pred kapijama zamka. Zid se nadnosi strmo iznad, toliko visok i visok da se čini da se survava na mene naspram zapadnog marša zvezda, tako crn i crn da ne samo da upija svaku boju, zrači slepilom. Lozinka i odziv trepere na elektronskim frekvencijama koje ja ne mogu da osetim. Spoljno-stražarski delovi Njega osetili su smrtnika u ovom vozilu. Lanser projektila se okreće da uperi svoje tri guje u mene. Ali Tamna Kraljica odgovara - ne trudi se da bude arogantna - i zamak nam otvara svoje čeljusti.
   Spuštamo se. Jednom, mislim, prelazimo reku. Čujem žubor i šuplje odjeke i vidim kapljice kako svetlucaju tamo gde su prsnute na okna i ocrtane naspram mraka. Nestaju odmah; tečni vodonik, možda, da drži određene delove blizu apsolutne nule?
   Mnogo kasnije stajemo i kabina klizi. Ustajem sa Njom. U sobi smo, ili pećini, od koje ne vidim ništa, jer nema svetlosti sem mutne plave fosforescencije koja struji sa svakog čvrstog predmeta, i sa Njenog tela i mog. Ali, procenjujem da je prostorija ogromna, jer zvuk rada velikih mašina stiže iz ogromne daljine, kao da se čuje kroz san, dok naše sopstvene glasove guta daljina. Vazduh se upumpava, ni topao ni hladan, sasvim bez mirisa, mrtav vetar.
   Spuštamo se na pod. Ona stoji ispred mene, ruku skrštenih na grudima, očiju poluzatvorenih pod kapuljačom i pogleda ni uperenog na mene ni skrenutog u stranu. "Uradi šta ti se kaže, Sviraču", kaže Ona glasom u kojem nema nikakvog prizvuka, "tačno kako ti se kaže." Okreće se i odlazi ravnomernim korakom. Gledam je kako odlazi dok više ne mogu da razlikujem Njeno svetlucanje od bezličnih pokreta unutar mojih očnih duplji.
   Kandža me čupka za tuniku. Gledam dole i iznenađujem se što vidim da me patuljasti robot čekao sve ovo vreme. Koliko je to dugo bilo, ne mogu odrediti.
   Njegova zdepasta prilika odvodi me u drugom pravcu. Umor me preplavljuje, stopala mi se sapliću, usne mi trnu, kapci su mi teški i mišići imaju svaki svoj poseban bol. Tu i tamo osetim trzaj straha, ali tupo. Kad robot pokaže Lezi ovde, zahvalan sam.
   Kutija mi dobro odgovara. Puštam da razne žice budu zakačene za mene, razne igle koje vode u cevke zabodene. Obraćam malo pažnje na mašine koje se okupljaju i mrmljaju oko mene. Robot odlazi. Tonem u blaženu tamu.
   Budim se telesno obnovljen. Neka vrsta školjke kao da je izrasla između mog čeonog režnja i starih životinjskih delova. Izdaleka mogu osetiti užas i čuti vrištanje i koprcanje mojih instikata; ali svest je hladna, mirna, logična. Takođe imam i osećaj da sam spavao nedeljama, mesecima, dok je lišće opadalo i sneg padao na gornji svet. Ali je to možda pogrešno, a u svakom slučaju nevažno. Sada će me prosuditi SUM.
   Mali bezlični robot me vodi, kroz mrmljanja pune crne hodnike gde mrtvi vetar duva. Uzimam harfu i stiskam je, mog jedinog prijatelja i oružje. Znači da spokoj razumskog uma koji mi je određen ne može biti apsolutan. Ocenjujem da On jednostavno ne želi da se zamajava očajem. (Ne, greška; ništa toliko ljudsko; On nema želja; ispod te moći da rezonuje je ništavost.)
   Konačno se zid otvara za nas i ulazimo u sobu u kojoj Ona sedi na tronu. Samosvetlucanje metala i mesa ovde se ne javlja, jer svetlost je obezbeđena, bezličan beli sjaj bez vidljivog izvora. Beo je, takođe, i prigušen zvuk mašina koje okružuju Njeno prestolje. Beli su Njena odora i lice. Skrećem pogled sa mnogobrojnih netrepćućih skenerskih očiju, na Njene, ali Ona ne pokazuje da me prepoznaje. Da li me Ona uopšte vidi? SUM je posegnuo nevidljivim prstima elekromagnetske indukcije i uzeo Nju natrag u Sebe. Ne drhtim niti se znojim - ne mogu - ali ispravljam ramena, udaram jedan odjekujući akord, i čekam da On progovori.
   To i čini, sa nekog nevidljivog mesta. Prepoznajem glas koji je odabrao da koristi: moj sopstveni. Prizvuci, naglašavanja su tačni, normalni, ono što bih ja sam upotrebio razgovarajući kao jedan razuman čovek sa drugim. Zašto da ne? Računajući šta da radi sa mnom, i programirajući Sebe u skladu sa tim, SUM mora da je upotrebio toliko milijardi delića informacija da je odgovarajući akcenat zanemarljiv podproblem.
   Ne... tu opet grešim... SUM ne radi stvari po osnovu da ih može, a ne mora uraditi. Ovaj razgovor sa samim sobom treba da ima nekakvo dejstvo na mene, ne znam kakvo.
   "Pa", kaže prijazno, "priličan si put prevalio, zar ne? Drago mi je. Dobro došao."
   Moji instinkti ogoljuju zube kad čuju te reči ljudskosti koje je izreklo nešto neosetljivo neživo. Moj logični um razmatra odgovaranje ironičnim "Hvala", odlučuje protiv toga, i ostavlja me da ćutim.
   "Vidiš", nastavlja SUM nakon trenutka koji prozuji, "ti si jedinstven. Izvini Me ako govorim malo izravnije. Tvoja seksualna monomanija samo je jedan aspekt opšte atavistične, praznoverju okrenute ličnosti. Pa ipak, za razliku od uobičajenog otpadnika, ti si i dovoljno jak i realističan da se izboriš sa svetom. Ova šansa da te sretnem, da te analiziram dok spavaš, otvorila Mi je nove uvide u ljudsku psihofiziologiju. Što bi moglo dovesti do poboljšanih tehnika za vladanje njom i njenom evolucijom."
   "Pošto je tako", odgovaram, "dajte mi moju nagradu."
   "Pazi ovamo", kaže SUM blagim tonom, "ti bi, ako iko, trebalo da znaš da ja nisam svemoćan. Prvobitno sam sagrađen da pomognem u upravljanju civilizacijom koja je postala isuviše kompleksna. Postepeno, dok je Moj program za samoekspanziju napredovao, preuzimao sam sve više odlučivačkih funkcija. Bile su Mi date. Ljudi su bili srećni što su rešeni odgovornosti, i mogli su sami videti koliko bolje ja upravljam stvarima nego što bi ijedan smrtnik mogao. Ali, do danas, Moj autoritet zavisi od popriličnog konsenzusa. Ako bih počeo da favorizujem, recimo, vrativši tvoju devojku, pa, imao bih problema."
   "Konsenzus se oslanja više na strahopoštovanje nego na razum", kažem ja. "Nisi ukinuo bogove, Ti si ih samo apsorbovao u Sebe. Ako bi odabrao da učiniš čudo za mene, Tvog proroka pevača - a biću Tvoj prorok ako Ti to uradiš - pa, to bi samo pojačalo veru ostalih."
   "To ti misliš. Ali tvoje mišljenje nije zasnovano na egzaktnim podacima. Istorijske i antropološke beleške iz prošlosti pre Mene su nekvantitativne. Već sam ih izvukao iz nastavnog plana. Konačno, kad kultura bude spremna za takav potez, narediću da se unište. Suviše odvlače na pogrešnu stranu. Pogledaj šta su učinile tebi."
   Nasmejem se u skenerske oči. "Umesto toga", kažem ja, "ljudi će biti podsticani da misle da je, pre nego što je svet postojao, bio SUM. U redu, nije me briga, dok god dobijem svoju devojku natrag. Učini mi čudo, SUM-e, i garantovaću Ti dobru isplatu."
   "Ali, Ja nemam čuda. Ne u tvom smislu. Znaš kako duša funkcioniše. Metalna narukvica obavija pseudo-virus, komplet džinovskih molekula proteina povezanih direktno sa krvotokom i nervnim sistemom. Oni snimaju hromozomski uzorak, bljesak sinapsi, stalne promene, sve. Po vlasnikovoj smrti, narukvica se isecira. Krilate Pete je donose ovamo, i informacija iz njih se prenosi u jednu od Mojih banaka podataka. Mogu da iskoristim takvu informaciju da usmerim rast novog tela u tankovima; mladog tela, u koje će ranije navike i sećanja biti ubačeni. Ali ti, Sviraču, ne razumeš kompleksnost tog procesa. Potrebne su Mi nedelje, svakih sedam godina, i svako raspoloživo biohemijsko postrojenje, da ponovo stvorim Moju ljudsku vezu. A proces nije ni savršen. Na uzorak utiče skladištenje. Moglo bi se reći da ovo telo i mozak pamte svaku smrt. A to su kratke smrti. Duža - čoveče, upotrebi svoj razum. Zamisli."
   Mogu; i štit između osećanja i razuma dobija pukotinu. Pevao sam, o svojoj mrtvoj dragoj:
   
   "Nema u njoj sad kretnje, ni sile;
   Ona ni ne čuje nit' vidi šta;
   Kreće se ukrug u putanji zemlje
   Sa stenom, i kamom, i šumama."
   
   Mir, konačno. Ali ako skladištenje memorije nije permanentno nego cirkulišuće; ako, unutar tih sablasnih pećina cevi i žica i hladnoće spoljnjeg svemira, neki ostatak njene psihe mora lepršati i tinjati, sam, bez sećanja, nesvestan ičega sem da je izgubio život... Ne!
   Udaram u harfu i uzvikujem da soba odzvanja: "Daj mi je natrag! Ili ću Te ubiti!"
   SUM nalazi za shodno da se zacereka; i, užasno, smeh se na tren odražava na usnama Tamne Kraljice, mada se inače Ona ne mrda. "A kako misliš to da izvedeš?" pita me On.
   On zna, ja znam, šta imam na umu, tako da pariram: "Šta Ti misliš da uradiš da me zaustaviš?"
   "Nema potrebe. Bićeš smatran za smetnju. Neko će odlučiti da moraš dobiti psihijatrijski tretman. Upitaće Moj dijagnostički izlaz. Preporučiću određena vađenja."
   "S druge strane, pošto si Ti do sada prosejao moj um, i pošto znaš kako sam uticao na ljude svojim pesmama - čak i na Gospu ovde, čak i na Nju - zar ne bi radije da radim za Tebe? Sa rečima kao što su: 'O okusite, i vidite, kako ljubezan Gospod je; blažen je čovek koji u njega veruje. O, bojte se Gospoda, vi što ste njegovi sveci; jer oni što se njega boje ni u čem ne oskudevaju'. Mogu Te učiniti Bogom."
   "U neku ruku, Ja već jesam Bog."
   "I u drugom smislu ne. Još ne." Ne mogu da izdržim više. "Zašto se prepiremo? Ti si doneo Svoju odluku pre nego što sam se probudio. Kaži mi i pusti me da idem!"
   Sa čudnom brižnošću SUM odgovara: "Još uvek te proučavam. Nema štete ako ti to priznam. Moje poznavanje ljudske psihe još uvek je nesavršeno. Neke oblasti se ne daju proračunima. Ne znam tačno šta bi uradio, Sviraču. Ako toj nesigurnosti dodam potencijalno opasan presedan..."
   "Ubij me, onda. Pusti da moj duh zauvek luta s njenim, dole u Tvojim kriogenskim snovima."
   "Ne, ni to nije svrsishodno. Postao si isuviše uočljiv i kontroverzan. Previše ljudi do sada zna da si otišao sa Gospom." Da li je moguće da, iza čelika i energije, nepostojeća ruka zbunjeno trlja nepostojeću bradu? Otkucaj mog srca je gust u tišini.
   Najednom me On prodrma odlukom: "Sračunate mogućnosti su u korist tvog održavanja obećanja i bivanja od koristi. Stoga ću ti uslišiti molbu. Međutim..."
   Na kolenima sam. Čelo mi udara u pod dok mi krv ne navre u oči. Čujem kroz olujne vetrove:
   "...testiranje se mora nastaviti. Tvoja vera u Mene nije apsolutna; u stvari, veoma si skeptičan u pogledu onoga što zoveš Mojom dobrotom. Bez dodatnog dokaza tvoje volje da Mi veruješ, ne mogu te pustiti da imaš onakvu važnost koju bi ti dobijanje tvoje mrtve dragane natrag od Mene dalo. Da li razumeš?"
   Pitanje ne zvuči retorički. "Da", jecam ja.
   "Pa, onda", kaže moj uljudan, skoro ljubazan glas, "izračunao sam da ćeš reagovati otprilike kao što i jesi, i pripremio se za tu verovatnoću. Telo tvoje žene je ponovo stvoreno dok si ležao tokom proučavanja. Podaci koji čine ličnost sada joj se ponovo ubacuju u neurone. Ona će biti spremna da napusti ovo mesto u vreme kad ti budeš odlazio.
   Ponavljam, međutim, da mora biti testiranja. Procedura je takođe neophodna, zbog dejstva na tebe. Ako ćeš biti Moj prorok, moraćeš da radiš prilično povezano sa Mnom; moraćeš da se podvrgneš priličnom preuslovljavanju; ove noći započinjemo taj proces. Jesi li voljan?"
   "Da, da, da, šta moram da uradim?"
   "Samo ovo: sledi robota napolje. U nekoj tački, ona, tvoja žena, pridružiće ti se. Biće uslovljena da hoda tako lagano da je ne možeš čuti. Ne osvrći se. Niti jednom, dok ne budeš u gornjem svetu. Jedan jedini pogled iza tebe biće čin pobune protiv Mene, i podatak koji ukazuje da ti se ne može zaista verovati... i to okončava sve. Da li razumeš?"
   "Je li to sve?" vičem. "Ništa više?"
   "Pokazaće se težim nego što misliš", kaže mi SUM. Moj glas slabi, kao na neograničenoj udaljenosti. "Zbogom, obožavaoče."
   Robot me diže na noge. Pružam ruke ka Tamnoj Kraljici. Poluslep od suza, ipak vidim da me Ona ne vidi. "Zbogom", promrmljam, i puštam robota da me odvede.
   Naše hodanje je dugo kroz te mračne milje. U početku sam isuviše u previranju, a kasnije isuviše ošamućen, da bih znao kuda ili kako smo krenuli. Ali još kasnije, polako, postajem svestan svog mesa i odeće i robotove legure, koja plavičasto svetluca u tami. Zvukovi i mirisi su prigušeni; retko kad nas druga mašina mimoiđe, ne obraćajući pažnju na nas. (Kakav zadatak SUM ima za njih?) Toliko pazim da se ne osvrnem da mi se vrat koči.
   Mada to nije zabranjeno, nije li, dići moju harfu preko mog ramena, tokom prebiranja nekoliko melodija da mi održe hrabrost, i videti da li se svetlucanje koje nas sledi odražava u tom poliranom drvetu?
   Ništa. Pa, njeno drugo rođenje mora potrajati... Oh, SUM-e, pazi na nju! A tada ona mora biti vođena kroz mnoge tunele, nesumnjivo, pre nego što se sastane sa mojim leđima. Budi strpljiv, Sviraču.
   Pevaj. Pozdravi je dobrodošlicom. Ne, ovi šuplji prostori gutaju svu muziku; a ona je još uvek u onom transu smrti iz kojeg je samo Sunce i moj poljubac mogu probuditi; ukoliko mi se, zaista, već pridružila. Osluškujem ima li i drugih koraka sem mojih.
   Sigurno nemamo još mnogo da idemo. Pitam robota, ali naravno da ne dobijam odgovor. Proceni. Znam za brzinu kojom je kočija putovala, silazeći... Problem je, vreme ovde ne postoji. Nemam dan, ni zvezde, ni sat sem otkucaja svog srca, a tome sam izgubio broj. I, pored toga, mora da ćemo uskoro doći do kraja. Kojoj bi svrsi poslužilo da budem šetan kroz ovaj lavirint dok ne umrem?
   Pa, ako sam totalno iscrpljen na spoljnoj kapiji, neću praviti mnogo nevolje kad ne nađem Ružu-U-Ruci iza sebe.
   Ne, pa to je smešno. Ako SUM nije hteo da mi usliši molbu, trebalo je samo da to kaže. Ja nemam moć da nanesem fizičku štetu Njegovim delovima.
   Naravno, On bi mogao imati planove u vezi sa mnom. Jeste pominjao preuslovljavanje. Serija šokova, koja kulminira tim poslednjim, mogla bi me učiniti spremnim za kakvo god štrojenje koje On namerava da učini.
   Ili se On možda predomislio. Zašto da ne? Bio je sasvim iskren o faktoru nesigurnosti u ljudskoj psihi. Mogao je ponovo proceniti mogućnosti i odlučiti: bolje da ne ispuni moju želju.
   Ili je mogao pokušati, i ne uspeti. Priznao je da je proces snimanja nesavršen. Ne smem baš sasvim očekivati Radost koju sam znao; ona će uvek biti pomalo setna. U najboljem slučaju. Ali, pretpostavimo da je tank iznedrio telo bez svesti iza očiju? Ili čudovište? Pretpostavimo da me, ovog trena, sledi napola truo leš?
   Ne! Prestani s tim! SUM bi znao, i preduzeo mere da to ispravi. Da li bi? Može li?
   Shvatam kako je ovaj prolaz kroz noć, gde se nikad ne okrećem da vidim šta me sledi, kako je ovo čin potčinjavanja i priznanja. Kažem, svim svojim postojećim bićem, da je SUM svemoćan, svemudar, svedobar. SUM-u nudim ljubav koju sam došao da povratim. Oh, On je pogledao dublje u mene nego što sam ja sam, ikada.
   Ali, neću pogrešiti.
   Mada, da li će SUM? Ako je zaista nastala neka grozna greška... neka ne ustanovim pod suncem. Neka ona, moja jedina, ne... Jer, šta tada da radimo? Da li bih je mogao dovesti ponovo ovamo, zakucati na gvozdenu kapiju, i povikati: "Gospodaru, Vi ste mi dali stvar nedostojnu postojanja. Uništite je i počnite ponovo." Jer šta bi mogla pogreška biti? Nešto tako suptilno, tako prožimajuće, da se ne pokaže ni na kakav način sem mog polaganog, odupiranog otkrića da grlim zombija? Zar nije razumnije da pogledam - osiguram se dok je ona još pospana od smrti - upotrebim svu moć SUM-a da ispravim ono što bi moglo biti krivo?
   Ne, SUM hoće da verujem da On ne pravi greške. Složio sam se sa tom cenom. I sa mnogo čime drugim... Ne znam koliko toga drugog, plašim se da zamislim, ali ta reč 'preuslovljavanje' je ružna... Zar nema i moja žena nekih prava u celoj stvari? Zar ne bi trebalo bar da je zapitamo da li želi da bude supruga proroka; zar nećemo, sa rukom u ruci, pitati SUM šta je za nju cena njenog života?
   Da li je to bio zvuk koraka? Skoro se okrećem. Zaustavljam se i stojim drhteći; imena nje mi se otržu sa usana. Robot me požuruje dalje.
   Mašta. To nije bio njen korak. Ja sam sam. Uvek ću biti sam.
   Hala se iskosila nagore. Ili mi se tako čini; postao sam preumoran za mnogo kinestetičkog osećaja. Prelazimo odjekujuću reku, i do kosti me ujeda hladnoća koja duva na gore oko mosta, i ne mogu se okrenuti da ponudim nagoj novorođenoj ženi svoju odeću. Teturam se kroz beskrajne odaje gde mašine rade besmislene stvari. Ona ih nije videla ranije. U kakvu je to noćnu moru ustala i zašto ja, koji sam jecao u njena umiruća čula da je volim, zašto je ja ne pogledam, zašto ne progovorim?
   Pa, mogao bih da joj govorim. Mogao bih uveriti zbunjenu, nemu mrtvu da sam došao da je odvedem nazad do sunca. Zar ne bih? Pitam robota. On ne odgovara. Ne mogu se setiti da li smem da joj govorim. Ako mi je uopšte ikada rečeno. Saplićem se napred.
   Udaram u zid i padam ugruvan. Robotova kandža mi hvata rame. Druga ruka pokazuje. Vidim prolaz, veoma dug i uzan, kroz kamen. Moraću da puzim kroz njega. Na kraju, na kraju, vrata se rašireno ljuljaju. Dragi stvarni mrak Zemlje navire kroz njih u ovu tamu. Zaslepljen sam i zaglušen.
   Da li to čujem nju da uzvikuje? Da li je to bilo konačno testiranje; ili me moj sopstveni bolesni, potreseni um izdavao; ili postoji sudbina koja, kao SUM sa nama, pravi alatke od sunaca i SUM-a? Ne znam. Znam samo da sam se okrenuo, i ona je stajala tamo. Kosa joj je padala duga, raspletena, pored zapamćenog lica sa kojeg je trans tek odlazio, na kojem su se znanje i ljubav prema meni tek probudili - padala po telu koje je posegnulo rukama, zakoračilo da me susretne i bilo zaustavljeno.
   Veliki strašni robot iza njenih leđa je grabi sebi. Mislim da joj šalje munju kroz mozak. Ona pada. On je odnosi.
   Moj vodič ne osvrće se na moje vrištanje. Neumitan, gura me napolje kroz tunel. Vrata mi zveknu u lice. Stojim pred zidom koji je poput planine. Suv sneg šišti po betonu. Nebo je krvavo od zore; zvezde još sijaju na zapadu, a lučna svetla su raštrkana po sumračnoj ravnici mašina.
   Ubrzo otupljujem. Postajem skoro miran. Šta je preostalo za šta se može nešto osećati? Vrata su gvozdena, zid je kamen stopljen u jednu bazaltnu masu. Odšetam malo u vetar, okrećem se, spuštam glavu i jurnem. Neka moj mozak bude rasut po Njegovoj kapiji; ta mrlja će biti moj hijeroglif za mržnju.
   Uhvaćen sam otpozadi. Sila koja me zaustavlja mora da je kostolomno jaka. Pušten, rušim se na zemlju pred mašinom sa pandžama i krilima. Moj glas iz nje kaže: "Ne ovde. Odneću te na sigurno mesto."
   "Šta mi to Ti još možeš uraditi?" zakreštim.
   "Pustiti te. Nećeš biti zadržavan ili maltretiran po bilo kakvoj Mojoj naredbi."
   "Zašto da ne?"
   "Očigledno ćeš se proglasiti Mojim neprijateljem zauvek. To je situacija bez presedana, vredna šansa da se prikupe podaci."
   "Ti mi to kažeš, Ti me upozoravaš, namerno?"
   "Naravno. Moja kalkulacija je da će te reči imati dejstvo da te potaknu na krajnje napore."
   "Nećeš je ponovo dati? Ne želiš moju ljubav?"
   "Ne pod ovim okolnostima. Suviše nekontrolisano. Ali bi tvoja mržnja trebalo da bude, kako Ja kažem, korisno eksperimentalno sredstvo."
   "Uništiću Te", kažem.
   On se ne trudi da dalje priča. Njegova mašina me kupi i odleće sa mnom. Ostavlja me na obodu jednog gradića dalje na jugu. Tada silazim s uma.
   Ne znam baš mnogo šta se dešavalo te zime, niti me je briga. Mećave su mi preglasne u glavi. Hodam stazama Zemlje, među gospodstvenim kulama, pod uredno podšišanim drvećem, u pažljive vrtove, preko dosadnih, dosadnih naselja. Neopran sam, neočešljan, neobrijan; moje prnje lepršaju oko mene i kosti samo što mi se ne probiju kroz kožu; ljudima se ne sviđa da sretnu ove oči tako duboko utonule u lobanju, i možda mi iz tog razloga daju da jedem. Pevam im.
   
   "Od veštice i bauka gladnog
   Što bi u krpe da te sagrebe
   I utvare što kraj naga čoveka staje
   U Knjizi Meseca štit tražite za sebe!
   
   Da se od čula pet svojih zdravih
   Ne rastanete nikad u veku svom
   Ne putujte nikad iz sebe sa Dabom
   Proseći nešto da napunite dom."
   
   Takve ih stvari uznemiravaju, ne spadaju u njihov hromom oivičen univerzum. Tako da sam često oteran kletvama, a ponekad moram da uteknem onima koji bi me uhapsili i glatko mi iščistili mozak. Pokrajna ulica je dobro skrovište, ako je mogu naći u najstarijem delu grada; tamo čučim i arlaučem sa mačkama. Šuma je takođe dobra. Mojim goniteljima se ne sviđa ni jedno mesto na kom se bilo koliko divljine zadržalo.
   Ali, neki se osećaju drugačije. Oni su posetili parkove, rezervate, stvarnu divljozemlju. Njihovi ciljevi bili su previše svesni - odmereno, planirano divljaštvo, i časovnik da im kaže kad moraju krenuti kući - ali barem se ne boje tišine i neosvetljenih noći. Kad se proleće vrati, neki od njih počinju da me prate. Tek su znatiželjni, u početku. Ali polako, mesec za mesecom, pogotovo među mlađima od njih, moje ludilo počinje da zaziva nešto u njima.
   
   "S četom ljutih sanja
   Kojima sam četovođa
   S kopljem što gori, i konjem od vazduha,
   Divljinom lutam ja.
   Vitezom od utvara i senki
   Pozvan bih na nadmetanje
   Deset milja iza ruba sveta
   I nije mi neko putovanje."
   
   Sede pored mojih nogu u slušaju kako pevam. Igraju mahnito, uz moju harfu. Devojke se naginju bliže, kažu mi kako ih fasciniram, pozivaju me da kopuliramo. To odbijam, a kad im kažem zašto, zbunjene su, možda i malo uplašene, ali često se upinju da razumeju.
   Jer, moja racionalnost se obnavlja kad glog procveta. Kupam se, dajem da mi se kosa i brada potkrešu, nalazim čistu odeću i staram se da jedem ono što mom telu treba. Sve manje i manje penim pred svakim ko hoće da sluša; sve više i više tražim samoću, tišinu, pod ogromnim točkom zvezda, i mislim.
   Šta je čovek? Zašto postoji? Sahranili smo takva pitanja, zakleli smo se da su mrtva - da nikad nisu ni postojala, pošto su lišena empirijskog značenja - i užasavali se da bi mogla podići kamenje koje smo natrpali na njih, ustati i šetati svetom ponovo u noći. Sam, prizivam ih sebi. Ne mogu naškoditi mrtvima kao i oni, u koje ubrajam i sebe.
   Pevam njoj koje više nema. Mladi čuju i čude se. Ponekad plaču.
   
   "Vreline sunca nek' nije te strah,
   Ni besa zime ljute i zle;
   Na zemlji si obavio zadaću datu,
   Kući si otišao; i uzeo platu:
   Zlatni momci i te mome sve
   Ko odžačari dođu u prah."
   
   "Ali, nije tako!" bune se oni. "Umrećemo i spavaćemo neko vreme, a onda ćemo živeti večno u SUM-u."
   Odgovaram onoliko blago koliko se može: "Ne. Setite se da sam ja išao tamo. Tako da znam da grešite. A čak i da ste u pravu, ne bi bilo pravo da ste u pravu."
   "Šta?"
   "Zar ne vidite, nije pravo da stvar bude gospodar čoveka. Nije pravo da se stiskamo kroz čitav naš život u strahu da ga konačno ne izgubimo. Vi niste delovi u mašini, i imate bolju svrhu nego da pomažete mašini da glatko radi."
   Otpuštam ih i odšetam, opet sam, u kanjon u kojem reka klepeće, ili na neki ogoljeni planinski vrh. Ne daje mi se nikakvo otkrovenje. Verem se i puzim do istine.
   Koja je da SUM mora biti uništen, ne iz osvete, ne u mržnji, ne iz straha, jednostavno zato što ljudski duh ne može postojati u istoj stvarnosti sa Njim.
   Ali šta je naša prava stvarnost? I kako ćemo je postići?
   Vraćam se sa svojim pesmama u nizije. Reč o meni se raširila. Velika su gomila oni koji me prate niz visoki put dok se on ne pretvori u ulicu.
   "Tamna Kraljica će uskoro doći u ove krajeve", kažu mi. "Ostani dok Ona ne dođe. Neka Ona odgovori na ona pitanja koja si nam postavio, koja čine da tako loše spavamo."
   "Pustite da se povučem i da se pripremim", kažem. Penjem se dugačkim nizom stepenica. Ljudi gledaju odozdo, zanemeli od divljenja, dok ne nestanem. Ono malo što ih je bilo u zgradi odlazi. Silazim niz zasvođene holove, kroz ućutkane sobe visokih plafona pune stolova, među police učinjene knjigama masivnima. Sunčeva svetlost prašnjavo sija kroz prozore.
   Pola jednog sećanja me progoni u poslednje vreme: jednom pre, ne znam kad, ova moja godina takođe se odigrala. Možda u ovoj biblioteci mogu naći priču koju sam - nonšalantno, pretpostavljam, u svom abnormalnom detinjstvu - pročitao. Jer čovek je stariji od SUM-a: mudriji, kunem se; njegovi mitovi sadrže više istine od Njegove matematike. Provodim tri dana i najveći deo tri noći u svojoj potrazi. Malo je zvukova sem šuštanja stranica među mojim rukama. Narod ostavlja ponude hrane i pića na vratima. Kažu sebi da to čine iz sažaljenja, ili znatiželje, ili da izbegnu gnjavažu da im umrem na nezgodan način. Ali, ja znam bolje.
   Na kraju tri dana malo sam napredovao. Imam isuviše materijala; stalno zalazim na sporedne puteve lepote i očaranosti. (Koje SUM namerava da eliminiše.) Moje obrazovanje bilo je kao i svačije - nauka, racionalnost, dobro razumno prilagođavanje. (SUM piše naše nastavne planove, i učiteljske mašine imaju direktne veze sa Njim.) Pa, mogu da navedem nešto od moje nakrive obuke da radi za mene. Moje čitanje mi je dalo dovoljno nagoveštaja da pripremim program za pretragu. Sedam pred jednu konzolu za dobavljanje podataka i prelazim prstima preko njene tastature. Ona pravi klaktavu muziku.
   Elektronski zraci su brzi psi-tragači. Za nekoliko sekundi ekran se pali, i ja saznajem ko sam.
   Sreća je što sam brz čitalac. Pre nego što mogu da pritisnem dugme CLEAR, nizovi reči se brišu. Na tren ekran drhti bezobličnošću, a tada se pojavljuje:
   NISAM POVEZAO TE PODATKE SA ČINJENICAMA U VEZI SA TOBOM. OVO UNOSI NOV I NEODREĐEN KVANTITET U PRORAČUNE.
   Nirvana koja me obuzela (da, našao sam tu reč u starim knjigama, i kako je samo neprijatna) nije pasivnost, ona je plima punija i jača od one koja me je dognala Tamnoj Kraljici pre toliko vremena u divljozemlji. Kažem, onoliko hladnokrvno koliko se može: "Interesantna podudarnost. Ukoliko je podudarnost." Sigurno su sonični receptori postavljeni ovde.
   ILI JE TO, ILI IZVESNA NEOPHODNA KONSEKVENCA LOGIKE DOGAĐAJA.
   Vizija koja sviće unutar mene tako je zaslepljujuće blistava da se ne mogu uzdržati od odgovora: "Ili sudbina, SUM-e?"
   BESMISLENO, BESMISLENO, BESMISLENO.
   "Pa, zašto si se sad tako ponovio? Jednom bi bilo dovoljno. Triput, pak, čini to prizivanjem. Da se Ti možda to nekim slučajem ne nadaš da će Tvoje reči učiniti da prestanem da postojim?"
   NE NADAM SE. TI SI EKSPERIMENT. AKO ISKALKULIŠEM ZNAČAJNU MOGUĆNOST DA TI UZROKUJEŠ OZBILJAN POREMEĆAJ, NALOŽIĆU DA BUDEŠ UKINUT.
   Nasmešim se. "SUM-e", kažem ja, "ja ću ukinuti Tebe." Naginjem se i isključujem ekran. Izlazim u veče.
   Nije mi još sve jasno, šta moram da kažem i učinim.
   Ali, dovoljno jeste, tako da mogu da počnem da propovedam onima koji su me čekali. Dok govorim, drugi stižu niz ulicu, i ostaju da slušaju. Uskoro se broje na stotine.
   Nemam neku značajnu novu istinu da im ponudim: ništa što nisam pre rekao, mada malo-pomalo i nesistematično; ništa što nisu i sami osetili, u najdubljim tamama svojih bića. Danas, međutim, znajući ko sam i stoga zašto postojim, mogu te stvari izraziti rečima. Govoreći tiho, tu i tamo izvlačeći neku zaboravljenu pesmu da pokažem šta mislim, kažem im kako su bolesni i izgladneli njihovi životi; kako su sebe učinili robovima; kako robovanje nije čak ni svesnoj misli, već nesvesnoj neživoj stvari koju su njihovi sopstveni preci otpočeli; kako ta stvar nije središnjica postojanja, već nekoliko parčića metala i mrdeža emergije, pregršt tužnih, glupih uzoraka, nasukanih u neograničenom vremeprostoru. Ne polažite svoju veru u SUM-a, kažem im. SUM-u su dani odbrojani, kao i meni i vama. Tražite misteriju; šta drugo je čitava vaseljena do li misterija? Živite hrabro, umrite i završite s tim, i bićete više od bilo koje mašine. Možete možda biti Bog.
   Postaju uznemireni. Dovikuju odgovore, od kojih su neki životinjski urlici. Nekoliko ih je za mene, većina se protivi. To nije važno. Dopro sam u njih, moja muzika je odsvirana na njihovim nervnim vlaknima, a to je sva moja namera.
   Sunce zalazi za zgrade. Tama se skuplja. Grad ostaje neosvetljen. Uskoro shvatam zašto. Ona dolazi, Tamna Kraljica sa kojom su hteli da raspravljam. Izdaleka čujemo grmljavinu Njene kočije. Ljudi jauču od užasa. Ne ustežu se da tourade. Ranije su krili svoje osećaje od Nje i sebe samih, primajući je uz ozbiljnu, suvoparnu ceremoniju. Sada bi utekli da se usuđuju. Ja sam podigao maske.
   Kočija staje na ulici. Ona se iskrcava, visoka i senovito umotana. Ljudi Joj se sklanjaju s puta kao voda ajkuli. Ona se penje stepenicama da se suoči sa mnom. Vidim na najkraći trenutak da Joj usne nisu sasvim čvrste i da Joj u oči naviru suze. Prošapuće, pretiho da bi iko drugi čuo: "Oh, Sviraču, žao mi je."
   "Dođi pridruži mi se", pozivam je. "Pomozi mi da oslobodim svet."
   "Ne, ne mogu. Predugo sam bila s Njim." Uspravlja se. Zapovednost se spušta na Nju. Glas joj odzvanja da svi čuju. Mali televizijski roboti zuje unaokolo, poput slepih miševa u sumraku, da bi čitava planeta mogla biti svedokom mog poraza. "Šta je ta sloboda o kojoj bulazniš?" pita Ona.
   "Da se oseća", kažem ja. "Da se usudi. Da se čudi. Da se ponovo postane čovek."
   "Da se postane životinja, hoćeš reći. Zar bi ti uništio mašine koje nas drže u životu?"
   "Da. Moramo. Jednom su bile dobre i korisne, ali smo dopustili da nas obrastu kao rak, i sada nas ništa sem uništenja i novog početka ne može spasti."
   "Jesi li razmislio o haosu?"
   "Da. I to je neophodno. Nećemo biti ljudi bez slobode da spoznamo patnju. U njoj ima i prosvetljenja. Kroz nju putujemo dalje od sebe, dalje od Zemlje i zvezda, prostora i vremena, do Misterije."
   "Znači ti tvrdiš da postoji neka nedefinisana konačna neodređenost iza merljivog univerzuma?" Ona se smeši u oči slepih miševa. Svi mi bili smo naučeni, kao deca, da se smejemo kad čujemo sarkazme takve vrste. "Molim te, daj mi bar malo dokaza."
   "Ne", kažem ja. "Dokaži mi, umesto toga, van svake sumnje, da ne postoji nešto što ne možemo razumeti rečima i jednačinama. Dokaži mi takođe da ja nemam prava da ga tražim.
   Teret dokazivanja pada na Vas dvoje, tako ste nam često lagali. U ime racionalnosti, Vi ste vaskrsli mit. Da bi nas bolje kontrolisali! U ime oslobađanja, Vi ste okovali naše unutrašnje živote i kastrirali naše duše. U ime usluge, Vi ste nas vezali i stavili nam naočnjake. U ime dostignuća, Vi ste nas strpali na uži prostor od bilo koje svinje u oboru. U ime dobročinstva, Vi ste stvorili bol, i užas, i mrak dublji od mraka." Okrećem se ljudima. "Ja sam išao tamo. Ja sam se spustio u podrume. Ja znam!"
   "Našao je da SUM neće da udovolji njegovim posebnim željama, nauštrb svih ostalih", uzvikuje Tamna Kraljica. Da li čujem ojađenost u Njenom glasu? "Stoga tvrdi da je SUM okrutan."
   "Video sam svoju mrtvu draganu", kažem im. "Ona neće ponovo ustati. Ni vaši, ni vi. Nikad. SUM neće, ne može da nas digne iz mrtvih. U Njegovoj kući je zaista smrt. Moramo tražiti život i ponovno rođenje drugde, među misterijama."
   Ona se glasno smeje i pokazuje na moju narukvicu duše, koja blago blista u sve dubljem sivoplavom sumraku. Treba li Ona išta da kaže?
   "Hoće li mi neko dati jedan nož i sekiru?" pitam.
   Gomila se pokreće i žamori. Mirišem njihov strah. Ulične svetiljke se pale, kao da mogu odagnati više od ovog zakutka noći koja se obara na nas. Prekrstio sam ruke i čekam. Tamna Kraljica mi nešto kaže. Ja je zanemarujem.
   Alatke idu iz ruke u ruku. Onaj koji ih donosi uz stepenice stiže kao plamen. Klekne pred moje noge i podiže ono što sam želeo. Alatke su dobre, dvosekli lovački nož i dugačka dvostrana sekira.
   Pred svetom, uzimam nož u desnu ruku i zasecam pod narukvicu na mom levom ručnom zglobu. Veze sa mojim telom su presečene. Krv teče, nemoguće sjajna pod svetiljkama. Ne boli; isuviše sam uzvišen.
   Tamna Kraljica vrišti. "Ozbiljno si mislio! Sviraču! Sviraču!"
   "Nema života u SUM-u", kažem. Provlačim ruku kroz krug i bacam narukvicu dole, tako da zazveči.
   Glas od bronze: "Uhapsite tog manijaka zbog popravljanja. On je smrtonosno opasan."
   Redari koji su stajali na ivici gomile pokušavaju da se proguraju. Nailaze na otpor. Oni koji pokušavaju da im pomognu suočavaju se sa pesnicama i noktima.
   Uzimam sekiru i zamahujem nadole. Narukvica se razbija. Organski materijal unutra, lišen mojih izlučevina, izložen noćnom vazduhu, kvrči se.
   Podižem alatke, sekiru u desnoj ruci, nož u raskrvarenoj levoj. "Ja tražim večnost tamo gde je moguće naći", pozivam ih. "Ko će sa mnom?"
   Desetak ili više njih otržu se od gomile, koja već doziva oružje i uzima živote. Okružuju me svojim telima. Njihove oči su oči proroka. Moram požuriti da potražim skrovište, jer se jedan vojni robot već pojavio, a i drugi će uskoro biti tu. Visoki motor korača da stane na stražu nad Našom Gospom, i to je moj poslednji pogled na Nju.
   Moji sledbenici mi ne zameraju što sam ih koštao svega što su bili. Oni su moji. U meni je božanstvo koje ne može pogrešiti.
   I rat je otvoren, između mene i SUM-a. Mojih prijatelja je malo, neprijatelji su mi brojni i moćni. Idem po svetu kao begunac. Ali, uvek pevam. I uvek nađem nekoga ko će slušati, pridružiti nam se, grleći bol i smrt poput ljubavnika.
   Nožem i Sekirom uzimam njihove duše. Kasnije održimo za njih ritual ponovnog rođenja. Neki odatle kreću da postanu odmetnički misionari; većina stavlja lažne narukvice i vraća se kući, da šapuće moju reč. Meni to nije nimalo važno. Ja se ne žurim, jer večnost je moja.
   Jer moja reč je o onom što je iza vremena. Moji neprijatelji kažu da prizivam drevne bestijalnosti i ludosti; da bih ja srušio civilizaciju u ruševine; da se smejem kao lud na brašno na rat, glad i zaraze koje će opet harati Zemljom. Sa tim optužbama sam zadovoljan. Jezik kojim su sročene pokazuje mi da sam tu, takođe, ponovo pobudio bes. I da nam ta emocija pripada koliko i svaka druga. Više od drugih, možda, u ovu jesen čovečanstva. Treba nam vihor, da obori SUM-a i sve što On zastupa. Kasnije će uslediti zima varvarstva.
   I nakon toga proleće nove i (možda) ljudskije civilizacije. Moji prijatelji izgleda veruju da će do toga doći tokom njihovih života; mir, bratstvo, prosvećenje, svetost. Ja znam više. Bio sam u dubinama. Celovitost čovečanstva, koju ja vraćam, ima svoje užase.
   
   Kad se jednog dana
   Gutač Bogova vrati
   svoj lanac slomi Vuk
   izjašu Jahači
   završi se Doba
   ponovo se rodi Zver
   onda će SUM biti uništen; a vi, jaki i naočiti, možete se vratiti zemlji i kiši.
   Ja ću vas očekivati.
   
   Moja samotnost je skoro okončana, Sunčice. Samo jedan zadatak ostaje. Bog mora umreti, da bi njegovi sledbenici mogli verovati da je dignut iz mrtvih i da živi večno. Onda će krenuti da osvoje svet.
   Postoje oni koji kažu da sam ih odbacio i uvredio. I oni su, nošeni plimom koju sam podigao, strgli svoje mašinske duše i traže u muzici i ekstazi da nađu smisao postojanja. Ali njihova vera je divlja, odvela ih je u divljozemlju, gde sačekuju iz zasede redare poslate na njih i upražnjavaju okrutne obrede. Veruju da je konačna stvarnost ženskog roda. I pored toga, njihovi glasnici su mi prišli sa ponudom mističnog venčanja. To sam odbio; moje venčanje je davno bilo, i biće proslavljeno opet kad se ovaj ciklus sveta zatvori. Stoga me mrze. Ali sam rekao da ću doći i razgovarati sa njima.
   Napuštam put na dnu doline i pevajući hodam uzbrdo. Onoj manjini koju sam pustio da me doprati dovde rečeno je da sačeka moj povratak. Drhture pri zalasku sunca; prolećna ravnodnevnica je za tri dana. Ja sam ne osećam hladnoću. Uzvišen hodim među vresom i izvijenim drevnim stablima jabuke. Ako moje bose noge ostave malo krvi na snegu, to je dobro. Grebeni uokolo su tamni od šume, koja čeka kao kostur mrtvi da na njega ponovo bude dahnuto lišće. Istočno nebo je purpurno, gde stoji večernjača. Nad glavama, naspram plavetnila, proleće rani let gusaka koje se vraćaju kući. Njihovi krici blago dopiru do mene. Na zapadu, iznad i ispred mene, žari se crvenilo. Ocrtane crno naspram njega su žene.