Заборављене српске војводе :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Јован Стојковић, војвода Бабунски:

Рођен као Јован Стојковић, надимак је добио по планини Бабуни, у Македонији. Живео је 42 лета (1878-1920). Почео је да иде у школу тек у десетој години, затим га је отац одвео у Велес, који је био бугарска тврђава у Македонији. Учио је нешто бугарске школе. Завршио је четири разреда.

Дошао је у Београд, у гимназију и учио годину дана, па прешао у богфословско-учитељску школу, отворену за Србе из Турске. Затим је опет нешто учио у Ваљеву, тамо завршио нижу гимназију, па учитељску школу у Нишу и Београду. Постао је српски учитељ у Тетову (западна Македонија је и данас етнички српска, уколико је словенска, као што је источна Македонија и данас етнички бугарска). Против војводе Бабунског одмах се дигла ВМРО. Имао је више сукоба са њима и заједно са војводама Глигором Соколовићем из околине Прилепа, Тренком Тујановићем, Јосифом и Михаилом из Брода, Долгачем, Василијем Трбићем и Ценом Марковићем очистио је десну обалу Вардара од бугар-ских чета или ВМРО-а. Треба знати да су ове борбе биле страшне, на нож. Да је годишње гинуло у Македонији по две хиљаде српских, бугарских или грчких четника. (Бугарски чет-ници су исто тако били велики јунаци).

Када је 1908. године у Турској извршен преврат и када су дошли на власт Младотурци, прогласили Устав и опште поми-рење, војвода Бабунски је неко време прекинуо четовање. Међутим, балкански чир се није могао лечити фразама. Младо-турци су ухапсили војводу Бабу-нског али је успео да побегне у Србију, одакле је 1912. на челу српске војске састављене од елитних четника прошао Бал-кански рат од Куманова до Би-тоља. Исто тако се истакао и на Солунском фронту и добио највиша српска и француска вој-на одликовања. Умро је у Велесу где му је између два светска рата подигнут споменик.

Бирчанин-Трифуновић Илија

Рођен је у Тополи 1877. Већ 1906. године отишао је са војводом Петком, у Македонију и четовао по Скопској црној гори, а затим са војводом Вуком четовао по Куманову и тамо остао до Балканских ратова (1912/13). Прошао је све ратове од 1912-1918. Ујесен 1916. на Сивој Стени погођен је у руку, која је морала да буде ампутирана.

Гарда Спаса,

четнички војвода из једног села близу Прилепа

Мајстор је за тајне поверљиве ствари. Путовођа је првих чета из Србије у Македонију. Учествовао је у свим главним борбама на левој обали Вардара. Тамо је ломио бугарску тајну организацију и рушио турску управу. У Првом балканском рату он је, заједно са војводом Вуком, у првим редовима српске војске. Рањаван је али није хтео да иде у превијалиште. На челу своје чете ушао је у Прилеп и тамо погинуо крајем 1912. Сахрањен је у Прилепу.

Боривоје Јовановић

Рођен је близу Пожаревца а погинуо 1905. у кумановском крају у 22. години. Завршио је основну школу, затим гимназију у Београду и Шапцу, потом Војну академију. Био је међу првим четницима који су прешли границу. Био је у борби на Челопеку, храбар, популаран, умео је с народом. Погинуо је овако: Он и његов друг Богдан-Хајнц Југовић затекли су се у селу Петраљци. Неко их је пријавио Турцима. Они су их опколили. Четници су се затворили у две куће које су Турци запалили. Војвода Брана и његови четници су изгорели у њима.

Његови посмртни остаци извучени су сутрадан испод ру-шевина и сахрањени поред Петраљичке цркве, а њихова смрт дуго је опевана у народу. Између два рата био је популаран позоришни комад "Вој-вода Брана" и често је игран у Јужној Србији, како се онда звала Македонија.

Илија Јовановић, војвода Пчињски

И он је живео јако кратко, 36 година. Школовао се у Врању, Параћину, Крагујевцу и јако тешко је боловао. Био је међу првим четницима на Козјаку заједно са војводама Довезенским, Крстом Прешевским, Спасом Гардом, Ђорђем Скопљанцом, Ристом Стареским и Ранђелом Скопљанчетом. Војвода Пчињски је био шеф штаба српских четничких група. Ишао је из битке у битку док 1912. није пао у кревет. Умро је у Београдској војној болници, у часу када је српска војска освојила Битољ и избила на Јадранско море.

Довезенски, Јован Станојковић: Војвода над војводама

Рођен је у селу Довезанци близу Куманова. Основну школу учио је у манастиру где се још учило на старословенском. Затим је прешао у Србију и учио гимназију коју је напустио због сиромаштва и завршио богос-ловско-учитељску школу. Био је учитељ у родном крају. Године 1904. ушао је у српску четничку организацију. Има посебно име међу четницима. Велики ауто-ритет. Њега су слушале све чет-ничке војводе и четовође. Довезенски је створио српску тајну организацију на левој обали Вардара. Учествовао је у оба Балканска и Првом светском рату.

Мицко Крстић, четнички војвода

Рођен је и погинуо у Македонији. Пореклом је из околине Охрида. Још у младости је четовао против Турака и Арнаута. Затим се борио против Бугара који нису имали пролаз у његовом Поречу. Турци су га ухватили на превару и осудили на доживотну тамницу. Робијао је 17 година. Помилован је као Бугарин и одбио помиловање речима: "Ја нисам Бугарин". После две и по године је помилован - али као Србин.

Одмах је отишао у четничку мајку - гору. Створио је чету и заробио чувеног бугарског војводу Дамњана Грујева и поклонио му живот.

Када су стигле младе четничке снаге Глигор Соколовић, војвода Бабунски и Довезенски, војвода Мицко је као стар човек отишао на одмор у Србију. Живео је три године у Крагујевцу и Пожаревцу. Вратио се у Македонију. Убили су га Турци између Кичева и Брода.

Лазар Кујунџић, четнички војвода

Рођен је у Старој Србији у селу Ораховац близу Призрена. Погинуо је (изгорео) у Великој Хочи у истом крају. Основну школу је завршио у родном месту. Богословско учитељску школу у Призрену. Био је учитељ у Призрену и Кичеву. Био је у чувеној борби на Челопеку када су четници разбили Турке. После тога није хтео да бежи у ондашњу Србију него је са војводом Саватијем и Живом Миловановићем четовао по Старој Србији. На Спасовдан је њихова чета осванула у Великој Хочи. Примио их је Арнаут Лања Укин и дао им бесу (реч) да им се ништа неће десити у његовој кући. Одмах је обавестио Турке у Ораховцу који су их опколили. Запалили су кућу. Умрли су мушки до краја, пуцајући и певајући четничке песме. Турци су довели мајку Лазареву да позна сина али је она стегла срце и није га тобож препознала да би спасла село и породицу.

Између два светска рата Лазар Кујунџић је слављен као највећи јунак. Ушао је у књижевност и кнез Иво Војновић написао је "Лазарево Васкрсење"; а Милосав Јелић, Мајка Кујунџића"...

Цене Марковић, четнички војвода

Рођен је у околи Тетова 1864. До своје 15 године живео је у родном месту. Затим је печалбарио у Бугарској и Русији. У Русији је завршио подофицирску школу и тамо био војник па се опет вратио у Бугарску. Живот у тој земљи није деловао на његову националну свест. Он је био и остао тетовски Србин. Када је ВМРО почео да бугаризује Македонију, пришао је српским четницима и постао војвода Цене. Војевао је на левој обали Вардара. Када је почео Први балкански рат, он је као претходница, порушио турске карауле на Мердарима, што је доказ да су четници увек бацани на најтежа места. У почетку Првог светског рата тукао се у Београду против Аустријанаца, затим је послат у свој крај да контролише рад тајне бугарске организације. Приликом слома Србије 1915. Бугари су га напали код Тетова, убили коња под њим. Остао је жив и пешке је прешао Албанију. Био је на Солунском фронту и доживео ослобођење. У пролазу се у Битољу оженио, али је морао да напусти жену и да иде са војском даље на север. Када су се смириле ратне страсти вратио се кући и затекао праву пустош. Бугари су му запалили кућу. Пожар се раширио и изгорело је цело село које се звало Јелошник.

Војин Поповић - Војвода Вук

Једно је од првих четничких имена и једини четник који има споменик у центру Београда. Рођен је у Старој Србији, у Сјеници и тамо је завршио три разреда основне школе, али је породица морала да бежи у ондашњу Србију па су се Поповићи доселили у Крагујевац. Тамо је довршио основну школу и шест разреда гимназије. Потом је завршио војну академију. Био је у чувеној Челопечкој бици и то му је било ватрено крштење. Четништву се посветио до смрти. У оба Балканска рата био је у првим редовима. Био је страх и трепет како за Турке тако и за Бугаре. У Првом светском рату његови четници заустављали су читаве аустроугарске дивизије. На Солунском фронту добио је најопаснији војни положај према Бугарима. Мислило се да му зрно не може ништа али га је убио један Бугарин који је бежао од његових четника. Окренуо се, препознао га и погодио у срце. Остали четници су наставили да гоне Бугаре, а његових осам старих четника понели су га до вечног пребивалишта. Српској војсци објављена је његова смрт посебном наредбом. Године 1923. војвода Вук је свечано донесен из Македоније у Београд и сахрањен на Новом гробљу.

Војвода Глигор Соколовић

Србин је из Македоније из једног села код Прилепа. У младости је био бугарофил али када је бугарски устанак сломљен 1903. Глигор је презимио у Београду где се упознао са идеолозима четничког покрета, доктором Гођевцем и другим и постао четник. Створио је чету и повео је у родни прилепски крај. Тукао се против бугарских чета. Очистио је од њих: прилепски, кичевски, велешки и поречки крај. Када је дошло до Мла-дотурске револуције у Македонији и завладало привремено примирје Младотурци су Србе обасули почастима. Али, касније су променили политику и окре-нули се против Срба. Војводу Глигора су убили Турци тако што су му тобож дали пратњу да би био сигурнији. Убили су га када је сјахао поред једне чесме да се напије воде. Његов најстарији син Андон погинуо је као српски добровољац у Првом балканском рату.

Доксим Михаиловић, четнички војвода

Рођен је у околини Тетова. Богословснко-учитељску школу завршио је у Призрену. Био је учитељ у родном крају до 1904. Учествовао је у боју на Челопеку који је био славан по великој победи. Затим је отишао на Свету Гору и био управник имања манастира Хиландара. Поново се вратио у Македонију и оженио. Био је управник српске школе у Ђевђелији. Затим је трговао по Грчкој и Малти. Грчки и турски језик је говорио од малена а научио је и арапски и италијански. Када је почео Балкански рат одмах је основао чету и приикључио се војводи Вуку, као претходници српске армије. Тукао се против Турака на Козјаку. Погинуо је другог дана Кумановске битке. Сахрањен је на једном брду изнад села Младо Нагоричане.

Info klub