Antropologija je najopštija nauka o ljudskom rodu na celoj našoj planeti kroz čitavo vreme. Ona je spoj dva ljudska aspekta biološkog i kulturnog.
Predmet antropologije ograničen je samo čovekom. On nije vezan vremenom - zadire u geološku prošlost dokle god se može pratiti čovekov trag. Nije vezan za neko područje, već je svetskih razmera. Antropologija se opredelila za primitivnog čoveka pošto nijedna druga nauka nije htela da se njime pozabavi, ali nikada se nije odrekla namere da objasni i visoke civilizacije. Ona se interesuje za najegzotičniji deo čovečanstva, ali isto tako i za nas, u ovom času, u našem kraju. Nju zanima fizička strana ljudi, njihova društva, komunikacije i proizvodi tih društava - jezici i kultura. Ona želi da sazna o posebnim jezicima i posebnim kulturama da bi razumela veličinu prostiranja i raznovrsnosti čovekovog govora i civilizacije. Još i više, ona želi da shvati govor i civilizaciju uopšte, apstraktno: prirodu i proces jezika i kulture.
       Socilogija, ekonomija, političke nauke i pravo ispituju društveno, ekonomsko, političko i pravno funkcionisanje, naročito u našoj i drugim razvijenim civilizacijama. Antropologija pokušava da formuliše međusobna dejstva tih posebnijih aktivnosti u okviru celokupne kulture čiji deo oni čine, a isto tako, bilo da je kultura na visokom ili niskom stupnju, u sadašnjosti ili u prošlosti.

Očevidno je da antropologija - ma kako bila specifična kada se služi podacima - ima za krajnji cilj da bude nauka koja koordinira, kao što jaka matična korporacija koordinira kompanije koje je sačinjavaju. Mi antropolozi nikada nećemo upoznati Kinu onako temeljno kao neki sinolog, ili cene, kredit i bankarski sistem dobro kao jedan ekonom, ili nasleđe onoliko koliko ga poznaje biolog genetičar. Ali mi se suočavamo s onim na šta ovi specijalisti ponekad bace letimičan pogled, ili što uopšte ne vide: nastojimo da donekle shvatimo kako se kineska civilizacija i ekonomija i čovekovo nasleđe i nekoliko desetina drugih razvijenih posebnih oblasti znanja u stvari povezuju time što su sve one delovi čoveka - proističu iz čoveka, imaju svoje središte u njemu, njegova su tekovine.
Može zvučati kao razuzdana mašta - da se ta ogromna masa znanja može sliti u jedno, stopiti u niz saglasnih tumačenja. Možda to i jeste san; ali neki se snovi ostvare. Maštarija Leonarda da Vinčija u skicama letelica postala je stvarnost kada su se vizika i tehnike dovoljno razvile.
Postoji, osim toga, jedan princip koji antropologija već poseduje, a koji joj pomaže na putu ka većoj sintezi razumevanja i koncepcije kulture.
To je shvatanje kulture - ljudskih civilizacija, kako rundimentarnih, tako i razvijenih - kao nečega što je u potpunosti deo prirode, ali jedan neponovljen, jedinstven i silno razgranat deo prirode, koji stoga treba ispuniti metodima fundamentalnih prirodnih nauka. To je kultura koja je u isto vreme preduslov cele čovekove istorije i njena stalna i rastuća nadgradnja. Nasledna otvorenost prema kulturi osobina je kojom se čovek izdvaja od životinje. Onaj deo veće celine kulture koji obično nazivamo govorom omogućava akumulaciju ostalog dela kulture, a upravo ta kultura u užem smislu daje govoru veći deo sadržine, daje nama, ljudima, predmet razgovora. Društveno ponašanje proteže se daleko u prošlost tokom istorije života na zemlji - izvesne porodice insekata mnogo su uspešnije specializovane od nas. Ali kultura je specifično ljudski »izum« - ili srećnija okolnost; a kultura u čoveku, mada sekundarana poreklom, natkriljuje društvo, utoliko što kultura više utiče na ljudsko društvo i vaja ga, nego što potiče iz njega. Čak i kad se pojedinac posmatra izdovjeno iz društva, uticaj društva je toliki da individualni psiholog mora neprestano održavati svoju »varijablu kulture nepromenljivom« kako bi moga dati »čist« psihološki nalaz. Čak je mogućno smatrati psihologiju koja proučava pacove i druge životinje za pokušaj da se pobegne od te večite, dosadne varijable kulture. Uprkos tome, razmatranje ličnosti u kulturi, ili kulture i ličnosti, uvuklo se u psihologiju i u antropologiju kao priznata i sve više praktikovana oblast ispitivanja.
Na taj način, princip kulture već daje antropologiji stanovište ogromnog prostranstva, centar za koordinaciju većine pojava koje se odnose na čoveka. A mi, antropolozi, osećamo da je to tek početak.
A.L.Kreber

U antropologiji postoji više poddisciplina, a tradicionalno se dele na četri najvažnije:
Fizička Antropologija - Proučava i istražuje: mehanizme biološke evolucije, genetičke inherentnosti, ljudske adapdacije i varijacije, primatologija, kao i fosilne ostatke ljudske evolucije.
Kulturna Antropologija - Predmet istraživanja i proučavanja je: kultura, etnocentrizam, kulturni aspekti jezika i komunikacije, izdržavanje i drugi ekonomski običaji, srodstvo, sex i brak, socijalizacija, socijalna kontrola, politička organizacija, klasa, etnicitet, rod, religija, i kulturna promena.
Arheologija - Istražuje praistoriju kao i rana istorija kultura u celom svetu, i važne trendove u kultunoj evoluciji, kao i tehnike korišćenja, iskopavanja, vreme, i analiza korišćenja materijala u prošlim društvima.
Lingvistička Antropologija - Proučava procese ljudske komunikacije fokusirajući se na važnost socio-kulturnog uticaja: neverbalna komunikacija, struktura, funkcija, istorija jezika, dijalekti.

Antropologija je nauka o čoveku koji svuda i usvim vremenima ima u osnovi iste potrebe i mora da rešava iste ili slične probleme: da jede, pije, spava, sanja, brine o potomstvu, pati, igra, vlada, ljubi i sahranjuje svoje mrtve. Tako se s pravom govori o jedinstvu ljudske rase u susretu sa bolom, smrti, sažaljenjem, verskim zanosom i dalekim sećanjem na inicijaciju.

Antropologija čuva ideju o čoveku uprkos razlikama u društvenim i kulturnim oblicima života: sve razlike između pojedinaca, društava i njihovih kultura uzimaju se, iz čisto metodoloških razloga, kao manje bitne, da bi se istaklo ono što je svim pojedincima, društvima i kulturama zajedničko i što omogućava njihovo razumevanje.
Univerzalna kulturna iskustva, vrednosti i saznanja postaju predmet antropologije, onako kao što su ograničena, posebna i lokalna iskustva, misli
i vrednosti postali predmet etnologije, socijalne i kulturne antropologije.
Antropolozi su na neki način beskućnici u prostoru i vremenu, jer oni nastavljaju da kazuju velike priče uprkos vremenu sklonom malim pričama.
Postoji opasna navika zapadnjačkog duha da – po pravilu – uočava, traži i stvara razlike, jer je to u skladu sa analitičkom metodom. Razlike između
pojedinaca, društava i kultura, koje se zapažaju na iskustvenoj ravni, ne mogu biti dovoljan razlog da se zanemare sličnosti na formalnoj ravni analize.
Razlike padaju u oči, jer se one opažaju, dok se sličnosti misle, jer nisu dostupne čulima. Razlike su bliske, a sličnosti su udaljene. No razlike su
prosto prividne kada se suoče sa suštinskim sličnostima između ljudi.
Antropologija upućuje na slične ili istovetne načine koje svi ljudi na svetu razumeju i na koje rešavaju neke svoje probleme, te tako dolazi do univerzalnih
pravilnosti u njihovim stavovima i ponašanjima. Neki simboli i vrednosti
probijaju se kroz nizove događaja koje zovemo našim istorijskim životom. Tako, na primer, sposobnost za klasifikaciju univerzalna je pojava, bez obzira na
merila klasifikacije. Dirkem je pokazao da se ponekad ljudi, biljke i životinje svrstavaju u istu klasu, jer pripadaju istom totemu.

Antropologija doprinosi jačanju i širenju opšteljudske svesti, ugrađujući i razlike u pojam čoveka, ali celovitog pojma nema bez sličnosti.
Ako ne bi bilo sličnosti među pojedincima, društvima i kulturama, to jest onoga što im je zajedničko, onda ne bi bilo ničeg suštinskog, pa bi se ono što
se zapaža čulima – raznovrsnost i različitost izjednačilo sa suštinom, čime se ukida svaka nauka. Kada bi se pojava i suština podudarale, ne bi bila moguća
nikakva nauka. A. Ajnštajn tačno veli: „Kad bi svet stvarno bio onakav kakav izgleda, nauka nam ne bi bila potrebna“. Kada, na primer, religije posmatramo
spolja, zapažamo ogromne razlike, a kada ih osmotrimo iznutra, otkrivamo bitne sličnosti: nešto tajnovito i apsolutno, neshvatljivo za razum! Zato nije
nikakvo čudo što je, po rečima M. Jursenar, „grčko-rimski duh prihvatao strane bogove kao drugi oblik svojih bogova“. Da li je onda reč o religiji ili
religijama? Antropolog gradi jedno teorijsko stanovište koje je iznad svih istorijskih oblika religija i njihova samorazumevanja, ali nije izvan njih:
stanovište koje jednim pogledom obuhvata i shvata nepregledni, raznoliki, složeni i promenljivi svet iskustava, verovanja, ideja, vrednosti, normi,
obreda, zajednica, ličnosti itd. u različitim religijama.

Šta zanima antropologa kada proučava religiju?
Antropologija ne proučava religiju radi same religije, nego zbog čoveka koji u njoj traži i nalazi rešenja nekih svojih pitanja, na koja mu odgovor ne mogu dati drugi sistemi ideja, verovanja i vrednosti. Antropologija religije, za razliku od religijske (teološke) antropologije, stavlja čoveka na početak svoga govora, a tek ondanjegove verske ideje, vrednosti, norme, obrede itd. Antropologu religije nije prvi zadatak da objasni religiju, već da pomoću religije razume čoveka. Razumeti jednog čoveka – to znači razumeti čovečanstvo, jer su neke potrebe iželje, kao i pitanja koja postavlja čovek, univerzalne. Izricanje univerzalnih iskaza pretpostavlja postojanje univerzalnih obeležja.

Antropolog govori o ljudskoj prirodi ili suštini ljudskog bića. Do te suštine on dolazi uporednom metodom: dovoljno je da se savremeni čovek
uporedi sa davnim pretkom, s obzirom na osnovne nagone, pa da se ne može ustanoviti nikakva bitna razlika. Naš davni predak, kao i savremeni čovek,
morao je da zadovolji svoje temeljne nagone za jelom, pićem, seksom itd. Dovoljno je da postoji ista biološka i psihološka struktura, pa da imamo pravo da
izgovorimo univerzalne sudove o čoveku. Ovo izgleda malo sa stanovišta teorije, ali znači mnogo sa stanovišta prakse. Naime, jedno jedino zajedničko
obeležje može da bude moćan dokaz povezanosti tako različitih i udaljenih pojedinaca, društava i kultura: mostić preko koga mogu jedni drugima prići i
jedni druge razumeti!
Snaga antropološkog razumevanja leži u sličnostima koje omogućuju da se postigne najviši stepen opštosti i smisao pojava. Zato antropologija nije
samo nauka o čoveku, nego i teorija o njegovoj slobodi. Ona je u suštini i jedan projekat za budućnost, jer kulturu ne vidi samo kao proučavanje razlika između društvenih zajednica, nego i kao pronalaženje sličnosti među njima (npr.mešoviti brak je često prvo veće otvaranje prema drugom i drukčijem)

Reč antropologija sastavljena je od reči anthropos (čovek) i logos (nauka, zakon). Predmet nauke o čoveku uozbiljuje se činjenicom da je čovek istovremeno prirodno (biološko) i društveno (kulturno) biće, tako da antropologija predstavlja nauku s naj-širim predmetom od svih nauka. Time je ona od samog početka praktično podeljena na dva relativno zasebna područja, odnosno naučne discipline. Na jednoj strani je bio-fizička (fizikalna, prirodna),a na drugoj su kulturna i socijalna antropologija. Predmet prve je, po E. A. Hebelu (Hoebel) čovekova organska i psihoorganska pojavnost, dok druge dve proučavaju čoveka kao društveno, odnosno kulturno biće. Fizička antropologija predstavlja neku vrstu biološke podloge antropologijama socio-kulturnog usmerenja. Antropologija, međutim, ne može izbeći osnovna filozofska pitanja poput onog o smislu i vrednosti ljudskog života. Zato nije pogrešno reći da je njen teorijski fundament filozofska antropologija.

Za nepunih stotinu godina po osnivanju, antopologija je, na osnovu bogate empirijske evidencije i niza teorijskih ekspertiza, izazvala "rastuće poštovanje humanističkih vrednosti" i tu "Kopernikovu revoluciju" (koprenikanski obrt) antropolozi pripisuju svojoj nauci.
Čovek je, dakle, centralna kategorija antropologije. Ali, kako čovek nije sam u svemiru i kako njegov opstanak zavisi od okoline u kojoj se on nalazi, to antropologija neizostavno ispituje sledeće relacije: čovek-priroda, čovek-društvena sredina, čovek-sekundarna okolina (kultura).
Socijalna antropologija je eminentno društvena nauka. Baveći se raznovrsnim dimenzijama ljudske egzistencije, ona ne može čoveka tretirati izvan njegovog socijalnokulturnog okruženja. Time se ona sudbinski približava sociologiji. K.Levi-Stros (Lévi-Strauss) govori o "društvu u antropologiji" i "antropologiji u društvu" želeći da naglasi kako antropologija ne može da proširi predmet svog proučavanja sve dok u njega ne ukuljuči sveukupnost ljudskih društava.

Socijalna antropologija predstavlja studij kulturnih procesa i socijalne strukture (odnos kultura-ličnost, kultura-socijalni karakter, sistem srodničkih odnosa, kultura i porodični život čoveka, akulturacija, enkulturacija, transmisija kulture, kulturne promene i konflikti). Kao takva, ona zauzima istaknuto mesto u hu manističkim naukama. Međutim, ta istraživanja se u nekim zemljama javljaju pod imenom etnografije, etnologije ili kulturne antropologije. U svetu, naime, vlada velika šarolikost mišljenja kada su u pitanju nazivi nauka o čoveku i kulturi.
Ova činjenica, prirodno, ometa razvoj socijalne antropologije jer se ona nalazi u poziciji permanentne borbe za svoj predmet, pri čemu se ponekad utapa u druge društvene discipline ili se samo prividno od njih razgraničava. Zatim, ona se jednom tumači kao najopštija društvena
(i ne samo društvena) nauka, da bi se drugi put tretirala kao ogranak sociologije. Stvari oko njenog naučnog statusa se još više komplikuju ako se krene po zemljama u kojima se antropološka is-istraživanja praktikuju. U Nemačkoj je, na primer, antropologija gotovo isključivo orijentisana na ispitivanje bioloških procesa, pa se i socijalna antropologija razvija kao etnobiologija, socijalna biologija, biologija naroda (Völkerbiologie)

Dve godine su ključne za nastanak antropologije kakvom je danas znamo –1859. (kada Darvin i Volas objavljuju svoje radove, čime teorija evolucije stupa na svetsku scenu) i 1911. (kada Rivers drši uvodno predavanje Sekciji H Britanskog udrušenja za razvoj nauke, u kojem tvrdi da su promene u ljudskim društvima direktna posledica mešanja naroda i kultura, čime definitivno odbacuje evolucionizam). I pored ogromnog značaja koji je Darvin-Volasova teorija evolucije mala do početka XX veka, mislim da je 1911. ipak daleko značajnija. Frejzer iste godine počinje da objavljuje monumentalno, dvanaestotomno izdanje Zlatne grane,a samo godinu dana kasnije Dirkem će objaviti Elementarne oblike religijskog života.

U godinama koje su usledile, Malinovski i Redklif-Braun će modernoj antropologiji dati specifično teorijsko i praktično utemeljenje. Bronislav Malinovski se između 1915. i 1918. nałao na Trobrijandskim ostrvima, jugoistočno od Papue Nove Gvineje, łto je rezultiralo detaljnim radom na terenu i nizom briljantnih
monografija koje su usledile posle 1922. i objavljivanja Argonauta zapadnog Pacifika. Iste godine i Alfred Redšinald Redklif-Braun objavljuje svoju studiju Andamanski ostrvljani, u kojoj kulminira njegov ambiciozni teoretski program za utemeljenje antropologije kao rigidne naučne discipline zasnovane na radu na terenu, komparativnom metodu i dirkemovskoj sociologiji. Malinovski će utemeljiti funkcionalizam, a Redklif-Braun strukturalni funkcionalizam, i ova dva pravca (ili dve škole) će dominirati socijalnom i kulturnom antropologijom u narednih pola veka. Ovako zasnovana socijalna antropologija je imala nekoliko osnovnih karakteristika:
bila je koncipirana kao sinhronička, a ne dijahronička nauka, što je u praksi značilo odbacivanje spekulacija i istorijskih rekonstrukcija; istraživani su pre svega rod, lokalna politika, zakoni (normativni sistem), konflikti i religija, i to u okviru drułtava sa malim brojem pripadnika, obično i bez pisma (tzv. —primitivna društva“); analize do kojih se dolazilo zasnivale su se na dugoročnom, intenzivnom radu na terenu, na mestu koje je bilo jasno prostorno ograničeno; i konačno socijalna antropologija je zasnovana kao komparativna nauka  svi podaci do kojih se dolazilo su posmatrani i u łirem kontekstu podataka dobijenih proučavanjem drugih kultura i drugih tradicija.

U SAD su Boas, Kreber i njihovi studenti posebnu pažnju posvećivali pojmu kulture“ (pod snažnim uticajem nemačkih etnologa sredine XIX veka – sa čijim radovima su obojica bili upoznati), dok sa Redfildom i —Čikaškom školom proučavanje drušłtvene strukture dobija na značaju od sredine 1930-tih, kada u SAD raste uticaj Redklif-Brauna. Loui je pokułao da spase nešto od difuzionizma, bez mnogo uspeha, ali je zato napisao prvu relativno sveobuhvatnu istoriju antropologije (odnosno —etnologije“ 1937).
 

Marsel Mos će odlučujuće uticati na razvoj discipline u Francuskoj će svi najznačajniji —antropolozi“ posle Drugog svetskog rata (Levi Stros, Dimon,Balandije), bili su njegovi studenti. Ovo je pre svega bio rezultat njegove neverovatne otvorenosti, pronicljivosti i gotovo enciklopedijskog znanja  sâm Mos nikada nije istrašivao na terenu, a i pisao je relativno malo… U periodu između 1920. i 1950. Mos i njegovi učenici izraz—etnografija“ koriste za označavanje proučavanja —pred-industrijskih drułtava“ (Leiris 1996: 886 887). Tek će Levi-Stros od kraja 1950-tih insistirati na preciznijem definisanju različitih pojmova iz humanističke i komparativne perspektive (i osnovati Laboratoriju za socijalnu antropologiju, kao i postati profesor socijalne antropologije na Collège de France1959), i razgraničenju pojmova kao łto su —etnografija“ (za proučavanje u smislurada na terenu) i —etnologija“ (za analizu podataka dobijenih radom na terenu). U tom smislu, Levi-Stros je sebe video pre svega kao —etnologa“ (Lévi-Strauss 1987). Poređenje objavljenih tekstova u periodu između dva svetska rata ukazuje na to da je anglo-američka (pre svega, britanska) socijalna antropologija bila daleko više
empiricistički orijentisana (u skladu sa tešnjom Redklif-Brauna da antropologija postane isto onoliko egzaktna kao i prirodne nauke), dok su francuski autori više težili  dedukciji i bili mnogo otvoreniji za spekulacije.
Posle Drugog svetskog rata dolazi do impresivnog kvantitativnog rasta antropologije – katedre se otvaraju širom sveta, a od 1960-tih antropologija se institucionalno utemeljuje u Brazilu i drugim latinoameričkim zemljama. Ovaj period bi se mogao nazvati —zlatnim dobom“ antropologije

Mesto i status socijalne antropologije mogu se činiti problematičnim, i uistinu oni jesu ambivalentni. Problem metoda i ovde se predstavlja ključnim i on otvara niz epistemoloških pitanja. Ne treba čuditi da među naučnicima povodom toga postoje različita mišljenja, diskrepancije i kontroverze. No, to su pitanja za neke druge rasprave. Nas, ovde i sada, zanima društveni čovek kao centralni problem socijalne antropologije, po čemu je socijalna antropologija društvena nauka. Kako se zaključci koje ona izvodi menjaju iz generacije u generaciju, očigledno je da i sama ta saznanja podležu svojevrsnoj sociološkoj ekspertizi, te se može govoriti i o "sociologiji socijalne antropologije".

Antropološke nauke predstavljaju u principu najopštije i najcelovitije nauke o čoveku. U suštini, pak, one su vezane za druge doktrine jer ne mogu samostalno i u potpunosti proučiti svoj predmet. Teorijski, one su upućene na ine, fundamentalne nauke – na biologiju (anatomiju, fiziologiju, genetiku), s jedne i sociologiju- psihologiju, s druge strane. I u metodološkom pogledu antropologija i njene discipline koriste metode koje se praktikuju u delu
prirodnih i u društvenim naukama. Socijalna antropologija nalazi se u veoma bliskim vezama sa čitavim korpusom društvenih i humanističkih nauka, kao što su sociologija, istorija, psihologija, pravo, ekonomija i političke nauke, na jednoj, i lingvistika, etnografija i filologija, na drugoj strani. Ipak su njene veze u predmetnom - metodološkom smislu najbliskije sa sociologijom i nekim njenim disciplinama. Socijalna antropologija stoji na granici između sociologije i antropologije.
Budući da je sociologija najopštija nauka o društvu, socijalna antropologija bi svoje ideje koje se tiču socijalnog života mogla zasnivati na proučavanju posebnih jednostavnih društava.
Zbog njene bliskosti sa sociologijom, R. Fert (Firth) smatra da bi se socijalna anropologija mogla nazvati mikrosociologijom koja je suplementarna makrosociologiji.

Dok se etnologija bavi komparativnim proučavanjem prošlih i sadašnjih naroda, socijalna antropologija se, slično socioligiji, bavi studijama društvene stukture i kulturnih procesa (naravno, na mikro nivou). U razmatranju odnosa ove dve nauke treba se kloniti svakog oblika naučnog imperijalizma. Ne radi se, naime, o tome podrediti jednu nauku drugoj, već samo pronaći referentne tačke koje ih upućuju na saradnju, sve u cilju što tačnijeg objašnjenja ljudske realnosti. Čovek i društvo su komplementarni pojmovi koji čine predmet obeju nauka. Svaka iz svog ugla, dakle samostalno, ispituje ovu relaciju. Međutim, budući da se obadve bave istraživanjem jednog nerazdvojivog odnosa, ove nauke tek zajedno dobijaju punu priliku da postave osnovu jednom objašnjenju čoveka i društva u totalnosti.Manja ili veća upućenost jedne nauke na drugu ne može se izvesti načelno - ona proizilazi iz koncepcije istraživača koji se bave socijalno antropološkim radom. Tako je, na primer, funkcionalna teorija kulture Malinovskog relativno nezavisnija od sociološkog pristupa negoli strukturalno - funkcionalno stanovište Redklif-Brauna i Evans-Pričarda. Kod poslednje dvojice proishodi da je antropologija u izvesnom smislu ogranak sociologije jer oni čoveka svode na nosioca, odnosno izvršioca određenih društvenih uloga. Društvene institucije i sistemi se po njima ne objašnjavaju polazeći od čoveka, već obratno - čovek je predstavljensamo kao delić datog sistema; on je impersonalan kao što su to institucije. Čovek je, dakle, igrač društvenih uloga koje omogućavaju rad institucija, a samim tim funkcionisanje i opstanak čitavog sistema. Ovako koncipiran antropološki pristup nužno je okrenut sociologiji, i može se reći da je sociološki fundiran.
Mnogo je lakše bilo praviti razliku između sociologije i socijalne antropologije u početku, kada su se pripadnici prve nauke bavili istraživanjem savremenih i razvijenih društava i naroda, dok su drugi svoju pažnju koncentrisali na socijalne probleme manje razvijenih, tzv. primitivnih ("prirodnih") naroda i kultura. Međutim, od kada se vremenom sociologija počela okretati ispitivanju i kulturno zaostalijih naroda, odnosno etničkih grupa, a antropologija stupila na teren proučavanja savremenih naroda, njihovih kretanja, dodira i promena, od tad iščezavaju one stroge granične razlike među njima. Uvidelo se da su te granice veštačke, pa samim tim i neodržive, a da uz to one još više komplikuju njihove položaje u sistemu nauka.

Kada se pođe od činjenice da je predmet socijalne antropologije čovek i njegov svet kulture u društvenom okruženju, mora se odmah primetiti da njen predmet nije i njena specifičnost. Svoj predmet socijalna antropologija na neki način deli sa drugim naukama, pre svih sa socijalnom filozofijom, socijalnom psihologijom, sociologijom (kulture). Problem definisanja njenog predmeta uputno je, dakle, konkretizovati preciziranjem specifičnog pristupa čoveku.
Većina društvenih antropologa opredeljuje se za tzv. univerzalistički pristup čoveku, koji stoji naspram relativističkog pristupa karakterističnog za neke druge društvene i humanističke nauke. U prvom slučaju polazi se od pretpostavke o "univerzalnim uslovima ljudske egzistencije", o postojanju "univerzalnih ljudskih tekovina" kao odgovoru na "opšteljudske potrebe". U tom smislu moguća je sintagma "zajednička ljudskost" koja se temelji na ideji o svojevrsnoj ljudskoj situaciji i fundamentalnim ljudskim potrebama.
Osnovna antropološka kategorija univerzalističkog stanovišta je ljudska priroda, a primarna intencija sastoji se u otkrivanju onoga opšteg i zajedničkog što karakteriše ljudski rod (uz priznavanje specifičnosti, individualnosti i pojavnosti ljudskog života). Pristalice ovakvog pristupa smatraju da ovim postižu tretirati ljudski rod kao jedinstvenu kategoriju, istovremeno izbegavajući etnocentrizam i razne predrasude.
Za razliku od antropološkog (univerzalističkog) prilaza, relativistički pristup postoji: u etnologiji (proučavanje svakog naroda posebno); u istoriji (proučavanje pojedinačnih društava i nizanje hronologije događaja); u psihologiji (proučavanje osobina pojedinaca). Univerzalisti sebi laskaju da su prevladali relativističke (individualističke) tendencije orijentisane na monografske studije o pojedinim kulturama i društvima, kod kojih nema upoređivanja i bilo kakvog uopštavanja.
Status antropologije u društvenim naukama još uvek nije precizno utvrđen. On je ambivalentan budući da antropologiju, s jedne strane, tretiraju kao najopštiju društvenu nauku, dok je, s druge strane, određuju tek kao ogranak sociologije. Socijalna antropologija, naime, nema do kraja izgrađeno sopstveno naučno polazište, već svoje analize gradi na fundamentu sociološkog pristupa. I pored toga, socijalna antropologija nije sociološka već antropološka disciplina. Njen naziv, naime, govori o imenici "antropologija" i o pridevu "socijalna"; a nije logično da pridev određuje karakter jedne nauke. Nasuprot tome, ima shvatanja da je celishodnije nazivati je antropologijom društva.
Postoje, međutim, činjenice koje nisu sporne. Socijalna antropologija razotkriva suštinu ljudske egzistencije u okviru proučavanja različitih formi čovekovog društvenog i kulturnog života kroz koje se on razlikuje kao biće sui generis. Ako su čovek, rad i kultura (društvo) osnovne kategorije antropologije, onda socijalnu antropologiju čovek interesuje kao objekt istorijskog zbivanja i društveno-kulturne evolucije i kao subjekt istorijskih procesa, kreator i nosilac socijalno-kulturnog razvitka. Specifičnost socijalnoantropološkog pristupa čoveku je da spoznavanjem ogranizacije i ličnosti, kao dva pola ljudske realnosti, ne prikrije i ne zamagli čovekov privatni svet i personalnu sferu ljudskog života preferiranjem društvenih struktura, organizacija i institucija. Svojevrsnost ljudske realnosti, naprotiv, mora da se probije i afirmiše upravo iz perspektive (plana) čovekove društvene sredine.
Ovi problemi javljaju se kao problemi zasnivanja opšte teorijske i metodološke orijentacije u socijalnoj antropologiji.Međutim, kako se do teorija dolazi na osnovu praktičnih istraživanja i empirijske evidencije, u svakom istraživanju mora postojati određeni plan. Tek se u planskom postupanju mogu očekivati određeni naučni rezultati. U tom smislu Evans- Pričard izdvaja tri osnovne faze antropološkog rada.
U prvoj fazi vrši se proučavanje kulture iznutra. Ovim putem antropolog razumeva ideje ljudi koje proučava i uči da misli pomoću njihovih simbola (na primer, uči domorodački jezik, upoznaje način života, ideje i vrednosti, međusobne uloge članova zajednice). Druga i najvažnija faza sadrži analizu u kojoj antropolog ima zadatak da otkrije strukturalne obrasce, izgradi modele mišljenja i učini da kulturna delatnost ne bude razumljiva samo na nivou svesti njenih članova (iznutra) već i na nivou sociološke analize (spolja). Sagledavanje značenja institucija iznutra i njihovo funkcionisanje u kontekstu društva koje se razumeva primenom strukturalnog ili kontekstualnog metoda prethodi trećoj, završnoj fazi antropološkog istraživanja. Nju interesuje komparacija odnosno uporedno proučavanje formi društvenog života (ustanova ili ideja tipičnih za dato društvo).Uporedne studije omogućuju stvaranje tipologija formi i čine
mogućnim eksperiment kojim se teorijski zaključci izvedeni iz poznavanja jednog društva mogu proveriti proučavanjem u drugom društvu.

Osim sa sociologijom, socijalna antropologija se nalazi u manje-više direktnoj vezi sa filozofskom antropologijom, istorijom i socijalnom psihologijom. Na drugoj strani ona živo sarađuje i sa disciplinama iz resora posebnih nauka ekonomije, prava, politikologije. Značaj etnografsko-etnoloških istraživanja za nju je, razume se, nezanemarljiv.
Filozofska antropologija prilazi problemu čoveka sa univerzalnog i fundamentalnog stanovišta. Ona nastoji osvetliti ontičku strukturu čoveka koja je esencijalna po tome što čoveka prikazuje kao biće različito od drugih bića u svetu. U složenoj strukturi ljudskog bića filozofska antropologija otkriva čovekov doživljaj samosvesti, što je svakako od značaja za socijalnu antropologiju.
Mnogi antropolozi su posebno naglašavali značaj saradnje antropologa i istoričara. U tome je prednjačio Evans-Pričard koji je aktuelizovao pitanje ove saradnje. Po njemu podaci iz prošlosti doprinose svestranijem razumevanju sadašnjosti, iako se društveni život ne iscrpljuje proučavanjem prošlosti. Ipak, problemi društvenog razvoja ne mogu se proučiti valjano izvan istorijskih okvira koji omogućavaju proveravanje funkcionalno antropoloških hipoteza. U tome Evans-Pričard vidi vrednost dijahrone analize.

Način života u različitim kulturama koji prikazuje antropologija itekako je značajan za socijalnu psihologiju. Ipak se ovde radi o dve različite nauke. Socijalna antropologija proučava karakteristične načine organizovanja života u različitim društvenim zajednicama, dok je socijalna psihologija okrenuta izučavanju psihičkih procesa i aktivnosti pojedinaca kao pripadnika tih zajednica.
Vidovi saradnje socijalne antropologije sa sociologijom i drugim naukama mogu biti različiti. U svakom slučaju, ta saradnja je neophodna sa današnjeg stanovišta razvoja društva i nauka. "Jer upravo na granicama nauka", piše Marsel Mos, "na njihovim krajnjim rubovima, pođednako često kao i u njihovom jezgru i središtu, dolazi do napretka"
Sledeći načelo interdisciplinarnosti u nauci, socijalna antropologija može uspešno krčiti puteve svoga daljeg razvoja.

Из предходног да закључимо.  
Антропологија представља  друштвену науку која има за циљ да прати човека у сопственој култури и окружењу, укључујући и све људске творевине.   Као таква, антропологија се преплиће са задацима како друштвених  тако и неких природних наука.   
Једноставно речено, антропологија је све оно што нас окружује, оно што чинимо, оно скривено иза симбола па чак и оно што мислимо.   И то би био теоријски аспект антропологије, док мене занима онај мало живљи аспект, примена антропологије или примењена антропологија.   Она у ствари представља практични део теоријских сазнања  антропологије.   
Примењена антропологија  просто речено, распарчава антропологију на њене ситне делове по субјекту интересовања па имамо нпр.   антропологију права- уз чија знања обичајног права применом на културу из које потичу правописци могу са лакоћом направити правни систем у датом друштву.  
Или антропологију медија која би могла својим сазнањима о коришћењу медија у датом друштву реконструисати културне норме.    Исто тако сазнања примењене антропологије  могу утицати на развој економије или туризма.   Мислим да је антропологија овако од пуког пасивног проучавања примитивних друштва (разлог због чега је у суштини и установљена као наука) достигла ниво активног учесника у друштвеним тековинама културе коју проучава.  

Teorijska antropologija je drugim recima filozofija covekovog postojanja u sirom smislu te reci a primenjena antropologija pokusava samo da primeni terojske pristume u bolje razumevanje onoga sto se ziasta desava u ljudskom drustvu i time doprinese njegovom boljem razumevanju. U ustini izmedju terojskog i primenjenog princima nema niti moze biti bilo koje razlike. Na uzem planu primenjena antropologija prelazi u etnologiju gde antropolog belezi ono sto vidi bez kritickog osvrta na to sto primecuje sto je moderna antropologija prevazisla negde pocetkom 20tog veka.

Занимљива интерпретација.  Добро, да ли је примењена антропологија у ствари етнологија зависи од школе и земље која је практикује.  Проблем је у дефиницији по мени, у Америци нпр.  не постоји етнологија, све је антропологија са својим усмерењем.  Али антропологија у свим својим облицима служи за раслојавање свих нивоа друштва.