Проблем риболиких божанстава

1. Риболика божанства


Нема иоле значајније религије у историји човечанства која у свом пантеону није имала, као једно од важнијих ако не и врховно , божанство у облику рибе или са њеним елементима. Примера је много и неопходно је направити селекцију тек толико да се упознамо са развитком култа ''риболиког божанства'' у свим нама познатим старим цивилизацијама. Тако су у најстаријој европској цивилизацији – Дунавској, познатијој по локалитету Лепенски вир , пронађена риболика божанства од којих је најпознатија Мајка Риба или Велика Богиња. Преко педесетак риболиких божанстава јајастог облика још увек није у потпуности објашњено али је већ сада, а највише захваљујући њима, јасно да историја не почиње у Сумеру као што сматра већи број истраживача. Да подсетимо, овај локалитет је датован у седми миленијум пре Христа.


Грчка митологија има много риболиких бића. Бог великог Мора је Посејдон који је увек приказиван као пола риба, пола човек. Према једној легенди , која је у науци на преласку из 19. у 20. столеће сматрана тачном, Посејдон је био оснивач и први краљ чувене Атлантиде, Остали полубогови који су имали ове особине били су Нереус и његовe кћери Нереида, Тетида и Амфитрита , Посејдонов син Тритон који се помиње у 8. ст. п.н.е.у Хесиодовој 'Теогонији'', Кекропи, Ерихтон , Скила и Ерхтеус. Оно што је карактеристично за два божанства, Ерихтеја и Кекропа, јесте чињеница да се обојици приписује египатско порекло при чему је Ерихтеј, према Диодору Сицилијском, био краљ Атине . Наравно, обојица су истоветне грађе као и раније наведена божанства – торзо је људски, доњи део рибљи. Поред њих, са истом грађом и сличним својствима, у 6. ст. п.н.е. јавља се Нереус са ћеркама


Приказ Нереуса на вази
( 2. ст.пн.е.)

Водена бића су такође део ране индијске митологије. У најранијим индијским текстовима (Веде ) водена богиња Трита се појављује око 1500.г. п.н.е . Трита је такође позната под именом Аптја ( Водено божанство) и била је задужена писање делова светих списа . Вишну има исту грађу као и Дагон – торзо је људски а доња половина је рибља . Он је у својој првој инкарнацији познат као Матасја Аватар.
Матасја Аватар касније Вишну


Кинеска традиција познаје Велику мајку Кван - јин која је често представљана у облику рибе док је у Индији богиња Кали назвивана ''риболиком'' а у Египту је богиња Изис називана '' Великом рибом Абиса'' . Велики је број грчко-римских богиња које су или рођене у мору ( Афродита) или су његове владарица (Темида , Салација) док је Мајка Богиња( или Велика Богиња) из Ефеса представљана као жена са рибљим талисманом преко гениталија . У Скандинавији се рибе једу у част богиње Фрије по којој је дан петак добио име .
Са друге стране, кинеска традиција сматра Фу-кси и његову жену Чанг Јинг оснивачима кинеске цивилизације . Водена бића као речни богови, рибе са наприродним својствима и водени духови миленијумима су део кинеске цивилизације. У кинеском веровању, Фу-кси и Чанг Јинг бића која су по својтвима полу-људи, полу-рибе описани су као оснивачи кинеске цивилизације после Великог Потопа и смештени су у 3322. годину пре Христа.


Фу-кси и Чанг Јинг (Ну Гуа)
Рељеф на кинеској вази из 2. столећа

Фу – кси је према предаји створио, између осталог тзв. Фу-кси уређај који је идентичан систему бинарних бројева који је Лајбниц представио у Европи. Фу кси је творац теорије Каи Т' иен , најстарије кинеске космологије, која употребљава правоугле троуглове за одређивање календара као и за удаљеност од полова. Према Р.Темплу , концепт водених бића је још увек део традиције Јао народа, малог планинског племена у провинцији Гуанг- ђи.
У сачуваним списима вавилонског историчара Бероса ( 3. столеће п.н.е.) који су нам , углавном , познати преко других аутора сазнајемо о халдејским краљевима , препотопском добу и појави риболиких створења из мора.
У овој причи се појављују један за другим краљеви Алор, Алапар и Амила из Пантибиблона. У време Амилара који је владао 13 сарија ( 1 сарија =3600; 13х3600 година= 47000) изашао је један полудемон, зван Анедот, врло сличан Оанесу, други пут из мора) Аполодор нам потврђује Оанесов излазак за време Анедота.
Набрајајући краљеве у низу већ код Даона, пастира из Пантибиблона у чије време се појављује из Еритрејског мора четврти Анедот, а имао је исти облик као претходни, рибљи облик помешан са човечјим. Одмах иза њих, за време владавине Еуедоресија из Пантибиблона, појављује се још један лик попут ранијих из Еритрејског мора, имајући исти замршени облик између рибе и човека, а звао се Одакон.
Александар Полихистор нам преноси Беросову вест да се , прве године од постања, појавила из оног дела Еритрејског мора које се граничи са Вавилоном, нека животиња обдарена разумом која се звала Оанес .

Статуа Дагона пронађена у Ниниви


Цело тело те животиње је наликовало на рибље тело ; под рибљом главом је имала још једну главу, а и ноге, сличне човечјима, додане рибљем репу. Осим тога, глас и говор су јој били разговетни и људски; њена слика се сачувала до дана данашњег.
То биће је дању разговарало са људима, али није у том раздобљу ништа јело; дало им је основно знање , науке и све врсте уметности. Научило их је да граде куће, оснивају храмове, састављају законе и објаснило им је начела геометрије. Протумачио им је како се може разликовати земаљско семење и показало им како се беру плодови; укратко, поучило их је свему што је могло ублажити начин живота и хуманизовати људски род. Његове су поуке биле тако универзалне да од тада није додано никакво битно побољшање. Кад би зашло сунце, то би биће опет уронило у море и провело целу ноћ у дубини ; јер , било је водоземно.
Након тога појавиле су се и '' друге животиње'' попут Оанеса.

На овом месту ваља застати и размислити над управо завршеним цитатом . Као што видимо, божанство које ће нам бити познато као Оанес или Дагон има све атрибута врховног бога – доноси законе разговетним, људским гласом . Чак према својој делатности овај бог има све елементе Творца – учи људи чиме да се хране , какве храмове да оснивају ( коме ако не њему ?), да састављају законе, да граде куће. Што је још важније, а то од Бероса преносе скоро сви каснији извори који су га користили, бог Еа учи људе и геометрији која је, показаће се , основ за опстанак човека Како се ово божанство најчешће појављује са три верзије имена ( Оанес, Еа, Дагон) , ми ћемо се у даљем тексту одлучити за заступљеност имена Дагон , при томе подразумевајући и остала имена .

2. Дагон


Ко и шта је званично Дагон? Према бројним истраживачима ради се о сиријском и канаанитском богу зрна, сазревања и жетве чији се култ среће још у документима акадске династије ( 23. столеће пре Христа). Занимљиво је да се Дагон појављује са већ распрострањеним култом чија је основа била у средњим и горњим регионима Еуфрата, око река Balikh i Khabur, тако да је ово подручје називано '' земља Дагонова '' јер је Дагон овде празнован као ''божански краљ земље ''. Храмови посвећени Дагону налазили су се у Mari и Terga а постоји и велики број личних имена везаних за Дагоново име. Један од топонима који носи име овог божанства је Бет- Дагон два су Дагонова храма регистрована у Библији – храм који ће у својој освети срушити Самсон и, нарочито, онај Дагонов храм у који је унет Ковчег завета .Култ Дагона се временом проширио на целу Месопотамију, Палестину, Феникију и Малу Азију док етимологија имена овог божанства није прецизирана и у многоме је важна за његову основну функцију. Док су једни научници на становишту да је Дагон био бог агрикултуре, позивајући се на Фило Библоса ( Philo Biblosa) који је записао да '' Дагон, то је жито (corn ). По овој етимологији, са својствима бога који је пронашао и дао људима хлеба, Дагон се третира као један од Уранусових синова и краљева Атлантиде . Хебрејска реч за жито је dâgân'' , док су други мишљења да се ради о богу- риби ( семитски dàg у значењу '' мала риба ''). У прилог овој тези иде и чињеница да се култ Дагона нарочито развијао у приморским градовима.
Мора се признати да се званична митологија задовољава прилично маргиналним стварима које се тичу бога Дагона. Чврсто стојећи на становишту да је оно друго, полузванично и недовољно прихваћено тумачење овог троименог божанства много ближе историјској истини, изнећемо и њене тврдње које нису за потцењивање.

3.Оснивачи из воде

Зашто је тако важно да оснивач нечег новог – империје, религије и сличног – буде рођен , или као мали извађен, из воде ? У великим религијама то су Шива и Мојсије, с тим што је опис Мојсијевог рођења преузет из старијег рођења Саргона Акадског који је живео преко хиљаду година пре самог Мојсија. Састављачи Петокњижја су морали много , из само њима знаних разлога, да се намуче како би лик Мојсија, који има све елементе митског лика а никако историјског (чудесно се рађа и чудесно умире) осликали онако како су сматрали да треба. Па ипак, много је нетачности и нелогичности које се примећују у библијском тексту а о којима ћемо још писати .
Што се Мојсијевог рођења тиче, ни у једној варијанти – изузев у библијској, наравно – није утврђено да се родио на описани начин. Међутим, Јосиф Флавије је, у многоме се ослањајући на Манетонове списе, пренео две могућности онога што је био Мојсије и ниједна од наведених могућности не искључује могућност да је Мојсије Египћанин. Да се не бисмо удаљили од теме овог рада, о самом Мојсију и његовом идентитету треба прочитати на другом месту у овој књизи.Вратимо се нашем рођењу из воде.
Баш као што је случај са Шивом, Саргоном Акадским и Мојсијем на исти начин се сусрећемо , у осмом веку пре Христа, у легенди о оснивању Рима, са рођењем и спашавањем Ромула и Рема из набујалог Тибра. Све је исто, систем изградње мита је потпуно преузет од раније наведених примера. И они ће обележити велики део историје човечанства оснивањем града који ни до данашњег дана није изгубио на свом значају.

Из воде је рођен и Матасја, велики краљ Индије чија мати је била богиња која је , по казни , боравила у реци. И управо индијска цивилизација нуди нам одговоре на питања

- јесу ли богови – рибе митолошка или историјска бића и
- одакле су дошли



4. Чудесни дарови Индије

Одговоре на питања јесу ли риболика божанства са ове или неке друге планете најјајсније нам нуде најстарији списи индијске цивилизације. '' Махабхарата'', '' Рг веда'', Бхагавадгита или '' Песма блаженог'' представљају изворе који су настајали у широком дијапазону од другог миленијума п.н.е. до 1. столећа н.е.
Јасну идентификацију постојања велике водене масе у свемиру, у Бхагавадгити познатој као велика вода Гарбодака – океан који испуњава половину свемира. Поред осталих и Земља је била у том океану и ево шта пише о томе:
'' О , Господару полубогова ( Вишна прим.Н.О.), молим те покушај да подигнеш Земљу уроњену у велику воду, јер је место пребивања свих живих бића. '' На овај позив, Вишна је продро у обличју вепра у воду '' Својим папцима, који су били попут оштрих стрела и пронашао крај океана, иако је био бескрајан. Угледао је Земљу, место почивања свих живих бића, како лежи на почетку стварања и лично ју је подигао (...) Господ Вепар( Вишна прим.Н.О.) је врло лако ставио Земљу на Своје кљове и извадио ју је из воде.''
Дакле , земља је извађена из великог океана у коме је била са још не зна се колико планета на којима су били полубогови од којих ће касније , вађењем из Гарбодаке, бити удаљена али чији ће представници – полубогови остати у њој у једном те истом обличју. Занимљив је још један детаљ – Вишна је само у наведеном опису узео обличје вепра а препознатљив је управо као пола човек- пола риба. И ту долазимо до оног занимљивог цитата у којем се каже: '' Сви становници Ваикунтха планета ( планета које су познате као ''пребивалиште Свевишњег Господа и његових чистих бхата које обожавају становници свих материјалних планета'' ) су по обличју слични Свевишњој Божанској личности ''
Простом логиком би се могао извући закључак да су становници Ваинкхуа планета риболика божанства баш као и Вишна, припадници истог. У прилог томе говори једно место у Махабхарати у коме соко испушта семе краља Васуа које пада у реку Јамуну. У овој реци је живела Адрика , небеска вила високог рода коју је неки браман претворио у рибу; она гута семе и када, након десет месеци, неки рибар ухвати велику рибу у њеном стомаку нађе два жива људска детета – мушко и женско. Мушко је касније постало '' врли и истинољубиви владар краљевине Матасја'', док девојчица Сатјавати постаје краљица мора Како ће Матасја касније имати полу-рибљи изглед, може се претпоставити да је заправо доњи рибљи део ништа друго до потенцирање божанског , не људског порекла.
Да је , на крају, ма како то нама изгледало, све настало из праокеана Гарбодаке и да су у њему дефинитивно били богови потврђује спев Рођење богова који је саставни део Рг –Веда. Овај део гласи:

А када се ви, богови, чврсто одупрли у узбурканом мору,
Тада се је из вас као у плесу издизао продоран прах.

Када сте ви, богови, као радници ове светове стављали у покрет,
Онда сте издигли Сунце скривено у мору.
Према задња два наведена стиха, јасно је уочљиво да не постоји само један Творац већ да је више богова који су на истом задатку. То се врло често примећује кроз сва овде наведена индијска дела Формулација '' Сунце скривено у мору'' треба да нам наговести колико је мноштво био праокеан и то је врло сликовито урађено.
Зашто баш вода ? Сада је, надамо се, већ јасније. Уколико још увек није да цитирамо део из Мануовог законика који говори о постанку света а где је врло јасно изнето божанско порекло мора тј. вода. Запитан да каже како је све постало, Ману одговара редом који је врло сличан библијском. Али овога у Библији нема:
'' Устремив мисао , зажелео је да из свог тела створи разноврсна бића. На почетку је испустио воде и у њих положио семе.
То семе постаде златно јаје сјаја хиљаду сунчевих зрака. У њему се роди сам Брахма, велики праотац свег света ''
Дакле, најпре се у води рађају божанства и у њој касније обитавају. Она иста божанства која су нам данас позната под разним именима, у зависности од цивилизације која је забележила њихово присуство. Еа, Дагон, Шива, Посејдон...
Ових дана смо сведоци да је, према најновијим научним открићима, у свемиру заиста постојала планета са водом на којој су откривени лед и минерали. Њено име је Марс.

5. Однос богови - човек

Било би потпуно погрешно не осврнути се на могућност да су божанства кроз списе наметнута људима иако врло чврсто сумњамо у ту могућност. Како се свако божанство велича најпре кроз свете књиге и оне које посредно говоре о њему, било би занимљиво видети како су људи видели божанства.
У делу Еп о Гилгамешу, насталом у 3. миленијуму п.н.е., се писци епа врло погрдно изражавају о боговима. Када Ен-Лил, попут Зевса или , касније, Јахвеа незадовољан начином на који живе људи решава да пусти потоп и све живо уништи,


''...И сами се богови уплашише потопа,
побегоше и попеше се на Ануов Брег богова.
Шћућурени као пси гураху се међу собом..''

Када су богови видели којих размера је потоп Иштар ''виче као жена у тешком порођају'', плаче и нариче над сопственом грешком док

'' И сви богови плачу с њом,
погнути богови седе и плачу.
Мука њених боли затвара им уста.''


Као што видимо из ових пар цитата, богови у епу имају много људских особина и за њих би се заиста могло рећи да им није страно све што је људско. Мало где су богови добили ту људску димензију од стране приповедача која им даје извесну топлоту као што је то у делу Еп о Гилгамешу. Али, погледајмо даље.


Како је у традицији Акађана и Вавилонаца постојало веровање да постоји три или седам небеса, зависно од интерполације , од којих једно припада Ануу, јасан је гнев људи према онима који се нису понели у складу са оним што су а што се од њих очекивало. Они су се вратили на земљу тек када су принете жртве паљенице у знак захвалности што приповедач описује врло саркастично:

'' Изађох, на четири стране жртву принесох,
на врху горе жртву паљеницу принесох:
седам и седам кандила поставих,
у њихове ја мирте, трске и кедра ставих.
Богови осјете опојни мирис,
Богови , ко муве, окупе се около жртве.''

Као што видимо, човеку се гаде слабости богова али није равнодушан ни према њиховом физичком изгледу. Р.Темпл наводи да је, тражећи значење имена водоземаца Анедот и Музар дошао до открића да се ради о придевима који значе ''одвратан'' и '' грозота .'' Описујући ове богове, Берос користи управо наведене придеве као лична имена а као таква их преузимају Александар Полихистор и Евсевије (од сачуваних ) односно Абиден и Мегастен ( нису сачувани али су делимично познати преко других аутора). Измишљена прича би подразумевала лепе, сјајне јунаке, никако одвратне и грозне. Заиста је тешко замислити народ који гради храмове божанствима која су га томе научила а у исто време се гади истих божанстава. Такође, ништа није људскије од тога, ма како то нама изгледало !
Другим речима, ништа није истинитије од тих божанстава .

6. Одакле су дошли ?

Вратимо се Марсу. Уколико се испостави да је на њему био могућ живот, а већ сада постоје јасни сигнали да јесте, будући истраживачи ће моћи да потврде или оповргу овај рад који, за сада, у овом свом делу задире у домен научне фантастике. Међутим, то није разлог да не поставимо логично питање из овог поднаслова – одакле су дошли ? На много места смо нашли потврду да су богови били неко ко је ''са неба'' дошао и поучио људе. Међутим, једно племе је успело да до сада јасно идентификује планету са које су дошли богови. Наравно , ради се о афричком племену Догона чији бог је дошао са планете Сиријус.
Ово племе које се налази на простору државе Мали први пут су истражили антрополози Марсел Груил и Зермина Дитерлен у периоду између 1930.- 1950. године. Већ 1931. године имали су прилике да присуствују њиховим прославама Дигитарија, које се понављају на 60 година да би у периоду 1946.- 1950. добили сва неопходна обавештења о космогонији Дагона. Из тога се јасно види да је кључ њихових светковина прослављање периодичности звезде Сиријус са потпуним сазнањима о супер-тешкој двојној звезди Сиријус Б која је званично откривена тек 1970. године. Према њиховом схватању они потичу са Сиријуса Ц који још увек није познат савременој астрономији. Поред невероватног знања о асторономији , на чему се овде нећемо задржавати, веома је занимљиво сведочанство Догона о водоземним бићима која су дошла са Сиријуса и утемељила културу овог племена

Према предању Догона, ова бића послата од Ама, бога Свемира, спустила су се бродом на земљу. Они се групно зову Номи док пoјединца групе називају Номом. И као што су вавилоњани све Оанесе групно звали Анедотима (Одвратни) због изгледа, тако Догони све Номе групно називају ''Господарима воде, '' Учитељима '' или '' Надзиратељима '' док њихово боравиште јасно лоцирају реченицом '' Боравиште Нома је у води'' Према записаном сведочанству Догона, Номо дише ваздух преко рупа, веома налик људским уснама, смештених на кључним костима. Тај симбол Нома је јасно уочљив на овде приказаном печату .

Посебно је занимљив опис спуштања брода који је дошао на Земљу североисточно од догонског подручја а тај правац одговара, према реконструкцији Р.Темпла, Египту и Средњем Истоку. Из обиља понуђених сведочанстава задовољићемо се навођењем само неколицине. Да би описали буку изазвану спуштањем брода, Догони кажу да је '' Номо бацио ваздух на све четири стране док се спуштао '' , да се '' брод спустио на Лишчевом сувом тлу и преместио хрпу прашине коју је подигао вихор '' . У даљем тексту следе детаљни описи последица спуштања брода , обогађени јасним и прецизним описима које су двојици истраживача дали свештеници овог афричког племена које ми нећемо даље обрађивати због теме овог рада.
На овом месту се морамо осврнути на Енкидуово сведочанство из Епа о Гилгамешу. Причајући Гилгамешу свој сан, који то иначе није био, описује како га је птица ''медених канџи'' ухватила и понела у висине одакле је гледао земљу и море који су, што је летелица више ишла у вис, изгледали све мањи тако да су на крају личили '' на кашу ''. Можда се ипак треба подсетити Енкидуовог сна коме је посвећен већи део седме табле овог спева:


Чудан је био мој сан који сам видео,
Његов крај наговештава несрећу.
Зграбио ме је орао гвозденим канџама
И носио четири сата у висину.
Он ми рече:
'' Погледај доле на земљу ! Како она изгледа ?
Погледај море! Како ти се оно чини ?''
А земља је била као брег,
А море као мала вода.
И опет је летео четири сата у висину
И рекао:
'' Погледај доле на земљу! Како ти она изгледа ?
Погледај море ! Како ти се оно чини ? ''
А земља је била као врт,
А море као речица која га натапа.
И опет је летео четири сата у висину
И рекао:
'' Погледај доле на земљу! Како она изгледа ?
Погледај море! Како ти се оно чини ?''
А земља је била као каша од брашна,
А море као валов за воду.
Још ме је два сата носио увис
И тада пустио да паднем.''


Ово је можда један од најпрецизнијих описа како земља и море заиста изгледају из великих, скоро свемирских висина. Питање је само да ли су Енкидуа возили они који су дали основицу за касније мапе Пирија Рејса?
Како год било не треба сметнути с ума да сви месопотамски полубогови о којима је овде било речи на руци носе нешто налик сату. Можда се ради о висиномеру, дубиномеру, направи за мерење притиска - заиста то није битно у мери у којој је важно доћи до одговора ко је то и како направио.

7. Хришћанство – наставак култа рибе


Стигли смо и до најнезахвалнијег поглавља овог рада што је било неизбежно – до хришћанства. Шта рећи на податак да нешто пре рођења Исуса почиње астролошка ера Рибе ? Овај период је почео 150. г.п.н.е. и трајао све до 2000.г.н.е. Како схватити чињеницу да је у првим столећима заштитни знак хришћанства била риба (коју ће касније потиснути хексаграм па тек онда крст) ? У хришћанству је риба добила посебан значај као храна у посту, дакле у једном од највиших периодичних душевних стања Није ни мало случајно што су први хришћани, кријући се по катакомбама, као својеврсно исповедање своје вере цртали рибу. Касније се покушало да наметне мишљење како је риба цртана због тога што је скраћеница '' Исус Христос, Син Божји, Спаситељ'' свој скраћени облик добила у грчкој речи ICHTHUS што значи риба. Међутим , врло је мало вероватно да је ова скраћеница која функционише само на грчком значила Исус Христос, Син Божји, Спаситељ неком хришћанину у Етиопији или Риму. Јер, вера се исповеда на матерњем језику који је увек и сваком разумљив а чињеница је да многи нису били у стању да схвате овај симбол.

Први Исусови ученици су рибари ; Исус чини једно од чуда управо помоћу пет риба њима нахранивши 5000 људи на свадби у Кани. Најчешћи мотив који ће се у средњовековном хришћанству појављивати као симбол хришћанства јесте представљање Исуса сликом овце или рибе. Риба постаје симбол прочишћења, катарзе што хришћанство као учење о начину живота и јесте.

Из свега што смо до сада имали прилике да изнесемо више је него јасно неколико ствари. Ма колико оно не одговарало академском приступу, сазнање да су планета Земља и њени становници плод више интелигенције утемељено је најпре на историјским изворима, потом и на митовима и легендама у којима се увек провлачи истоветан опис полу-људи, полу-богова.
Они су део огромног праокеана у коме су живели – отуда им риболики изглед и каснија потреба да живе у води.
Ови полубогови су људима донели сазнања о храни, изградњи храмова, закона, подучавали их математици и нарочито геометрији.
Поред овакве улоге коју су одиграли у развитку човечанства, остали су овековечени у именима којима су их људи описали – Анедот (одвратан) , Музар ( грозота) , Дагон (мала риба), Номо ( Господар воде).
Према најновијим открићима, у Свемиру заиста постоји вода – на Марсу- у којој су живели а можда још живе они које Догони, племе које верује да је настало од посетиоца са Сиријуса Ц, зову Господарима вода.
Племе Догона чека своје богове који су дошли са Сиријуса Ц , звезде која тек треба да буде откривена.
Са хришћанством се улази у астролошки знак риба. Ова религија непосредно шири култ рибе-божанства врло често визуелно замењујући симбол хришћанства – крст- много старијим – рибом .
На нама је само да, трагајући за истином, пратимо већ постојеће трагове.