Шта значе изрази свет и светост у хришћанству ?

Замолио бих читаоце овог чланка да оставе своја предубеђења, оно што су чули или научили од других, јер у противном ће неминовно својим ставом да промаше главну идеју сочинитеља. За писање сам највећим делом користио дело Митрополота Јована Зизијуласа „ Обожење светих као икона царства Божијег'' . А када га прочитате, промислите, пустите да се слегне, па тек онда коментаришите. Овај чланак и код православаца изазива спорења, па ме не би чудило да се и други узбуне. На писање ме је подстакло спорење зашто је неко канонизован за свеца, а неко није, па сам хтео да малчице бацим светлости на ову тему и схватање појма светости...
Па, да почнемо...

Светост је појам који је у данашње време погрешно схваћен, испунио се другим садржајем, а стари садржај је највећим делом истиснут. Некада су људи живели са Светима и они су, поред Господа Исуса Христа, били они који су их надахњивали. Зар нам не делује необично да је наш просветитељ Доситеј Обрадовић ишао у манастир да би постао светитељ? Да би постао, шта? Светитељ? Па, зар се и то може? Шта значи бити свет? Како је то говорио Свети Василије Велики, хајде да се прво договоримо о значењу појмова. Ако исти појам будемо различито схватали, сигурно се нећемо добро разумети и лако је могуће да међу нама избије спор.
Светост се најчешће повезује са моралношћу, односно свет је онај који не чини грехе, онај који поштује 10 Божијих заповести, спроводи у свом животу начела Беседе на гори... Е, па светост није аутоматски повезана са моралношћу. Сетите се приче о фарисеју и царинику (Лука 18, 9-14). Фарисеј је поштовао Закон, није слагао када је рекао да је цариник грешник, па и цариник сам за себе то каже. А ипак, цариник је оправдан, а фарисеј није. Много је узрока за ово, али поштовалац Закона није аутоматски оправдан. А апостол Павле када се обраћа Коринћанима назива их светима (1 Кор. 1,2), а даље у посланици их кори због подела, блуда, свађа... Из овога се види да живот појединих чланова није био на нивоу који доликује хришћанима, нису сви живели по начелима вере Христове, а апостол Павле их све заједно зове светима...
Друго мерило које се често узима као мера светости су натприродни дарови. Ако неко има специјалне дарове Духа Светог као што су: прорицање будућности, прозорљивост, визије...Шта више, што је богатији овим даровима онда је више свет. Е, па није тако, светост није искључиво везана за ове дарове, нити се светост процењује искључиво на основу ових дарова.
Апостол Павле каже: И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. (1 Кор. 13, 2-3).
Аха, дакле не помажу ни дарови пророштва и чудотворства, ни милостиња, већ љубав.
Дакле, ни моралност, ни чудотворство се са светошћу не поистовећују нити нужно иду заједно. ( могу да прате светост, али нису узрок светости, нити морају да је увек прате).
Моралних, честитих људи има и ван Цркве Христове, људе испуњене молитвом, гуруе или људе са разноразним даровима можемо у изобиљу наћи ван хришћанства. Ако под речију свет подразумевамо моралне особине или натприродне дарове, онда свете имамо и ван Цркве Христове.
Али, ми хришћани смо појму светости дали једно посебно значење, због чега смо и у неспоразуму са данашњим светом. За хришћане, не може се бити свет ван Цркве Божије. Не треба због овог неспоразума кривити незнање садашњег покољења људи, па присетимо се дела Фјодора М. Достојевског, Браћа Карамазови, када умире старац Зосима и какво је узбуђење изазвао међу својим ближњима. Неке је саблазнио, неке обрадовао, неке растужио, а све то због искривљеног схватања појма светости.
Израз Αγιος , Свет, има корен у грчком άγ- , а дубље значење овог корена изражава глагол αζεσθαι , што означава трепет према једној скривеној и страшној сили, поштовање према њеном носиоцу. Односно, код старих Грка светост је била повезана са појмом силе и моћи, са оним за шта је Рудолф Ото рекао да изазива и привлачност и страх у исто време.
Код Јевреја, у Светом писму Старог завета, свет се пише שׁוֹדָק и означава: сечем , раздвајам, коренито разликујем, очишћујем ( одатле и јесте веза чистоте и светости). Свето је нешто што се апсолутно разликује од свега другог, а једини који је тако трансцендентан у односу на свет (космос) је Бог. У Светом писму светост је својство Бога, то јест само је Бог свет. Светост се поистовећује са Богом, а само из Бога и из односа са Њим извире свака светост.
Светост је идеал који је од Бога препоручен људима: Будите свети, јер сам ја свет, Господ Бог ваш ( 3 Мојсијева 19,2 и упореди 1 Петар 1,16)
Светост није антропоцентрична и не зависи од наших достигнућа (моралних или чудотворних), већ је светост теоцентрична и зависи од дара и благодати Божије, зависи од степена личносног односа са Богом ( ,а Бог је слободна, љубавна заједница 3 личности). Светост, дакле није индивидуални посед било кога, него проистиче из личног односа са Богом. Бог, по својој слободној вољи, освећује кога Он хоће, а ми људи овом освећењу доприносимо само нашим слободним избором да будемо у заједници са Богом. Наш труд и залагање не производе светост саму по себи, него она проистиче из слободне заједнице љубави са Богом.
Свети су освећени, не славом или светошћу која из њих извире,него Славом и Светошћу самога Бога. Светост која се заснива на нашим личним врлинама нема везе са светошћу Цркве Христове. Нема друге светости до Божије, а Свети учествују у Светости Божијој.
Како то они улазе у заједницу са Богом? Улазе преко крштења, миропомазања, молитве, љубави..., али у ону најтешњу заједницу са Богом улазе преко Свете тајне причешћа. На Литургији, хришћани постају Свети улазећи у заједницу са јединим Светим- Господом Исусом Христом. Свештеник уздиже путир са Телом и Крвљу Господа Исуса Христа и каже: Светиње светима! Народ одговара: Један је свет, један је Господ, Исус Христос! Свака наша врлина и вредност бледе пред Светошћу Божијом.
Хришћани треба да се припремају за причешће подвизима, покајањем , љубављу, молитвом, постом, дакле врлинским животом, али колико год се припремали не постајемо свети пре причешћа. Светост не претходи заједници са Богом и причешћу, већ следи за њом.
У Цркви нема других светих до само оних који су освећени. Занимљиво да је свети Атанасије Велики доказујући да је Дух Свети Бог, а не творевина, говорио да се Дух Свети не освећује (не бива освећиван), него Он освећује.
Причешће, Света Евхаристија, је врхунац освећења, јер нам даје најпотпуније јединство са Јединим Светим Богом. Светост је дар од Бога који се даје као резултат учешћа у Божијем животу, као резултат заједнице са Њим.
Само да напоменем, причешће не делује магијски. Нека не мисли неко да самим чином причешћа, нужно улази у заједницу са Богом, то је увек дар Божији и зависи од Божије слободе и љубави, јер не можемо ми Бога на нешто присилити. Не може се недостојан приступити чаши Господњој: Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег (1 Коринћанима 11,27-29)
Слава Божија се објављује у Светитељима. Ова Слава нам се понекад открива кроз знамења и чуда (нетрулежне мошти, точење мира, исцељења пред кивотима Светитеља Божијих...). Такве које Бог јавно објави овим знацима бивају канонизовани за Свете, али постоје и многи Свети који су нам непознати. Свете не треба ограничавати само на оне које нам је Бог открио, прослављајући их јавно. Зато је Црква и установила празник Свих Светих, познатих и непознатих. Тек када Господ Исус Христос дође по други пут и успостави Царство Божије у свој пуноћи, откриће нам се комплетна заједница Светих.

Богородица се назива Пресвета зато што се више од било кога другог сјединила са Богом, дајући тело и крв Сину Божијем.(Дух свети је сишао на њу приликом зачећа Исуса Христа) Свети који страдају и умиру за веру хришћанску славе се као мученици ( Јустин Мученик, Јован Владимир, ђакон Авакум...). Када неки Свети претрпи нарочито сурова и дуготрајна мучења такве страдалнике зову великомученици( Свети Ђорђе-Георгије, Лазар Косовски,Димитрије Солунски...). Свети који су приликом исповедања хришћанске вере били мучени, претрпели су велика страдања, али нису умрли , трпели су за своју веру и нису одступали од ње називају се исповедницима ( Свети Максим....). Свети из редова монаха и монахиња који су показали велику врлину својим подвизима и светачким животом зову се преподобни. Они Свети који се међу световним људима истичу својим светачким животом зову се праведници. Постоје и јуродиви Христа ради, који занемарују сјај и мерила овог света (храну, новац, статус, дом , одећу...) да би сведочили јеванђеље о Царству Божијем. У богослужбеним књигама се Свети из редова свештенства зову светитељи, а владаоци који се истичу светачким животом свеци.