Str. 10.
Moramo povratiti spremnost da se upustimo u promišljanje, što uključuje i odluku da se ne opijamo osećanjima ponosa, očaja, ogorčenja, prkosa, osvete ili prekora, već da načas zatomimo ova osećanja i oslušnemo stvarnost.

Str. 18.
Uprkos tome, iako zna da je napušten i u krajnjoj bedi, čovek na trenutke oseća poriv za smirujućom istinom.

Str. 23.
Moralni propusti čine osnovu iz koje se rađaju politička krivica i zločin. Bezbrojni sitni propusti, konformističko prilagođavanje, jeftino opravdavanje i neprimetno pospešivanje nepravde, doprinošenje stvaranju javne atmosfere koja onemogućava jasno viđenje stvari i sve ono što tek kao takvo čini zlo mogučim, sve to ostavlja posledice koje zajedno čine preduslove političke krivice za ukupne prilike i događaje.

Str. 40-41.
Samo površna savest sebe proglašava nevinom. Uverenost u sopstvenu ispravnost u sadašnjosti priziva buduće ratove.

Str. 51.
a) Život pod maskom – neizbežan za one koji su želeli da prežive – povlači moralnu krivicu. Lažne izjave lojalnosti pretećim instancama poput Gestapoa, pokreti poput fašističkog pozdrava, učešće u okupljanjima i još mnogo šta drugo što je stvaralo privid prisutnosti – ko od nas u Nemačkoj u ovoj ili onoj prilici nije bio kriv za to? Samo zaboravni mogu varati sami sebe u tom pogledu, jer je upravo samozavaravanje ono što žele. Pretvaranje je postalo naša druga priroda. Ono moralno tereti našu savest.

b) Za trenutak spoznaje mnogo je potresnija krivica koju povlači lažna savest. Mnogi mladi ljudi bude se s jezivom svešću da ih je izdala vlastita savest – u šta se, onda, čovek još može pouzdati? Verovali su da se žrtvuju za najuzvišeniji cilj, hteli su najbolje. Svako ko se budi s tom mišlju zapitaće se u čemu je njegova krivica: u nejasnoj spoznaji, nevoljnosti da se vidi, svesnom zaključivanju u izolovanost življenja u sveri «postojanosti».

Str. 60.
Sirovost kolektivnog načina mišljenja i društvenih predrasuda ne potire naše osećanje zajedničke pripadnosti.

Str. 72.
Zasnivanje novog života na izvoru našeg bića može se postići jedino neumornim samorasvetljavanjem.

Str. 96.
Pročišćenje je put čoveka kao čoveka. Pročišćenje posredstvom razvijanja misli o krivici u tome je samo jedan momenat. Ono se ne odvija prvenstveno spoljnim delima, niti magijom; ono je pre jedno unutarnje dešavanje koje se nikad ne okončava, nego je trajno samopostajanje. Pročišćenje je stvar naše slobode. Uvek iznova, svako stoji pred raskršćem: ka pročišćenju ili ka zamagljivanju.

Str. 97.
Tamo gde je svest o krivici usvojena, lažna i nepravedna okrivljavanja podnosimo s mirom. Tada naš ponos i prkos kopne.

Str. 98.
Ali ono što je pred smrću nadasve istina postaje loša smernica kad se čovek prerano stropošta u umor, nestrpljenje, očaj. Jer svako stajanje na ivici istinito je samo ako ga podupire nepokolebljiva promišljenost da se u svakom trenutku prigrli ono još moguće, dogod život traje. Sleduju nam skrušenost i umerenost.


Karl Jaspers, Pitanje krivice,