Ништа тако не збуњује вернике као различита пракса код појединих свештеника, било да је у питању начин обављања богослужења и треба, било начин одевања у обичном животу, или пак, као што је овде случај, за време богослужења. Многи верници ту неједнакост запажају (поготову ако су редовнији посетиоци цркве, или мало бољи познаваоци своје вере и црквених прописа), и то их доводи у недоумицу и збуњеност. Понеко од њих покушава да дође до разјашњења стварних (или умишљених) дилема на прави начин, а много више њих се задовољавају својим мишљењем, при чему прибегавају осуђивању једног или другог свештеника, зависно од тога који му се став (по личном мишљењу) чини пробитачнијим, и у томе редовно  греше. Верник који поставља горњепитање свакако спада у оне исправне вернике који се не ослањају на "своје" мишљење, него који покушавају да своје дилеме разреше помоћу саме Цркве.
Постављено питање је доста комплексно и, као и многа ранија, доста непотпуно. Много би нам помогло за одговор да је у "питању" наведено конкретно богослужење на којем је истакнута разлика запажена, као и да ли је то честа појава била. Но, било како било, покушаћемо да укратко одговоримо на постављено питање.

Познато је да су код старих Јудеја и незнабожаца свештеници (= жреци) при обредима култа носили посебно одело, које се разликовало од свакидашњег. У нашем народу израз "одежда" појмовно је везана за свештена лица, и то само у време богослужења и обреда, док израз "одело" упућује на мирска и цивилна лица. Сама, пак, реч "одежда" код већине византијских писаца означава углавном скупоцену одежду царева и клирика. По некима, пак, (као у Требнику код Ј. Гоар  а) термин "одежда" означава покриваче Свете Трпезе и свештених сасуда код византинаца. У сваком случају, у свим религијама сусрећемо јасно изражену идеју да, као што не треба да се појављујемо пред божанством са душом испуњеном обичним земаљским мислима, тако нам је забрањено да се и телесно приближавамо к њему носећи уобичајено свакодневно одело.


То нарочито важи за свештенослужитеље хришћанске Цркве, који су по избрању посредници између Бога и осталог народа. На тај начин одећа задобија посебно религијско значење, које извире из прастарог поимања да, због његовог непосредног додира са телом, представља на неки начин својину човекове личности. Посебно, пак, за разлику од свакодневне одеће, одежде за богослужење истичу пре свега и у основи својој осећање да човек одевен у њих делује у области потпуно друкчијој од обичне, свакодневне или светске, дакле, у области "светога".
Отуда, Хришћанска Црква кроз символику свештених одежди, које на неки начин представљају израз унутрашњег човека, истиче да оне, с једне стране, тако оденутог клирика чине одговорним пред Богом и Црквом, а с друге стране, изображавају хришћанске врлине које треба да упражњава свештени клир.
Што се тиче пак порекла свештених одежди, изграђене су до сада три теорије. По једној, сам Господ и Апостоли одредили су од самог почетка начин одевања хришћанског клира.
За такву тврдњу нема ама баш никаквих ваљаних доказа из Светога Писма.

По другој теорији, одежде су настале по угледу на старозаветне одежде које је Бог преко Мојсија одредио и заповедио за Првосвештеника и свештенике при Скинији Завета (Види: Књ. Изласка 40,12 14). Но и ова тврдња нема стварног историјског основа, сем случајних подударности у неким детаљима. И по трећој, која изгледа и најтачнија, одело хришћанског клира добило је свој почетак од уобичајеног начина одевања народа тога времена. Јер у самом почетку хришћанства није било разлике у начину одевања између лаика и клирика. Само се недељом (и празницима) узимало ЧИСТО (али уобичајено) одело, као и данас што је пракса на селима. Тек од 4. века може се озбиљније говорити о посебној богослужбеној одежди клирика.

Горе поменути Ј. Гоар (+1653), у својим белешкама о црквеним богослужбеним одеждама истока, сведочи да су се од црквених одежди Православне Цркве највише употребљавале одежде беле и црвене боје, и то беле  преко целе године, а црвене у време свете Четрдесетнице. Исто потврђује и Димитрије Хоматијан (12. век), који каже да су тамно црвене одежде биле знак жалости и носиле се само у посне дане и када се мртви спомињу.

Ипак о бојама одежди коришћеним у православном богослужењу, и њиховој символици, најпотпуније говори свети Симеон Солунски (16. век).
Бела боја за свештене одежде била је у употреби нарочито до 9. века са разним свиленим, златним и сребрним украсима који су обилато коришћени на одеждама. Од 9. века улазе у употребу и разне друге боје за горње делове одежде, док стихар (прва одежда до тела, која покрива цело тело од врата до доле) остаје и даље искључиво беле боје. (Нажалост, у нашој цркви и у том погледу се почело увелико одступати).

У дане сећања на Апостоле и Мученике користе се одежде црвене боје; у дане Преподобних отаца и матера  зелене, а у празнике посвећене Пресветој Богородици  плаве одежде. (Код Руса се обично и цела црква  Престо, жртвеник, налоњи и др.  прекривају покровцима аналогних боја за одређене празнике). По светом Симеону Солунском, беле одежде су символ чистоте и светлости благодати, чистоте живљења самог свештеника, и светлости божанске благодати. Црвена одежда има значење крви коју су пролили Христос и Његови свети Мученици и Светитељи; зелена боја  јесте символ наде на вечно блаженство, које смо стекли заслугама Исуса Христа и даром Духа Светога (али и символ подвига Преподобних који су се целог живота трудили у доброј нади на спасење). Плава боја је символ рајске и небеске славе које се већ удостојила Пресвета Богородица. И најзад, тамноцрвена (пурпурна), лила, или црна боја, која се углавном користи у време поста и у дане сећања на мртве, јесте слика кајања и жалости. Та боја треба да нас опомене да бисмо плакали ми који смо згрешили и да бисмо жалили Онога који се принео за нас на жртву, те да бисмо, сећајући се Његових страдања, пошли за Њиме.
Наравно, најсвечаније одежде су резервисане за Пасху. Оне су светле и златоткане - да се и одеждама истакне и означи величина и значај самог празника Васкрсења Христовог.