Džoni Neznammuprezime

Zgodna Amerikanka od preko puta napadno me je odmeravala. Ličila je na Dijanu, što mi baš i nije trebalo. Sedeo sam ovde i zalivao se upravo zbog nje.

Zabava je bila propala stvar. Svuda naokolo ležale su mlitave telesine ljudi u mnogo gorem stanju nego što sam bio ja. Sasuo sam još jednu čašu niz grlo u to ime. I proverio šta mi radi Amerikanka.

Cura je i dalje buljila u mene.

Imala je usko lice, bledu, nežnu kožu i isturene jagodice. Pogled joj je bio ispunjen izazivačkim, obećavajućim sjajem; osmeh suzdržan – nisam ga smeo nazvati vragolastim. Sve u svemu, ista Dijana.

Ona i njen partner su čitavo veče pokušavali da animiraju polumrtvo društvance – u glavi mi je još uvek odzvanjalo južnjačko zavijanje dok su pokušavali da stvore dobru atmosferu lošim šalama.

A onda je ona uradilo nešto suludo. Potražila je svog optimističnog partnera i povela ga pravo prema improvizovanom šanku i meni.

Stajali su tako preda mnom – on visok, plav i nasmejan, ona... kao Dijana. Proučavali smo se utroje, kada je devojka progovorila:

"Hoću njega."

Uh. Trebalo mi je još jedno piće.

Južnjačka momčina je pogleda, potom vrati pogled na mene, sumnjičavo me osmotri i ponovo se pretvori u jedan veliki osmeh.

"Šta piješ?" upita.

Moj engleski je bio prilično dobar, nisam zavijao, ali bi ono što sam tada odgovorio razumeli i da mi je znanje jezika bilo na nivou leševa oko mene: "Viski."

To im je bilo mnogo smešno. Odmah sam bio uhvaćen u jeftinu "drugar" šemu, ali to vam je caka sa jeftinim šemama. Redovno pali.

Odjednom sam im bio jako zabavan, hteli su da znaju sve o meni. Ja sam o njima saznao sledeće: on se zvao Džoni, prezime sam mu zaboravio. Ona je bila Barbara, njegova devojka. Bili su na putovanju po Evropi i sve ih je zanimalo.

Iako nam zombiji oko nas zapravo nisu smetali, predložio sam im intimniji kutak. Našli smo ga u omanjoj prostoriji koja je služila kao garderoba.

"Samo trenutak", reče Barbara i prošeta do stola sa ženskim torbama. Vratila se sa flašom neotvorenog Jack-a. Hodala je besprekorno, na štiklama tankim poput igala.

Nastavak večeri je već bio veseliji. Uživali su u mojim pričama o ovom gradu. Možda zato što su tako želeli, ali su svejedno uživali. Džoni bi čak povremeno podvrisnuo, a u Barbarinim očima sam video da je oduševljena mojom pojavom. Kako i ne bi, piće to uvek napravi od mene – vrhunskog pripovedača.

"Čime se baviš?" upita ona kada sam zastao sa pričom da bih dopunio svoju čašu.

"O, najbožanstvenijom od svih profesija", rekoh i munuh Džonija prijateljski u rame. On se nasmeja. "Pišem pozorišne komade za lokalni teatar po ugovoru. Ove godine im dugujem još dva."

"Ma ne", reče Barbara i okrenu se prema Džoniju. "Čuješ li ti ovo, dušo?"

"Odmah sam video da je momak sjajan", reče on.

Tvoja devojčica je to videla mnogo pre tebe, pomislih. Barbara me je pažljivo zagledala, izvaljena na bok, glave naslonjene na stranu fotelje, a ja namerno nisam hteo da skrenem pogled sa njenih očiju.

"Hoćete li da čujete moj novi sinopsis? Inspirisan je stvarnim događajem", rekoh iznenada.

"Svakako!" Barbarine oči se zastakliše. Podigla se na kolena i sela na pete. Uvežbanim pokretom je spustila rubove svoje minijaturne haljine na kolena, ali ih nije uspela pokriti.

"Šibaj, drugar", reče Džoni s zanimanjem i položi ruku na njeno otkriveno koleno. Ona je skloni.

"Radi se o jednom vrlo očajnom mestu. Služi kao jeftini restoran, a zapravo je crna rupa kakve nema. Ne znam da li imate nešto slično tamo kod vas. Tu se skupljaju svi: sitni lopovi i šverceri, penzioneri i beskućnici, kurve i svodnici, studenti. Glavni junak je student, išao je da ruča na to mesto zato što je morao. Znate već, zbog para." Otpio sam malo zlaćane tečnosti. "I tako jednom, za njegovim stolom, posle nategnute atmosfere, došlo je do ciganske tuče, u kojoj je on – ni kriv ni dužan, naravno – završio sa nožem u stomaku. Isprva nije bio ni svestan situacije. Izvukao se iz restorana potpuno neopažen, oteturao u sporednu uličicu i tu umro, daleko od svega. Potpuno sam." Iskapio sam čašu do dna.

"To je sve?" Džoni se grohotom nasmeja. "Prilično bizarno."

"Strefio si ga, burazeru", rekoh hladno.

Barbari se priča očigledno nije dopala. "Kakva je to priča?" upita ozbiljno.

"Poučna. Takav je život."

Nakon pričice, više nije bilo uzleta raspoloženja. Barbara se vidno rastužila, Džoni joj je posvetio svu svoju pažnju, a ja sam morao da potražim neko skrovito mesto da se ispovraćam.

Kada sam se vratio, pozvali su me da pođem s njima do hotela.

Pred zgradom nas je čekao pravi pravcati ševi kabriolet, nisam znao godinu. Smestili su me pozadi. Dugo nisam mogao udobno da se namestim u džungli od prtljaga. Pre nego što sam zaspao, stigao sam da se zapitam kako im sve to nije stalo pozadi, ševi barem ima ogromni prtljažnik.

 

Probudio sam se pred hotelom. Jedinom u ovom šugavom gradu.

"Hej, znate li koje je sve boje izmenila ova građevina od svog nastanka?" oglasio sam se. "U stvari, ništa važno niste propustili. Sadašnja zelena je ubedljivo najodvratnija."

Odjednom više nisam bio tako zabavan. Naprotiv, lica su im bila vrlo ozbiljna dok su me nosili uz stepenište. Da li sam se uvalio u nešto opasno? Nikada ranije nisam ovoliko popio.

Džoni je otključao njihovu sobu i grubo me ubacio unutra. Stropoštao sam se na pod i ostao da ležim. Kakvo je sad ovo sranje? U svakom slučaju, nisam mogao ni da ustanem. Oboje me užurbano prekoračiše.

Džoni me uhvati za noge, odvuče na sredinu prostorije i ostavi da ležim na nekakvom čupavom belom tepihu.

Barbara zajeca negde levo od mene.

"Dušo?" upita Džoni zabrinuto.

"Izađi! Molim te! Počelo je..." povikala je boreći se za vazduh.

Šta je to počelo, koji kurac? Uložio sam potreban napor i okrenuo glavu na stranu. Ono dvoje su se unosili jedno drugom u lice i nešto žustro šaputali. Džoni je bio zacrvenjen od besa i insistirao je na ostajanju u sobi. "Video sam to toliko puta, zašto želiš da izađem?" siktao je.

Umorno sam spustio obraz na pod i zatvorio oči. Sve je trenutno počelo da se vrti, čitava soba, uvrnuti par i ja sa njima, pa brže bolje otvorih oči dišući duboko. Gledao sam, onako sa poda, pravo u njihova stopala. U Džonijeve mokasinke, u Barbarine sjajne, providne cipelice, providne noge. Prestravljeno sam podigao pogled do njihovih lica.

"Volim te", Barbara je govorila tiho Džoniju. "A sada izađi."

Džoni pognu glavu i ćutke posluša.

Barbara se okrenu prema meni i nakezi mi se u mraku. Oči su joj bile dva crna bisera, bez zenica, bez dužica.

Probao sam da vičem , ali mi je od toga samo bila muka. Jedva se dovukla do mene, pažljivo povlačeći svoje ukrućene noge, oslanjajući se pri tom na dovratak, stočić, ivicu od kreveta. Noge su joj se postepeno sve više kočile, a neverovatna prozirnost je napredovala uz listove prema kolenima. Sada su joj već cipele, gležnjevi i potkolenice bili od stakla, svi oblikovani od jednog jedinog zajedničkog komada.

Pažljivo me je okrenula na leđa, raširila mi ruke i sela u krilo. Sama je namestila svoje beživotne noge u pravcu mojih otkrivenih podlaktica i zarila vrhove staklenih potpetica u moje vene.

"A sada, dragi moj", reče ona bezosećajno, "ti i ja ćemo da otplešemo jednu."

Izvila je leđa, promeškoljila se stražnjicom na mojim preponama i lagano spustila na leđa. Ležali smo tako isprepleteni, jedno preko drugog.

Štikle joj se još više zariše u moje meso. Prozirnost poče sve više da napreduje duž njenih predivno oblikovanih nogu i ona se potpuno zastakli u nekoliko sekundi. Zajedno s haljinicom.

Posmatrao sam, ne pomerivši se. A onda osetih golicanje u svojim ranicama i pritisak.

Kučka počinje da me prazni!

I naglo, poput naleta pare iz starih lokomotiva, unutrašnjost staklene Barbare se ispuni sivim, najsivljim dimom iz moje utrobe.

Bez obzira što se nije napunila očekivanim gorivom, proces ponovnog pretvaranja u lutku od krvi i mesa otpoče bez problema i razvi se u potpunosti, korak po korak, tu pred mojim očima.

Njeno telo se obojilo zdravom bojom ljudske kože. Ona naglo otvori oči, zapanji se kada me ugleda i poče glasno da se bori za vazduh. "Ti", prostenja. "Živ... kako?"

Ščepao sam je za predivne listove, one kao sa najlepših staklenih figurica, a sa teksturom najfinijeg i najmekšeg mesa, i pažljivo izvukao njene staklene igle iz svojih rupica na rukama. Vrhovi štikala su bili čisti, bez jedne kapi krvi. Pretpostavljao sam da će mi se rane teško zaceliti, ali mi to sada nije bilo važno.

Još uvek je nisam puštao. Gledala me je zapanjeno, zabrinuto i pomalo zadivljeno. Još uvek nije normalizovala svoje disanje; gornja usna poče da joj podrhtava, a to je definitivno bio okidač koji sam tražio.

Čvršće sam joj stegnuo desni list, dok sam joj levom rukom pocepao svilene gaćice u jednom zamahu. Ušao sam u nju grubo i naglo, povređujući njene zidove. Usta je širom otvorila, ali nije pustila ni glasa.

Video sam po njoj da slično iskustvo nije doživela. Koliko god da je bilo žestoko, nijednog trenutka nisam zaboravio da je poda mnom u stvari devojka od stakla.

 

Ležali smo jedno pored drugog u tišini. Mazila mi je grudi, bradavice, onda je pošla niže i napipala ružan, u potpunosti nezaceljen rez na mom stomaku. Naglo je podigla glavu sa tepiha. Gledala me je u lice, pažljivo ga proučavala, zaustila nešto da kaže i odustala. Ja se nasmejah.

 

Džoni je bio veoma iznenađen.

Uopšte mu se nisu dopali predlozi da nastavimo dalje utroje. Bio je ljubomoran, verovatno je osećao nešto još od samog početka. A i s pravom. Barbara mi je mnogo kasnije ispričala da su deset godina izdržali zajedno. Sve to vreme Džoni je pazio na svoju staklenu figuricu, koju je sam i našao. Naravno da nije hteo lako da pristane na promene.

Ona me je pogledala, a ja sam znao šta njen pogled znači. I pobrinuo se za Džonija.

Njen stalni krevetac – zapravo obična kartonska kutija ispunjena vatom koja je zauzimala toliko korisnog prostora u prtljažniku – poslužio je jednom i pre Barbarinog predviđenog ciklusa. Na auto-putu za Novi Sad, kada smo zastali da se odmorimo, sahranio sam jadnog Džonija na obližnjoj njivi. Urezao sam epitaf u parče trule daske i zabio je u svežu crnicu.

Džoni
ne znam mu prezime
ali sam mu zahvalan

Momak mi je našao novu životnu zanimaciju.

Dok vozim prema Parizu razmišljam. Razmišljam o mnogim stvarima. O staklenoj devojci koja spava blaženim snom pozadi u prtljažniku, o jadnom Džoniju koji me je toliko zadužio, a da mu, eto, ni prezime nisam znao. O tome kolika je šansa da će jednom, negde, usput, naići neka faca poput mene i istisnuti me kao što sam ja Džonija. Šansa je bila mala da će to biti neko u potpunosti poput mene, ali je svejedno postojala. Imao sam to u vidu.

Devojku pozadi već dugo zovem Dijana. I njoj se sviđa. Mora da joj se sviđa. Ona dobar deo puta provodi u svojoj, znate već, staklenoj fazi. A ja sam nemaran vozač i to mi se dopada.