Мора да постоје многи људи који осећају да има нечег изванредно значајног у особи и у учењу Исуса Христа. Ипак када разгледају ''хришћанство'', у његовој историји и у његовим данашњим облицима они наилазе на широку разноликост цркава и заједница са свим њиховим различитим основама учењима и праксама. Збуњени од постојања толиких група које тврде : ''ми смо хришћани'', могу слободно одбацити потрагу за ''истином'' као безнадежну.

Овај кратак летак је написан да скрене пажњу заинтересованог трагања на постојање заједнице верника у Христу који се називају ''христаделфијанцима'', организованим у групама широм света. Где год да их има они имају однос заснован на сагласности у основним веровањима. Основно у њиховој вери јесте начело да је оно што су научавали Христ и његови апостоли у првом веку било истина и да је и данас још увек истина. Свето Писмо са својим Старим и Новим заветом су им једини ауторитет.

 
Апостолски однос     

Заједница нема плаћену службу, никаквих тацни ни разрађених ритуала нити има некаквог ''црквеног старешину'' нити законодавни сабор. Њихове еклезије (новозаветна реч за цркву) обављају сами своје организационе задатке иако је модел свуда исти. Попут ''старешина ''из Новог завета, одређују се чланови који руководе догађајима у еклезији или да председавају на састанцима.

На скупу 'ломљена хлеба' у 'првом дану у недељи' певају се песме, моли се, чита се из Писма саветује се и дискутује око Библијских тема. Хлеб и вино круже између свих присутних браћа и сестара. Добровољни прилози се дају како би се покрили трошкови. Када би неко од раних следбеника апостола из првог века могао присуствовати овим скуповима верује се да би одмах увидео шта се догађа јер је моделирано на моделу из Новог завета. Попут Исусових раних ученика они такође обављују његову поруку живота свима који желе слушати; они подучавају своју децу и омладину у недељним школама и у омладинским групама и унапређују живот у вери и молитви, и покорност Христовим заповестима, између својих чланова.

 
Име ''Христаделфијанаца''

У раним данима чланови су нашли да због очувања властите особености морају дати себи име. Изабрано је ''Христаделфијанци'' јер значи ''браћа (дакако и сестре) у Христу . Употребљава се да одреди заједницу већ преко 120 година.

 
Још из 1864 излази месечни лист ''The Christadelphian Magazin'', издаван у Бирмингему у Британији. Који нуди информативне чланке и садржи поједине вести о еклезијама широм света. Такође се производе брошуре и књиге за употребу чланова и њихових пријатеља. Друге организације широм света унапређују проповедање јеванђеља у областима где је еклезија мала или не постоји, и има засебних комитета који су одговорни за проповедање јеванђеља у другим земљама. И још јеедна организација циркулира са штампаним саветовањима и библијским студија до оних чланова који живе далеко од неке еклезије.
Помоћ за немоћне и старије људе се схвата као нужност: постоје неколико домова у различитим земљама. Добровољни прилози се дају да се помогне појединим члановима којима је неопходна помоћ.


Посебна основа

Али зашто би христаделфијанци заслужили нешто више пажње од осталих група ''верника'', од којих многи тврде да су основане на Библији?

Кратак одговор јесте овај: њихово разумевање библијског наука је прилично различит од онога који имају остале доминације. Разлика је настала из уверења једног човека, Јохна Тхомаса, да наук који је приписиван ''хришћанству'' пре `150 година није представљао веру у Христа и његових апостола. Уверен да се истина треба тражити једино у Библији, он се упустио у савесно проучавање Писма. Он се није позивао ни на каква виђења или лична откривења.

Он је коначно дошао до једног разумевања о ''јеванђељу краљевства Божијег и о имену Исуса Христа'' (Дела 8:12) које је било различито у одређеном броју важних тачака од онога које су имале друге цркве и остале религиозне секте. Његов труд је       привукао подршку осталих који су били уверени у исправност његових закључака. Ово разумевање библијских истина је било ригорозно испитивано са слободним истраживачима током ових 150 година. Лични погледи христаделфијанаца данас су резултат тог процеса.

Цела Библија

Која је порука Библије и због чега је различита од данашњих ''хришћанских'' идеја?

Она настаје из важног начела да се Библија треба схватити као целина. Лако је држати одређено учење са прихватањем неких делова Писма а занемаривање других. На пример данас је популарно отписивати много тога из старог завета. Иако су ови документи: Закон, Псалми и Пророци били прихваћени од Исуса и његових апостола за ''реч Господњу''. Библија је јединство; Божије откривење човечанству почиње у страницама Старог завета и наставља се и проширује у Новом завету. Сав Божији наум (Дела 20:27) се може извући из целе књиге.

Христаделфијанци прихватају да је читава Библија у целости надахнута Божија Реч (2.Тим.3:16). Они је стога читају пажљиво и редовно. Један план за читање, назван Библијски приручник им омогућава да прочитају једном годишње Стари завет и два пута Нови завет.

Постоји и друга тачка од великог значаја: ако човек жели уситину разумети Библију он мора бити припремљен за чињеницу да је она потпуно отворена по свим питањима а првенствено нама самима. Она је најстварнија књига на свету, суочава се са крепким стварима живота без пожељног угађања. Људски проблеми, човечанства и појединаца су отворено одмеравани. Извор проблема је објашњен као и њихова решења. Библија јесте једини извор на свету који то чини у складу са чињеницама историје људског живота.

 
Бог, Творац и Отац

Библија описује Бога као Творца неба и земље. ''А Цару векова, непролазноме, невидљивоме, јединоме премудроме Богу част и слава у векове векова. Амин'' (1Тим.1:17). Ипак путем Свог Светог Духа, израз Његове моћи Он управља светским настанама према Свом коначном циљу са човечанством. Светост и истина су Његове особине; с Њим нема никакве преваре нити лажи, нити се Он може равнодушно односити према постојаној људској побуни. Ипак Он Се описује као Бог ''милостив, жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем...прашта безакоња и неправде и грехе, који не правда кривога'' (Излазак 34:6-7). То је опис Вечног Творца врховно моралног бића који је такође Отац онима који Га траже у складу с Његовом Речи. И само из те Речи из Библије човек може научити о Њему.

Важност Земље

Уобичајени утисак је да Библија није заинтересована за земљу и око онога шта се тамо догађа. Њена највећа брига, каже се да је ''небо'', место праведника. То је врло погрешно. Откривење Божијег циља показује да је Он позитивно забринут за земљу и за човечанство на њој. Као што је и сам рекао: ''овако вели Господ, који је створио небо...који је саздао земљу и начинио је... и није је створио напразно, него је начинио да се на њој настава'' (Ис.45:18)

Бог је у целости заинтересован за земљу и за народе који обитавају на њој. Развој великих краљевстава су под Божијом управом и њихова судбина је предвиђена. Сви проблеми данашњег света су предвиђени као и њихова решења, Божије уређење новога реда на земљи као једино средство с којим се може управљати са својеглавим човечанством.

Библија, је далеко од тога да је ''светска'' она је стварна и практична у својој бризи о судбини читавог човечанства. Њено виђење о будућности јесте светски распростањено у њеном оквиру ''јер ће се земља напунити познавања славе Господње као што је море пуно воде'' (Хабакук 2:14).

Иако је ово пророштво било изречено 600 година пре Христа, представља виђење света из целе Библије. Она је веома важна за наше данашње немирно стање и јесте јединствена у историји наше планете.

Истина о човечанству

Из најраније историје људи су тражили утеху у угодним погледима о себи и својој крајњој судбини, будући да се на тај начин удовољавало њиховим природним жељама. Међутим Библија не подржава  пожељно угађање људској нарави. Она је крање стварна у вези нас самих наших моћи и наших слабости. Ми смо били створени каже нам она ''по обличју Божијем''; тј., биле су нам дане способности ума. Ми можемо расуђивати; имамо свест, која нас упозорава када се чини што је погрешно; имамо вољу која нам омогућава да доносимо одлуке које нам погађају понашање па и живот.

Ипак ми имамо силне природне жеље које траже задовољавање, притисак да угађамо себи на разне начине да стичемо материјална добра и да оправдамо свој понос. Људска историја је запис о начину којима су људи допустили својим жељама да их овладају. Сукоб и патња су били неминован исход.

Човек је смртан

Због чега се људска нарав тако понаша? Јер, каже Библија, првим људским бићима била је дана слободна воља, они су одлучили да радије угађају себи и да одбаце јасну заповест Бога. То је био чин побуне који Библија назива грех. Његова последица је била смртност, стање у ком природно завршава смрћу сав људски живот. Ми умиремо јер смо смртни. Будемо ли остављени сами себи, ми ћемо ''пропасти'' (да употребимо библијски израз) – то јест ми престајемо постојати. Мртви су без свести у гробу; они уопште не страдају, већ ''спавају у праху земаљском'' (Данило 12:2) . Распрострањена идеја да човек поседује ''бесмртну душу'' и да наставља живети након смрти (обично на небу) дефинитивно није библијско учење. Одбор енглеске цркве који је 1945 године дао извештај Према Енглеском Обраћењу где је јасно изјављено да је идеја о бесмртности душе ''грчког а не библијског порекла'' (стр.23). Теорија је била рано усвојена из паганизма у црквено учење и јесте ваљан пример о одређеном броју промена у изворним хришћанским веровањима која су се усвајала током векова.

Али има наде, гроб не мора бити наш крај, као што ћемо видети.

 
Исусова природа

Постоји један врло важан део у исправном разумевању људске природе: омогућава нам схватити живот и смрт Исуса Христа и разјаснити значај Божије намере са нама.
Лукино јеванђеље описује како је Исус био рођен од израелске жене, Марије из Назарета, преко моћи Светог Духа. Тако је Исус по мајци био рођен као Син човечији. Стим је баштинио нашу физичку нарав у најпотпунијем смислу и као исход томе био је ''попут нас искушаван свиме'' (Јеврејима 4:15). Али је такође био и Божији Син јер је Бог дословно био његов Отац. Доживљавајући у себи самом жељу за самозадовољства он је савладао свако искушење. Тако се могао подложити свом Оцу у одсудном часу на Маслинској гори изјављујући: ''али не моја воља, него твоја нека буде'' (Лука 22:42).

Дакле Исус је био ''без греха'' и постао је у својој смрти на крсту крајња жртва греху, ''Јагње Божије које односи грех света'' (Јован 1:29). Његово је тело било скинуто са крста и сахрањено. Али један праведан Бог није могао оставити заувек у гробу потпуно праведног човека. Стога није допустио да му ''тело види труљења'' (Дела2:31) и васкрсао га трећег дана. Исусу је била додељена бесмртна природа, ''смрт њиме више'' није господаралила (Римљанима 6:9). Тако узашао је на небо да седне уз Очеву десну руку.

 
Божији Син не Син Бог

Одатле произилази веома значајна тачка да Исусова смрт није била само узвишени пример племенитог самопрекора (иако је била све то). Била је битно измирење због греха које омогућава нама грешницима наду. Жалосно јесте да је данашњем хришћанству ово разумевање било изопачено с науком о Тројству , које је настало 300 година након Исусовог васкрсења као иход расправе унутар цркве . Веровања која су изражавала Тројство биле су одлуке црквених сабора у 4. и 5. веку. Њихово уверење се не налази у Библији. Идеја предпостојећег ''Бога Сина'' на небу преиначује важно искуство Исуса као неовисног, одговорног Сина човечијег који је такође био и Син Божији и стим односи истински значај његовог живота и смрти као измирење због греха остварено једном за све.

 
Слично томе Свети Дух није представљен у Библији као трећа ''особа'' из Тројства. То је сила с којом Бог остварује своје циљеве и физичке и духовне. То је увек под Божијом управом и касније под Сином и никад није представљен како делује неовисно од њих или као некакав објекат штовања.
Из тога се може видети да једно исправно разумевање људске природе, као и природе Исуса Христа јесте само средишњица Божије намере с њим за откупљење људи од греха и смрти. То је сама срж јевађеља. Једино у Библији можемо наћи ове битне истине о Исусу.

 
Ђаво и сатана

Спознање истине о људској природи је од велике помоћи у разумевању ''ђавола'' и ''сатане'' из Библије. Ови називи имају дугу традицију у људском сујеверју о једном злом духу, који делује против Бога и који искушава човечанство на зло. Народна веровања о њима нису библијског порекла већ из паганских векова, дуго пре хришћанске ере.

Онде где су библијски писци надахнути од Бога у неким приликама употребљавали називе они су уствари размерно ретки у Библији и представљају само зле склоности људске природе. Значајно јесте то да у целој Библији грешници никад нису потстицани да окривљују ништа ни иког другог за своје неуспехе већ једино себе. Постојани Божији непријатељ јесте људски ум и његови захтеви за угађањем.
Истинско библијско учење о људској нарави нас ослобађа бојазни од надприродног бића и показује где се налази стварни Божији непријатељ.


 

Благовести

Библија као што смо видели излаже све слабости људске нарави и њену пролазности ка гробу. Али то не мора бити крај, будући да је јеванђеље порука наде. Оно је ''снага Божија за спасење'' (Рим.1:16), избављење од греха и његовог исхода смрти. Стим је библијско јеванђеље ''благовест''.

Његова порука је један позив појединцу за ''покајање'' а затим обећање живота. Бог не жели да ико пропадне, каже апостол Петар, ''но да се сви покају'' (2Петрова 3:9). Оно што се подразумева под покајањем је делом објашњено с изјавом апостола Петра : ''да дођу до спознања истине'' (1.Тимотеју 2:49. Схватајући ''истину'' о себи и Божијег спасења у Христу верник је позван од Бога ''да промени свест''. Покајање није изненадно емотивно узбуђење које може проћи исто тако брзо као што је и дошло али једна трезвена процена верника о свом истинском стању и његово признање тога у исповедању греха Богу, с молитвама за опроштај и решење да изнова усмери свој живот у складу са Христовим заповестима.


Крштење

Када би досегли то стање свести верници у Христу у апостолским временима су се крстили с потпуним зарањањем у воду. Како би били ''с Њим погребосте крштењем'' (Колошанима 2:12); они су смболично умрли с њим на крсту и као што је то он устао из мртвих у бесмртан живот тако и они израњањем, из воде крштења у ''нови живот''. Ово остаје као захтев истинским верницима данас. Никаква власт се није указала од дана апостола са силом да то измени.

Бог у својој милости и благости, јест спреман прихватити оне који пригрле овај став  да им опроштај греха доводећи их у повезаност са Собом. Дакле, из отуђења од Бога грехом искрени верници постају синови и кћери Божији, путем своје покорности и вере. Они су начињени наследницима вечног живота по Божијем обећању. Макар и да их смрт савлада они умиру у сигурној нади васкрсења из гроба у онај дан када ће Христ опет доћи. Награда вернима је у даривању бесмртне природе: као што је Исус рекао, они ''умрети више не могу: анђелима су једнаки'' (Лука 20:35-36). Ако они буду живи у дану повратка Господа и код васкрсења мртвих верним слугама ће бити додељена промена природе из смртне у бесмртну. Тако ће бити испуњен најпознатији стих из Новог завета: ''Бог тако завоље свет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни'' (Јован3:16).

 
Божије краљевство

Чим се једном схвати истина о људској нарави без муке ће се увидети зашто људске владавине током векова нису успеле уредити трајан мир на земљи. Људски су умови немоћни носити се са великим проблемима који су се појавили али још с почетка Библија је предвидела њихова решења. Божија интервенција у људским настанима у критичниом тренутку у историји јесте поузадано пророштво из Библије.

Исусов повратак на земљу исто тако дословно као што је и напустио је била једнодушна нада раних верника. Црква ју је напустила у раним вековима јер се Христ није вратио онако скоро као што се она надала, али још више јер се није слагала с народниом идејом о верницима који уживају своју награду на небу након смрти. Нови завет понављано доказује Други Долазак; апостоли га прихватају као готову чињеницу у својим писањима.


Када дође Христ

Циљ Христовог повратка ће бити да успостави Божију власт на земљи. Прво ће бити суд, још једно јасно библијско учење које је сада нашироко одбачено. Исус, писао је Павле Тимотеју ''ће судити живима и мртвима '' по његовом појављивању и у његовом краљевству (2.Тимотеју 4:1). Након васкрсења они појединци који су разумели јеванђеље о Божијој милости ће се ''појавити пред судом Христовим да свако добије што је 'зарадио за своја дела '' било добро или зло'' (2.Коринћанима 5:10).

Затим ће доћи на ред народи који ће бити позвани ''Бојте се Бога, и подајте му славу, јер дође час суда његова'' (Отк.14:7). Библија нас не оставља у никаквој сумњи да ће владе многих народа одбити позив и да ће морати да се науче подложности. Тако ће почети поновни одгој народа на земљи у новом краљевству Божијем с Христом  Краљем. Када се Божија воља схвати и буде извршавана међу људима на земљи ће напокон доћи мир и правда.


Апостолско живљење

Верујући у јеванђеље каквим га Библија представља, доноси значајну промену видика. Истински Христов следбеник има нови опсег у свом животу: Божија је воља врховна а Христ му је краљ. Краљевство које ће Христ успоставити за његов други долазак јесте оно којем он припада. Следећи апостолску заповест ''Будите покорни сваком реду људском, Господа ради '' (1.Петрова 2:13) он ће се покоравати свим заповестима власти, осим ако се не косе са Божијим законом. Онда следи изјаву апостола Петра:  ''Богу се треба покоравати више него људима'' (Дела 5:29). Када његов народ ратује, искрени верник који привата наук Новог завета не може се борити за људску владу нити поћи у уништавање својих ближњих. Христаделфијанци имају дуги запис одбијања да се прикључе оружаним снагама и многе владе су признале искреност њихових уверења.

 
Унутрашњи мир

Али највећи утицај јесте у личном животу верника. Он је гледао угађања властитим склоностима, похлепу и понос који су тако очити у људском друштву. Он има пример Христа, који је одбацио те природне жеље како би извршавао Божију вољу. Признавајући велику милост коју је задобио с опроштајем греха и у измирењу с Богом. Христов слуга жели пружити исту љубав, милост и доброту осталима, да говори истину и да делује исправно у свим својим пословима. Иако се узор увек не успева достићи због људске слабости, увиђање тога даје један умерен и миран став који је од велике утехе у новом бурном времену.

Христаделфијанци знају из Писма да садашње време људске суверености долази своме крају. Док још има времена, они позивају све да испитају или преиспитају  истинске науке из Библије. Чим се једном схвати ''истина'', искрени ће испитавач ценити нови поглед који је стекао о свом животу и о свету уопште. Он ће бити боље опремљен да се суочи са животом какав јесте са својом наизменично помешаном срећом и тугом утврђен вером у Божију силу и у истинитост Његове речи и подржан уверењем да је Бог милостиви Отац и да је Исус његов посредник: у овом животу службе и вере, он ће уживати потицајну повезаност осталих који верују у исте ствари. Бог још увек сазива народ за Његово Краљевство. Твоја будућност завиоси о твом одзиву!

 

Ovo je steta da se tako lako zaboravi !

Najbolja tema ikad postavljena !

Zasto se ljutis... Ovo je samo internet. 

ko su? budale. porichu Svetu Troicu.

Troicu svi poricu !

Израел у Божијем циљу

Пажљиви читатељ Библије неће уопште сумњати да је израелски народ заузео значајни место у Божијем циљу. Али многим људима данас тешко је помирити се с природом данашње израелске државе. Како је тај ''посебан однос'' настао?

 
Библијски приказ нам показује да је човечанство у раним вековима свог постојања масивно напустило истинско штовање Бога, тако да се земља покварила и напунила безакоњем (Постање 6:11), и узроковала божанску осуду потопом. Међутим није дуго требало да човечанство изнова почне испољавати исте склоности према злу. Бог је стога одлучио развити посебну заједницу с којом ће се Његова Реч сачувати. Тако је Он изабрао Абрахама човека од вере и начинио њему и његовим потомцима изванредна обећања, о будућем поседовању земље Канаана (касније Палестина и Израел) и о благословима за све народе (Постање 12:1-3; 13:14,15).

 
Абрахамови су потомци били изведени из Египта Божијом силом и били су коначно смештени у 12 племена у Обећану земљу Израела. Они су тамо живели под законима, једном систему од правила који им је био дан од Бога преко Мојсија, с намером да се обуче да буду народ предан Његовој служби. У наредним су вековима јевреји поново занемарили штовање Бога и окренули се штовању идола својих паганских суседа, и као исход томе били су истерани из своје земље најездом страних сила. Вековима су живели растерани и прогоњени као што их је Бог и упозорио да ће им се десити (прочитај Поновљене законе 28).Ипак упркос њиховој тврдоглавости јевреји су сачували и Реч Божију и земљу Израела током свог прогонства по другим земљама.

 
Обећања оцима

Али обећања које је Бог дао Абрахаму нису се тицала само израелског народа. Он је требао постати ''отац многих народа'' (Постање17:5), иако је истакнуто да ће један посебан јеврејски потомак довести до испуњења обећаног благослова на све људе. Тај потомак о којем се говорило тако давно био је Господ Исус Христ. Касније обећања дана Давиду, једном од израелских краљева су допунили у детаље о томе шта ће Исус да оствари и како ће му ''Господ Бог дати престо Давида, оца његова и краљеват ће над домом Јаковљевим заувек'' (Лука 1:32,33).

 
Божији циљ с Израелом онда је био да га учини центром за обуку верних у паганским вековима прије Христа. Из њих се родио Исус да објави благовести да ће његове верне слуге постати Абрахамова деца по вери и с тим баштинити обећања. Тако је апостол Павле написао Галаћанима: ''Ако ли сте Христови, онда сте Абрахамово потомство, баштиници по обећању'' (Галаћанима 3:27-29).