Енохова књига је најважнији међу јеврејским апокрифним апокалиптичким текстовима хеленистичког периода. Спис је оригинално писан на арамејском, са закључком на хебрејском језику, који се ослања на старију Нојеву апокалипсу.  У потпуности је сачуван једино у етиопском преводу (тзв. Етиопски Енох) који представља компилацију из I или II века после Христа.  Сачуван је и старословенски превод Енохове књиге (Друга књига Енохова). "Словенски Енох" представља превод једне грчке верзије из VII века. Текст је сличан тзв. Етиопском Еноху (Прва књига Енохова), мада је доста краћи (68 глава). Подељен је на три главна дела: Енохово путовање кроз седам небеских еона (1-21), Енохово примање Божанских тајни (22- 38), Енохове опоруке својим синовима (39- 68). 
У Кумрану (IV пећина) пронађени су фрагменти десет рукописа на арамејском језику који садрже готово четири петине Етиопског Еноха. У Кумрану није пронађен трећи део Етиопског Еноха, тзв. Енохове параболе (главе 37-71), мада то не мора да значи да је овај део настао касније. Неки појмови у књизи су сродни апокалиптичким погледима Есена, али есенско порекло овог материјала није сигурно (Koestler, History and Culture, 256-257). 

Књига Енохова представља прави мозаик у коме је сакупљена различита грађа различитих аутора из различитих времена. Састоји се из пет главних делова (укупно 108 глава) писаних што хебрејским што арамејским језиком, који су настајали у периоду између 400 и 160 године пре Христа. Постоје индиције да неки делови Енохове књиге (нпр. о паду анђела) можда потичу и из В века пре Хр. (Томић, Приступ Библији, 193).   
Оно што повезује ове делове је Енох, седми патријарх после потопа, који је живео "једнако по вољи Божјој" и који "нестаде... јер га узе Бог". 1Мој. 5, 24 
Садржај књиге је веома шаролик. Говори се о паду анђела, о суду који ће извршити "Прадавни" и "Син човечији" над анђелима и људима, о путањама звезда и кретању ветрова, о историји света од Адама до Месије, о благослову и срећи добрих и о проклетствима злих. Значајно је учење о будућем животу, који је заправо наставак овоземаљског јер се у њему наставља живот у породици (жена и деца). Христос у Мт. 12,18-27. вероватно оспорава овакво јеврејско виђење живота након смрти. 
  Према Еноховој књизи у Шедолу (Хаду) су и добри и зли, с тим да зли мукама испаштају за своје грехове. Говори се и о анђелима. Уз три већ позната библијска имена (арх)анђела (Михајло, Гаврило, Рафаило) појављује се и једно ново - Урило. Доста је упадљива и реинтерпретација 1Мој. 6,1-4, јер користи митолошки материјал који може бити старији од канонске верзије приче о "састајању синова Божјих са кћерима човечијим". Koestler, History and Culture, 257. 
  По овој верзији ти "пали" анђели су увели жене у тајне зла као што су гатање, астрологија, козметика... Сатана је заправо демон по имену Азазел који заповеда палим анђелима. Iпак, у Етиопском Еноху најзанимљивије је учење о "Сину човечијем" који се не појављује као што је то случај у Књизи пророка Данила (7,13) као утелотворење Божијег народа, већ као божанско биће које прати Господа. Он је изабран пре свих векова и примио је Духа Светога. У фрагментима нађеним у Кумрану недостају места на којима се помиње Син човечији, те се може претпоставити да је ово излагање вероватно накнадни уметак неког јудеохришћана из I или II века н.е. Енохова књига је од најранијих времене уживала знатан углед међу хришћанима. Писац канонске Јудине посланице полемишући са кривим (јеретичким) учитељима наводи једну реченицу са почетка Енохове књиге. "Гле, дође Господ са својим светим милијардама, да суди свима и да изобличи све безбожне и сва њихова безбожна дела, која безбожно починише, и за све дрске речи које безбожни грешници изговорише против њега" (Јуд. 14-15; Енох. 1,9)