Јеванђеље по Барнаби :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Сви полазе од тога да је вероватно један бивши хришћанин, који је прешао у ислам, био писац поменутог јеванђеља, јер је писац морао да буде упознат и са хришћанством и са исламом. Можда из освете према хришћанству због прогонства шпанске инквизације у 16/17. веку, те се Шпанија сматра за порекло Варнавиног јеванђеља.

Мухамедански покушаји да повежу Варнавино јеванђеље са ранијим поменима једног јеванђеља по Варнави нису успјели. Гледало ce исто да се нађу докази у апокрифном Варнавином писму, ово међутим садржава 21 главу, док Варнавино јеванђеље има свега 222 главе.

Мухамеданци даље показују на Варнавине акте, ово је међутим једно псеудо-епиграфско дело из 5. века и на грчком језику.

Decretum Gelasianum de libris recipiendis et non recipiendis из 4./5. века говори о једном јеванђељу по Варнави, али од овога се није ништа сачувало, те је чиста спекулација да ли садашње јеванђеље има нешто заједно са оним из 4./5. века.

У списку 60 канонских књига из 7. до 8. века именује се такође једно Варнавино јеванђеље, али о овом даље није ништа познато. Шта више од тога, сви ранохришћански документи исто као и древна црквена историја не дају никакав упут заједности са садашњим познатим јеванђељу по Варнави.

Садашње Варнавино јеванђеље држи исламску интерпретацију, које - мада осим Мухамеда нигде не помиње ислам - јако подсећа на Куран и мухамеданско предање. Пошто је ислам настао у 7. веку, јеванђеље псеудо-Варнаве дакле и не може да потиче из ранохришћанског времена.

Писац није могао да живи у Палестини, јеp се многи извештаји не слажу са историјом и географијом Палестине. Уз све ово не постоји ниједан извор пре 18. века који би говорио о садржини Варнавиног јеванђеља. Али и преко овога може из више разлога да се претпостави да је Варнавино јеванђеље написано између 14. и 16. века.

1. Варнавино јеванђеље као прво држи до тога да су "лажљиви" фарисеји покварили Стари завет, независно што су фарисеји настали тек између 135 до 104 п.н.е. и што је Стари завет добио своју коначну данашњу форму најкасније у 5. или 4. веку п.н.е. (изузев књиге Макајева).

2. Адам, Аврам, Исмаил, Мојсије, Давид и други пророци, као и сам "Исус син Марије", помињу се као посланици Божији: ово одговара Исламу, али никако Хришћанству које прави јаке разлике између Христа, Адама или Аврама, и које не именује све њих као Божије посланике.
Такође и помена Исмаила уместо Исака, оцa Јакова, показује на мухамедански утицај.
Исмаил је по Мухамеданцима праотац Арапа. Адам чак рецитира једну мухамеданску молитву коју наравно у почетку раног Хришћанства није могао нико да познаје.
Предказање о рођењу Христовом даје се Исмаилу, не Исаку, и Исмаил је тај, не Исак, који је требао да буде од оца Аврама жртвован на гори Морији. Ово је мухамеданско тумачење, не хришћанско ни јеврејско.

3. Марија и Јосиф добијају заповјест Божију да малог Исуса не хране вином, јаким пићем и нечистим месом, знаци свињског меса; забрана не само свињског меса већ и вина као алкохола уопште јесте исламска заповест, не хришћанска, Јевреји знају једино за забрану свињског меса.

4. Исус био је послан само Јеврејима, то одговара мухамеданској теологији која сматра да је сваки пророк послан само к своме народу. Једино Мухамед је послан целом човецанству, Мухамед је дакле једини пророк свих људи.

5. Како Христос по Варнавином јеванђељу у старости од 30 година добија Божије откривење, он се у току cвоје молитве у поподне обасјаја сјајним светлом и окружен је анђелима, док му арханђел Гаврило даје књигу која улази у Исусово срце. Мухамеданско је тумачење да анђео Гаврило говори и Божије откривење даје и Мухамеду као књигу која улази у њега.

Христос назива Мухамеда већег од њега, коме Он, Христос, није достојан да одреши ремена на обући Мухамедову. Овде Христос преузима улогу Јована Крститеља у Новом завету.
Христос помиње долазак Мухамеда и већ познаје његово име. Христос се моли да Бог пошаље Мухамеда да спаси свет. Нико после Христовог вазнесења није знао да ће шест века касније наићи Мухамед са полагањем права да је он послат од Бога и да проповеда праву истину.

Распеће Јудино Искариотског уместо Христа не одговара јевандјељима: овде се уноси једно мухамеданско тумачење, по коме је заправо Јуда био распет и умро а не Христос, које се у Курану може изнети из суре 4, 157-158 .

Варнавино јеванђеље држи до тога да је апостол Павле отпао од првих хришћанских догма. Тако се псеудо-Варнава жали да је од Павла био наговорен да прихвати Христово cинство Божије. Апостол Павле испада као искваритељ првобитног Хришћанства, гледиште које се од исламских апологета стално из новога понавља.