Ima jedna stara, istočnjačka priča, o putniku kog nasred polja presretne gladna zver. Bežeći od zveri, putnik se skrije u isušen bunar, ali na dnu bunara spazi zmaja razjapljenih usta, koji ga dole čeka da ga proždere. Bojeći se da izađe napolje, gde ga vreba zver, u nemogućnosti da skoči dole, zbog prisustva zmaja, nesrećnik ostaje da visi na puzavici, koja raste iz pukotine u bunaru. Dok mu je u rukama sve manje snage, on je svestan bliskog kraja, ali se i dalje grčevito drži. Za to vreme posmatra dva miša, crnog i belog, kako kruže oko stabljike puzavice, grickajući je. Puzavica će pući i on će uskoro pasti u čeljusti zmaja; shvativši ovo, gleda naokolo, očajnički tražeći rešenje. Sve što uspeva da pronađe su dve kapi meda na listovima puzavice. On ih dohvata jezikom i liže.

Većina nas provodi svoj život na sličan način: dok nam crni miš noći i beli miš dana grickaju preostale dane, u lizanju meda mi pronalazimo utehu.

To je upravo onaj brzi stil života-evo sad još samo ovo da završim,samo da ovo ono...Nema kraja "završavanju" i umiremo nemajući pojma ni o čemu.Znam dosta ljudi u komšiluku koji ne vide dalje od života koji se zasniva na ovom tipu:Posao-kuća-tv-spavanje...Spomeneš li mu svemir,nlo ili bilo šta van naviknutog modela razmišljanja-gleda kao tele.

tacno je, vecina krije svoje slabosti iza obaveza, i misle da su vazni ako stalno nesto rade i stalno su zauzeti.
treba se snaci, kupiti misomor 

Презирем овабезе, највише волим да радим оно што волим.
А волим и да ствари иду спорије без журбе, полако, ко да ћеш живети сто година (додуше никад се не зна  )

 Ma i šta će mi život i 200 godina ako sam ko zombi jbg..

добро,све су то субјективне поставке

онај који ништа не ради и само лежи у кревету или фотељи и размишља о свемиру је веће теле од онога који ради и својим радом себи обезбјеђује могућности које нерадом не би имао; рецимо туристичка путовања и слично...   

pricha je loshe shvacena i isprichana . chovek lizne med i kaze : kako je ukusan  vecina ljudi ne ume da zivi u sadashnjosti ,vec je stalno opterecena proshloscu i buducnoscu .

 

Istina, jer dok mislimo o onome sto je bilo i o onome sta ima doći prolazi nam nepomovljivo sada  .
Gubi se užitak u životu, smisao, sada.
Na kraju se opet sve svede na to koliko malo za sreću treba, sitne nevažne stvari u kojima zaboravimo uživati, a život znače.

Da to je ona priča:
"Moć sadašnjeg trenutka".

Kažu:

Ko živi u prošlosti, živi  u depresiji !
Ko živi u budućnosti, živi u fobijama i anksiozama !
Treba živeti u sadšnjosti !

Pitanje je da li je to moguće, bar za većinu ljudi ?