SAMOĆA


Samoća je poput kiše,
U večeri iz mora se diže,
Iz ravnica pustih i dalekih stiže,
Ide u nebo, gde je uvek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.

Pada pre nego svetlost je izašla,
kad ulice se okreću spram zore,
I kad se tela što nisu ništa našla,
Razočarano dele puna mora,
I kada ljudi što od mržnje gore,
U postelji jednoj moraju da noće.

Tad dolaze valovi samoće…

Rajner Marija Rilke
(1875-1926)

(Prevodi B. Živojinović)   


Ljubavna pesma

Kako da dušu sputam, da se tvoje ne takne?
Kako, mimo tebe, njom da grlim stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto u sred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.


***

Ovo je čežnja: sred talasa biti
i nemati u vremenu svoj stan.
I to su želje: pritajene niti
koje za večnost vezuju naš dan.

I to je život. Dok ne dođe jedan
čas drevni, najsamotniji od svih,
drukčiji od svih ostalih, i čedan
presretne večnost uz osmejak tih.


Vrteška
(Jardin du Luxembourg)

C krovom i senkom njegovom se vrti
čopor šarenih konja što se gone
trenutak jedan, svi iz zemlje one
koja toliko okleva pre smrti.
Nekih u kola upregnutih ima,
al' je u sviju izraz srčan sav.
Jedan je crven namrgođen lav
i katkad jedan beli slon sa njima.

Čak i jelena jednog eno - pravom
jelenu šumskom sličan je po svemu,
samo što nosi sedlo, i na njemu
jednu malenu devojku u plavom.

Za njom, odeven u belo odelo,
jaše na lavu dečačić, u stravi,
dok zube lav pokazuje i ždrelo.

I katkad se beli slon pojavi.

Promiču vedre devojke nekamo,
već nepristale skoro igri toj;
usred ludoga leta one svoj
podižu pogled, nekuda, ovamo -

I katkad se beli slon pojavi.

I sve to ide, okončanju žuri
vrti se, kruži, a bez cilja svog.
Poneki pramen, crven, zelen, suri,
jedva započet profil lica kog.
I katkad osmeh, ovamo obraćen,
blažen i bleštav i uludo straćen
sred zadihanog slepog kola tog.


Jesenji dan

Gospode, čas je. Natraja se leto.
Zasenči sunčanike, razobruči
vetar, da poljem jesenjim zahuči.

Poslednjem plodu zrenje zapovedi;
još dva-tri dana južnija mu daj,
usavršenju nagnaj ga, nacedi
poslednju slast u teškog vina sjaj.

Ko dom sad nema, taj ga steći neće.
Ko sam je sada, dugo sam će biti,
čitaće, pisma pisati i bditi,
i nemirno će gledati drveće
kada se lišće stane zrakom viti.


Ostavljen na planinama srca

Ostavljen na planinama srca
Gle, u daljini sićušno, gle:
poslednje naselje reči, a još više,
ali i on majušan, poslednji
zaselak osećanja. Prepoznaješ li ga?
Ostavljen na planinama srca. Kamen
pod rukama. Jest, tu cveta ponešto;
iz neme litice cveta raspevan korov
koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna?
Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti,
ostavljen na planinama srca.
Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svesti,
kreće poneka bezbedna životinja s planine,
ide, zastaje. I velika zaštićena ptica
kruži oko čistog protivljenja vrhova.
Ali ne zaštićen, ovde na planini srca.


Dodirne dušu skoro svaka stvar

Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k'o dar.

Ko meri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih leta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?

Da se na nama ravnodušnost greke?
O, dome, travo, o, večernja seni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vac k nama veje.

Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svetski prostor. Kroz nas laste
proleću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.

Brinem, a dom ja na dnu moga srca.
Čuvam se, a u meni straža bdi.
Ka mojoj novoj ljubavi se svi
svet lepi, da tu počiva i grca.

Pjesma kipa

Tko je taj,koji me ljubi toliko,
Da za moj će život svoj život ugasit?
Ako se tko iz ljubavi same
U moru utopi za me,
U život iz kamena mene će spasit.

Ja žudim,da tijelom poteče mi krv,
Jer kamen je samo kamen.
Ja čekam i čeznem u hladnoj samoći.
Zar ne može nitko smjelosti smoći,
Da život mi vrati i plamen?

A kad mi tko život jedanputa vrati,
Što zamamno sja se i zlati,
Onda ću plakat,
Plakat ću sama,
Što nisam više kip od kamna;
Jer šta će mi krv,što vri poput vina,
Kad ne mogu dozvat iz morskih dubina
Svog ljubljenog,jedinog moga.

Ja živim u krugovima koji se sire

Ja živim u kruzima koji se šire,
i njima sve više obuhvatit žudim.
Ja možda i neću polučit zadnji,
konačni krug, no ja se trudim.

Ja kružim i kružim okolo Boga,
tog prastarog tornja, već tisuće ljeta,
i ne znam još, jesam li sokol il vihor,
il velika pjesma ovoga svijeta.

Ozbiljan cas

Tko sada plače negdje u svijetu,
bez razloga plače negdje u svijetu,
nada mnom plače.

Tko se sad smije negdje u noći,
bez razloga smije negdje u noći,
meni se smije.

Tko sada ide negdje u svijetu,
bez razloga ide negdje u svijetu,
polazi k meni.

Tko umire sada negdje u svijetu,
bez razloga umire negdje u svijetu,
pogleda mene.


''Preokret''

Dugo je on sve to
mucno prisvajao gledanjem.
Zvezde na kolena padahu
obrvane njegovim pogledom.
Il' bi sagledao klececi
a miris bi njegove usrdnosti
kao blagi umor padao
na kakvo bozansko bice, koje bi mu se
onda
osmehnulo, u snu.

Kule je tako gledao
da su trnule od straha:
opet ih uvis zidajuci, najednom!
Ali cesto bi predeo, otezao od dana,
pokojem
strujao u njegovo tiho opazanje, uvece.

Zivotinje su smireno stupale
u otvoreni pogled, pasuci,
a zasuznjeni su lavovi
zurili unutra kao u nepojamnu slobodu;

ptice su proletale kroz njegovu dusevnost; cevece se
ogledalo u njemu,
krupno, kao u deci.

A kad se rascu da ima jedan sto gleda,
to dirnu i bica koja su manje
i nepouzdanije vidljiva,
dirnu zene.
Otkada gleda?
Otkada vec, lisavajuci se u dusi,
preklinjuci sa dna pogleda?

Kuda bi on, koji vecito ceka, sedeo u
tudjini;
a rasejano odvracena soba u
prenocistu
mrgodno bila oko njega,
i u izbegavanom ogledalu
ponovo soba,
i kasnije, sa postelje mucenicke,
ponovo:
tad bi se u vazduhu vecalo,
neshvatljivo vecalo
o njegovom osetljivom srcu,
o njegovom srcu sto kroz bolno zasuto telo
ipak oseca,
vecalo bi se i presudilo:
da on ljubavi nema.

(I bilo bi mu uskraceno
ma koje novo posvecenje.)

Jer vidis li, gledanju ima granica,
i sve sagledaniji svet
iste da raste u ljubavi.

Zavrseno je delo ociju,
vrsi sada delo srca
na slikama u sebi, zarobljenim; jer ti
si ih
savladao: ali sada ih ne znas.
Pogledaj, unutrasnji covece, svoju
unutarnju devojku,
nju, izvojstenu
iz hiljada priroda, ovo
tek izvojsteno samo, a dosad
jos nedovoljno stvorenje.

Španska igračica

Kao što bela sumporača stane
u ruci već da na sve strane baca
jezićke trperave pre no plane - :
tako sred tesnog kruga gledalaca
iz igre njene još nezahuktane
roj svetlih iskri najpre zapalaca.

I tad se naglo sva u plamen prospe.

Pogledom jednim pali svoje kose,
pa najedanput smelo zaošija
haljinu svu u ludog ognja huk,
iz kojeg pruža ruke poput zmija,
gole i budne, uz klepetav zvuk.

A tad: ko da joj vatra seknu, ona
pribra je sasvim i odbaci svu
oholim gestom, gorda, osiona,
gledajuć kako besni još na tlu,
plaminja još i neće da se preda -.
No potom diže pobednički lice
i ukrug milo pozadravljajuć gleda,
pa sitnim čvrstim stopalima nju
gazi i gasi nemilice.

Reci za uspavanku

Hteo bih nekog da uspavam,
kraj nekog da bdijem bih ja.
Tebe bih da mazim, uljuljkavam,
da te pratim u san, iz sna.
Hteo bih u kuci da jedini znam:
noc bese hladna i zla.
I hteo bih da se slusanju dam,
slusanje tebe, sveta, tla.
Dozive kroz noc salje sat,
vreme se providi do dna.
Jos: dole po kog neznanca bat,
i lavez neznanog psa.
Zatim-tisina. Oci bih tada
siroko prostro vrh tvog sna,
da nezno te drze, i puste kada
u mraku se pokrene sta.

Uvodna pesma

Ma ko ti bio: kroči u predvečerje
iz sobe svoje, gde znaš svaki kut;
ma ko ti bio: poslednja uz put
tvoja je kuća, a iza nje: bezmerje.
Pogledom svojim, koji se koleba
da napusti tvog starog praga rub,
digni polako jedan crni dub
i postavi ga ispred neba.
I tako svet ćeš ustrojiti svoj.
Golem, ko reč što sazreva u svemu.
A kada voljom shvatiš smis'o njemu,
ostaviće ga nežno pogled tvoj...

Ja volim svoga bića polutminu
što daje mojim čulima dubinu;
u njoj se, kao iz pisama starih,
moj život jednom već proživljen žari,
u preboljenu odmaknut daljinu.
Iz nje se toči u mene saznanje
da imam dosta prostora pred sobom
za drugoga života večno tkanje.
I katkad sam ko drvo, čije granje
šumi negdašnjem dečaku nad grobom
i čiji koren prostirku mu plete, —
drvo što onaj ispunjava san
koji je dečak u daleki dan
izgubio u pesmi punoj sete.

(B. Živojinović)

Moj život nije ovaj strmi čas,
čas kad ovako žurno stremim.
Pred svojim žitnim poljem ja sam klas,
tek jedan glas sam samo, i to glas
što prvi sred mog mnogoglasja nemi.
Između dva sam zvuka dubok muk,
koji ih trajnom usklađenju goni:
jer preti da nadjača smrti zvuk —
No tamnoga ih intervala luk
miri.
Lepotom starom pesma zvoni.

(B. Živojinović)

Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me, al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti,
a ako mi i mozgom užgaš plam —
na krvi svojoj ja ću te poneti.

(B. Živojinović)

Sad već crvena divlja ruža zre,
u leji jedva diše pozno cveće.
Ko nije bogat sad, kad leto mre,
taj nikad sebe sačekati neće.
Ko sada sav ne drhti kao prut
od preobilja slika, koje buja
i proniče u svaki dušin kut,
čekajuć noć da tminom zaleluja: —
taj je, ko starac, prešao svoj put.
Toga nijedan sad ne greje plamen,
laže ga sve na javi i u snu;
pa i ti, bože. Ti što ga, ko kamen,
iz dana u dan vučeš prema dnu.

(B. Živojinović)

Tu žive ljudi, lica cvetno-snežna,
i čudeć se od teškog sveta mru.
I vidi l' ko gde jedna rasa nežna
kroz bezimene noći, beznadežna,
pretače osmeh u grimasu zlu?
Bez dostojanstva, ko strašljiva sen
kruže i služe stvari besmislene,
i odeća na njima brzo vene
i ruke im se sparuše za tren.
A svet se tiska, juri, njih ne štedi,
njih neodlučne, slabe. — Samo pas
poneki, plašljiv i beskućnik, sledi
koraku njinom, muklo, koji čas.
Svakoga od njih muče sto dželata,
svaki ih udar sata zove tih,
i vukući se kraj bolničkih vrata
čekaju, strepe, da prime i njih.
Tamo je smrt. Ne smrt u čijoj vlasti
čudesnoj behu u detinjstvu. — Ne,
smrt mala, ko što tamo mere sve;
sopstvena njina, zelena, bez slasti,
ko voće što je prestalo da zre.

Sjaj u travi

Ne može se više vratiti tren sjaja u travi
i zato ne treba žaliti za raskoši jednog cveta koji nestaje,
već treba naći snage u onome što nam je ostalo!

Ako se ikada budemo morali rastati, neka to ne bude u proleće
jer, teško je gledati kako se nove ljubavi rađaju,
dok naša zauvek umire!

I onda, kad više ništa ne možemo vratiti, nećemo tugovati,
već ćemo naći snage u ovome što nam je ostalo i živeti s tim!
Svaka ljubav u sebi nosi težnju za nežnošću, a umreti u ljubavi
znači živeti u njoj!

Odbaciću svoj greh, odbolovati tvoje oči!
Gledaću kako odlaziš i nestaješ u seni jesenje trave,
sve dalje i dalje...

Zaboravimo sve što nas je bolelo, radi nas i radi zaborava!
Zaboravi da smo se voleli, da smo se smejali i... da smo krivi bili!
Poći ćemo ka sutrašnjem danu, koji će doći, a u prvi sumrak
zatvoriću oči i neću misliti o tebi!

Biće kasno kad se jednog dana okreneš iza sebe!
Poželećeš uzeti sve pogažene i ubrati sve mirisne cvetove,
ali nećeš moći, a niti ću ja više moći natrag!

Poći ćeš, glave okrenute unazad, sa suzama u očima, ali...
biće ti kasno, suviše kasno... za sve!

Gong

Ne vise za usi...:zvuk
koji ko dublji sluh
osluskuje nas sto svi
prividno slusamo tek.
Preokret prostora. Svet
unutarnji otkriva lik...
hram pre rodjenja svog,
rastvor bogova pun,
tesko rastvorljivih ...:gong!

Svega cutljivog zbir
sto sebe potvrdjuje sam,
suman uvir i slap
u sopstvenog bica muk,
u trajnost sazeti tok,
izvrnuta zvezda...:gong!

Ti vazda u secanju mom,
bubitkom rodjena ti,
praznik neshvacen sad,
vino uz nevidljiv rub
usana, bure bes,
sto stuba protresa srz,
putnikov pad u put,
izdaja, svemu, nas...gong!

I duh i strast su nama neophodni:
da jedno drugim oplodjuju, to je
zadatak onih sto su izabrani
da u toj raspri cist postignu sklad;
budni i vicni, oni prepoznaju
znamenja, ruka njihova je laka,
prekaljeno je orudje u njih.

Ni zvuk najtisi ne sme im promaci,
moraju znati da vide i onaj
ugao prema kome ih uputi
kazaljke jedva uocljivi hod,
moraju ocnim kapkom uzvracati
lagani lepet leptirovih krila
i osecati sta oseca cvet.

Krhki su oni ko i druga bica,
a moraju u isti mah da budu
dorasli snazi najvecoj inace
izbranje ne bi ni palo na njih!
Gde drugi cvile, njihova je duznost
da kazu ritam udaraca i da
iskuse kamen na dnu bica svog.

Ko trajni pastir moraju da stoje;
on iz daleka izgledati moze
tuzan, al sto se vise priblizavas
osecas jace koliko on bdi.
Ko zvezda hod za njega, tako njima
sve mora biti poznato i blisko
sto cutke raste i kruzi kroz noc.

Oni i u snu strazare od snova
i postojanja, od placa i smeha
smisao tka se...I kada ih skoli
te obrvani klonu prema tlu,
i kad pred smrcu i zivotom kleknu,
u pravom uglu njihovog kolena
tad novu meru zadobija svet!


Sused

Violino, neznanko, sto progonis moj duh?
U kolko dalekih gradova vec cuh
gde samotna noc me tvoja dira?
Dal mnostvo il jedan na tebi svira?

Dal takvih jos ima sirom sveta
koje bi, bez tebe, vec odavno
dno recno progutalo tavno?
I sto sam tome uvek ja meta?

I zasto put moj uvek lezi
uz one koji te plasljivo gone
na pesmu sto veli:zivot je tezi
od tezine sve vasione?


Vitez

Vitez u pohod jezdi dug
u sirok, suman svet.

A pred njim sve je:jutro i jug,
polje i pir i vrag i drug,
devojka, maj, i lov i lug,
i bezbroj puta bog svud u krug
kroz svaki gleda cvet.

Ali u vitezu, ispod pancira
u mrkloj tami,
scucurila se smrt i cami
i snuje i snuje bez mira:
Kada ce da zahuji
necije ostrice rez,
kada po celiku da zabruji
njen britki vez,
pa da mi jednom donese spas
i da izvede mene
iz celije ove u kojoj bez sna
provodim dane povijene, -
pa da se sve u meni prene,
da se najzad ispruzim sva
i da zapevam na sav glas
i zaigram preko tla.

Panter

Njegove oci muti i sputava
resetki tamnih stalni mimolet.
Tisucu resetaka poigrava
i okoncava sobom njegov svet.

Povitljiv korak njegov, pun cvrstine,
lici, dok uskog kruga meri luk,
na igru snage okolo sredine
u kojoj vlada silne volje muk.

Tek ponekad se zastor s oka skloni
necujno - . Tada udje neki lik,
kroz napregnuti mir udova roni -
i mre u srcu kao dalek krik.

Rastanak

Kako sam samo osetio sve sto
rastankom zovu. Kako znam i sada:
nepreboljeno i jezivo nesto
tamno, sto tkanje nekog lepog sklada

kida, jos jednom pruzajuc ga amo.
Sto bespomocan bejah gledajuci
ono sto mene - a mene zovuci -
pusti da idem, zaostavsi samo,

ono sto ko da bejahu sve zene,
a ipak malo, belo cinilo se,
i nista drugo do: mahanje sto se
vec vise i ne odnosi na mene,

mahanje neprekidno iz daleka,
sve tise - jedva objasnjivo vise:
mozda sljivina grana sto se njise
kad sa nje zurno prhne ptica neka.


Poslednje vece

Kroz noc, iz parka, dalek topot stize
komore koja polazi u boj.
A on sa klavesena pogled dize,
jos svirajuci, i pogleda k njoj.

ko u zrcalo, pa se sav ozari
od svojih mladih crta, svestan kako
njegovu tugu iskazuju lako,
a svaki zvuk im budi nove cari.

No sve to namah iscile: i ona,
stojeci mucno kraj vrata balkona,
pritisnu srce ustreptalo stravom.

On tad zasvira tise. Spolja udje
svezina. A na stolu cudno tudje
lezase sapka sa mrtvackom glavom.


Pesnikova smrt

Polozen lik mu odbojan i bled
pocivao je na uzglavlju krutom
otkad mu svet sa svescu, otrgnutom
od cula, privi natrag skutom
godine ove ravnodusni sled.

Slutio nije, ko ga ziva znade,
koliko njega bejase u svemu,
jer:ovo dolje i ove livade
i ove vode lik su bile njemu.

O, lik mu bese sva ova daljina,
sto jos bi k njemu i jos ga priziva;
i maska, plasno mruci, njemu biva
otvorena i nezna ko sredina
ploda sto trulec u zraku pociva.


Pesma o moru

Nocu sa mora doleces,
pradrevni vetre ti:
nikome stici neces;
kad neko bdi
tvoje ce snage mora
dobro da cuva:
pradrevni vetar s mora
ti si, sto duva
samo za pra stenje, amo
prostranstva cista
srucujuc iz daljine...

O, kako te oseca samo
smokva sto lista
gore sred mesecine.


Muzici

Muziko: dahu statua, mozda:
tisino slika. Ti jezice, gde jezici
prestaju, ti vreme
koje upravno stojis na pravcu prolaznih srca.

Osecanja prema cemu? O ti, preobracanje
osecanja u sta? :u cujni predeo.
Ti nepoznata: muziko. Ti, izrasli iz nas
prostore srca. najprisnije nase
sto, prevazilazeci nas,
stremi napolje - , sveto rastajanje:
kad nas unutrasnjost okruzuje
kao najsviknutija daljina, kao druga
strana vazuha:
cista,
velicanstvena,
nenastanjiva vise.


Jesen

Opada lišće, ko da iz daljina
pada, uz opor i odrečan let,
kao da venu sred nebeskih tmina
daleke bašte.

I teška Zemlja noću
pada iz roja zvezda u samoću.

Svi mi padamo. Pada ruka, Pad
u svakom od nas živi neizbežno.

Pa ipak Neko beskonačno nežno
padanju ovom daje smer i sklad.

Трећа елегија

Једно је своју вољену опевати. А сасвим друго,
авај, оног скривеног речнога бога крви,
пуног кривице. Младић, кога његова девојка
препознаје издалека, ни сам нимало не зна
о том свом господару сладострашћа, који је често
из њега, самотника, пре но што би га девојка
блажила, често пак као да ње и нема,
док се низ њега цедила неразазнајност, дизао
божанску главу, зовући ноћ на бескрајиу буну.
0, тај Нептун у крви, о, његов трозубац страшан.
0, тамии ветар његових груди из завојите
шкољке. 0, почуј како се у дупљу клобучи ноћ.
Звезде, зар не потиче од вас љубавникова
страст према лицу његове драге? Зар присно сагледање
њенога чистог лица од чистог звежђа не стиче?
Ти му ниси, авај, ни мајка му није његова
лукове веђа тако у очекивање напела.
Није се уза те, девојко што га осећаш, није се
уза те његова усна у плоднији израз повила.
Мислиш ли доиста да га лагана појава твоја
толико потресе, ти што ходиш ко ветар јутарњи?
Додуше, срце си му престрашила; али се старији
страхови сручише у њ при додиру што га узљуља.

Зови га... нећеш га сасвим из његове тамне опходње
позвати. Он то, додуше, жели; извире; са олакшањем
притајеном се твоме срцу он привикава,
прихвата то, и себе почиње. Али зар је
икада себе започео?
Мајко, ти га начини малим, ти га поче,
теби он беше нов, ти према очима новим
свијаше пријазан свет, бранећи туђем приступ.
Где су, ах, године оне кад си му једноставно
витком приликом својом скривала узбуркан хаос?
Заклањала си тако штошта од њега; ноћну
неизвесност си собе чинила безазленом,
из свога си срца, препуног уточишта,
уносила људскији простор у ноћни простор њен.
Ниси у тмину, не, у своје си ближе биће
стављала светиљку, која ко да од пријатељства
сачињена је била. Ниједно пуцкетање
да га с осмехом ниси објаснила, као да си
одавно знала кад се патос понаша тако...
А он је слушао, он се толио. Шта си све била
кадра да устајањем постигнеш нежним; висока,
у огртачу, судбина његова иза ормана
ступаше, а у боре завесе, одвећ нестална,
немирна се будућност његова утискиваше.
И он сам, како је олакшан лежао, испод
успављивих капака твога лаког уобличења
точећи сласт у кушано предснивање -

Изгледао је чуван... Али унутра:
ко је у њему унутра спречавао плиме порекла?
Ах, ту уснули није за обазривост знао;
заспао, ал' у сновима, али у грозницама:
како се у то све упуштао. Он, тај новак,
бојажљиви, како је био спутан, како је бујним
рашљикама збивања унутарњег био већ
уплетен у шаре, у давилачко прорашће,
у облике што су зверски хрлили. Како се он
подавао -. Волео је. Нутреност свога бића
волео, своју дивљину, прашуму ту у себи,
на чијој је немој стропоштаности
стајало његово срце, светлозелено. Волео.
Напуштао је то, из корења је сопственог
у исполинско исходио прапорекло
где његово мало рођење већ преживљено беше.
Силазио је волећи у старију крв, у амбисе,
где је лежала стравичност, још и сад пресићена
очевима. И сваки ужас је њега знао,
намигивао њему, ко6 да је посвећен. Да,
гроза се осмехивала... Ти си се
ретко толико нежно осмехивала, мајко.
Како да он то не воли, кад му се осмехивало.
Волео је он то пре тебе, јер, док си њега
носила још, то беше у води растворено
која лаганост даје оном што проклијава.

Видиш, ми не волимо, као цвеће, из једне
једине године; нама, онда кад волимо, хрли
непамћен сок у наручје. Девојко, ово:
што смо у себи волели, не једно, не нешто будуће,
већ оно што безбројно кључа; не једно једино дете,
него очеве, који у нашем почивају дну
ко планинске громаде; него некадашњих мајки
суво корито речно -; него цели
нечујни предео испод облачне или чисте
коби - : то је теби, девојко, претходило.
А ти сама, шта знаш ти -, ти си мамила
прошлост да у драгоме ускрсне. Каква су све
тегобно навирала осећања из бића
уминулих. Какве те жене нису ту све мрзеле.
Какве си мрачне мушкарце пренула то
у жилама младићевим? Покојна
деца су к теби хтела... 0, тихо, тихо,
делај њему за љубав и поуздано пред њим, -
доведи га близу врта, подари му оно
што у ноћима претеже...
Уздржи га...

radim neki referat ili tako nesto. . .  pa jel mi moze neko reci koja su onako najistaknutij i najreprezentativnija Rainerova dela?