Живео једном богати трговац дијамантима. Али он није био само трговац. Био је и мудрац. Једнога је дана седео са својим друштвом, кад му слуга донесе вест да је нестао врло скупоцен дијамант. Чувши то, трговац на час затвори очи, а онда промрмља: "Прекрасно! Уистину прекрасно!" Прође сат времена и слуга му дојави веселу вест: дијамант је пронађен. Трговац и опет затвори очи, тренутак утону у тишину, потом рече: "То је уистину прекрасно! Заиста прекрасно!" Не могавши разумети трговцево понашање, један га његов пријатељ упита: "Објасни ми зашто си употребио исте речи и код губитка, и код  добитка? У чему је тајна таквога усклика?" Трговац му мирно одговори: "Ја ценим тишину и спокој свога ума више од дијаманата. Ја сам трагатељ за неисцрпивим благом духовних врлина. Када су ми јавили да је скупоцени дијамант нестао, погледао сам у себе да бих видео хоће ли се мој ум узнемирити и изгубити своју драгоцену равнотежу и мир, заради нечега што је тако пролазно као што је ствар по имену дијамант. И открио сам да мој ум није изгубио свој мир и своју равнотежу. Стога сам рекао: "Прекрасно!" А када ме је слуга обавестио да је дијамант пронађен, опет сам погледао у себе да бих видео хоће ли се ум усхитити, изгубити своју равнотежу и сталоженост због догађаја, у којих нема сталности. И открио сам да се мој ум више бринуо о унутарњему благу, које називамо божанско бивство, него што се забавио предметом световнога значаја, као сто је дијамант. Због тога сам рекао: "Прекрасно! Уистину прекрасно!"

 
Jako lepo! 

Ni nalik na mene! 

Pa to je nirvana.

Ma ko može to da dostigne ?