Posle skoro jednog veka turski pogrom nad Jermenima dobija pravo ime


Jedan zlocin koji je dobio medjunarodni karakter jos na pocetku proslog veka iznenada je aktuelizovan na pocetku novog milenijuma. Rec je o cuvenom pogromu Jermena u Turskoj Otomanskoj carevini koji su mnogi medjunarodni faktori i tada ocenjivali kao genocid muslimana nad pravoslavnim zivljem i u kome je stradalo vise od milion ljudi, zena i dece. Ali zbog niza medjunarodnih okolnosti i nezameranja prema Ataturkovoj Turskoj mnoge drzave su izbegavale da taj masakr nazovu pravim imenom, tj. genocidom.
Posle II svetskog rata i Holokausta, a narocito poslednjih decenija, genocid je ocenjen kao najveci medjunarodni zlodjin protiv humanosti, ljudskog i medjunarodnog prava. Tako se i pogrom Jermena nasao na toj listi, pa su cak i drzave koje su ga ranije negirale kao genocid morale da promene stav. Tu skoro su americki Kongres i Francuska Skupstina, posle visegodisnjeg odlaganja, konacno usvojile dokumente koji taj zlocin proglasavaju genocidom, sto je izazvalo negativne reakcije i proteste turske javnosti, preteci da ugroze i normalne medjudrzavne odnose.
Kad je neko hteo da isproba ostricu maca cinio je to na vratovima Jermena. Treba li se onda cuditi sto Jermena danas ima po celom svetu, daleko od otadzbine. U jeziku ovog drevnog naroda postoji rec "spjurk" koja oznacava Jermene koji silom prilika zive van matice ali nisu emigranti. Svi oni gotovo, kad-tad, zele da pocivaju u zemlji jermenskoj.
Genocid nad Jarmenima planiran je i organizovan do detalja. Turska vlada je hapsila i deportovala elitu, vodje i intelektualce. U zoru 24. aprila 1915. g. Turci hapse preko 800 ljudi iz redova jermenske inteligencije, pisce, publiciste, lekare, pedagoge, svestenike. Nakon tri dana upucuju ih u grad Diarbekir, u koji nikad nisu stigli, jer su ih Turci pobili na putu. Od njih 800 spaslo se samo osam, koji su uspeli nekako da pobegnu. Turski koljaci zverski su se obracunali sa jermenskim narodom, njihovom krvlju zalili su sela i gradove u zapadnoj Jermeniji. Obale Tigra i Efrata potpuno su prekrivene lesevima. Samo u luci Trapezunt na Crnom moru utopljeno je oko 14000 zena, dece i muskaraca.
Krajem 1915. g. Taljat-pasa, ministar unutrasnjih poslova Turske, pobedonosno izjavljuje: "Resio sam jermensko pitanje za tri meseca, dok ga sultan Abdul Hamid nije mogao ni za 30 godina". Kasnije u susretu s americkim ambasadorom Margalom Taverom, rekao je:
"Nije potrebno da vise govorimo o Jermenima jer smo ih 3/4 unistili. U gradovima Bitilis, Van i Erzerum sada nema ni jednog Jermenina". U gradu Van, Jermenini su odolevali 27 dana. Posle velikog granatiranja grada (ispaljeno je oko 16.000 granata) Turci uspevaju da prodru i masakriraju preko 40.000 gradjana, mahom zena, dece i nemocnih. Ista situacija ponovila se u gradovima Sasun, Zejtun, Urfa, Garahisar, Goris, Kars, Mus...
Turska vojska nije se zadovoljila samo masakrom u zapadoj Jermeniji.Pocetkom 1918. g. vrse se pripreme za novi genocid, ovog puta na podrucju istocne Jeremije. Turska armija u januaru 1918. g. napada na Kavkaz, 13. marta osvaja Erzerum, do kraja aprila zauzima gradove Sarihami, Sarihamis, Batum, 12. maja Sardarabad, a 15. maja Aleksandropolis.
U periodu od 1918. do 1922. g. nestalo je ukupno oko 400.000 istocnih Jermena. Tako se broj jermenskih zrtava u razdoblju od 1878-1922. g. popeo na 2.500.000. Za vreme genocida vise od 350.000 Jermena izbeglo je u Liban, Siriju, Grcku, Bugarsku, Srbiju, Francusku, Englesku i tamo prenelo svoju kulturu, izgradilo svoje crkve, skole, stampalo casopise... Posle izvrsenog genocida smatralo se da Jermenija vise ne postoji, da treba podici nadgrobni spomenik na tlu zapadne Jermenije sa natpisom: Ovde su nekad ziveli Jermeni. Medjutim, 15 godina kasnije sirom sveta zazvucala je muzika Arma Hacaturjana, ozivele su boje na slikama Martirosa Sarjana... To pokazuje da niko ne moze odlucivati o sudbini jednog naroda, da nacija koja ne zeli da umre, nikad ne ce umreti.
Danasnja Republike Jermenija, gde je populacija u 98% jermenska, uspostavljena je na samoj teritoriji starog Ruskog Carstva (istocna Jermenija). Ova populacija se sastoji od, otprilike, polovine potomaka spasenih od genocida nad Jermenima.

Spomenik

Na jednom od zelenih brezuljaka Jerevana dize se jednostavan i velicanstven spomenik. Stubovi plave boje okruzuju vecni plamen. To je spomenik zrtvama genocida Jermena, prvog velikog genocida u ljudskoj istoriji.
Spomenik se sastoji iz dva dela. Prvi deo pored obeliska simbolizuje jermenske majke koje oplakuju svoje poginule sinove, a drugi deo, na levoj strani, simbolise da je jermenski narod ostao ipak ziv i da Taljat-pasa i ostali zlikovci nisu dostigli svoj cilj da uniste jermenski narod, i oni su prvi platili glavom za taj zlocin. Svake godine, 24. aprila beskonacna kolona ljudi sa svih strana Jermenije i sveta, u tisini ide ka ovom spomeniku, ka vecnom plamenu...

Uvred

Rec genocid je "iskljucena" od strane Turaka pa cak i od njihovih nezavisnih intelektualaca. Da uvreda po Jermene bude i veca, u Istanbulu, na brezuljku zvanom Marurs, medju mauzolejima je i onaj, Taljat-pase (1915. g. ministra unutrasnjih poslova Turske, koji je ubijen 15. marta 1921. g. u Berlinu, od strane Jermenina koji je veci deo zivota proveo u Srbiji). Po recima Jermena ovaj mauzolej je uvreda covecanstvu. Politicke igre su evidentne jer eventualno priznavanje genocida moglo bi da prouzrokuje pitanje reparacije.


Genocid nad Jermenima u Prvom svetskom ratu


Masovna ubistva hrišćanskih Jermena u Osmanlijskom carstvu 1915. i 1916. bila su vrhunac programa uništenja i progona turske nacionalističke partije "Jedinstvo i napredak" koja je vladala u Prvom svetskom ratu. Njena politika se tendenciozno usmeravala protiv svih neturskih etničkih zajednica. Ovom prema mišljenju mnogih istoričara prvom genocidu na pragu 20. veka palo je oko millon i po jermenskih žrtava. Godinama se jermenske organizacije trude da se progoni i ubistva ovih ljudi priznaju po definiciji "Konvencije o genocidu UN". No zvanična politika članice NATO-a Turske i danas poriče ove zločine.



U okviru diskusije oko turskog pristupanja EU ovo pitanje je poslednjih meseci ponovo pokrenuto. Jedan od prvih publicista koji se bavio ovom temom bio je pisac i novinar iz Kelna Ralf Đordano, čiji je film "Jermensko pitanje više ne postoji", snimljen 1986. imao ogroman odjek a emitovala ga je nemačka tv-stanica WDR. Film počinje rečenicom: "Ovaj događaj nije zaboravljen – o njemu se zapravo nikad nije ni znalo."

Od tada se Đordano intenzivno zalaže za jermensku stvar. U čast priznanja za ove napore jermenska crkva mu je dodelila najviše odlikovanje "Orden Surp Sahak - Surp Mesrop", nazvan po monahu Mesropu, koji je u 4. veku razvio jermensko pismo i po njegovom nalogodavcu Katolikosu Sahaku.

"Ovaj genocid u Osmanlijskoj Turskoj nije koštao života samo milion i po ljudi, on je uništio čitavu jednu zajednicu. Genocid je izazvao prekid koji ni danas nije okončan u zapadnojermenskoj kulturi i tradiciji. Nema čak ni grobova ubijenih, na mestima na kojima su nekada živeli Jermeni i u ruinama jermenskih crkava nije moguće izgovoriti molitvu..."

Ovo je u svom laudaciju Ralfu Đordanu izgovorio dr Mihran Dabag, direktor Bohumskog "Instituta za istraživanje dijaspore i genocida". Novinar i autor Đordano je 1986. pobudio pažnju svojim filmom "Jermensko pitanje više ne postoji ". U ovom dokumentarcu na osnovu nemačkih diplomatskih akata i izveštaja egzaktno je opisao genocid. Nemačko i Osmanlijsko carstvo bili su u Prvom svetskom ratu saveznici, i nemačka vlada je preko svojih konzulata bila u potpunosti informisana o događaju, ali izuzev sporadičnih blagih protesta, nije videla potrebu da reaguje. Đordano je u svom govoru zahvalnosti ukazao da su nemački vojnici učestvovali u deportacijama Jermena:

"Turski ministar unutrašnjih poslova i organizator genocida Talat Bej 4. decembra 1915. je saopštio carskom ambasadoru, knezu fon Hoenloe u Konstantinopolju - "Jermensko pitanje više ne postoji." A Adolf Hitler je 22. avgusta 1939., dakle uoči Drugog svetskog rata prorekao: "Ovo neće biti rat kao prethodni; ovo će biti rat protiv muškaraca, žena i dece." A potom dodao: "Ko se danas još seća uništenja Jermena?"

Đordano spada u kritičare eventualnog turskog članstva u EU. Svaka asocijacija Turske sa Evropskom Unijom mora da ima kao neizbežan uslov već odavno zakasnelo zvanično priznanje Turske da je počinila genocid nad Jermenima, iznosi svoj zahtev Giordano:

"Bez ispunjenja ovog zahteva sve visoke teze Europske Unije bi ostale potpuno neverodostojne. Nemačka je u ovoj jermenskoj drami od pre skoro 100 godina imala najsramniju ulogu: ona je zbog istorijskog udela Nemačkog carstva u genociodu imala svaki razlog da se izvine Jermenima i istovremeno da izdejstvuje priznavanje genocida od strane Turaka, ali ona ni do danas ni jedno ni drugo nije prevalila preko usana iz pogrešnog obzira prema saveznicima."

Ralf Đordano želi da upozori jermensku zajednicu, rasutu po celom svetu, na preteću opasnost odricanja svog kulturnog identiteta da bi se prilagodili društvima zemalja domaćina:

"Turski vlastodršci cinično igraju na kartu "vremena", oni očekuju da se jermenski narod najpre raspe po dijaspori, a potom da se ugasi, da Jermeni u celom svetu budu usisani u nacionalnom okruženju u kome žive i da se time - što mi je sa turske strane otvoreno rečeno - problem reši sam od sebe. Na taj način bez novog fizičkog genocida, bez nasilja i upotrebe oružja Jermenima treba zadati poslednji udarac. To je bila i ostala direktiva turske države", tvrdi Đordano.

U dugoj i istrajnoj borbi jermenskog naroda za fizički, ethnicki, kulturni i religiozni opstanak u dijaspori jermenskoj crkvi pripala je noseća uloga. Ali ona sama ne može da savlada treškoće, već su joj potrebni saveznici, smatra Đordano:

"Oni su nezamenljivi, ako uopšte ima nade da se dva osnovna zahteva Jermena ispune: priznanje genocida i nesmetan povratak onih koji žele da se vrate u praotadžbinu. Turska će još dugo vremena držati ključ za teritorijalno rešenje u rukama..."


World.de

- Uvod -

Progon Jermena je počeo još u XIX veku kada su se pojavile prve aspiracije Jermena za nacionalnim oslobođenjem. Istovremeno sa borbom balkanskih naroda i Jermeni pokušavaju da zbace turski jaram. 1829. ruski car Nikolaj I zauzima Erzerum i napreduje ka Carigradu,ali ga pritisak evropskih sila zaustavlja. Nakon rusko-turskog rata 1877-1878 Rusija Bečkim mirom dobija gradove Kars, Ardagan, Batumi , dok se pod pritiskom sila morala odreći dela jermenskih oblasti. Jermenska teritorija u okviru Rusije nazvana je Istočna Jermenija, a u okviru Otomanskog carstva Zapadna Jermenija.

U Turskoj za vreme sultana Abdul Hamida II formiraju se jermenske partije, jača pokret za oslobođenje , ali Abdul Hamid odgovara masakrima (procene variraju od 80 000 do 300 000 mrtvih) u Zapadnoj Jermeniji 1894-1896 . Zvali su ga još i Crveni sultan zbog krvi koju je prolio.

Jermeni (veoma sposobne zanatlije i trgovci) pomažu finansijski i politički mladotursku revoluciju 1908 u nadi da će dobiti autonomiju. Mladoturci pobeđuju,formiraju partiju Komitet unije i progresa (Ittihad ve Terakki Cemiyet) i prisiljavaju Abdul Hamida na abdikaciju 1909. (sultan postaje Mehmet V - obična figura, bez moći). Jermeni su od Mladoturaka nagrađeni pokoljima u Kilikiji (35 000 žrtava).

Tursko carstvo se narednih godina osipa teritorijalno i organizaciono. 1913. nakon izgubljenog Balkanskog rata na vlast dolazi trijumvirat Trojice paša:Taljat paše (ministar unutrašnjih djela), Enver paše (ministar vojni) i Džemal paše (ministar mornarice). Oni će vladati Otomanskim carstvom do poraza Turske u I svetskom ratu 1918.

- Pogrom -

Još 1914. na početku rata jermenski vojnici u turskoj armiji su bili zatvarani i ubijani, jermensko stanovništvo razoružano , a Turci i Kurdi su pozivani da bojkotuju jermenske trgovine i radnje. Krajem 1914. Turska armija pod direktnom komandom Enver paše kreće u pohod na ruski grad Kars , ali trpi strahovit poraz od brilijantnog ruskog generala Nikolaja Judeniča u bici kod Sarikamiša. Turci se povlače u rasulu, ostavljajući desetine hiljada poginulih i promrzlih (turski izvori priznaju 60 000 mrtvih, verovatno ih je bilo više).
Ova pobeda ruske armije je generalu Judeniču omogućila ofanzivu u tursku Jermeniju početkom 1915. Za neuspeh turskog pohoda Enver paša krivi Jermene (zbog njihovog proruskog i prohrišćanskog stava) te naređuje razoružavanje jermenskih regruta i njihovo slanje u radne logore koje je malo njih preživelo. Već u martu čelnici "Unije i progresa" planiraju obračun sa Jermenima i uvode cenzuru u poštanskoj službi.
Uoči pristizanja Rusa Turci likvidiraju 5 Jermenskih vođa u gradu Vanu da bi sprečili pobunu. 20. aprila 1915. Jermeni se dižu na oružje u gradu Vanu i još nekim selima. Aram Manukian je sa saborcima herojski i uz ogromne žrtve branio Van dok nisu pristigli Rusi sredinom maja.
Jermenska pobuna je bila okidač planiranom rešenju jermenskog pitanja. Toljat paša je poručio jermenskim poslanicima i intelektualcima da nemaju čega da se plaše. Međutim nekoliko dana kasnije počeo je obračun sa "unutrašnjim neprijateljem".

24. aprila 1915. pohapšene su stotine eminentnih jermenskih intelektualaca (pisaca, političara,učitelja, sveštenika...) i većina je pobijena. Taj dan je zvanično proglašen početkom genocida. Zatim je usledilo naređenje upravnicima svih vilajeta da se započne sa deportacijom Jermena. Muškarci su odvajani i odmah ubijani, a mnoštvo žena, dece, staraca je pod prisilom krenulo put Sirije i Mesopotamije. Na tom putu su bili maltretirani i ubijani od strane čuvara, turskih i kurdskih bandita. Masovno su umirali u sirijskoj pustinji izmučeni glađu,žeđu,umorom i bolestima. Desetine hiljada su potrpane na barže i sa njima potopljene u Crno more i Eufrat. Veliki broj Jermena je zverski ubijen ili obešen. Formirana je "Specijalna organizacija" od oslobođenih zatvorskih osuđenika koji su konstantno napadali, ubijali i silovali progonjene. Za svega nekoliko meseci stotine hiljada Jermena su zbrisane sa lica zemlje.

Krajem 1915. g. Taljat-paša, pobedonosno izjavljuje: "Reišio sam jermensko pitanje za tri meseca, dok ga sultan Abdul Hamid nije mogao rešiti ni za 30 godina!!!" Početkom 1916, general Judenič nastavlja ofanzivu, pobeđuje Turke u više navrata i zauzima Erzerum, Trabzon (Trapezunt) i Bitlis. Turci i u 1916 nastavljaju ubijanje i progon Jermena nesmanjenom žestinom. Jermensku siročad podvrgavaju islamizaciji. Jermeni u Edesi vidjevši zlu kob koja snalazi njihov narod uzimaju oružje i uspješno se brane od Turaka. Nemački baron fon Gelc u ulozi pregovarača je izdejstvovao predaju i razoružanje pobunjenika u zamenu za amnestiju i obećanje da neće biti deportovani. Turci su prekršili obećanje i sve ih deportovali.
Turski zvaničnici su ublažavali situaciju kad su razgovarali sa stranim diplomatama i ambasadorima. Trudili su se da minimalizuju jermensko stradanje cenzurisanim informacijama. Međutim istina je otišla u svet zahvaljujući izveštajima i fotografijama stranih diplomata, misionara, novinara koji su se nalazili u tim područjima. Jula 1915. američki ambasador Henri Morgentau izveštava svoju vladu da je u toku kampanja istrebljenja Jermena. Vlade Rusije, Francuske i Britanije upozoravaju tursku vladu u maju 1915 da je smatraju odgovornom za zločine protiv čovečnosti. Nemački ambasador Wilhelm Radowitz u oktobru 1916. izvijestio je Berlin da je od 2,5 miliona Jermena (po popisu iz 1887) u Otomanskom carstvu ostalo samo 300 000. Ostatak je ubijen, deportovan ili je pobegao.

Oktobarska revolucija i unutrašnji raspad ruskog carstva ("Alahov poklon") omogućili su Turcima predah, reorganizaciju i pokretanje nove ofanzive. Početkom 1918 povratili su teritoriju izgubljenu 1915 i 1916 koristeći rusko napuštanje fronta. Potom su krenuli na Istočnu Jermeniju (Kars, Ardahan i Batumi izgubljene 1878 i Jerevan). Raspadom ruskog carstva 1918 se formirala na Kavkazu Transkavkaska federacija koja je trajala svega 3 mjeseca (raspala se na Gruziju , Jermeniju i Azerbejdžan). Turci su nastojali da se obračunaju sa preostalim Jermenima i da se spoje sa turkofilskim Azerbejdžanom. Međutim naišli su na žestok otpor Jermenske republike i pretrpeli težak poraz u bici kod Sardarapata u maju 1918. U septembru se događa pokolj Jermena na istoku, Turci i Azeri ubili su preko 30 000 civila.
Jermenska republika se 1919-20 našla u velikim problemima. Drastično smanjeno stanovništvo, brojne izbjeglice, vojni sukobi oko teritorija sa Gruzijom i Azerbejdžanom, ustanak komunista pod patronatom Sovjeta, izostanak zapadne pomoći... Ipak to je vrijeme otvaranja muzeja, izložbi, osnivanja institucija, radio stanice, univerziteta, održavanja demokratskih izbora itd.

Po odredbama mirovnog ugovora iz Sevra (10.avgust 1920) predviđeno je formiranje jermenske država koja bi sadržala većinu istorijskih jermenskih oblasti, kao i formiranje nezavisnog Kurdistana. Turska je potpisala sporazum , ali ga je uskoro Mustafa Kemal Ataturk proglasio ništavnim. Ataturkov Turski nacionalni pokret je zbacio monarhiju i formirao vladu.U septembru Turci napadaju Jermeniju kojoj prete Sovjetska armija (u Azerbejdžanu) i domaći boljševici. Ataturk osvaja Kars i Gumri (masakr Jermena) i primorava Jermeniju na nepovoljan Mir u Aleksandropolju (Gumri) 2. decembra 1920. Po tom sporazumu Jermenija se odriče svih oblasti Zapadne (Turske) Jermenije kao i Karsa i Ardagana. Sovjeti pod ultimatumom primoravaju Jermeniju da uđe u sastav SSSR i 29.novembra 1920 proglašena je Jermenska SSR. Zapadne sile nisu ništa učinile da spriječe nestanak sa mape svog saveznika.
SSSR i Turska su oktobra 1921. sklopili sporazum u Karsu po kojem se SSSR-u ustupa Batumi , a Turskoj Kars i Ardagan. Jermenija dan danas ne priznaje taj sporazum. Do 1923 izvršena je potpuna dejermenizacija Zapadne Jermenije.

- Posledice -

Tokom 1919. nova turska vlada Damat Ferid paše održala je suđenje za ratne zločine pod pritiskom pobedničkih sila. Mladoturske glavešine su osuđene na smrt u odsustvu (izbjegli nakon turske kapitulacije). Kemal Bej, odgovoran za masakr u Jozgatu, je javno obješen. Rašid Bej, guverner Dijarbekira, je izvršio samoubistvo. Džemal Azmi, guverner Trabzona, je likvidiran u Berlinu. Drugi odgovorni za zločine su osuđeni na kazne zatvora u različitom trajanju. Većina je kasnije puštena na slobodu kad je Ataturk došao na vlast. Zanimljivo je da su sve 3 mladoturske paše stradale od jermenske ruke!!!

Mehmeda Taljat pašu ubio je iz osvete u Berlinu marta 1921. mladi Jermenin koji je preživio masakr u svom selu.

Ahmed Džemal pašu i njegovog sekretara ubio je u Gruziji Jermenin 1922.

Ismail Enver pašu ubio je 1922 u borbi u Tadžikistanu (pokušavao da podigne centraloazijske narode protiv boljševika) jedan Jermenin.

Jermeni koji su preživeli genocid naselili su Istočnu (rusku) Jermeniju ili su se rasuli po svetu. U jermenskom jeziku postoji riječ "spjurk" koja označava Jermene koji silom prilika žive van matice, ali nisu emigranti. Broj Jermena u dijaspori danas iznosi prema procjenama 6-8 miliona (2 puta više nego u samoj Jermeniji). Posebno su brojne jermenske zajednice u Rusiji, SAD, Francuskoj, Gruziji, Libanu, Siriji ... Jedan deo je spas potražio i u Kraljevini SHS (poznati kompozitor Vartkes Baronijan je Jermenin).

Rezultat genocida je strašan. Procenjuje se da je oko 1,5 miliona Jermena ubijeno ili umrlo u pogromu. Oko 3 000 pravoslavnih crkava i manastira je uništeno. Jednom malom, vrednom, gostoljubivom i ponosnom narodu je za nekoliko godina zadat udarac od koga se evo ni skoro vek kasnije nisu oporavili. Turska je svojoj hiljadugodišnjoj pljačkaškoj i nasilničkoj istoriji dodala najcrnju stranicu. Preživeli Jermeni nikada nisu obeštećeni za opljačkanu imovinu , za otete kuće i imanja, za sistematsko uništavanje života. Mladoturci, njihovi rođaci i prijatelji su otkupljivali od države zaplenjenu jermensku imovinu za 2% realne vrednosti. Procenjuje se da su oštetili Jermene za 14 milijardi dolara. Dio novca je otišao na isplatu duga Nemačkoj. Jermeni su bili uspješni trgovci i bankari, dobre zanatlije i farmeri. Istočna Anadolija se narednih decenija pretvorila u divlje područje jer nije imao ko/ili niko nije umeo da obrađuje zemlju.

Turska nikad nije priznala genocid. Skoro svi Turci počev od predsednika , pa do čistača ulica žestoko se opiru čak i pominjanju genocida. Tursko tumačenje je da se radilo o relociranju Jermena , a da su Jermeni najviše stradali u tursko-armenskom ratu i u sukobima uopšte , da je broj žrtava znatno manji (350 000 - 600 000). Turski intelektualci i istoričari priznaju da su Jermeni teško stradali, međutim negiraju da se radilo o sistematskom i planiranom uništavanju ljudi i imovine. Mnogi inkriminišući dokumenti su uništeni po dolasku Ataturka na vlast, a preostali u arhivama nisu dostupni za proučavanje.

Prvi pogrom u XX vijeku je gotovo pao u zaborav. Tek pre dvadeset godina sramežljivo su se počele usvajati rezolucije - prvo u Komisiji za ljudska prava UN i Evropskom parlamentu. Poslednjih godina niz država u parlamentima je osudio turske zločine i okvalifikovao ih kao genocid : EU, Rusija, Francuska, Njemačka, Italija, Kanada, Holandija, Belgija, Grčka, Švajcarska, Litvanija, Kipar, Švedska, Slovačka, Urugvaj, Argentina, Poljska , Vatikan, Liban. Neretko je dolazilo i do zategnutih odnosa sa Turskom kao što je bio slučaj sa Francuzima. Priznavanje genocida nad Jermenima figurira kao jedan od uslova za prijem Turske u EU.

V. Britanija, SAD, Ukrajina, Gruzija i druge države zbog sopstvenih interesa oklijevaju da se javno izjasne o genocidu. Većina američkih država je priznala genocid ,ali američki kongres i senat ne žele javnim deklarisanjem da naruše strateško savezništvo sa Turskom. U javnost su procurili podaci da je američka strana 1970-tih blokirala postavljanje teme jermenskog genocida pred UN. Najveći doprinos u pokretanju pitanja genocida na međunarodnom ima svakako uporna i dobro organizovana jermenska dijaspora.


Istorijska opomena:

Hitler je uoči napada na Poljsku saopštio svojim najodanijim ljudima : "Idite,ubijajte bez milosti...ko se danas seća uništenja Jermena" To je sigurno bio vreo šamar međunarodnoj zajednici koja je žmureći na prvi genocid dočekala i drugi. Nakon 2 decenije desiće se još strašniji pogrom nad Slovenima i Jevrejima u II svetskom ratu.

Jermeni se nikada nisu odrekli teritorija sa kojih su proterani. I danas opstaju kao država u izuzetno neprijateljskom okruženju. Sa Turskom je granica zatvorena, sa Azerbejdžanom su na ivici rata zbog Nagorno-Karabaha. Sa Gruzijom i Iranom imaju relativno dobre odnose, ali ih opterećuju istorijske nesuglasice (npr. pitanje Ahalkalakija - jermenske oblasti na jugu Gruzije). Nadam se da će budućnost ispraviti nepravdu prošlosti i ponovo učiniti Ararat tvrđavom jermenske slobode.


Oblast najvećeg progona



Spomenik u Jerevanu



Dokazi zločina

Bravo za tekst.Mislim da niko skoro (a i nige )nije ovako opisao ovaj masakar nemuslimanskog stanovnistva.Zalosna cinjenica je sto se koreni tog masakra i dan-danas vuku i pritiskaju ledja napacenog jermenskog naroda.Zive kao kap u moru muslimana (sa svih strana su okruzeni islamskim drzavama kao Izrael),i cak imaju i svoje Kosovo kao i mi a to je Nagorno-Karabah u azerbejdzanu.Nisam dovoljno znao (dosad) o ovoj temi ali sam je odmah povezao sa atentatom na turskog ambasadora u Beogradt(galip balkar valjda bese) 80-ih godina koji su izveli jermenski"nazovi teroristi".Mislim da su bili osudjeni na po 20 godina i da su trebali biti pusteni iz zatvora pre neku godinu ili izruceni turskoj posle odsluzenja kazne kod nas .Sta je dalje bilo ne znam ako neko zna neka napise.Inace u to vreme (u vreme atentata) niko nije znao pravu pozadinu(mislim na obicne smrtnike) i znali smo samo ono sto nam je "javno servirano.
Pozdrav!!!