Ili neko inducirano stanje svesti? Opisaću vam svoje najjače lično iskustvo posle kog mi se život promenio, sve mi izgleda nekako nebitno ali me i dalje pogađa, mnogo više nego pre.

Dogodilo se to pre 7 godina, događaj koji mi je promenio život totalno. Pre toga nisam mnogo verovao u Boga. Sve je počelo sa čitanjem knjige Đozefa Marfija - Moć Bogaćenja, do tada nisam ništa znao niti sam verovao u autosugestiju ali kada sam počeo čitati tu knjigu, mnogo mi se dopala. Počeo sam i sa vežbama, recitirao sam sebi pozitivne sugestije, većinom religiozne (sa Bogom) i svidelo mi se. Jednog dana sam odlučio da odem do kraja, to jest spored knjigu, da dovedem svoju želju (za dobitak na lutriju) do tačke prihvaćanja i da mi je Bog ispuni. Tog dana sam osećao da će se nešto dogoditi, osećao sam neki nejasni strah i uzbuđenje. Čitav dan sam proveo ponavljajući pozitivne sugestije za dobitak na lotariju i to sa puno koncentracije i pažnje. Ništa se nije događalo (a i šta bi se dogodilo?), sati su prolazili a ja se nisam predavao, jer sam tog dana imao želju da idem do kraja. Posle 5 ili 6 sati verglanja bio sam psihički tako umoran da više nisam mogao da mislim ni na šta. Obuzeo me umor i nevoljnost jer mi je um bio kao ošamućen od tog dugotrajnog verglanja i koncentracije. Prekinuo sam sa vežbom jer sam izgubio snagu. Neko vreme sam se odmarao a nisam ni bio svestan da se umor ne gubi nego naprotiv raste i pretvara se u depresiju i strah za koje jedva da sam bio svestan (jer sam ih prihvatio nekako zdravo za gotovo) a osećao sam ih i te kako. Nalazio sam se sam u svojoj sobi i nisam mogao da si objasnim stanje u koje sam se našao, prvi put u životu. Osećao sam se kao bedni crv, zgažen od depresije i straha i razočaranosti. Sada kada razmišljam o tome, rekao bih da sam bio prestravljen kao da se neki duh nalazi u mojoj sobi. U umu mi je vladala potpuna tišina. Odjednom, naizgled sasvim slučajno, izgovorio sam tiho: Pomozi mi, Bože... Kao da se zapalila neka iskra u meni! Odmah sam se osetio bolje, izgovorio sam to još jedanput, i još jedanput, i još više puta... delovalo je! Sa svakim novim izgovaranjem, sve glasnijem i glasnijem, strah je nestajao, a ja sam se osećao sve moćnije i moćnije. Tada sam se prisetio reči iz knjige koje nisam baš shvatio a tada sam upravo doživljavao - "da biste se uzdigli, morate da dovedete svoje želje do tačke prihvaćanja, a to u najboljem slučaju može da znači depresija!". Tada se ohrabrite sugestijom i ostvarite svoju želju. Dakle, potpuno nejasno ali tada sam znao da je to stanje ono što sam tražio, samo nisam znao da ću biti tako prestravljen i zgažen ko crv. Dakle, osetio sam nepoimljivu moć a ono što sam slutio a što nisam pomišljao je bilo - ja sam u Bogu, Bog je u meni, mi smo jedno! Tada sam izgovorio svoju želju - hoću da dobijem na lotariju, Bože!., i odgovor u vidu saznanja mi je odmah došao, odgovor je bio - 'U redu, želja ti je ostvarena, tvoji brojevi će pasti na lotu!' Onda sam osetio i takvu radost i sreću da je to nemoguće opisati. Jer osim što sam konačno osetio Boga, znao sam i da mi je ostvario želju, znao sam da ću dobiti na lotu! Ostalo je još malo do kraja tog dana u kome mi se život promenio, do tada sam samo verovao u Bogu, a od tada sam verovao i da sam ga video. Pustio sam si muziku i uživao još uvek ispunjen radošću jer sam samo očekivao sutrašnji dan kad će biti izvlačenje za lotariju. Legao sam na spavanje i sledećeg jutra sam se probudio kao najsrećniji čovek na svetu. Ali, eto nevolje! Sumnja! Senka sumnje, koja mi je govorila - pomoli se još jednom Bogu da bi bio siguran da ćeš zaista dobiti na lotu. Mislio sam da nema ničeg lošeg u tome, ali to nije bila molitva mada sam tako mislio, nego je bilo neverovanje u ono što se prethodnog dana dogodilo i... kako sam se više "molio", saznanje da ću dobiti na lotariju je nestalo. Potpuno. Šta se dogodilo? Šta sam uradio? Posumnjao sam u Boga i poništio svoju želju? Ponovo sam se osetio obično, sasvim obično. I naravno, nisam dobio ništa na lotariji...
Od tada sam postao drugačiji čovek, vidik na sve stvari mi se promenio. Više puta sam pokušavao da ponovim tu vežbu ali nikako sa uspehom, jer više nikad nisam imao takvu volju, a treba ogromne volje, snage i vere za to. Počeo sam svašta da mislim o tome što se dogodilo, da je trebalo da tražim od Boga (ili od tog moćnog stanja u kojem sam bio) na licu mesta da se dogodi neko natprirodno čudo pa da se uverim da li je to zaista neka nadljudska snaga, za koju sam počeo sumnjati da možda i nije bila Božija nego moja (jedan vid placebo efekta). Tako sam počeo da čitam i praktikujem parapsihološke i okultne vežbe, i imao sam uspeha u tome ali ni izdaleka nije bilo tako jako i dobro kao ovo.

Mozda bi trebao citati o bramanima. 

Btw- pravac u psihologiji, biheviorizam, je odavno praktikovao takve vezbice.

Biheviorizam? To neki nick? Ima topic da mi daš? Hvala.

Sve je to moć podsvesti i mozga, a ne "nekakvog" Boga.

Taj placebo efekat je zanimljivo, a to je sa tom vazno da uvek ide zajedno sa zadovoljstvom Euridimacka

DAj sebi, nama i meni odgovore na sledeca pitanja:

- Zasto bi ti Bog pomogao u dobijanju na lutriji
- Zasto mislis da je iskustvo stapanja sa Bogom treba da bude nesto "drugacije" od tvog svakodnevnog stanja
- Zasto osecas potrebu da dozivljavas takva iskustva
- Zasto si poceo da se bavis svime time
- Zasto zelis da budes bogat

Moj odgovor na tvoje pitanje je dvostran - sve sto si iskusio je posledica necega sto bi se nazvalo otvaranjem svesti - ali sa druge strane samo iskustvo je posledica tvog vezbanja ocekivanja da ce se nesto desiti. Prestani da ocekujes da se nesto desi i budi to sto treba da se desi. Zaboravi na osecaje i perceptivne bljeskove - oni su uvek put u laz i opsenu. Jedino sto je stvarno si ti sam - na to se skoncentrisi i budi ono sto jesi.

Dobrso su pitanje, i kako vidim ssvim pitanjima je zajednicko a to je ekstaticnost sa vremenom, bolje receno izvan biti vremenu. Decky, sto si pisao, tamo je rec da nesto deluje na tebe. U ovom primeru placebo ili bog , al placebo per. deff ne deluje, onda sta. Sta je to extaza , sta je to vreme iz cega mozes biti izvan? Ja mislim da to je to kad suvise puno spoljnost hoce ici kroz paznju, cime je kapacitet ograniceno. Ako elementi te spoljnostima su pozitivne u vidu ljudskosti, imaces lep raspolozenje ako negativni su onda depresija. Zato ja kazem da to igra sa paznjom.

Hvala ti Like J. na ovoj iskrenoj priči.
Neka ti Bog pomogne u tvojim iskrenim težnjama.

Lično, ponajviše sam se poistovetio sa ovim segmentom tvoga iskustva:

"Sada kada razmišljam o tome, rekao bih da sam bio prestravljen kao
da se neki duh nalazi u mojoj sobi. U umu mi je vladala potpuna tišina.
Odjednom, naizgled sasvim slučajno, izgovorio sam tiho: Pomozi mi, Bože...
Kao da se zapalila neka iskra u meni! Odmah sam se osetio bolje,
izgovorio sam to još jedanput, i još jedanput, i još više puta... delovalo je!"

Opet - meni lično, često Dobri Bog opetuje ovakve doživljaje.
Mada ... verujem i znam da Bog nudi i više nego što ja primećujem.
Te tako i ja (poput tebe) izgovaram: "Pomozi mi, Bože"!

Taj igru ja ne svatim kao institucija. Da li je moguce takvo nesto da je nesto kao sto je paznja sasvim tvoj bude dela jednu instituciju? Da moguce ako posmatras instituciju. Da li to ide sa zadovoljstvom, ako je to crkva ili Bog? Da ide Al da li je pragmaticno taj intencionalnost, usmerenja paznju? ne nije, jer vise gubis koliko dobijes. Jer crkva i Bog je samo mit, sto zato naprave jer ljudi osete nesigurnom sami i zele drustvo, al nesto kao sto je crkve ili krscanstvo vec suvise velik, otudjeno da bilo kakav cilj zadovolji jednu prosecnu bicu

dobar naziv teme

nego brate - kad si vec pocheo da se bavish crnom magijom (tj magijom kojoj je cilj da se neshto postigne za sebe lichno ) ,pochni od manjih stvari . npr ,secam se da sam ja prvi put pocheo da vezbam um da bih premlatio jednog lika koji me je strashno nervirao