Cobel je svoje odradio. Jos da saceka kraj mandata i da vidi plodove svoga rada.

Препакивање косовског мита

Историјску „анализу”, по којој су Срби на Косово „дошли” 1912. године препоручили и албански медији


Изграђен много пре 1912. године: манастир Грачаница
(Фото Л. Вулетић)

И после извињења немачког амбасадора Андреаса Цобела и његовог уверавања да се сви ставови које је изнео на прошлонедељном округлом столу Европског покрета у Србији могу приписати само њему лично, а никако званичном ставу Немачке или ЕУ, остало је отворено питање да ли је немачки дипломата заиста наступио емотивно као „слободан стрелац” или је пренео поруку и отворио сасвим нови приступ и аргументацију у решавању косметског проблема.
Подсећамо да је немачки амбасадор рекао да би проблем Косова требало решити што пре у смислу надзиране независности, јер би у супротном, могли да буду отворени проблеми у Војводини и Санџаку. Цобел је своје упозорење образложио овако: „Колико год да инсистирате да је Косово одувек било део Србије, што иначе није тачно, јер је Косово постало део Србије 1912. године, након што неколико векова није било у Србији, сада би и Мађарима могла да се појави жеља и да кажу: Хоћемо Војводину назад”.

Поновивши да своје објашњење није замислио као „претњу него као анализу”, немачки дипломата је упозорио да „уколико наставите да се превише уносите у проблем Косова, сукоб који би тамо потенцијално ескалирао, може онда довести до даље дестабилизације Србије, где ћете онда добити нове проблеме у Војводини и јужној Србији”.

Једно од тумачења о томе који је циљ имало Цобелово излагање преноси током викенда Би-Би-Си, чији саговорник стручњак за Балкан из минхенског Центра за примењена политичка истраживања Мартин Брузис тврди да „никако не треба тражити некакве пробне балоне или прикривена упозорења Србији по питању Косова”.

Иако Брузис сматра да је Цобел изнео само личне ставове, историјска анализа немачког амбасадора ипак није усамљена, ма колико нам парала уши. Мало прелиставање новинске архиве показује да у његовој дрскости има система.

Најутицајнији приштински дневник „Коха диторе” последњих недеље у наставцима објављује анализе неидентификованог „аналитичара из једне државе ЕУ, чије је име познато редакцији”. У тим анализама детаљно се разрађују методе борбе против српске дипломатске иницијативе и могући албански одговори на руски захтев за слање мисије УН која би установила испуњеност одредаба из Резолуције 1244. Неименовани аналитичар из ЕУ предлаже да на два основна елемента на којима Београд заснива своју стратегију поштовања међународних закона (Повеља УН и одредбе Хелсиншког акта о неповредивости граница), Албанци треба да одговоре аргументима убедљивијим него што је „заморно понављање мантре о поштовању воље народа и о Косову као јединственом случају”.

Неименовани аналитичар у листу, чији је власник и оснивач Ветон Сурои, члан приштинског преговарачког тима са изузетним везама у САД и западним европским престоницама, наводи да се треба позивати на чињеницу да је „Србија добила Косово 1912. године, војном окупацијом после агресије коју је извршила против Отоманског царства. На основу међународног права, то је било јасно илегално деловање”. Европски аналитичар из „Коха диторе” развија своју тезу на темељима да је „војном окупацијом и анексијом Косова, Србија погазила исте принципе на које се сада позива у напорима да очува суверенитет над Косовом – она је погазила територијални интегритет и суверенитет друге државе (Отоманског царства у овом случају) и условила је промену граница ове државе. Још значајније је то да је анексија Косова од Србије била нелегитиман акт – јер за то није постојала сагласност становништва Косова”.

Ово помало подсећа на речи лидера Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића на конститутивној седници Народне Скупштине од 14. фебруара ове године: „На Косово смо дошли 1912. године за време рата, са Косова смо отишли 1999. године ратом. Први је био ослободилачки и историчари са тим немају никакав проблем. Постоји проблем у дефинисању овог другог” … Јовановић се тада залагао за промену система вредности и рекао да „на теми косовског проблема ми не пристајемо на ону врсту политичког јединства које подразумева очување постојећег система вредности, оног система вредности који своје упориште тражи у међународном праву, али то право није спреман да поштује”.

Јовановићево излагање показало је спремност да се, у циљу промене „система вредности”, олако направи историјска пречица. Јер док Јовановићева теза није нетачна, она није ни потпуна. У реплици на скупштинској седници посланик Демократске странке Србије Душан Пророковић, такође, се заложио за успостављање новог система вредности у нашем друштву и држави, али „успостављањем система вредности који неће говорити о томе да је Србија освојила Косово 1912. у ослободилачким ратовима, јер, ако је то тачно, откуд онда Грачаница, Зочиште, Душанови свети Архангели. Ваљда су они нешто старији од 1912. године”.

Прилог новим историјским трендовима дао је још један историчар, члан председништва ЛДП-а Никола Самарџић. Он је на Радију Б92 тврдио да „онолико колико Србија полаже неку врсту историјског права на Косово, толико историјског права ће Мађари полагати на Војводину”.

Овај припадник странке, која се залаже за давање независности Косову и Метохији, сматра да је успостављање новог система вредности могуће извести на једноставан начин. „Косовски мит је константа српске историје и проблем те историје, и уопште модернизације и реформе у Србији, је непостојање једног модерног или постмодерног мита, који би косовски мит учинио једном врстом традиције, која је једном заувек архивирана”.

Политика

Просто нисам знао где пре да ставим ово... овде, негде у теми о Чедају, о Косову, или као нову тему... 

Срећна нова 2032!

Мислим да је амбасадор Цобел од прошлог четвртка испунио све услове да постане почасни грађанин (радикалског) Земуна, док би, с друге стране, само када би смели, ЛДП и њему гравитирајућа група невладиних организација најрадије тражили његово моментално протеривање из Србије

Могло би се рећи да тек у модерно доба, у времену брзих комуникација и информација, стара народна мудрост да је „свако чудо за три дана” добија пуну потврду своје истинитости. И опет, за дивно чудо, Србија у том погледу не само да не заостаје безнадежно за „великим светом”, него можда чак и предњачи. Разна чудеса, медијске, политичке и стварне бомбе овде се наизменично и скоро свакодневно смењују пред очима све уморније и равнодушније публике. Рат, санкције, хиперинфлација, бомбардовање, вишеструки распад државе, масовно осиромашење, системска корупција и шпијунске афере у врху власти, убиства новинара, оптужбе за геноцид, обрачуни криминалних банди по улицама, киднаповање председника, убиство премијера, организована пљачка грађана и државе... Понешто од овога се, дакако, догодило или догађа и другима (некоме се такође распала земља, неко је више осиромашио, неко бруталније бомбардован) али – част Русији, Либану, Ираку и Авганистану – ретко баш све, на истом месту и за овако кратко време.

Само у таквој атмосфери у којој као да више ништа није истински важно, вредно или скандалозно, у земљи која је несумњиво и дебело поражена, али још увек није сасвим окупирана, дакле, само у таквој земљи је могућ дипломатско-медијски феномен попут господина Андреаса Цобела, амбасадора СР Немачке у Београду. У правој колонији, окупационој зони или међународном протекторату господин Цобел би са места гувернера, прокуратора или „високог представника” напросто издавао наређења, а, опет, у некој колико-толико нормалној држави не би му, као страном дипломатском представнику, пало на памет да се понаша онако како се понаша, или би – уколико би му се ипак омакло нешто слично – већ након првог инцидента био повучен, протеран, односно „замољен да оде”.

У ствари, када се мало боље погледа, господин Цобел је, такорећи, испао жртва немогућег и недефинисаног статуса постпетооктобарске Србије, која више није баш прави непријатељ, није ни окупациона зона, али свакако није ни пријатељ, савезник или – далеко било – равноправни партнер. И како онда да се господин амбасадор оријентише у том хаосу и да процени докле може и треба ићи? Како да се адекватно постави према народу у којем још увек постоји узречица „мрзи(м) га као Немца”, али и где је, с друге стране, донедавно постојао прави култ Запада (нарочито Немачке), а две трећине елите, три четвртине медија и огромна већина оних са којима господин Цобел и његове западне колеге имају прилике да се сретну негује једну специфичну врсту аутошовинизма и спремно је да унапред и безрезервно прихвати сваку критику и самоосуду? И где, рецимо, барем судећи по медијском третману, добијеном простору и минутажи, постоји отприлике једнак број оних који јавно изражавају жаљење што нас је, као народ и државу, осуда за геноцид, ипак, некако мимоишла и оних који су због те чињенице колико-толико задовољни.

Господин Цобел је у суштини жртва наше домаће глупости, дипломатске неспособности, корумпираности и лицемерја. Јер далеко од тога да је овај последњи иступ његово прво искакање из такта и добрих дипломатских обичаја. Од начина на који је, лобирајући за немачки Ер-Те-Ел, јавно коментарисао одлуке Савета РРА (на страну што су неке од тих одлука биле заиста проблематичне), па до његовог публицистичког ангажмана по питању одговорности за ратне злочине, или статуса Косова и Метохије („не можете изгубити оно што не поседујете”), било је више него очито да је амбасадор Цобел изгубио дипломатски компас. Баш као што су га, упркос нешто софистициранијем наступу, у последње време помало изгубиле и његове колеге из Британије и САД. Да је амбасадору Цобелу или његовим претпостављенима неко одавде званично и на време скренуо пажњу на његове неодмерене и функцији коју обавља непримерене јавне наступе, до овог последњег скандала вероватно не би дошло, нико не би био повређен, а односи Србије и Немачке били би далеко бољи него што ће после свега овога бити.

Не, заиста се не треба љутити на господина Цобела – независно од тога што ће, после прошлонедељног инцидента, његово задржавање на месту амбасадора вероватно бити немогуће, а у сваком случају контрапродуктивно. Баш као и Марти Ахтисари, ни господин Цобел и британско-амерички амбасадорски двојац нипошто нису узрок, већ само последица, индикатор и симптом наше несреће, нашег међународног положаја и наше унутрашње политичке конфузије. Штавише, можда бисмо чак требали бити захвални господину Цобелу због тога што је својим недипломатски бруталним изјавама (директном претњом отварања „војвођанског” и „санџачког” питања уколико Србија не буде довољно „конструктивна” и мирно не прихвати отцепљење Косова, а нарочито својом оптимистичком „визијом” заједничког уласка Србије и – дакако, независног – Косова у ЕУ у року од 20 до 25 година) некоме можда отворио очи. И верујем да ће се степен српског „евро-атлантског” ентузијазма убудуће мерити на скали пре и после Цобела.

Наравно да, из разумљивих разлога, ни једни ни други то неће рећи, али заиста мислим да је амбасадор Цобел од прошлог четвртка испунио све услове да постане почасни грађанин (радикалског) Земуна, док би, с друге стране, само када би смели, ЛДП и њему гравитирајућа група невладиних организација најрадије тражили његово моментално протеривање из Србије. Као што рекох – ово је земља политичких чуда.

главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао”
Ђорђе Вукадиновић

Cobel bez sankcija
Autor: I. C. | 17.04.2007 - 10:00

Andreas Cobel, nemački ambasador u Beogradu, iako je prekršio osnovna pravila svog zanata, po svoj prilici ne mora da strahuje od sankcija Ministarstva inostranih poslova u Berlinu.
Iako Vlada Srbije zvaničan odgovor vlade Nemačke o Cobelovom diplomatskom gafu čeka do četvrtka, u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke nisu precizirali da li će do zvaničnog odgovora uopšte doći i kada.
- Ambasador Cobel je saopštio da je govorio isključivo u svoje ime, a ne u ime vlade Nemačke i on se tim povodom i izvinio - rečeno je „Blicu“ u MIP Nemačke. Naš sagovornik iz nemačkog ministarstva bio je začuđen pri pomenu rokova koje je postavila srpska vlada, ali je ukazao na to da „osim Cobelovog izvinjenja i razjašnjenja ne treba očekivati nijedan dodatni potez MIP Nemačke“.
Nemački dnevnik „Handelsblat“ navodi da ambasador Cobel, uprkos tome što je povredio osnovna pravila svoje profesije, ne mora da računa sa sankcijama. U tekstu pod nazivom „Mešanje dozvoljeno, ali molim diplomatski“, nemački dnevni list piše kako je Cobel u diskusiji naveo mogućnost otvaranja pitanja u Vojvodini i Sandžaku ukoliko se kosovski problem uskoro ne reši u smislu nadgledane nezavisnosti, možda nastupio previše otvoreno, ali da nemačka diplomatija danas smatra poželjnim da se nemački ambasadori u svetu uključuju u javne i osetljive rasprave“.
To znači da je „slika mirnog ambasadora koji deluje samo iza kulisa već odavno prošlost“.
List navodi da Cobel nije prvi nemački ambasador koji je prekoračio svoja zaduženja i umešao se u unutrašnje stvari zemlje domaćina“.

Izvor: Blic

Kako da ga kazne kad je on "njihov".

On ima jos tri meseca mandata. Ne treba nista po tom pitanju uraditi, jednostvano ga ignorisati.
A ovve istorijske uporedbe, jebi ga ako su Srbi pregazili 1912-e otomansko carstvo, onda hajde da revidiramo.
Balkanskim ratom od 1912-e nastale su dve zemlje na Balkanu: Bugarska i Albanija. Pa hajde da revidiramo, mi da Turcima vratimo Kosovo, a Albanija da ponisti svoju drzavnost, kao i Bugarska.

Kako svi izvrcu stvari, a niko ne kaze da je slavna Srpska vojska krocila puteve slobode svim tim govnima.
Alijansa Srba, Rumuna i Grka je oslobodila ostale narode od Turaka.
Kako tako neodgovorno govore ljudi a da ne znaju uospte istorije.

Zapamtite svi: 1912-e, Balkanskim ratom, Bugarska i Albanija su dobile drzavnost, Srbija Juznu pokrajinu, Rumuni Dobrodju a Grci mislim da deo Jedrena.
U tom ratu su Srbi bili pobednici.
Nije Kosovski boj i Turska okupacija zajebala stvari, nego je zejebalo sto smo mi Srbi bili ljudi i nacija do 1918-e. Od onda nestajemo kao drzava, a kao nacija smo za internu upotrebu. Posle 70 godina vracaju se na politicku scenu sasvim drugi Srbi.
Milosevici, Kostunice Skorpioni, Arkani i ostali ini.
Po prvi put u svojoj istoriji, srbi proteruju nacije, ubijaju ni krive ni duzne i raspredaju neke price o Vatikanu, Rusima  i ostalim govnima na koje ih politicari uce.
Izgleda da je genetika paljenja na sednicama CK i na mitinzima duboko uticala da se rode toliki urodjeni idoti koji ne shvataju sta se oko njih dogadja, a narocito sto svako ko potegne sekiru, ili noz ili bombu misli da je dobar Srbin.

Како добра дефиниција

Dragi Shkorpion,

Uz puno uvazavanje mislim da nije Jugoslavija sustina problema. Deo nacije ima problem da shvati da ne mogu svi Srbi ziveti u jednoj drzavi, da ideja krvi i tla ne moze biti sustina nacionalne strategije i da su od tog istog tla vazniji ljudi koji se na njemu radjaju, razmnozavaju i zive.

Bez toga tlo je tek jedna ledina koju ce pre ili kasnije naseliti neki drugi narodi.

Шкорпион је говорио о историји на коју ти пишаш са задовољством (из незнања или безобразлука не знам), али си први кад ти затреба да вадиш нешто за интерну употребу...

Ово црвено и надаље објасни Шиптарима, па онда настављамо дискусију...