RAZLIKE MEĐU RASAMA

Rasa je velika podela ljudske vrste. Njeni pripadnici, iako se međusobno razlikuju u mnoštvu neprimetnih detalja, i pored toga, kao celina, odlikuju se po specifičnom kombinacijom osobina, uglavnom neprilagodljivih, koje su oni nasledili od svojih predaka, kao što su i sami njihovi preci nasledili. Ove karakteristične osobine su najočiglednije u telu, gde se razlikuju i po strukturi i po veličini, ali se takođe jasno ispoljavaju i u urođenom kapacitetu inteligencionog i emocionalnog razvoja isto kao i temperamenta i karaktera.
Kao i mnogi belci, i ja sam nekada mislio da je boja kože jedina razlika među rasama. Uostalom, tome su me učili u školi isto kao i mnogi TV programi koji, direktno ili indirektno, zastupaju ovu ideju rasne jednakosti. Kakogod, kada sam odrastao, ponovo sam razmislio o ovoj ideji i pošto sam tada znao više toga o svetu (beskrajno me je interesovala istorija), postalo mi je jasno da ako su rase zaista "jednake", one bi podjednako doprinele svetu. Isto tako mi je u kontaktu sa drugim rasama, postalo jasno da druge rase niti razmišljaju niti se ponašaju kao belci. Definitivno je postojala razlika među nama, a kasnije sam naučio i da su ove rasne razlike uslovljene genetikom.
Na samo dva načina ljudi mogu biti jednaki. Prvi način je da budu fizički isti; drugi način ja da budu mentalno jednaki. Razmotrimo prvo tvrdnju da li su ljudi fizički jednaki? Ne. Imamo visoke i niske, mršave i debele, mlade i stare, bele i crne, snažne i slabe, brze i spore, i još bezbroj vrsta umerenih i osrednjih. Među pojedincima se ne može naći jednakost.
što se tiče razlike među rasama, postoji mnogo razlika kao što su oblik glave i crte lica, telesna zrelost za rađanje, oblik mozga i kapacitet lobanje, oštrina vida i sluha, veličina i proporcija tela, broj kičmenih pršljenova, krvne grupe, težina kostiju, dužina trudnoće, broj i raspored znojnih žlezda, stepen razvoja alfa moždanih talasa kod male dece, otisci prstiju, sposobnost varenja mleka, raspored i oblik kose, miris, neraspoznavanje boja, genetičke zaraze (kao što su otpornost ćelija anemije i TAY Sachs), kožno odbijanje neprirodnog, pigmentacija kože i očiju i osetljivost na infektivne zaraze.
Ako postoji mnogo telesnih razlika, bilo bi glupo misliti da neće biti mentalnih razlika, i zaista smo ih pronašli i to ne samo da postoje već su od velike važnosti.
Mozak je najvažniji organ u ljudskom telu. On teži samo 2% u odnosu na težinu celokupnog tela, ali koristi 25% svih kalorija koje unesemo. Mozak nikada ne spava, radi približno kao sat održavajući telo u funkciji. Pored procesa razmišljanja on omogućava rad srca, disanje i rad sistema koji omogućavaju varenje hrane i određuje otpornost tela na zaraze.
U svojoj legendarnoj knjizi "The Story of Man", profesor Karlton Kun (Carleton S.Coon), bivši predsednik Američke Asocijacije Antropologa, je napisao da je težina prosežnog crnačkog mozga 1249 grama, upoređujući ga sa težinom od 1380 grama koliko iznosi prosečna težina mozga belca, i da je prosečna zapremina crnačkog mozga 1316 kubnih centimetara, a da je 1481 kubni centimetar kod belca. Takođe je ustanovio da je težina i veličina mozga najveća kod belaca, azijati su na drugom mestu, crnci su treći, a poslednji su australijski Aboridžini. Rasne razlike u veličini mozga su uglavnom nasleđene različite veličine i oblici lobanje. Svaki anatomist, na primer, može pogledati lobanju i odmah vam reći da li pripada belcu ili crncu, a to se da zaključiti zbog činjenice da kada se nađe telo osobe dok se vrši kriminalna istraga, rasni identitet te osobe se može odrediti čak i ako telo kompletno istruli i ostane samo skelet.
Crnačka lobanja je uzana sa niskim čelom. Ne samo da je manja već je i deblja od lobanje prosečnog belca. Jačina i debljina crnačke lobanje ima velikog značaja za njihov uspeh u boksu, jer oni uglavnom mogu da podnesu više udaraca u glavu nego njihovi beli protivnici.
Područje mozga u odnosu na moždanu opnu se tek nedavno razvilo i najsloženiji je deo mozga. On upravlja najnaprednijim tipovima mentalne aktivnosti, kao što je matematička sposobnost i drugi oblici složenog razmišljanja. Dr. Kun je napisao da postoji značajna razlika između mozga crnca i belca. čeoni deo prednjeg dela mozga kod crnca je slabije razvijen nego kod belca. Tako da, njihove sposobnosti u radnjama kao što su razmišljanje, planiranje, komunikacije i ponašanje su ograničenije nego kod belaca. Profesor Kun je takođe ustanovio da je ova oblast crnačkog mozga uža i manje udubljena na spoljnoj površini nego što je to slučaj kod bele osobe, i to da razvoj ovog dela prestaje u ranijem dobu kod crnaca, tako da još više ograničava intelektualni napredak.
Dr Kun nije jedini koji je to zaključio. Naredna istraživanja, navedenih godina, koristeći različite procedure, pokazala su razliku od 2.6% do 7.9% u korist belaca: Tod (Todd) - 1923, Perl (Pearl) - 1934, Simons (Simmons) - 1942 i Konoli (Connolly) - 1950. 1980.-te, Kang-čeng Ho (Khang-cheng Ho) i njegovi saradnici, radeći na Zapadnom institutu za patologiju, ustanovili su da belci imaju mozak 8,2% veći nego crnci, dok belkinje imaju mozak 8,1% veći nego crnkinje (mozak žene je manji nego mozak muškarca gledajući u celini, ali je veći u odnosu njihovih tela).
Još važnije od veličine mozga su razlike u obliku i izgledu mozga, broju piramidalnih neurona i sloju super-grandularne gustine. Odavno je poznato da dubina rascepa na mozgu ukazuje na superiornu inteligenciju, a mozak belaca ima ima dublje rascepe u prednjem i zadnjem regionu. 1932. i 1934., studije koje je obavio Vint (F.W.Vint) pokazuju da je super-grandularni sloj mozga crnca 16% manji nego što je to slučaj kod belca.
Crna deca sazrevaju brže od bele dece. Njihove urođene sposobnosti se brže razvijaju, uporedo sa njihovom mentalnom živahnošću, ali kasnije zaostaju tako da sa pet godina, belci ne samo da su nadoknadili, već su i stekli 15 stepeni koeficijenta inteligencije prednosti. Do šeste godine, itekako je očigledno da je se mozak belca povećao (od svih testova koeficijenta inteligencije koji su ikada rađeni, većina pokazuje da se razlike u koeficijentima inteligencije kreću od 15% do 23% , sa 15% su najsličniji).
Studije koje su uradili Tod (Todd)-1923, Vint (Vint)-1932 i 1934, Perl (Pearl)-1934, Simons (Simmons)-1942, Konoli (Connolly)-1950 i Ho (Ho)-1980-1981, pokazala su ogromne razlike između rasa i u veličini mozga i u razvoju, i stotine psihometarskih eksperimenata su iznova i iznova ponavljali utvrđeni prosek od 15 stepeni koeficijenta inteligencije prednosti koju belci imaju u odnosu na crnce. Kakogod, takve studije se danas veoma često obeshrabruju i biće gnevnih pokušaja zabrane ako budu privlačili pažnju. Zaista, proučavati biološke razlike između rasa je, izgleda, jedna od onih tema u Americi o kojoj se nesme pričati.
Otkrića do kojih je došao profesor Odri šu (Audrey Shuey), koja se temelje na osnovu 50 godina testiranja koeficijenta inteligencije i koja su objavljena pod nazivom "The Testing of Negro Intelligence", pokazuju da je crnac, u proseku, 15 do 20 stepeni ispod belca. Ova istraživanja su ubrzo potvrđena najprodavanijom knjigom "The Bell Curve". Prosečno poklapanje (u kojima nadprosečni crnci imaju rezultate iste kao i belci) je samo 11%. Jednakost zahteva 50% poklapanja. Profesor Henri Geret (Henry Garrett), autor knjige "Children: Black and White", tvrdi da na svako crno nadareno dete dođe po 7 do 8 bele nadarene dece. Takođe tvrdi da su 80% nadarenih crnaca mešane krvi. šta više, istraživanja koja su vršili Bejker (Baker), Ejzenek (Eyseneck), Xensen (Jensen), Piterson (Peterson), Geret (Garrett), Pinter (Pinter), šu (Shuey), Tajler (Tyler) i Jerks (Yerkes) zajedno potvrđuju da su crnci inferiorniji u razložnom i površnom razmišljanju, numeričkom kalkulisanju i sposobnosti shvatanja.
Takođe treba biti zabeleženo da oni mešane krvi daju veće rezultate nego oni čistog crnog porekla, ali manje nego oni čistog belog porekla. Ovo objašnjava zašto su crnci svetlijeg tena gotovo uvek inteligentniji od onih tamnijeg tena. Lak način na koji bi mogao da ispitaš da li je ovo tačno ili ne, je da pogledaš crnce na televiziji, naročito na emisiji vesti. Mnogi od njih ili imaju mnogo belih ili više belih nego crnih predaka i zato su sposobni da se mere sa belcima u komunikaciji.
Argumentuju se istraživanja kako su testovi koeficijenta inteligencije nekako zasnovani na kulturi. Kakogod, ovo se može lako osporiti činjenicom da azijati koji samo što stignu iz Azije, koji su sasvim nenaviknuti na našu kulturu (što se nikako ne može reći za američke crnce), nadmašuju crnce na ovim testovima. Takođe, ni američki indijanci, koji su sigurno socijalno najugroženija grupa u Americi, ne simpatišu crnce. Na kraju, jadni belci sa nekoliko prednosti i dalje odbacuju višu klasu crnaca koji su se potpuno prilagodili našoj kulturi.
štaviše, svaki test koeficijenta inteligencije koji je obavio Odsek za obrazovanje S.A.D.-a, sve grane oružanih snaga, države, okruga i gradski kolegiji obrazovanja, uvek su pronalazili da crnci na testu imaju, u proseku, 15 poena manje nego bela deca. Da su testovi bili zasnovani na kulturi, bilo bi praktično nemoguće da svaki test, koji sadrži vrlo različita pitanja, može biti zasnovan na određenom stupnju kulture.
Grafikon koji sledi konstruisalo je Društvo za istraživanje razvoja deteta, pokazuje da se velika većina crne dece kotira na nižem rangu na testovima koeficijenta inteligencije. Ako se od 85 do 115 smatra normalnim, može se videti da je većina crne dece ispod proseka. Takođe se može videti da mnogo više bele dece nego crne, ima koeficijent inteligencije veći od 100.

Razlika u sirovoj snazi mozga nije jedina mentalna razlika između belaca i crnaca. Prema Raštonovoj (J.P.Rushton) analizi, crnci se više uzbuđuju, agresivniji su, seksualno se slabo obuzdavaju, impulsivniji su, skloni su zločinu, sebičniji, naklonjeni su nedisciplini i slabo sarađuju. Statistike zločina, impulsivna i agresivna priroda većine zločina koje čine crnci, činjenica da škole u koje idu samo crna deca zahtevaju više discipline, a često i prisustvo policije nego što to traže škole u koje idu samo bela deca; i veća sklonost jednog dela crnaca da učestvuje u pobunama, izgleda da nam svima potvrđuje posmatranje gospodina Raštona.
Tomas Dikson (Thomas Dixon), autor knjige koja je postala verovatno najbolji film svih vremena, "The Birth of a Nation", verovatno je ideju o rasnoj jednakosti između belaca i crnaca najbolje izrazio kada je napisao sledeće:
"Obrazovanje, gospodine, je razvoj onoga što već jesmo. Od svanuća istorije crnci su posedovali afrički kontinent - bogatiji od sna pesničke mašte, toliko bogati da su jutra dijamanata škripala pod njegovim bosim crnim stopalima. Pa ipak, nikada nije nijedan podigao iz prašine dok mu belac nije pokazao njegovu blistavu svetlost. Njegova zemlja je prepuna moćnih i pametnih životinja, pa ipak nikada nije sanjao o jahanju, kolima ili saonicama.
Lovac u nuždi, on nikada nije napravio sekiru, koplje ili vrh strele koji su mogli biti korišćeni i za druge poslove. @iveo je kao vo, koji pase travu sat vremena. U zemlji stenja i debala nikada nije istesterisao drvo, rezbario ili izgradio kuću od polomljenih štapova i blata. Sa miljama i miljama obale okeana, i miljama i miljama mora unutar zemlje, za četiri hiljade godina, on je gledao njegovu površinu koja se mreškala pod vetrom, slušao je tresak talasa koji se razbijaju o plaže, grmljavinu groma nad svojom glavom, posmatrao je nejasan plavi horizont nazivajući ga svetom koji se tamo prostire, pa ipak nikada nije sanjao o plovidbi!"

Jedno vreme, dok je bilo mnogo izražavanja slobodne misli i mediji nisu bili pod tolikim uticajem Jevreja, knjige o nauci i autori rado su tumačili spomenute činjenice. "The Book of Popular Science, vol. 11”, izdanje iz 1931., strana 515, na primer, pod pojmom "Chapter on Primitive People" navodi sledeće: "Mišljenja sam da Negroidi pripadaju inferiornoj rasi. NJihov kapacitet mozga je siromašniji, njegova konstrukcija prostija.... U odnosu na ovo alkohol i druge droge koje paralizuju samokontrolu su njihovi neprijatelji." Drugi primer je precizan citat koji se nalazi pod pojmom "NEGRO" u "The Encyclopedia Britanica",11. izdanje, na strani 244:
"Boja kože, koju takođe karakteriše i baršunasta sponjašnost i karakterističan miris, ne zavisi od prisustva nekog posebnog pigmenta, već od mnoštva bojećih materijala Malpigijske sluzne membrane koja se nalazi između unutarnje, ili prave kože, i epidermisa ili kože vrata. Preteranost pigmentacije ne zavisi od kože; mrlje pigmenta se uglavnom mogu naći u nekim od unutrašnjih organa, kao što su jetra, slezina, itd. Ispostavilo se da ostale karakteristike su abnormalna veličina organa za izlučivanje, razvijeniji venski sistem i manje prostran mozak, u odnosu na belu rasu.
U određenim karakteristikama koje smo upravo spomenuli, vidimo da je crnac na nižem stupnju evolucije u odnosu na belca i mnogo je srodniji najvišim antropoidima (majmunima). Karakteristike su dužina ruke, razvijenije vilice , veoma krupna lobanja sa velikim zigomatskim lukovima, pljosnat nos, krhke kosti, itd.
Mentalno, crnac je inferiorniji od belca. Primedba koju je postavio Menet (F. Manett) posle duge studije crnaca u Americi, može se uzeti kao opšta istina za celu rasu: "Crnačka deca su bila razgovetna, inteligentna i puna vedrine, ali razvijajući se do zrele osobe, promenili su se. Intelekt kao da je zamućen, živahnost je zamenjena apatijom, žustrina je prerasla u lenjost. Moramo nužno pretpostaviti da su se crnci i belci razvijali na drugačijim osnovama. Dok spomenuta zapremina mozga raste proširenošću lobanje, u prethodnom razvoju mozga je, naprotiv, zastoj zbog preuranjenog zatvaranja rascepa lobanje i poprečnog pritiska čeone kosti." Ovo objašnjenje je prihvatljivo verovatno i kao doprinos cilja...."
Zašto je ovaj podatak izbačen? Prosto rečeno, izbačen je zato što je vlada i mediji nisu želeli na dnevnom redu. Molim vas, ne zaboravite da su (u Americi, prim.prev.) do '60, rasne razlike između bele i crne rase bile skoro opštepoznate i prihvaćene.
Ovo su biološke činjenice o rasi. Shvatam da one nisu "politički ispravne" ali činjenice nisu ništa manje činjenice, bile one "politički ispravne" ili ne. Nije mržnja reći da ove biološke razlike ukazuju da bela rasa ima veće intelektualne sposobnosti od drugih rasa, veća nego što je mržnja reći da ljudi imaju veće intelektualne sposobnosti od životinja i da neke životinje imaju veće intelektualne sposobnosti od drugih životinja. Nauka nema ničeg zajedničkog sa mržnjom, već samo sa stvarnošću.

preuzeto iz:
“činjenice – koje vlada i mediji kriju od nas”

I izdanje PSP
II MAR
prevod: R. Vucic

Arijevci je termin korišten za opisivanje Bele, ili Evropske Rase. Naša Arijevska rasa se sastoji od nekoliko različitih pod-rasa ili pod-tipova. Neki ludi smatraju da među tim pod-rasama postoje ove grupe: Severni Evropljani ili Nordici; Mediteranci; Sloveni i Alpinci. Ovo je jednostavno polu-tačna podela Arijevske rase, jer ovde ovi ljudi sa takvom podelom Arijevske rase jednostavno greše. Naprimer: Sloveni nisu rasa, baš kao što to nisu ni Latini ili Germani ili Amerikanci, oni su radije lingvistička i etnička grupa. Naprimer: nemački narod se sastoji od svih 5 Belih pod-rasa (a tu je čak i manja grupa od dve van-evropske rase!), a ne samo od Nordiskog tipa, dok su među samim slovenskim narodima zastupljeni svih 5 Arijevskih pod-rasa! Prava naučna, ANTROPOLOŠKA, podela Arijevske rase je na 5 različitih pod-tipova: 1) Nordiski; 2) Dinarski; 3) Mediteranski; 4) Istočno-Evropski i 5) Alpinski tip. Naš sopstveni Srpski narod se najvećim delom sastoji od Dinarskog pod-tipa, ali tu je i manja grupa ostalih Belih rasnih pod-tipova ili njihova mešavina sa Dinarskim tipom.
Arijevska rasa je naj naprednija, naj razvijenija rasa na ovoj našoj planeti! Ona je evoluirala od svojih majmunolikih predaka mnogo pre i ranije nego bilo koja druga rasa - u stvari, najmanje četvrt miliona godina pre bilo koje druge rase. Što će reći, dok su rani Arijevci - prvi ljudi - živeli u Evropi, predci ostalih rasa su još uvek bili nalik majmunima.
Ovakav superiorni razvoj ili evolucija je dala Arijevcima nekoliko prednosti nad ostalim rasama. Arijevci su naj inventivnija, naj kreativnija rasa na Zemlji. Bukvalno sve kreacije i izumi koje danas imamo unaokolo nas su delo Arijevaca - točak; zemljoradnja; pisanje; pećnice za stvaranje gvozđa, bronze i čelika; brodovi; vozovi; avijoni; autoputevi; elektricitet; telefoni; sateliti; radio i televizija; kompjuteri itd, itd....
Arijevci su naj herojskija, naj hrabrija rasa na Zemlji - oni imaju najviše volje da stave dobrobit familije, roda i zajednice ispred svoje sopstvene dobrobiti; i naj voljniji su da se bore, naročito protiv velikih i nemogućih prepreka. Arijevci su naj odvažniji od svih zemaljskih ljudskih rasa - i također su naj lukaviji i naj okrutniji kada se radi o osnovnome životnome opstanku.
Ove prednosti su omogućile Arijevcu da stvori civilizaciju. Civilizacija je rezultat kombinacije herojskih nastojanja i invetivnosti. Osnovno, civilizacija je viši, razvijeniji način života i rezultira kada herojski, plemeniti, ratnički narod, pleme ili klan koristi svoju urođenu ili prirodnu inventivnost da prevaziđe izazove i probleme. Civilizacija znači da narodna zajednica prihvata i živi po plemenitim vrednostima časti, odanosti, dužnosti.
Do sada, u svetskoj istoriji, bilo je nekoliko originalnih civilizacija - poznate i prepoznatljive po njihovom civilizovanome načinu života, njihovoj inventivnosti i njihovim herojskim delima. One su civilizacije Albiona, Sumerie, Egipta, Grčke i Rima,Indije, Kine i Japana. Prva civilizacija na svetu je postojala u drevnome Albionu pre pet hiljada godina, i neka od njenih zaveštanja i dan danas preživljavaju - naprimer drevni monument Stonhendz. Od ovih pobrojanih civilizacija, pet (Albion; Sumerija; Egipat; Grčka i Rim; Indija) su kreacije Arijevske Rase - a postojeći dokazi daju sugestije da su Arijevci bili i osnivači onoga što je kasnije postalo Kineska civilizacija.
Arijevska rasa je važna zato što ona ima mnogo veći kapacitet da stvara civilizaciju nego bilo koja druga rasa. Ona je, esencijalno, kreativna rasa, obdarena sa herojizmom. Arijevska rasa je standardni nosilac civilizacije. Neke druge rase imaju kapaciteta da kopiraju, imitiraju ili održavaju civilizaciju (i možda da izmišljaju neke trivijalne stvari) - kada jednom civilizacija bude stvorena - ali njima prvenstveno nedostaje kapacitet za stvaranje originalnih pravih civilizacija (ovo se prvrnstveno odnosi na Žutu rasu) . Ako će Arijevska rasa izumreti, sa njom će izumreti i civilizacija - i buduća civilizacija će biti nemoguća. Sve što imamo sada i što cenimo - civilizovani način života, nauku, tehnologiju, medicinu i tako dalje - sve su to razultati Arijevske inventivnosti i Arijevskog herojizma. Sve što je civilizovano je rezultat toga da Arijevci slobodu žive prema Arijevskim vrednostima časti, odanosti i dužnosti.
Danas Arijevci gube svoju slobodu, baš kao što je plemenita kreativna Arijevska rasa u opasnosti da nestane sa lica zemlje. Danas, Arijevci su prinuđeni da žive u represivnim ne-arijevskim društvima koje su posebno stvorena da porobe i pripitome ponosna, neustrašiva, herojska plemena Arijevaca u Evropi. Danas, milioni Arijevaca žive sebičnim, dekadentnim, traćavim životima - nesvesni opasnosti sa kojom se suočava njihova rasa i sama civilizacija. Danas, mnogi Arijevci su se prodali - i telo i dušu - i to onim istim strancima koji nameravaju da porobe Arijevsku rasu radi svojih sopstvenih ciljeva.
Danas, ogorčeni i krvavi rat se vodi za Arijevsku slobodu, Arijevsko nasleđe i za civilizaciju. Na hiljade herojskih Arijevaca, širom Evrope i drugde, su zatvoreni zato što su se usudili da progovore protiv ili su se usudili da se suprostave tiranskom anti-arijevskom, stranom, sistemu koji je stvoren sa saglašnošću izdajničkih Arijevskih političara.
Naše Arijevsko nasleđe - koje traje sedam hiljada godina - je u opasnosti, baš kao i naša sama Arijevska rasa. Mi imamo jasan izbor: ili samozadovoljstvo ili da se herojski borimo za Arijevsku slobodu. Samozadovoljenje vodi jedino ka haosu i tami varvarstva, dok ako se borimo, mi možemo nastaviti slavno delo evolucije koje je Arijevska civilizacija.




za rasu i naciju - Srbija Srbima - Evropa Evropljanima - Srbin za Srbina[center][/center]

Preuzeto iz:
Males Branimir dr.
O Ljudskim rasama
Beograd, 1936: str 63





Istočnoeuropidsku rasu zovemo i Istočnobaltiskom, ili još prostije Baltiskom rasom. Ovaj drugi naziv nije zgodan već i sa razloga što se Istočnoeuropidi prostiru na istoku Evrope, od Visle i Dnjepra do Volge i Dvine, ali ne toliko primorjem Baltiskog mora koje pretežno nase-ljavaju Nordidi. Istočnoevropska rasa mestimično prelazi Karpate, prodire u Panonsku Niziju, pa i na Balkan. Na istoku prelazi u severnu Aziju, meša se sa drugim prete-žno mongolidskim stanovništvom. Dopire do reke Ob.
Nažalost, još ni danas nemamo dovoljno podataka o prostiranju pojedinih rasnih tipova u Jugoslaviji. Istočno-europidsku rasu nalazimo možda u manjim grupama u Vojvodini i od Zagreba prema severu (Škerlj).
Mnogi autori ne prave razliku izmedu Istočno-europida i drugih nekih plavokosih i širokoglavih skupina. Istočnoeuropidi se odlikuju okruglinom glave i lica, kao i tamnije plavom bojom kose. Ali time nije rečeno da i na Balkanu, kod nas, i u Srednjoj Evropi, i dalje prema zapadu, nije bilo i nema plavih i brahikefalnih tipova koji nemora da budu ni istovetni ni srodni sa Baltidima. Montandon sve ove plave brahikefalne grupiše u jednu jedinu podrasu. Po njemu “Subnordiska podrasa obuhvata mnogobrojne telesne grupe, različito plave, koje, na istoku Baltika, u central-noj i sevemoj Rusiji, delimično u Nemačkoj, u Francu-skoj do Loare, u Engleskoj, okružuju nordiski domen polukružnim prstenom. U ovu podrasu ulazi Subnordiska rasa Denikera, visoka i mezokefalna, Istočna rasa istog autora, niskog rasta i subbrahikefalna, Galatska rasa Guiart-a, sa severa Francuska, brahikefalna, plava ili rida, Severozapadna rasa Denikera, kestenjava, visoka i subdolikefalna, i riajposle, možda “Saksonski tip”, “Plavi Alpinac”, koji su neki autori našli u centralnoj Evropi, i Rasa Visle Denikera, plava, mezokefalna i relativno veoma niskog rasta”. Nema sumnje da su neki od ovih ovde navedenih tipova međusobno identični. I nema sumnje, sa druge strane, da se do sada o mnogim ovde pobrojanim a i drugim brahikefalima plave kompleksije nije vodilo dovoljno računa.
Ali je isto tako nesumnjivo da svi plavi brahikefali Evrope ne dolaze u istu grupu. Začudo kako je Montandon, kao pristaša hologeneze, mogao zaboraviti da svetla kompleksija i brahikefalija, same po sebi, ne mogu da nam ukažu na zajedničko poreklo, na istu rasnu pripadnost. Jer ono isto što ne može brahikefalija i orlovski nos ne može valjda ni biti hikefa1ija kada je udružena sa plavom kosom. U svakom slučaju izvesni rasni tipovi, kao n. pr. što je Guiart-ova Galatska rasa ili Lebzerter-ova IV ili V tipska kombinacija (V — svetla kosa, svetle oči, dužina tela 1659 mm; VI — svetla kompleksija, telesna dužina 166-1689), t.j. subbrahikefalni niskog rasta — “Weichsselrasse” Lebzelter-a, Jugoslovenski plavi tip niskog rasta Weisbach-a, nikako ne mogu da se identifikuju saIstočnoeuropidima. Nažalost, u ovom kratkom pregledu evropskih rasnih tipova o njima i o drugim plavokosim i plavookoim brahikefalima neće biti dovoljno govora. Nauka još traga. Definitivnih zaključaka nema. Ali baš zato nismo u pravu kad hoćemo da uprostimo još dovoljno neispitane i neraščlanjene pojave. Nije L1 pravu ni Montandon kada sve ove plave brahikefalne smatra delom — podrasom — Nordida, a ni Lebzelter koji o “Rasi Visle” govori kao o jednoj varijanti Nordijaca malog rasta.
Koje su karakteristike Istočnoeuropida? Grube kosti, mali zdepast rast (165 cm), svetla kompleksija, izdvaja ih od ostalih rasa. Trup je dugačak, a udovi su srazrnerno kratki. Ramena su široka. Konstitucija je digestivna. Koža je više bleda nego ružičastobela. Za kosu kažu da je boje pepela; u stvari je prljavo plava, izbledelo tamnoplava. Sive ili sivoplave oči ‘izgledaju nekako vodeno. Otvor izmedu kapaka je prilično Liza, pa oči izgledaju male. Ponekad se javlja i polurnongoloidan oblik kapaka. Dosta je velik razmak između očiju. Lice je široko, prilično pljosnato i usled razvijenih i upolje isturenih jagodičnih kostiju izgleda grubo i četvrtasto. Nos je mesnat, pljosnat i kratak. Donji je deo prćast. Nozdrve su široke i razmaknute. I usta su velika. Lobanja je brahimorfna (indeks 80,9-83,2).



O d Istočnoeuropidske rase prema zapadu nalazirno u nekoliko prostranih manje više kumpaktnih uhlasti jediiu veoma sličnu rasu Istočnoeuropidskoj. 1 ona naginje svima svojim osobinama našem Eurazijskorn prototipu. Prevladuje u Madarskoj, od Dunava prema severu. u Češkoj i Moravskoj, u južnoj Nemačkoj, u srednjoj Francuskoj, po Apeninima, naročito u Alpirna, a niožda i u Bretanji i Pirinejima (Baski).
S omatološke odlike skoro su istovetne odlikaina Istočnoeuropidske rase. Rast je zdepast, nizak a širok. Udovi su srazmerno kratki. Šake i stopala su kratka i široka, a prsti su debeli. Naginju nagomilavanju masti. Konstitucionalan je tip digestivan. Dakle sve kao i kod Baltida. I glava je okrugla, brahirnorfna (indeks 84 do 87). Čelo je strmo, rasplinuto, okruglo. Markantnih prelaza izrneđu čeone i slepoočne kosti nema. Lice je nešto široko~ iako ne onako četvrtasto i grubo kao kod Baltida. Brada je okrugla, široka i neistaknuta. Nos je u korenu širok i pljosnat. Češće je konkavan. Koža je dosta gruba, bledornrke boje. Jedna odlika potpuno izdvaja ovu rasu od Istočnoeuropida. To je tamna kompleksija. Tvrda, oštra kosa boje je zagasito smeđe. I dužice su tako isto tamne, sive.
U Alpide mogli bi da ubrojimo i jednu severnu granu sa skoro identičnim somatološkim oznakama. To su Lapidi. Ima ih u Finskoj, na poluostrvu Kola, u Skandi-naviji.
Da li kod Jugoslovena ima pripadnika Alpiske rase? Ima ih svakako, i među Slovencima i medu Srbo-hrvatirna. I kod jednih i kod drugih postoje brahikefalni tipovi tarnne kompleksije niskog rasta. Da li svi tipovi sa ovakvirn osnovnim karakteristikama pripadaju ovoj rasi- to ne znamo.
A lpinska rasa prelazi granice Evrope. Nalazimo je i u severnoj Africi.
U priloženim kartama prostiranja rasa označili smo Bretanju i Pirineje kao alpinske. To nalazimo mahom kod drugih autora. Ali ipak sumnjamo da stanovništvo ovih krajeva pripada Alpiskoj rasi. Naša je sumnja svakako opravdana u koliko se odnosi na pirinejske Baske.



Prostiru se u Africi severno, istočno i zapadno od Sahare. U Evropi zauzimaju skoro celo Pirinejsko Poluostrvo, dobar deo Francuske, naročito primorske krajeve, sva Sredozemna ostrva, južnu Italiju, Padsku ravnicu, Grčku i Egejsko primorje, zapadnu obalu Crnog Mora, i, najposle, zapadni deo Velike Britanije i severozapad i jugozapad Irske. Mediteranskih uticaja ima i u južnoj Rusiji.
Mediterance nalazimo i kod nas na Balkanu. Ima ih više nego što se do skora mislilo. C’zekanowski ih nalazi u naširn istočnim krajevima. Erdeljanović opisuje kod Kuča jedan crnomanjasti tip duge glave čiji opis svakako odgovara mediteranskim osobinama. Taj je tip “rasta najviše srednjeg, pa često i niskog, tela dosta mršava i sitna. Po boji kože ne razlikuje se gotovo od drugog crnomanjastog tipa (t.j. crnomanjastog tipa kratke glave i visokog rasta koji u svemu odgovora Dinarcu). Ali mi se u nekoliko prilika učinilo da može imati i mnogo zagasitije tonove mrke boje. U svojoj fiziognomiji imaju ljudi ovog tipa nešto, što nas opominje na Semite i na poneke Talijane. Lice je sasvim uzano i duguljasto. Nos je visok i uzan, većinom malo povijen, ređe prav ili grbast. Čelo je pravo i puno. Oči su krupne. Lobanja je uzana i duguljasta. — Ovaj tip je vrlo redak”. Ovo je jedan od pet osnovnih tipova koje Erdeljanović nalazi kod Kuča. Njegov opis potpuno odgovara Mediteranskoj rasi, i mi ne bismo imali ni jednu osnovnu odliku da dodamo. Potiljak je istaknut, čelo je unatrag svedeno. Vilične kosti blago su zaobljene. Brada je jaka. Ušna školjka je mala. Kosa je crna ili tamnomrka, meka i talasasta. Velike oči imaju duge trepavice, smeše i sjaje. Usne imaju lep oblik, “sočne” su i “ispisane”. Ovo je jedna od najlepših evropskih rasa (G. Sergi, Eickstedt).
Izgleda da Mediteranidi nisu dugoliniske konstitucije. Osim vitkog, gracilnog tipa postoje oblasne forme koje naginju ka gojaznosti, ka okruglini. Naročito kod žena.
Rekli smo da i kod nas ima Mediteranida. Ima ih koji su po svom poreklu još iz ranijih preistoriskih vremena. Njih su Srbi i Hrvati zatekli na Balkanu. Oni koji su kod nas, tokom vremena, primili su naš jezik, naše kulturne elemente i našu nacionalnu svest. Takvi prastanovnici mahom su u istočnoj i južnoj Srbiji.
Prastanovnika Mediteranaca ima i u Crnoj Gori. To su ostaci mediteranskog elementa potisnuti od ljudi koji su dolazili sa severa i severoistoka i koji su pripadali drugim rasama. Ali ima Mediteranida i Mediteranoida koji su doseljeni u historiskim i protostoriskim vremenima. Njih ima vrlo malo, mestimično i pojedinačno. Nalazimo ih u Cmoj Gori i Dalmaciji. To su doseljenici sa obala, ostrva ili prekomora. Ovi Mediteranidi mešajući se sa Dinarskom rasom često daju veoma lepe visoke dolihokefalne, bastarde tamne kompleksije.
Mediteranidi ili zapravo Mediteranoidi, koje u Srbiji srećemo prema istoku i jugu, naginju digestivnoj —kratkolinijskoj — konstituciji. Dolihokefali su i mezokefali, ali ima ih i brahimorfnih. Ove bi brahikefale mogli izdvojiti u zasebnu grupu. Pa stoga, misleći na njih, govorimo o Mediteranoidima. Po ostalim svojim oznakama u glavnomodgovaraju Mediteranidima. Karakteristično je odsustvo zalizaka u kosi, a i mnogo veća maljavost. Kosa je sasvim crna. Dužice su tamno kestenjave. Postoji u nas i oblasni tip sa plavim očima.
Mediteranide i Mediteranoide obuhvatio je dekan antropologa Giuseppe Sergi u svom Notanthropus eura-fricanus mediteraneus, var. Čuveno je njegovo učenje o Mediteranskoj rasi. Mediteranide Pirinejskog Poluostrva mnogi izdvajaju u zasebnu rasu ili zasebnu podrasu — u Iberoatlantsku grupu.



Nordide i Dinaride, kao i druge rasne skupine koje njima pripadaju, ostavili smo da ih najposle izložimo. Ne samo stoga što oni tu i dolaze, kao što ćemo sad videti, već i stoga što je bilo potrebno da se prethodno upoznamo sa ostalim rasama da bi bolje razumeli i njihove odlike i mesto koje oni zauzimaju. I kod njih nalazimo elemente koji nas potsećaju na naš Eurafrički prototip. Ali se ove dve rase izdvajaju od svih ostalih. Ne samo što su one najmanje azijatske, da tako kažemo, već se kod njih i “eurafrički” karakteri javljaju u takvom obliku da i jednu i drugu smatramo za najizrazitije evropske rase. Nordidi i Dinaridi Evropljani su par exellence. Ne potsećaju nas ni na narode Azije ni na narode Afrike. Mnogima će ovakvo grupisanje biti čudno i novo. U stvari čudno je kad Montandon govori o Alpdinaridima, kad Haddon ili Hrdlička ne mogu da osete razliku između jednog pripadnika Alpiske rase i jednog Dinarca. Čudno je kad Montandon, koji bi hteo u antropologiji da primeni teoriju hologeneze, smatra da su Nordiska rasa i Istočnoeuropidska jedna jedina. Po njemu su oni svi, i dolihomorfni i brahimorfni, i visoki i mali, i leptoprozopi i euriprozopi, i oni dugačka i oni široka nosa, i oni respiratorne i oni digestivne konstitucije, svi su oni pripadnici jedne jedine rase. A sve to samo stoga što su i jedni i drugi svetle kompleksije. Ako imamo dva kostura od kojih jedna pripada osobi Alpiske rase a drugi Baltiske, mi ćemo ih teško moći identifikovati. Toliko su ove dve rase po svojim osteološkim osobinama slične. Sa svim tim Montandon Istočnoeuropidsku rasu, kao Sousrace subnordique, stavlja sa Nordiskom, - Sous race nordique -‚ u jednu istu rasu, u Race blonde. Ali o tome dosta.
Nordiska rasa prostire se svud oko Baltičkog i Severnog mora. Zauzima veći deo Velike Britanije i Irske, njihove istočne krajeve, skoro celo Skandinavsko polu-ostrvo, dobar deo Finske, Estonije, Letonije i Litve, zatim severozapadnu Poljsku, pa Dansku, Holandiju i Belgiju, sve seveme krajeve Nemaèke, i najposle, severnu Francusku. Ovde onde javlja se i u ostaloj Evropi, pa i u Aziji sve do najudaljenijih europidskih granica.
Nordidi se odlikuju visokim stasom, longiliniskom konstitucijom, dolihomorfnošću i svetlom kompleksijom. Na visokom (173 cm) i vitkom telu vidimo široka ramena, srazmerno dugačke udove, uske kukove. Glava je duguljasta, dolihomorfna (indeks 78-89), čelo je visoko i natrag nagnuto, nadočne su kosti jako razvijene, potiljak je isturen, prelaz izmedu čeone kosti i slepoočne istaknut je. Lice je dugačko, brada je izrazita ali je zaobljena. Nos je dugačak, uzan i prav; nozdrve su tanke, dugačke i leže jedna pored druge. Usne su srazmerne, modelirane. Koža je ružičastobela, kosa plava, meka i
talasasta. I oči su plave ili sivoplave. Razmak izmedu očiju je mali. Očni otvor je više velik nego srednji.
Eickstedt razlikuje kod Nordiske rase tri tipa. Jedan naziva Teutonordiskim, drugi Dalonordiskim, Dalskimili Vestfalskim; a treći Fenonordiskim. Ne možemo duže da se zadržimo kod ova tri tipa. Reći ćemo samo toliko:
Teutonordiski tip odgovara našem gornjem opisu Nordida.
Dalonordiski tip, ili Vestfalska ili Dalska rasa, kako je drugi zovu, najizrazitija je u Vestfaliji i Dalarnu. Njegovi odvojeni znaci bili bi sledeći: Teška pojava, konstitucija normoliniska sa jedva izraženom sklonošću ka digestivnim oblicima. Potiljak je jače istaknut nego što je kod Teutonordiskog tipa. Čelo je strmo i široko. Nadočni su lukovi jako razvijeni. Obrve su guste i čekinjaste. Lice je masivnije, brada jaka. Izgled lica je pomalo četvrtast. Nos je snažan i nešto širi. Usta su velika, slabo modelirana, usne su uzane. Uopšte telesna je građa masivna.
Fenonordiski tip ili podrasa svojim telesnim izgledom stoji nekako izmedu Teutonordiske i Dalonordiske podrase. A tako isto i crtama lica. Mišiči i kosti lica po svojim oblicima potpuno odgovaraju dinarskim odlikama. Lubanja je kraća, manje je dolihomorfna od lobanje teutonske i dalske. Dosta kruta kosa boje je crvenkastoplave, a naročito brkovi i brada. Oči su vodeno plave.



Poslednja rasna grupa, grupa koja je za nas od najveće važnosti, grupa koju smatramo isto tako izrazito evropskom kao i Nordiska što je, to je — Dinarska rasa.
Po nekim autorima Dinaridi nastanjuju ne samo bezmalo celu Jugoslaviju i celu Albaniju, već i najveći deo Bugarske (osim južnog i severoistočnog primorja), zatim Karpate, Ukrajinu do Dnjepra, Slovačku, Austriju i Dolomite. Ali ima antropologa po kojima Dinaridi ne obuhvataju ovako veliku teritoriju. Czekanowski svodi rasprostiranje Dinarida uglavnom na jugoslovenske oblasti, nešto malo na zapadnu Bugarsku, na Austriju i Dolo-mite. Da li se takvo rasprostiranje slaže sa činjenicama —nije nam poznato. Dok se drukčije ne dokaže mi se moramo držati najnovijih rasnih karata nemačkih autora (Gunther, Eickstedt, Venzmer i drugi).
Uopšte Czekanowski ne govori o Dinaridima. Za njega su Dinarci armenoidno stanovništvo. Taj je tip po njemu nastao mešanjem Nordiske i Jermenske rase. Drugi autori identifikuju Dinarsku rasu sa Alpinsku (engleski i američki antropolozi i neki francuski). Po Montandon-u Dinarci (Sousrace adriatique koja pripada Alparmenskoj rasi) razlikuje se od Alpiske rase (Sous race alpine) isključivo visokim rastom. Ko je pažljivo pratio dosadašnja izlaganja zna da je takva pretpostavka netačna. Ako su karakteristike Alpiske rase onakve kao što smo ih ovde izložili (jer možda postoji i drugi neki tip koji ne odgovara u svemu Alpiskim oznakama), to se Dinarci otsečno od njih razlikuju. Jedni su i drugi i brahikefali i crnomanjasti. Ali to su jedine podudarne odlike. Sve ostale potpuno su različite. A mi smo videli, ranije, kada je bilo govora o rasama uopšte, o rasnirn odlikama, da brahikefalija sama po sebi malo šta znači. Oblik lobanje, oblik pojedinih lobanjskih kostiju, nasledan je i rasno vredan, a ne kefalični indeks. Alpidi teže po svima svojim odlikama Euraziskome prototipu, onako slično kao i Baltidi i Turanidi. A naprotiv oznake Dinarida upućuju nas na eurafričke oblike.
To je pre svega longiliniska konstitucija. Visok rast, mogli bisrno reći najviši u Evropi (173-178 cm), praćen je dugačkim udovima, dugačkim vratom, dugačkim licem, vitkim ali i snažnim oblicima. Dakle sasvim drugačije nego što vidimo kod Alpida. Glava je veoma visoka. Potiljak nije uvek prav “kao sekirorn otsečen”, već je često isturen, u najarnanju ruku onako isto kao kod Fenonordida. Filipović sa pravom misli da se često do zaravnjenog potiljka dolazi veštačkim putem. Od najveće je važnosti oblik čela. Čelo je visoko, sa dubokim zaliscima, sa označenim prelazima prema slepoočnoj kosti, sa razvijenim nadočnim lukovima, i gustim, širokim i čekinjastim obrvama. Glava je brahimorfna. Kreće se od umerene brahikefalije pa do ultrabrahikefalije. Ali oblik uglavnom ostaje uvek karakterističan i kad je gledarno odozgo naniže i kad je posmatramo sa strane. Rekli smo da je lice dugačko. Ono je veoma izrazito. Jagodične kosti, jaka brada, mišići lica, nabori na licu potpuno odgovaraju karakteristikama Fenonordiske sub-rase.
Iako je lice uzano izgleda nam snažno, masivno. Karakteristično je izbrazdano lice staraca. A i crte sredovečnih ljudi veoma su upadljive. Erdeljanović kaže za Kuče: “Koža je na licu kod mnogih sredovečnih ljudi i žena jako naborana. Velike i duboke brazde na čelu, dve oštre linije više usnica ka nosu, mnogobrojne manje bore oko spoljašnjeg očnog ugla daju licu oštar izraz, koji ostavlja u posmatrača neizgladljiv utisak.” Ako se tome doda da su oči i kosa cmi ili mrki, razumećemo narodne stihove:
Jedan bješe hajduk od planine
crna brka, a mrka pogleda.
Od njega me strava uvatila.
Nos je relativno velik i snažan, sa istaknutirn grebenom. Ðaza nosa leži u svim pravcima, ali je najčešće okrenuta prema dole. Hrbat nosa je obično povijen, orlovskog oblika. Usta su velika; usne su srednje veličine, ili veće ponekad estetski modelirane. Uši su dugačke, minđuša je velika, mesnata i od lica odvojena. Kompleksija je tamna. Kosa je kestenjave boje: od kestenjavosvetle ili skoro plavotamne pa do sasvim zagasitokestenjave kose. U nekim su oblastima kosa i druge dlake po telu sasvim ili skoro sasvim crne. Kod kestenjave kose boja se menja prema dobu starosti i izlaganja kose suncu. I dužice su kestenjave boje, u svim nijansama.
Kao što smo već rekli, ove odlike niukom slučaju ne mogu da idu u istu grupu sa odlikama Alpida. Već su naprotiv često tako slične nordiskim oznakama da ih atropolozi i nehotice paralelno posmatraju.
Izgleda da je Dinarska rasa, kao i ostali bliski oblici, po svom poreklu autohtona, t.j. da je postala po prilici u onim krajevirna u kojima se i danas nalazi (Škerlj). u svakom slučaju kod Dinarida i Dinaroida (Dinarcima bliskim formama) i danas se ispoljavaju elementi jedne plave dolihokefalne rase, koja je negde daleko u praistoriji nestala da bi ukrštena sa jednom brahikefalnom rasom dala današnje dinarske oblike. Ti plavi praroditelji
Dinaraca bili su po svoj prilici Tračani i drugi koji bi po svojim rasnim osobinama najviše odgovarali današnjem Fenonordiskom tipu. Tamna kompleksija i brahikefalija bile su dominantne kod nasleđivanja osobina roditelja, od kojih je jedan pripadao jednoj rasi a drugi drugoj, te su tako postepeno, u nizu generacija, dolihokefalija i plava, svetla, kompleksija skoro nestale.
U oblastima gde se javlja Dinarska rasa nailazimo na visoki brahikefalni tip ali sa oplavom kosom i plavim očima. To je Lebzelterova Norička rasa ili Noridi (Škerlj). kako se ovaj tip u svemu poklapa sa Dinarskom rasom, sem u kompleksiji, to ga mi smatramo dinaroidnom formom, srodnom Dinarskoj rasi. Nazivamo ga Plavom dinarskom rasom(Maleš). Možda je ovaj plavi brahikefal istovetan sa Galatskom rasom Guiartaa. On nas mnogo potseća na Fenonordisku podrasu.
Kao oblasni Škerlj je opisao Savidski tip. Uglavnom odgovara dinarskorn osnovnom tipu. Odlikuje se svetlom bojom dužice. Rast rnože da bude osrednji, a i glava da se udalji od brahimorfnosti. Da li se ovaj tip javlja samo u Sloveniji ili i u drugim dinarskim krajevima — za sada ne znam. I u Srbiji nalazimo Dinaroide sa plavim i zelenkastim očima. Ali ne znam da li su to bastardne kratkotrajne forme ili su nasledno stalne.

SLOVENI NAJČISTIJI ARIJEVCI!

Jedna od najvećih jevrejskih laži i podvala o NS pokretu i A.Hitleru je njihova tvrdnja kako su nacional-socijalisti tobož ''mrzeli'' slovenske narode i smatrali ih ''nižom rasom''. Koliko su ove tvrdnje apsurdne dokazuju nekoliko činjenica:
1.Hitler je hteo da asimiluje Slovence, Lužičke Srbe i jedan deo Čeha i da ih pretvori u Nemce. Da li bi on hteo da ih germanizuje da ih je smatrao za ''nižu rasu''? Pa naravno da ne bi.
2.I sami Nemci imaju dosta slovenske krvi... npr. Prusi (južni Nemci) su balto-slovenskog porekla...
3.Sloveni nisu rasni pojam, jer kao što znamo bela arijevska se deli na 5 pod-rasnih tipova:dinarski, nordijski, alpski, istočno-baltički i mediteranski.
4.Sam A. Hitler je spadao u dinarski arijevski pod-tip u koji takođe spada i većina Srba pa kako je pobogu on mogao da mrzi nekoga ko je sličan njemu u rasnom smislu? Takođe, koliko sam ja upoznat, žena Hermana Geringa je bila Čehinja, dakle Slovenka...
5.Da li su nemački nacional-socijalisti verovali u nadmoć nordijske pod-rase? Pa naravno da nisu jer među Nemcima ima samo oko 25% nordijaca, dakle oko 75% populacije su ne-nordijci, i verovanje u nordijsku superiornost bi značilo odbacivanje 3/4 sopstvene populacije...
Novi srpski istoričari tvrde( sa dokazima) da su Nemci naselili slovensku teritoriju i izmešali se mnogo sa stanovništvom...Kao priču čuh i da skorašnja genetska uporedjenja Nemaca i Slovena pokazuju izuzetnu veliku sličnost, još nisam pronašla izvor na Netu ili u štampi...
Po srpskim istoričarima, Prusi su ustvari srpsko (znači proto-slovensko, a ne balkanskosrpsko) pleme Borusi koje je iz Male Azije prešlo da živi na Kritu, a otuda (opis je da su prgavo pleme) otišli na Sever, na današnju teritoriju..Vodja im se zvao Borus...Vreme dogadjanja-prilično mnogo pre pojave Grka na istorijskoj sceni...
Pametan čovek! Naši istoričari stalno to pišu, ja prepisujem za SF..baš me raduje ova vest...Živim za dan kad će svi da shvate da su Srbi još stariji od Rusa i da su baš Arijevci (pomenuti i opisani u indijskim Vedama)...

zaspala Srbijo probudi se!!!!!!!

Koja hrpa sranja i izmisljotina...
Neznam ni zasto sam citao gluposti 

А шта друго очекујеш од гебелса? 

nije ni chudo shto se jevrejima i raznim meshancima ne svidja ova tema , i shto nemaju nishta pametno da kazu

Tja...Jevreji su baš dokazali koliko su inferiorni....
Mešanac se kaže za životinju, ne za čoveka.
Još vam samo fali čika Mengele, pa da i vi započnete neki eksperiment.

Да, за човека се каже монгрил или ти по Србски - КОПИЛЕ (бастард).