Годишњица киндаповања Драже Михаиловића       
Аутор Administrator     
среда, 18 фебруар 2009 
Равногорски покрет Отаџбине Српске ОО Вишеград, организује помен и парастос 13.03.2009. године у Дражевини код Вишеграда, на месту где је киндапован ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић а његова пратња поубијана од стране озне.
Програм обиљежавања:

- У 9.00 часова полагање цвијећа на Тргу палих бораца у Вишеграду

- У 10.00 часова Богослужење у цркви Св.Оца Николаја у Дражевини

- У 11.00 часова помен и парастос погинулој пратњи Драже Михаиловића

- У 12.00 часова полагање цвијећа на споменику ђенерала Драже Михаиловића и свечани говор духовника покрета.

- У 13.30 часова ручак у Народном Равногорском дому у Дражевини.


Равногорски покрет Вишеград Вас позива да присуствујете овом скупу.

BIA odbila da pruži podatak o egzekuciji nad Mihajlovićem
Šabić: Država da kaže gde je grob vođe ravnogoraca
Autor: T.N.Đ | 22.02.2009. - 00:02


Od egzekucije Draže Mihajlovića, komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske, prošlo je više od 50 godina i država više nema pokriće da ovaj dokument i informaciju čuva kao državnu tajnu. Ovo je samo jedan od mnogih podataka o decenijskih tajni koja nema logično ni pravno pokriće, kaže za „Blic“ Rodoljub Šabić, poverenik od informacija za javni interes. On najavljuje da će od državnih organa zatražiti da stave na uvid ovaj dokument Srpskoj liberalnoj stranci (SLS) koja to traži.

Milan Nedić, član SLS, kaže da nema osnova da država skriva informaciju staru više od 70 godina.
– Arhivi u Londonu, Moskvi, Vašingtonu se otvaraju, a mi možemo samo da nagađamo zašto naša država od njenih građana krije taj podatak – kaže Nedić.
Bezbednosno-informativna agencija odbila je da pruži podatak o mestu egzekucije i sahranjivanja generala Draže Mihajlovića Srpskoj liberalnoj stranci, uz obrazloženje da ne poseduje taj dokument. U BIA im je rečeno da se obrate Vojnom arhivu, Arhivu Beograda i Arhivu Srbije. Tamo su im, pak, odgovorili da taj dokument ne poseduju. Pošto niko navodno nema taj dokument, Srpska liberalna stranka zatražila je od Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije od javnog interesa, da naloži državnim organima da im omogući uvid u taj dokument.
Ljubo Lazarevski (83), bivši podoficir KNOJ, tvrdi da je bio zatvorski čuvar Draže Mihajlovića, ali i svedok njegovog pogubljenja, kao i da je bila zavedena presuda i uz nju izvršenje presude sa fotografijama.
– Presuda, zapisnik i fotografije sa egzekucije su postojale i bile zavedene i one mora da postoje i danas. Država nema razloga da te dokumente krije jer je prošlo više od 50 godina obaveze čuvanja tajne – kaže za „Blic“ Lazarevski.
U Srpskoj liberalnoj stranci kažu da im je Vojni arhiv dostavio kopiju stenograma sa suđenja Mihajlovića, ali ne i mesto gde je pokopan. Predstavnici SLS stavili su svoj potpis da neće odavati podatke koji se nalaze u tim dokumentima. Kako „Blic“ saznaje, personalni dosije Draže Mihajlovića nalazi se u Vojnom arhivu. On sadrži dokumentaciju iz ratnog perioda, ali i sa suđenja, „stenogrami i slično“. Postoji i obimna dokumentacija u Arhivu Srbije koju je BIA predala o Mihajloviću, ali, kako tamo tvrde, niti jedan od tih dosijea ne sadrži i papir, odnosno zapisnik o izvršenju smrtne kazne niti bilo koji i detalj o tome.
– U našim arhivama nema baš ništa o tome. A nema ni razloga da se to čuva kao tajna – rečeno nam je nezvanično u Vojsci.
Ostali arhivi tvrde takođe da taj dokument o izvršenju smrtne kazne ne poseduju.
Bilo je više navodnih svedoka egzekucije, koji su navodili da je četnički đeneral pogubljen i sahranjen u Marinkovoj bari kod Beograda, ali Lazarevski tvrdi da je prisustvovao pogubljenju Maihajlovića i da je četnički đeneral sa još devet osuđenika streljan u 1.30 sati posle ponoći 18. jula 1946. godine, u bagremovoj šumi, na 150 do 200 metara od Belog dvora, u blizini današnje Ortopedske bolnice „Banjica“.
– Sahranjeni su na istom mestu u tri rake – rekao je Lazarevski.
On insistira da dokument o tome postoji, i da je uz presudu pridodat i zapisnik o izvršenju presude.
Presuda Vrhovnog vojnog suda izrečena je 15. jula u 13 sati. Sutradan su žalbe na smrtnu presudu odbijene. Lazarevskom, po njegovom svedočenju, i ostalim čuvarima naređeno je da Dražu i ostale prevezu u Đušinu ulicu, današnju zgradu Rudarskog fakulteta, gde je trebalo da se obave pripreme za egzekuciju. Osuđeni su ošišani do glave, obrijani, presvučeni u čisto. Oko jedan sat posle ponoći stiglo je naređenje za pokret. Niko im nije rekao gde idu. Vozili su se dvadeset minuta u tri vozila. Prošli su Ulicom kneza Miloša, zatim pored Hajd parka, a potom su prošli kroz kapiju Belog dvora. Vozila su prošla nekih 100 metara kada su stigli do prokrčene površine od jednog ara, osvetljene reflektorima. Na sredini su bile tri sveže iskopane rake. Na tom proširenju zatekli su 10 do 15 oficira Ozne, javnog tužioca Miloša Minića, lekara i fotografa.
Predali smo 10 osuđenika oficirima, koji su ih postavili pored raka. Naređeno nam je da se vratimo – svedoči Lazarevski, koji je kroz prozorčić vozila video lekara koji pregleda osuđene, a zatim je začuo škljocanje oružja, potom i komandu: „Puni, nišani, pali!“
Usledila je rafalna paljba iz automatskih pušaka, a potom pojedinačna pištoljska.
Mi smo imali obavezu po vojničkoj zakletvi čuvanja tajne, a po zakonu, za grobove, kako je sud utvrdio „izdajnika“, nije se smelo saznati – kaže Lazarevski.

Izvor: Blic

Италија добила Равногорски покрет       ПДФ        Штампај        Е-пошта
Аутор Administrator   
понедељак, 23 фебруар 2009
vicenca.jpgДана 22. фебруара 2009. године, у граду Вићенци у Италији, формиран је Главни одбор Равногорског покрета за Италију.  У чланове Одбора именовани су: Николић Неђо (Теслић) – председник, Николић Драженко (Теслић) – потпредседник, Алексић Душан (Пожаревац) – потпредседник.

На првом оснивачком састанку присустовао је велики број симпатизера и присталица равногорске идеје. У порти наше цркве, окупљене је благословио отац Миливоје Топић, надлежни свештеник парохије Свети Лука у Вићенци. Он је том приликом окупљеним приближио и појаснио саму идеју коју ми равногорци негујемо и од заборава чувамо, посебно дајући акценат на мученичко страдање ђенерала Драже Михаиловића од стране Брозових крвника, који не поштујући ни људске, нити у духовном смислу хришћанске норме и правила, на свиреп начин погубише на хиљаде наше недужне браће само зато што српско и православно име носише.

Пред окупљеном браћом, новоизабрани председник Главног одбора у Италији, Неђо Николић у пригодном говору је објаснио сврху постојања Равногорског покрета, те је присутним цитирао најважније тачке из статута и платформе РП-а.

Равногорски покрет Италије

Главни одбор

председник Неђо Николић

Stari četnici kazu da je Brane bio pravi Vojvoda....Uvek stasit i ponosit,hrabar i odvažan.Kažu da se borio za pravdu i istinu ,a glas o njemu daleko se čuo...

NASTANAK DINARSKE ČETNIČKE DIVIZIJE
 

Dinarska Četnička Divizija formirana je posle ustanka na Dinari,27.Jula 1941. Godine.Ustanak je toga dana buknuo u Drvaru na Bosanskoj strani ,nedaleko od Tromeđe Bosne ,Like I Dalmacije (odakle je delovao Mane Rokvic sa svojim jedinicama),I za kratko vreme oslobođeni su delovi zapadne Bosne,južne Like I severne Dalmacije.

Ustanak je podignut protiv ustaša koji su po zakonu NDH,trebali da sasvim istrebe Srbe na celom prostoru koji je zapremala Pavelićeva koljačka takozvana “Nezavisna drzava Hrvatska”Sva su se srpska sela na Tromeđi digla takoreći goloruka I vojnički neorganizovana.Trebalo se boriti za život I slobodu I rodno ognjište I u toj borbi otimati oruzje bez igde ičije pomoci.

Za uspešniju borbu trebalo je formirati I organizovati vojne jedinice.Da se to postigne ,sazvan je veliki sabor narodnih prvaka I istaknutih komandanata iz ustanka.Taj je Sabor odrzan u jesen 1941.godine. U zaseoku Zakosani,u osnovnoj školi,u istorijskim Crnim Potocima,tacno na geografskoj liniji gde se međe tri srpske pokrajine :Bosna,Lika I Dalmacija.Tu je i Kralj Petar Prvi - Oslobodilac vodio 1875. I 1876. godine borbe sa Turcima kao četnički komandant, pod imenom Petar Mrkonjić.Na saboru narodnih prvaka rešeno je da se odmah pristupi organizovanju Dinarske Četničke Divizije,I da se njen štab bazira na Gologlavu,vrhu planine Orlovice na Tromeđi. Na tom saboru, na predlog Brane Bogunovića ,jednoglasno je izabran tadasnji sveštenik Momčilo Đujić za sefa nacionalno -politickog Odbora na Tromeđi I komandanta Dinarske Četničke Divizije, a Brane Bogunović izabran je za pomoćnika komandanta.

U to vreme su se komunisti izdvojili I počeli organizovati svoje vojne partizanske jedinice I ubijati narodne prvake koji bi im smetali da uspostave komunističku vlast . Trebalo je raditi brzo I odlučno da se onemogući satanski plan komunista.Predvodnik Srba na Tromeđi sveštenik Momčilo Đujic ,uz veliku pomoć Vojvode Brane Bogunovića I ostalih narodnih prvaka,organizuju I formiraju čete ,bataljone I brigade u sastavu Dinarske divizije.Iz njihovog štaba svakodnevno su  odlazili kuriri na sve strane I donosili izvestaje o stanju na terenu ,formiranju I rasporedu borbenih jedinica.Vec u rano prolece 1942.godine,pored okupatora komunisti su počeli borbu protiv srpskih četnika Dinarske Divizije,I ta borba je trajala do kraja rata 1945.godine.Organizovano brojno stanje Dinarske Četničke Divizije iznosilo je 15.200 naoružanih boraca I 47.800 nenaoružanih boraca ,organizovanih za borbu na Tromeđi Like ,Bosne I Dalmacije.

   

U početku, Dinarska četnička divizija je bila sastavljena od sledecih pukova :puk “Kralja Petra Drugog” u Lici;puk “Petra Mrkonjića” (Kralja Petra Prvog) u Plavnu u Dalmaciji;puk “Gavrila Principa” u Bos. Grahovu;puk”Kralja Aleksandra Prvog”u Bos Petrovcu;puk “Onasima Popovića” na Dalmatinskom Kosovu I puk “Vozda Karadjordja” u Gračacu u Lici.Ove formacije su kasnije organizovane u korpuse.

 

VOJVODA BRANE BOGUNOVIĆ

 Ovaj hrabri sin Bosanske krajine potiče od čestitih srpskih domaćina,oca Ilije i majke Jovanke Bogunović,koji su pored njega imali još četiri sina -Ljubu,Mitu,Uroša (Rocu) i Nikolu (Ninu),i tri kćerke -Milevu,Nataliju (Natu) i Dušanku.

Brane je služio vojni rok u Rajlovcu kod Sarajeva.Otsluživši rok (avijaciju),vratio se kući i zaposlio kao pismonoša,da bi posle nekoliko godina prešao u šumsku ispostavu kao činovnik i na kraju ,položivši ispit državnog šumarstva,dobio svoj šumarski reon u Uilici između Stožišta i Resanovaca.

Brane je bio vesele prirode. Voleo je sport.Bio je odličan skijaš.Podučavao je dečake u svim vrstama sporta ,posebno u skijanju zimi,a plivanju i ronjenju leti.

Oženio se srpskom devojkom,Milkom Bašić,iz sela Kamenice.U braku su dobili sina Duška-jedinca.

Veliku porodicu Ilije Bogunovića rat je rasparčao.Brane je bio komandant četničkog korpusa *Gavrilo Princip*,brat mu Uroš-komandant Krajiške partizanske brigade,brat Mita,za vreme ustanka protiv ustaša ,komandant Glamočkog ustaničkog fronta.Kad je došlo do sukoba između četnika i partizana,Mita se potpuno neutralisao.Ljubo je već bio umro,a sestre su mučile muku sa bolećivom Natom.

O Brani se može govoriti samo kao čoveku i junaku i pregaocu četničke misli i tradicije.Poznavajući ljude i predele Principovog Grahova ,krstario je po selima ,savetovao narod ,okupljao i organizovao čete u borbi protiv srpskih neprijatelja,naročito ustaša i komunista.Draža ga je unapredio u čin četničkog vojvode.

Oko sebe je imao dobre saradnike :
Načelnika štaba - Kostu Trkulju
Ađutanta - Slobodana Češljevića
Šefa propagande - Perišu Dobrijevića
"Ćatu" - Božidara Sokolovića
a što je najvažnije imao je dobre,hrabre i požrtvovane borce.

Kraj Branin je tragičan.
U borbi na Pađanima (1944),bio je odsečen od četničkih jedinica.Ostavši sam ,prebacio se na njemu prilično poznat teren oko Strmice.Tu se prikrivao dok nije bio otkriven,uhvaćen od strane komunista,odveden u Šibenik i bačen kroz prozor višespratne zgrade.Komunisti su proturili laž da je izvršio samoubistvo,da bi prikrili svoj zločin ,i verovatno,da nebi Braninog brata Rocu doveli u iskušenje...


(Iz pera Braninog ličnog pisara Božidara Sokolovića)


Smrt ovog Velikog Četničkog Vojvode ipak je i dalje misterija.Kao da se istina sakriva ili pak prećutkuje...

Pokušali smo sakupiti što više informacija na tu temu,I evo šta smo pronašli:

Jedna od verzija ,koju smo pronašli na sajtu “Pogledi” kaže da je Vojvoda Brane Bogunović ubijen 1944. godine u zatvoru u Splitu.

Druga verzija govori da je Vojvoda bio u bolnici u Kninu I da ga je tu ubio neki partizanski izrod.

Treća ,koju smo pronasli u jednoj od Spomenica DČD-a iz 1985.god,kaze:"Za Grahovo i krajinu Grahovsku formiran je četnički puk "Gavrilo Princip",a za komandanta izabran je srpski junak sa Tromeđe ,Brane Bogunović.On je bio glavni pokretač ustanka na Tromeđi,jer kao srpski rodoljub nije mogao gledati Hrvate na srpskoj Tromeđi,a ni mirno posmatrati kako kolju srpski narod.Njegova ljubav prema srpskom narodu i srpskoj Tromeđi dovela ga je u prve redove četničke borbe.Bogunović je bio rasni Srbin i junak bez straha i mane u borbi protiv srpskih neprijatelja i zato je mogao stati uz kosovske junake ,Miloša Obiića i Boška Jugovića.Njegovo junaštvo opevao je srpski narod ,evo jedne pesme:

'Oj Tromeđo srpska zemljo slavna,
Ponosita slavo Srbinova,
Jer nam dade velikog junaka,
Komandanta četničkog vojvodu,
Srpskog borca Bogunović Branka.'

Za njegovu junačku borbu protiv svih srpskih neprijatelja i za odbranu srpskog naroda od hrvatskih zločinaca,Vrhovna komanda na predlog Vojvode Ilije Birčanina ,unapređen je u četničkog Vojvodu i odlikovan Karađorđevom Zvezdom 1942.godine.

Kada se Dinarska Četnička Divizija početkom decembra 1944.probijala kroz komunistički obruč u selu Pađanima,Branu Bogunovića su sa jednom grupom četnika opkolili komunisti-partizani sa tenkovima.Brane Bogunović,pod zaštitom noćnog mraka izvukao se sa nekoliko četnika iz komunističkog obruča i povukao se u srpske planine na Tromeđi,da se i dalje bori protiv Brozovih-komunističkih zlikovaca.U aprilu 1945. godine,zbog hladnoce i gladi dođe u selo Strmicu,tu ga primeti neki srpski izrod i javi komunističkoj partijskoj policiji Ozni,koja ga uhvati i odvede u Knin,da ga narod vidi ,te da u narodu ubije svaku nacionalnu misao.Iz Knina ga ovedu u Split na suđenje.Kada ga je jednog dana vodio milicioner na saslušanje ,on odbaci milicionera i sa četvrtog sprata baci se kroz prozor na beton i na mestu osta mrtav.Nije zeleo da mu sude srpski neprijatelji i dzelati.Tako je završio jedan od nosilaca Karađorđeve zvezde i jedan hrabar srpski junak."

Cetvrta,pak verzija se zasniva na pričama nekih starih četnika sa kojima smo stupili u kontakt ,govori o nekoj sasvim drugoj vrsti smrti ovog velikana.....Taj način o kome pojedini pričaju nikako nije pravedan......,cak naprotiv užasavajući je!.

JEDINO ZAŠTA MOŽEMO BITI SIGURNI VEZANO ZA SMRT VOJVODE BOGUNOVIĆA JE :
VOJVODA JE ŽIVEO ZA SLOBODU I SVOJ ŽIVOT POLOŽIO JE NA OLTAR OTADZBINE ZA NJU ,VODECI SE PAROLOM:
“SLOBODA ILI SMRT!”
Izvor

Обeлeжeнo 63 гoдинe oд киндaпoвaњa ђeнepaлa Mиxaилoвићa       ПДФ        Штампај        Е-пошта
Аутор Administrator   
петак, 13 март 2009
drazevina2009.jpgВише стотина припадника Равногорског покрета из Републике Српске, Србије и Црне Горе у комплексу Дражевина - Ундруље код Вишеграда обиљежило је 63 године од како су припадници ОЗНЕ киндаповали ђенерала Дражу Михаиловића.

Након парастоса Дражи Михаиловићу и његовим пратиоцима који су убијени приликом киндаповања у Ундруљама, као и капетану Николи Мајсторовићу, мајору Драгиши Васиљевићу и поручнику Благоју Ковачу, одата је пошта ђенералу Михаиловићу пред спомеником подигнутим у његову част 17. априла 2004. године.

Предсједник Централне отаџбинске управе Равногорског покрета српских земаља Јово Вукелић рекао је "да ово мјесто симболизује још једно српско страдање" и подсјетио да су равногорци и званично од Владе Србије затражили рехабилитацију ђенерала Драже Михаиловића.

"Кад је то могла учинити Словенија у којој су сви равногорци добили националне пензије, то с правом очекујемо и од Србије", рекао је Вукелић.

Учесници скупа, који је протекао без инцидената, били су обучени у равногорске униформе.

СРНА - РЧП-Брчко

Сто хиљада долара за Дражин гроб       ПДФ        Штампај        Е-пошта
Аутор Administrator   
недеља, 22 март 2009
draza-nagrada.jpgНа седници Централног одбора Српске народне одбране у Америци, одржаној у суботу 21. марта 2009. године у Чикагу, донета је једногласна одлука да се лицу или лицима која пронађу земне остатке првог герилца поробљене Европе за време Другог светског рата Генерала Драгољуба Драже Михаиловића исплати новчана награда од 100.000 америчких долара.

Награда ће бити исплаћена после извршених ДНК анализа званичних медицинских институција.


Канцеларија Српске народне одбране у Америци

Тајна гроба Драже Михаиловића       ПДФ        Штампај        Е-пошта
Аутор Administrator   
среда, 25 март 2009
lokacija.jpgДрагољуб Дража Михаиловић, министар војни Владе Краљевине Југославије у Лондону, начелник Штаба Врховне команде Југословенске војске и командант Југословенске војске у отаџбини, званично, стрељан je ноћу, око 1.30 часова, 17. јула 1946. године. Правоснажна пресуда је, под светлошћу рефлектора, експресно извршена, а ни после 63 године јавност није сазнала где је обављена егзекуција и где почивају његови посмртни остаци.

Тужилац је био пуковник Милош Минић, а већу је председавао судија пуковник Михајло Ђорђевић. Остали упућени у тај догађај, односно присутни том чину, како тврди Мирослав Тодоровић, бивши судија, а сада адвокат – били су Едвард Кардељ, Александар Ранковић, Слободан Пенезић, Ћећа Стефановић, Иван Крајачић Стево, Јосип Манолић, Едо Брајник, извесни пуковник Вујошевић, незнани лекар и фотограф – углавном нису више међу живима, а тајну где се налази гроб Драже Михаиловића однели су са собом. Српској јавности су остали дужни објашњење зашто је то била најчуванија државна тајна.

Као што то увек бива, у недостатку званичних верзија, о тој смрти и месту сахране распредају се многе, готово фантастичне приче, а „поверљиве” информације преносе се од човека до човека. Зато награда од 100.000 долара, коју је понудила емигрантска организација Српска народна одбрана из САД ономе ко пронађе Дражин гроб, тешко да ће икада бити исплаћена.

Подсетимо, укратко, на неколико верзија тог догађаја од 16. јула 1946. године.
lokacija1.jpg

Прва, да је стрељање Драже Михаиловића обављено на Ади Циганлији у Београду, чији је гласноговорник Михајло Шешкијевијеч. После тог чина Михаиловићево тело је наводно бачено у кречану где су нестали земни остаци, потом је срушен зид између кречане и септичке јаме чиме је место затрпано за вечита времена. О томе је сведочио Ђоко Јованић, командант Шесте личке и потоњи шеф КОС-а Југославије: „Озна је спровела Дражу Михаиловића до Лисичјег потока тако да је Тито могао да чује рафале. Послије су Дражин леш однијели на Аду Циганлију где је сахрањен.” Из „поузданих” извора тачно је утврђено где се то догодило, па је на Ади, код купалишта, као симбол сећања, постављен јарбол. Упућени „знају” о чему је реч.

Друга верзија о којој је говорио Јовица Црвенко, који је провео три деценије у тамницама Албаније као информбировац, јесте авалски пут, прецизније – јаруга код Јајинаца.

Трећа верзија потекла је средином осамдесетих година прошлог века из равногорских кругова у Београду. По њој, место догађаја је данашње здање Ортопедске болнице на Бањици.

Четврта и највероватнија могућност јесте Лисичји поток, подно дедињског брда. Томе у прилог говоре следеће чињенице. Најпре сведочење Љубе Лазаревског, подофицира ЈНА у пензији, који је, како тврди, био сведок збивања. Он је у пратњи новинара пре неколико година прецизно показивао пут који је пређен те ноћи од затвора у Ђушиној улици до Улице Велисава Вуловића у Лисичјем потоку. Голим оком била су, на лицу места, видљива три гробна улегнућа, једно поред другог, као на запуштеним сеоским гробљима. То је и логично, јер су поред Михаиловића стрељана и сахрањена још осморица његових сабораца. Затим, та земљишна парцела је, за разлику од бројних у околини где ни игла више не може да стане, изузета од било какве градње. Зашто?

То место је, 2005. године у пратњи новинара „Политике”, обишао и шеф БИА и, додуше усмено, потврдио да је ту гроб Драже Михаиловића. Званичних докумената у бившем Врховном војном суду није било, као што их нема ни у архивама Београда, Србије и Југославије.

Драган Влаховић

ПОЛИТИКА

 

Indijana Džons traži Dražu
Nedelja, 29. mart 2009. 09:59    



Gde je grob Draže Mihailovića? Očevidaca i "svedoka" ima na desetine, svako se kune u svoju verziju priče o poslednjim đeneralovim danima.

Ali, do sada, nijedan odgovor nije potvrđen kao tačan. Možda će nagrada od 100.000 dolara, koju je ponudila Srpska narodna odbrana iz Čikaga, biti dovoljan motiv da jedna od najvećih srpskih misterija Drugog svetskog rata bude konačno razrešena.

Po Lisičjem potoku, Adi ciganiliji na Starom sajmištu ili oko Belog dvora mnogi već istražuju i "prekopavaju" moguće lokacije na kojima je ubijen vođa ravnogorskog pokreta.

Potreba da se konačno sazna počivalište Draže Mihailovića rasplamsala je raspravu u javnosti, ali tek veliki novac je motivisao istraživače da se prihvate lopata i mapa. Po Topčiderskom brdu prvi pijuci već su udareni...

Poslednjih nekoliko decenija na svetlo dana izašla su mnogobrojna svedočenja učesnika u događajima koji su prethodili pogubljenju četničkog vođe, mada njihova autentičnost nikada nije potvrđena.

Enigma Dražinog groba postala je vremenom jedna od mnogih beogradskih legendi koje čekaju na rasvetljavanje.

“Mihailović je ubijen kod nekadašnjeg zatvora na Adi ciganliji”, tvrdi Mihailo Šaškijevič, jedan od sužanja ovog kazamata.

“Draža je streljan u Lisičjem potoku, nadomak Belog dvora, a potom zakopan na Adi”, verzija je generala Đoke Jovanića, komandanta po mnogo čemu poznate Šeste ličke divizije.

Još jedna verzija kaže da je Čiča umoren kod današnje Ortopedske bolnice na Banjici, a javnost je godinama u pola glasa spominjala i Jajince i Staro sajmište. Istina je, kako to obično biva, negde na sredini.

“Moguće je da svi ovi ljudi pričaju istinu, tačnije, ono što su zaista videli ili čuli. Jer, moguće je da je tadašnja politička vrhuška napravila nekoliko predstava o njegovom pogubljenju, a da je istina ostala među nekoliko pari očiju i, naravno, nezabeležena na papiru”, smatra penzionisani pukovnik Dragan Krsmanović, bivši načelnik Vojnog arhiva.

“U rukama sam držao 6.400 stranica dokumenata o Dražinom suđenju, i tu nema ničeg o egzekuciji. Čuvaju se u Arhivu još stotine kutija o ravnogorcima, ali ni one ne otkrivaju tajnu stradanja.”

Pre nekog novog Indijane Džonsa, za rešavanje misterije Čičinog stradanja potrebna je želja države, ali i volja naslednika nekadašnje političke vrhuške.

Navodno, priča se da sin sudije pukovnika Mihajla Đorđevića poseduje očev dnevnik, ali je on i dalje sklonjen od očiju javnosti, a možda otkriva ključne detalje.

Prema nekim glasinama, i porodica jednog od učesnika u postupku ima saznanja o mnogobrojnim detaljima vezanim za pogubljenje i lokaciju ukopa, ali ne želi da ih otkrije.

“Volja države je presudna. A istina će biti otkrivena kada svi dosijei budu otvoreni. Oni koje je BIA dala Arhivu Srbije i oni koje Vojnobezbednosna agencija nikada nije ni pomenula”, smatra istoričar Čedomir Antić.

U Srbiji je, kao i u Rusiji tog doba, bila veoma moćna služba dezinformisanja. I to što postoji više verzija iste priče, i to je deo taktike. Besmisleno je što tužilac Miloš Minić do smrti nije hteo ništa da kaže. Ali, posebno je zanimljivo kako državu nije briga za celu stvar. Pa, država bi mogla u roku od nedelju dana da eliminiše neke lokacije. Postoje savremena sredstva kojima se lako otkrije da li se ispod neke površine nalazi grobnica ili ne.

Nije isključeno, smatra Antić, da su se egzekutori potrudili da iza Mihailovića ne ostane nijedan trag. Moguće je i da je njegovo telo spaljeno, da je sve dogovarano usmeno i da nema nikavog zapisa o tome.

Priču još tajanstvenijom čini dugogodišnja ćutnja aktera, kojih je skoro više i da nema. Poslednji, i po mnogima krunski svedok koji je mogao da jednom zasvagda reši nedoumicu, tužilac u procesu Miloš Minić, umro je pre šest godina.

Istraživači sa kojima su "Novosti" stupile u kontakt ističu da je jedini put za odgonetanje mesta ubistva i ukopa da se otkrije sva dokumentacija.

Na pitanje Srpske liberalne stranke, iz Bezbednosno-informativne agencije stigao je odgovor da je sva građa o ovom slučaju, koja je bila u njihovom posedu, predata arhivima Jugoslavije i Srbije.

Nekadašnji prvi čovek BIA Rade Bulatović izjavio je nedavno da se deo akata nalazi u posedu vojnih službi bezbednosti. Mnogi smatraju da je u ovim registratorima i trag koji će dovesti do posmrtnih ostataka ravnogorskog vođe.


Izvor: MTS-Mondo

У Ознином досијеу ни слова о Дражиној смрти       ПДФ        Штампај        Е-пошта
Аутор Administrator   
среда, 01 април 2009
Педесет година након што је запечаћен, тајни досије који је војска водила све до егзекуције о Дражи Михаиловићу, овај документ није више тајни. Војни архив, по одлуци министра одбране Драгана Шутановца, ставио је јуче “Блицу” на увид ђенералов персонални досије и остала документа. Тајни списи, које је још пре четири године Војни суд проследио Архиву, не разоткривају, међутим, једну од најчуванијих деценијских тајни. Подаци о месту егзекуције и сахрањивању ђенерала Драже не налазе се у овим списима!

Просторије означене бројем 312 обезбеђене су гвозденим решеткама. Оне се затварају на крају радног дана и на њих се ставља печат. Скида се сваког јутра, увек по истој процедури, уз неопходну наредбу начелника. У тим просторијама Војни архив отворио нам је око 6.000 дигитализованих страна најстроже чуваних списа, међу којима су стенограми са суђења Михаиловићу. Ту је комплетна документација из процеса, стране и стране уредно вођеног стенограма, пресуда, али ниједан од тих папира не садржи записник о извршењу смртне казне. Међу тим документима нема баш ништа ни о томе где је, када и под којим условима покопан ђенерал Дража.

Ни слова о томе ни у једној од седам кутија у којима је похрањена ова архивска грађа у 52 фајла. Ничег нема осим судских списа и сиромашног персоналног досијеа заведеног под бројем К-1034/389. Он садржи основне податке, имена, године, место рођења, имена родитеља, деце, жене, места службовања, чинове, ордења, награде, учешће у ратовима. Ту је, међутим, оригинална молба за помиловање ђенерала писана својеручно на једној страни црним мастилом, нечитким ћириличним писмом.

У Војсци Србије тврде да је питање да ли су подаци о егзекуцији и сахрани било где заведени или су одмах по завођењу уништени. Претпоставка је да новооформљена војска у то време није смела ни да се усуди да похрањује такав документ.

Да ли податке крије Безбедносно-информативна агенција? Тамо тврде да никада нису поседовали те информације и да је архивска грађа из тог периода пребачена у Архив Србије, односно Београда, али да не садржи тражене податке.

Да је егзекуција као и место сахрањивања уредно документовано у неком од досијеа, упорно тврди Љубо Лазаревски (83), бивши подофицир КНОЈ-а. Он је био затворски чувар Драже Михаиловића све до његовог последњег часа и једини је преживели сведок погубљења команданта Краљевске војске. Бар по његовој тврдњи.

- У досијеу је била уврштена пресуда. А уз њу и извршење пресуде. То подразумева записник и фотографије са егзекуције. Оне су постојале и биле заведене и оне сигурно негде постоје и данас - каже Лазаревски.

Било је више наводних сведока егзекуције. Наводили су различита места погубљења, од Маринкове баре код Београда до Аде Циганлије. Лазаревски и даље тврди да је присуствовао погубљењу Михаиловића и да је четнички ђенерал са још девет осуђеника стрељан у 1.30 сати после поноћи 18. јула 1946. године у багремовој шуми на 150 до 200 метара од Белог двора, у близини данашње Ортопедске болнице “Бањица”.

Пресуда Врховног војног суда изречена је 15. јула у 13 сати. Сутрадан су жалбе на смртну пресуду одбијене. Егзекуцији је, по сведочењу Лазаревског, присуствовало 10 до 15 официра Озне. Ту су били и јавни тужилац Милош Минић, али и лекар и фотограф. Сви они су имали обавезу чувања тајне. По државној одлуци, за гробове оних које је суд означио издајницима није се смело сазнати.

Из персоналног досијеа Драже Михаиловића (К-1034/389)

Наведени су род, струка, чин, презиме, име, лични опис. “Стас: средњи. Лице: округло. Коса: смеђа. Нос: правилан. Бркови: шишани. Уста: правилна. Брада: брије. Особени знаци: нема. Вера: источно православна. Народност: Југословен”.

*датум: 06. 09. 1935. У досијеу нема ни података о праћењу, доушницима, нити ма о чему другом.

Блиц

Тајне службе се отимале за Дражин досије       ПДФ        Штампај        Е-пошта
Аутор Administrator   
среда, 01 април 2009
У Војном архиву у Београду новинарима су рекли показали и у прашњавом депоу и на рачунарима, где је дигитализован комплетан судски предмет, да докумената у којима је записана судбина Драгољуба Драже Михаиловића, првог човека Југословенске војске у отаџбини током Другог светског рата – нема. Нема, пре свега, извештаја који садржи званичне податке о његовом стрељању обављеном у ноћу од 16. на 17. јул 1946. године, а потом и других папира који су били саставни део судског предмета.

Подсетимо, судски поступак против Драже Михаиловића почео је 31. маја 1946. године, оптужницу је заступао војни тужилац пуковник Милош Минић, потом је вођен поступак од 10. јуна до 11. јула 1946. године, а окончан је најпре пресудом од 15. јула и одбијањем захтева за помиловање које је донео Президијум Народне скупштине ФНР Југославије 16. јула. После тога стрељани су ђенерал Михаиловић и још осам осуђеника.

После завршетка процеса у топчидерском Дому гарде комплетни судски списи су спаковани, печатирани и 1948. године, због ситуације око Информбироа, предати Централном архиву војних судова који се налазио у Сарајеву. Наравно под ознаком „строго пов.”.

После 15 година, тачније 11. марта 1961. године, такође под ознаком „строго пов.”, с бројем 4/61 и потписом председника суда пуковника Шпира Мићуновића, из Сарајева је у Београд враћена иста та документација. Стигла је 13. марта, преко посредника, у руке наручиоца Светислава Стефановића Ћеће, тада министра унутрашњих послова Србије, и предата сарадницима „Политике” Луки Бановићу и Кости Степановићу. Они су имали списе, користили их, написали и објавили у „Политици” фељтон о детаљима где је и како ухваћен Дража Михаиловић. После тога документи су враћени Републичкој државној безбедности где су се налазили све до 1982. године. Ево шта се, према сачуваној грађи у Војном архиву, дешавало даље.

Марко Калођера, генерал-мајор, који је 1975. године примио дужност председника Врховног војног суда у Београду, врло брзо је установио да у Архиву правосудних органа недостаје предмет са суђења Дражи Михаиловићу. Покренуо је иницијативу за проналажење и враћање ове документације и при томе обавио низ разговора са људима који су у те две деценије, од 1961. до 1981. године, обављали високе државне и војне функције. Први саговорник генерала Калођере био је Јефто Шашић, генерал-пуковник, дугогодишњи шеф КОС-а у ЈНА. У службеној белешци пише:

„Другу генералу Шашићу предочен је допис првостепеног Војног суда у Сарајеву, стр. пов. 4/61 од 11. III 1961. године којим је овај суд доставио Врховном војном суду списе који су ту наведени од редног броја 1 до 7 и пријем који је потврдио војни службеник Калуша Милош, тада секретар генерала Шашића, дана 13. III 1961. године. Након тога генерал Шашић је изјавио да се присећа да је у то време неко из српског руководства, највероватније Лала Веселинов, тражио ове списе на употребу ради писања у штампи једног фељтона о четницима. Мисли да је Ћећа Стефановић интервенисао да се ови списи што пре доставе. Највероватније да је то пренео другу Илији Костићу и задужио свог секретара да то спроведе. Сигуран је да ти списи нису били у његовим рукама, него су, чим су стигли, однети код Ћеће Стефановића... Још ће размислити о овоме и ако се чега накнадно сети јавиће, а волио би и да буде обавештен о резултату трагања за овим списима.”

Тако је почела потрага за документима у којима је записана истина о том догађају, која ће ускоро потврдити да је неко покрао оригинале, а уместо њих вратио копије и фотокопије списа.

Драган Влаховић

Политика