Ime i prezime - Bruno Belin

Rođen   16/01/1929 - 20/10/1962
Mesto u timu   Odbrana
Utakmica za reprezentaciju   25
Golova za reprezentaciju   0
Debitovao   21/12/1952
Igrao u klubovima   FK Partizan

Rođen 16. januara 1929 u Zagrebu, poginuo 20. oktobra 1962. i sahranjen u Beogradu.

Kao jedan pd najboljih naših bekova u vreme kad je igrao, posebno se isticao visokom tehnikom, hitrinom i mirnoćom u igri. Počeo je da igra u zagrebačkom NK Metalac, a od 1950. postao je član beogradskog Partizana u kome je odigrao ukupno 463 utakmice i postigao 41 gol. U dresu ,,crno-belih" u sezoni 1960/61. osvojio je državno prvenstvo, a 1952, 1954. i 1957. Fudbalski kup Jugoslavije.

Uz tri susreta za "B" ekipu (1950-1955), odigrao je i 25 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 21. decembra 1952. protiv SR Nemačke (2:3) u Ludvigshafenu, a proslavljajući "srebrni jubilej", poslednju utakmicu odigrao je 31. maja 1959. protiv Bugarske (2:0) u Beogradu.

Po završetku karijere ostao je u Partizanu i počeo da radi kao trener, ali je poginuo u saobraćajnoj nesreći na 25. km Auto-puta Beograd-Zagreb, zajedno sa klupskim drugovima Lazarevićem, vaterpolistom Škanatom i igračem beogradskog Radničkog Josipovićem.

U spomen na njega i Lazarevića, Partizan je pionirskoj fudbalskoj školi dao njihova imena.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Rudolf Belin

Rođen   04/11/1942
Mesto u timu   Vezni red
Utakmica za reprezentaciju   29
Golova za reprezentaciju   6
Debitovao   27/10/1963
Igrao u klubovima   NK Dinamo(Zagreb),
Beerschot Antverpen(Bel)



Rođen 4. novembra 1942. u Zagrebu.

Spada medu najbolje igrače koji su nosili dres zagrebačkog Dinama. Igrao je beka, polutku, a najviše halfa sa naglašenom ofanzivnom ulogom. Kao odličan tehničar i izuzetno korektan borac, posebno se isticao izvanrednim izvodenjem slobodnih udaraca.

U Dinamo je došao 1959. iz nižerazrednog zagrebačkog Jedinstva, a standardan prvotimac postao je 1961. i do 1969. odigrao 410 utakmica i postigao 83 gola. Osvajao je Kup 1963, 1965. i 1969. godine, a 1967. igrao je u ekipi koja je osvojila Kup sajamskih gradova. Igrao je nekoliko sezona za belgijsku ekipu Beerschot iz Antverpena i karijeru završio 1974. godine.

Igrao je za sve nacionalne selekcije Jugoslavije: četiri puta (i dva gola) za omladinsku (1960-1961), triput za mladu (1962-1963), takode tri puta za ,,B" ekipu (1950-1955) i 29 puta za reprezentaciju Jugoslavije, za koju je postigao i šest golova. Debitovao je 27. oktobra 1963. protiv Rumunije (1:2) u Bukureštu, a poslednju utakmicu odigrao je 19. oktobra 1969. protiv Belgije (4:0) u Skoplju, na kojoj je pružio i najbolju igru u nacionalnom dresu.

Posvetio se trenerskom pozivu i dvaput je vodio prvu ekipu Dinama (1977. i 1983.)

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Nenad Bjeković

Rođen   05/11/1947
Mesto u timu   Napadač
Utakmica za reprezentaciju   22
Golova za reprezentaciju   
4
Debitovao   19/12/1968
Igrao u klubovima   FK Proleter(Zrenjanin), FK Partizan(Beograd), OGC Nice(Fra)

Rođen 5. novembra 1947. u Lazarevu, kraj Zrenjanina.

Istakavši se kao talentovan napadač u ekipi FK Proleter iz Zrenjanina, za koji je s velikim uspehom igrao četiri sezone (1965-1969), punu igračku afirmaciju dostigao je u beogradskom Partizanu u čijem je dresu do 1976. odigrao ukupno 379 utakmica i postigao 191 gol.

Bio je najbolji ligaški strelac u prvenstvu 1975/76. godine sa 24 pogptka i tada je u poslednjoj utakmici, protiv Olimpije u Ljubljani (1:0), ppstigao jedini gol i ovaj je odlučio da Partizan osvoji šampionski trofej.
Sposoban da igra na svakom mestu u navali, s velikim uspehom je igrao za francusku ekipu OGC Nice (1976-1981), u kojoj je bio najbolji strelac.

Uz četiri utakmice za mladu reprezentaciju (1968-1970), odigrao je i 22 utakmice za najbolju selekciju Jugoslavije, za koju je postigao četiri gola. Debitovao je 19. decembra 1968. na utakmici protiv Brazila (2:3) u Belo Horizonteu, a od dresa s državnim grbom oprostio se 24. februara 1976. u prijateljskom susretu protiv Alžira (2:1) u Alžiru.
Posvetivši se trenerskom pozivu, nekoliko godina je bio član stručnog štaba beogradskog Partizana. Kad je Miloš Milutinović izabran za saveznog kapitena, od 20. avgusta 1984. nalazio se na čelu stručnog štaba ,,crno-belih".

Već dugi niz godina je direktor FK Partizan.

Ime i prezime - Bobek Stjepan

Rođen   03/12/1923.
Mesto u timu   Napadač
Utakmica za reprezentaciju   63
Golova za reprezentaciju   38
Debitovao   29/09/1946.
Igrao u klubovima   Građanski, FK Partizan Beograd

Stjepan Bobek (rođen 3. decembra 1923. godine, u Zagrebu) igrao je za Građanski i Partizan. U dresu beogradskih "crno-belih" odigrao je 466 utakmica i dao 413 golova. Jedan je od osnovaca FK Partizan i prvi počasni član ovog uglednog kluba.
U karijeri postigao je popularni "Štef" preko hiljadu golova!

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 63 utakmice i zabeležao 38 golova.
Bio je trener nekoliko naših i stranih klubova.
Učestvovao je na svetskim prvenstvima u Brazilu i Švajcarskoj.

- U ovoj godini mundijala, Čovek, hteo-ne hteo, mora da se seti poratnih godina, kada smo prvi put sudelovali na reviji najjačih svetskih fudbalskih nacija. Tada su bili drugi uslovi za pripreme, druga shvatanja igre, drugi prilaz. Reprezentovali smo jednu mladu državu, pa je značaj naših nastupa prevazilazio sportski značaj.

Rado se sedam kvalifikacija za IV šampionat. Prošli smo kroz tri teška okršaja sa Francuzima, da bismo tek u majstorici, na neutralnom terenu u Firenci, izborili pravo da krenemo preko Atlantika. Te bitke su bile i teške i slatke.
Najdraži gol u tom ciklusu takmičenja postigao sam u Parizu, na stadionu Kolomb. Pred 60.000 posmatrača, krenuo sam na jednu dugačku loptu, lansiranu od Čika, tada je izgledalo sve izgubljeno, iskoristio sam oklevanje Hala i Iribara, uleteo sam među njih kao lisac i predriblovao golmana. Tako sam se uplašio da ću promašiti, da sam šutirao posred gola.

U Firenci su Francuzi poveli sa 2:0 Činilo se da je sve 'izgubljeno. Tada je Boba Mihajlovič postigao dva gola. Jedan sa bele tačke. Trebalo je da puca Rajko, ali je, rekao bih, bio srećan kada je Boba preuzeo odgovornost na sebe. Presudan gol dao je Željko čajkovski. Mislim da nije ni video kako je dao taj gol. Poslao sam mu loptu i on je, iz trka, sa ivice terena snažno centrirao, tako da je lopta efeom uletela u gornji ugao.

U Brazilu smo zaigrali odlično. Dve pobede, a Brazil igrao nerešeno sa Švajcarskom. Trebao nam je samo bod, pa da uskočimo među četiri najbolje reprezentacije. Policija nas je, zbog velike gužve, nagovorila da pođemo na stadion dva i po sata ranije. Paklena atmosfera prepunog stadiona, galama 200.000 ljudi, zavidna reputacija "karioka" i, najzad, Mitićeva povreda prilikom izlaska na teren uslovili su poraz, iako smo zaslužili nerešeno. Namestio sam izvanrednu šansu Željku Čajkovskom da, u drugom poluvremenu, izjednači na 1:1, što bi nam, verovatno,omogućilo da održimo ravnotežu, ali prilika nije iskorišćena. Tomašević je, takođe, mogao da savlada Barbosu...

Dragocena su još dva detalja. Ognjanov je protiv Švajcaraca igrao sa polomljenom nogom, a zamena nije bila dozvoljena, dok su Amerikanci koji su bili došli kao turisti savladali favorizovane Engleze.
Za mene je, ipak, šampionat u Švajcarskoi najkvalitetniji od svih dosadašnjih. Takav kvalitet da vam mozak stane! Ni tada nam sreća nije bila naklonjena.

Posle pobede nad Francuzima i remija sa Švajcarcima baksuzno smo izgubili od SR Nemačke .Pet-šest puta je lopta bila tako reći u mreži Tureka, ali su je iz gola odbijali u polje. Nesporazum između Beare i Horvata doneo je vođstvo Nemcima. Kada smo vršili najžešći pritisak, primili smo drugi gol. Plakali smo od muke posle utakmice. To je, stvarno, bila istorijska šansa!
Za utehu nam je ostalo da smo bili dorasli najvećim asovima ove planete.

Odlomak iz knjige "Plavi u orbiti" , 1982, (B.Ratković-R.Mićunović)

Ime i prezime - Vujadin Boškov

Rođen   16/05/1931
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   57
Golova za reprezentaciju   0
Debitovao   24/06/1951.
Igrao u klubovima   FK Vojvodina(Novi Sad), AC Sampdoria(Ita)

Ako postoji čovek kome je fudbal ne samo gospodar Želja već i Života, onda je to Vujadin. Još kao osnovac u rodnom Begeču inficiranje fudbalom na takav način da bez njega ne može ni danas, kad je na korak-dva od sedamdesetog rođendana.
Pre mnogo decenija video sam se sa Banetom Sekulićem koji je tada bio trener Vojvodine. Scćam se veoma jasno rečenice koju mi je taj sjajni trener rekao: "Zapamtite dva imena - Boškov i Veselinović - to su moji omladinci. Biće fudbaleri međunarodnog ranga. Takvi se talenti retko sreću."

Zapamtio sam ta imena, njihove igračke karijere su potvrdile Banetova predviđanja - postali su fudbaleri ekstra klase. Boškov je odigrao čak 58 utakmica za državni tim (bio i član selekcije Evrope), a Toza Veselinović - 35.
Kad je bio u trideset drugoj godini, Vujke odlazi u Đenovu i kao profesionalac igra za Sampdoriju i ne sluteći da će mu mnogo godina kasnije taj klub i grad doneti mnogo uspeha, priznanja, novca i slave. U tom gradu je proveo pet najlepših godina trenerske karijere. Dane sreće kompletirao je izvrsno selekcionisan tim i titula prvaka Italije, što se u toku četiri i po decenije postojanja ovog kluba nije dogodilo.

U Đenovi sam, kad je Crvena zvezda igrala protiv Sampdorije u Kupu Šampiona Evrope, video starog prijatelja. Kao aktuelni prvak, Sampdorija je u novom prvenstvu bila samo sen one moćne ekipe koja je rušila sve pred sobom. Zaspali na lovorikama, mislili su da će se svi pred njima klanjati. Od šest utakmica osvojili su samo jedan bod! Do juče slavljeni trener, požalio mi se da mu opstanak u klubu zavisi od rezultata meča sa Crvenom zvezdom.
- Da predsednik Mantovani nije inteligentan čovek, ja bih bio smenjen pre utakmice sa Zvczdom - rekao mi je Vujke posle pozdrava. - Sve se zaboravilo. Cela Đenova je tri dana i tri noći slavila titulu prvaka. Svi su se teturali od sreće, a, eto, posle nekoliko mescci svi mi okreću leda, jedino su igrači uz mene.
Ono najgore nije se dogodilo: Sampdorija je igrala u Finalu Kupa Šampiona Evrope, a i na tabeli se u nacionalnom prvenstvu sa trinaestog mesta popela do samog vrha.Kao igrač u tom klubu Vujke je slomio nogu, sad je trebalo da izgubi glavu, metaforički rečeno.

Sa suprugom Jelenom, lepom i obrazovanom Novosađankom, živi već duže od četiri decenije u skladnom braku. Desetak kilometara od Đenove, oni stanuju u zamku iz 17. veka, podignutom na jednoj steni visoko iznad mora. S prozora i velikog balkona gledaju na pučinu Tirenskog mora. Pet godina su oni u tom raju.
Jedinicu ćerku, poslali su u Ženevu, u najbolji privatni koledž. Posle završenih studija gospođica Boškov se udala. Lepa, obrazovana, bogata... princeza iz bajke. Mladoženja je Švajcarac, ozbiljnih godina, industrijalac. Već imaju dva sina: Dušana i Andreju.
Deda, nažalost, nema previše vremena za unuke, bavi se suviše dinamičnim poslom. To nadoknađuje baka, za koju i danas važi epitet iz narodne poezije - Lepa Jelena, iako nerado ostavlja supruga, teško odoleva izazovu Ženeve, susretu sa ćerkom i unucima.
Tokom dugih godina Boškov nije izgubio ništa od svoje vitalnosti. Lice uvek puno nemirne vedrine sad ima neku boru više, dublje su od sunca juga i vetra s mora koji suši kožu. Ima i nekoliko kilograma više. Visoki zalisci su nepromenjeni, samo mu je kosa progrušana sedim vlasima. Pun je energije.
- Ne mogu da zamislim život bez rada - kaže popularni trener - Nije reč o novcu i slavi, pripadam onim srećnicima koji mogu da kažu da su imali lep i sadržajan život. Ni u jednoj zemlji nisam nepoznat. Znači ni taština više nije u pitanju. Jednostavno, za mene je život fudbalski teren, rad, putovanje, utakmica...

Porodica Boškov ima kuću u Novom Sadu, vilu na Bledu, hacijendu na španskoj obali Kosta Brave i kuću u Ženevi, gde će provoditi starost gledajući kako unuci postaju dečaci, mladići i zreli ljudi.
Mi koji poznajemo Vujketa razumemo ga. Njemu bi bilo nepodnošljivo mrtvo vreme, život bez radosti, za njega je sve rad, briga, strepnja, radost i tuga. On se ne zaustavlja, jer je još pun radne i životne energije. Možda pripada ljudima koji ne znaju da uživaju u onome što su stvorili.
Boškov je veliko trenersko ime u Evropi. On je jedan od retkih superasova koji je i kao trener dosegnuo vrh vrhova. Poseduje veliko znanje, ogromno iskustvo, ume da razgovara sa igračima. Šarmantan je, zna da podvikne ali nije zlopamtilo. Njegova saradnja sa njima je iskrena, oni to osećaju, nikad ih nije izneverio.
Na jednoj večeri, dok je Sampdorija bila samo jedan od kandidata za šampionski tron, igrači su bili u velikoj sali, a klupsko rukovodstvo u posebnom delu. U jednom trenutku, sasvim neočekivano, Vijali i Manćini su došli sa transparentom na kojem su od predsednika zahtevali da se sa Papom, kako su oni zvali našeg Vujketa, produži ugovor pre kraja prvenstva.
- To me je dimulo - priznaje Boškov. - Lepše priznanje nisam mogao da dobijem. Sinjor Mantovani mi je sutradan ponudio novi dvogodišnji ugovor. Naravno, pod još boljim uslovima.
Vujadin Boškov nije bio trener u našoj zemlji. Radio je kao direktor Vojvodine i tada je na svojim plećima nosio klub. On je neumorno, svakog dana čim svane, obilazio teren, pregledao prostorije i potom odlazio u kancelariju. Crna kafa, jutarnja štampa, telefonski razgovori, sastanci... Tako je bilo godinama. Jedna se i pozlatila (1965/66), ona kad je osvojena prva titula državnog prvaka. Tada je trener bio Branko Stanković, njegov saigrač iz one nezaboravne generacije 1952.
Kako je vremenom u Novom Sadu postao prvi građanin, zlobni ljudi iz politike, privrede i policije nisu mogli da podnesu Vujketov publicitet i život u njegovoj senci. Kao čovek koji veruje u svoje znanje i rad, odlazi u Den Hag za trenera. Uspesi su ga odveli u slavni Fejnord, potom se seli u sunčanije podneblje - dobija angažman u Sportingu iz Hihona.
Pošto je već znao italijanski ("na begečki način", kako je to govorila supruga Jelena), lako je naučio španski. Njegovi uspesi, način razmišljanja, pamet i lakorečivost, bili su nešto novo, lepše i kulturnije u odnosu na sve sto su slušali, posebno od južnoameričkih trenera. O našem čoveku se počelo govoriti ne samo kao o vrsnom stručnjaku već i kao obrazovanom čoveku evropske ugladenosti. Bio je jedan od naših najboljih reprezenata.

Takvog trenera poželeo je Rcal. Posle Miljanića u kraljevski klub je došao još jedan Jugosloven. Tim transferom je Vujke uvećao ne samo svoj ugled već i konto u banci. Osvaja trofeje, potvrđuje se na najlepši način.
Dve godine pre "Mondijala 98" Izvršni odbor Fudbalskog saveza Jugoslavije, na predlog predsednika Miljanića, bira ga za Člana tog foruma, sa zaduženjem da vodi brigu o državnoj reprezentaciji, odnosno da najtešnje saraduje sa selektorom Slobodanom Santračem. Boškov to prihvata. On unosi vedrinu i duh samopouzdanja stručnom štabu i igračima. Od prvog dana sugestivno je govorio: "Idemo sigurno u Francusku! Najbolji smo u našoj grupi, možemo da iznenadimo svet u Francuskoj."
Nismo u tome uspeli, ali bilo je i peha, tačno onoliko koliko su Hrvati imali sreće. U fudbalu je to znano.
Neumorni Boškov ostavlja utisak čoveka koji van fudbala ne živi, valjda očekuje da će živeti kad bude ostavio klupu.

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)

Ime i prezime - Dragoljub Brnović

Rođen   02/11/1963
Mesto u timu   Vezni red
Utakmica za reprezentaciju   25
Golova za reprezentaciju   1
Debitovao   14/10/1987
Igrao u klubovima   FK Budućnost(Podgorica), FK Partizan(Beograd), FC Metz(Fra)

Dragoljub Brnović je karijeru počeo u Crvenoj stijeni, a nastavio u Budućnosti, u kojoj je igrao do 1988. godine, kada je postao član Partizana.

Crno-beli dres nosio je dve sezone, a uoči Svetskog prvenstva u Italiji potpisao za francuski Mec. Poslije četiri uspješne sezone u Mecu, karijeru je nastavio u Švedskoj, a završio u Luksemburgu.

Za reprezentaciju SFRJ debitovao je 14. oktobra 1987. godine, protiv Severne Irske u Sarajevu. Bio je standardni prvotimac reprezentacije na Mundijalu u Italiji. Za reprezentaciju SFRJ odigrao je 25 utakmica i postigao jedan gol.

Ime i prezime - Josip Bukal

Rođen   15/11/1945
Mesto u timu   Napadač
Utakmica za reprezentaciju   24
Golova za reprezentaciju   10
Debitovao   12/10/1966
Igrao u klubovima   FK Železničar(Sarajevo), FC Standard(Bel)

Rođen 15. novembra 1945. u Okešinovcu (kod Kutine).

Sa 127 golova koje je postigao na 290 prvenstvenih i kup utakmica koje je odigrao u dresu sarajevskog Željezničara (1955-1960), Bukal je strelac-rekorder ovog kluba, za koji je na ukupno 464 utakmice postigao 327 golova.

Kao izuzetno uspešan strelac sa vrlo snažnim udarcem, u omladinskoj ekipi Željezničara postizao je po 50 golova u sezoni. Za prvi tim debitovao je 1963. godine protiv Vojvodine (0:1), a bio je sa 14 golova najbolji strelac u Željezničaru kad je ovaj u sezoni 1971/72. osvojio prvu i dosad jedinu titulu državnog prvaka.

Od 1973. igrao je za belgijsku ekipu RSC Standard iz Liježa na oko 200 utakmica, a kad se 1977. vratio, igrao je još pola godine za Željezničar.

Uz jedan susret za omladinsku (1964) i četiri utakmice i jedan gol za mladu reprezentaciju (1966-1967), odigrao je i 24 utakmice i postigao 10 golova za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 12. oktobra 1966. protiv Izraela (3:1) u Tel Avivu, postigavši prva dva gola za nacionalni tim (igrao je i vođu navale), a od dresa sa nacionalnim grbom oprostio se 29. maja 1974. u susretu protiv Madarske (2:3) u Sekešfehervaru.

Kad je prestao da igra, bio je referent za članstvo i trener pionira Željezničara (1978-1981), jedno vreme je vodio Slogu (Kraljevo), a od leta 1984. ponovo je u Željezničaru.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Ivan Buljan

Rođen   11/12/1949
Mesto u timu   Odbrana
Utakmica za reprezentaciju   36
Golova za reprezentaciju   2
Debitovao   26/09/1973
Igrao u klubovima   NK Hajduk(Split), Hamburger SV(Ger), Cosmos(USA)



Rođen 11. decembra 1949. u Runovićima, kod Livna.

Počeo je da igra u NK Mračaj iz Livna, a dres splitskog Hajduka prvi put je obukao u prvenstvu 1967/68. godine, u kome je odigrao samo jednu, prvu utakmicu. Otad se razvio u odličnog odbrambenog igrača s ofanzivnim naklonostima i nosio dres "Majstora s mora" u periodu kad je ovaj osvojio najviše nacionalnih titula.

Za Hajduk je odigrao ukupno 402 utakmice i postigao 58 golova i osvojio tri titule državnog prvaka (1971. 1974. i 1975. godine), kao i četiri trofeja Fudbalskog kupa Jugoslavije (1972, 1973, 1974. i 1976.)

Kad je napustio Hajduk. nastavio je karijeru u nemačkoj prvoligaškoj ekipi Hamburger SV, za koji je od1977. do 1981. odigrao 103 utakmice u Bundesligi, postigao 22 gola i 1979. osvojio titulu prvaka SR Nemačke. Jedno vreme igrao i za američku profesionalnu ekipu New York Cosmos.

Pored jedne utakmice za mladu ekipu (1973), odigrao je i 36 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije, za koju je postigao dva gola. Debitovao je 26. septembra 1973. protiv Mađarske (1:1) u Beogradu, a poslednju utakmicu odigrao je 29 novembra 1981. protiv Grčke (2:1) u Atini.

Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1974. u SR Nemačkoj i finalnom turniru Kupa evropskih nacija 1976. u Beogradu i Zagrebu.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Tomislav Crnković

Rođen   17/06/1929
Mesto u timu   Odbrana
Utakmica za reprezentaciju   51
Golova za reprezentaciju   0
Debitovao   25/06/1952
Igrao u klubovima   HAŠK Zagreb, NK Metalac Zagreb,
NK Dinamo (Zagreb), Wiener SK (Austrija),
FC Servette (Švajcarska)

Dok je kao dečak sanjario o velikim timovima i punim stadionima i pošto je kod proslavljenog reprezentativca "Ice" Hitreca u HAŠK-u ratne 1942. godine stekao osnovne pojmove iz fudbalske veštine, vihor rata odveo ga je 1943. u partizane. Tako je godine u kojima se formira Ijudska i sportska ličnost, proveo u ratu.
Sa završetkom rata, skinuvši oficirsku uniformu, vratio se svojoj dečačkoj Ijubavi - fudbalu. Prijavivši se za zagrebački Metalac, koji je u to vreme vodio jedan od naših najboljih trenera, bivši reprezentativac Toni Pogačnik, igrao je levu polutku i uvek ispoljavao izuzetnu srčanost. A kad je postao jedan od najboljih igrača, bilo je izvesno da će brzo promeniti klupsku sredinu...

Ono o čemu je kao dečak samo maštao, najzad se ostvarilo: u proleće 1950. godine postao je član Dinama, u kome će izrasti u jednog od najboljih odbrambenih igrača koji su se ikad pojavili na fudbalskim terenima kod nas.
Prvi put je na zvaničnoj utakmici obukao dres Dinama u inostranstvu. Na prijateljskoj utakmici protiv italijanske ekipe Brescia, iz grada Breše, ušao je u igru u drugom poluvremenu i položio prvi, najčešće najteži ispit. Samo nekoliko dana kasnije, 17. septembra 1950. protiv Budućnosti (1:0) u Titogradu, debitovao je u ligaškim okršajima dvostruko uspešno: igrao je vrlo dobro, a pet minuta pre završetka utakmice pogotkom Benka Dinamo je osvojio oba boda.
Brzo se razvio u izvanrednog beka. Igrao je oštro, ne štedeći ni protivnika ni sebe. Onako visok i snažan, uvek je imponovao požrtvovanošću i brzo postao jedan od najsigurnijih oslonaca Dinamove odbrane. Stalno je igrao na mestu levog beka i dobijao dvoboje igrajući protiv najpoznatijih desnih krila evropskog i svetskog fudbala. Od 1956, kad je posle 507 utakmica Ivica Horvat skinuo dres Dinama, popularni "Crni" - kako su ga od prvih fudbalskih dana zvali - preuzeo je ulogu centarhalfa i s velikim uspehom nasledio na ovom mestu sjajnog Horvata.

U dresu Dinama Crnković je odigrao 439 utakmica od toga 197 prvenstvenih i 31 u Kupu i postigao pet golova (od čega jedan u prvenstvu). Svoju sjajnu karijeru, krunisao je sa dve titule državnog prvaka (1954. i 1958. godine) i dve pobedničke medalje u Fudbalskom kupu Jugoslavije (1951. i 1960.).

Kad je osvojio drugu titulu šampiona, kao jedini igrač u ekipi Dinama odigrao je 25 (od ukupno 26) ligaških utakmica u toj sezoni.
U finalu Kupa 1959/60. godine. Dinamo je 26. maja 1960. igrao u Beogradu protiv Partizana. "Crno-beli" su golom Kaloperovića poveli već u 9. minutu, zatim je Dinamo posle sjajne igre preokrenuo rezultat na 3:1 u svoju korist (dva gola Jerkovića), da bi domaći pri kraju samo uspeli da ublaže poraz. Dinamo je osvojio Kup, koji se našao u rukama kapitena Crnkovića. To je, kako je često govorio, bio najradosniji trenutak u njegovoj karijeri.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 51 utakmicu, a takođe je dvaput igrao za ,,B" tim (1951) i 10 puta za mladu reprezentaciju (1955-1956). Debitovao je 25. juna 1952. godine na prijateljskoj utakmici protiv Norveške (4:1) u Zagrebu, na kojoj se odlučivalo o sastavu naše ekipe za predstojeći olimpijski turnir u Finskoj. Kandidata je bilo dosta, posebno za mesto beka: Čolić, Kokeza, Broketa, Drago Horvat, Kolaković, Milovanov... Na toj utakmici inž. Arsenijević je poslednji put vodio reprezentaciju kao savezni kapiten, jer je za olimpijski turnir određena komisija u kojoj su, pored inž. Arsenijevića, bili Aleksandar Tirnanić i Leo Lemešić. Na nekoliko utakmica ranije, najčešće je igrao Čolić. Međutim, konačna odluka pala je na Crnkovića i tako je ovaj definitivno postao ćlan našeg nezaboravnog ,,olimpijskog tima":
Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, I. Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec.
U ovoj ekipi ,,Crni" je bio najmlađi reprezentativac, jer je u Finsku otputovao sa svega jednom utakmicom za reprezentaciju. Najviše je odigrao Bobek (41), a posle Crnkovića najmanje Boškov- svega 5 susreta za nacionalni tim.

Crnković je odigrao svih 6 susreta u Finskoj i osvojio srebrnu olimpijsku medalju, jer je u flnalu Mađarska bila bolja i pobedila sa 2:0. Iz našeg slavnog tima, koji je osvojio sve simpatije Ijubitelja fudbala, jedino ,,Bata" Ognjanov nije slavio ,,zlatni jubilej" (odigrao je 28 utakmica), dok jedini fudbaler koji posle prestanka aktivnog igranja nije ostao u fudbalu, bio je - Crnković.

Učestvovao je i na dva svetska prvenstva. I oba puta je sve nade prekratila SR Nemačka koja je u Ženevi 27. juna 1954. pobedila sa 2:0, a na Svetskom prvenstvu u Švedskoj 19. juna 1958. godine u Malmeu sa 1:0. Na prvoj utakmici robusni Rahn postigao je drugi gol (prvi je bio autogol Horvata), a u Malmeu je bio jedini strelac. Na obe utakmice bio je Crnkovićev direktni protivnik...

Ali, mnogi slavni igrači nisu imali sreću kao Nemac Rahn. Na onoj nezaboravnoj utakmici 12. maja 1957. godine protiv Italije (6:1) u Zagrebu, "Crni" je za direktnog rivala imao slavnog Bonipertija koji je u ovom za Jugoslovene radosnom susretu bio skoro nezapažen.
Kad je uža odbrana naše reprezentacije u sastavu Šoškić, Durković, Jusufi zauzimala sve čvršće pozicije, da bi kasnije postigla rekord igrajući 33 puta zajedno, Crnković je 20. decembra 1959. u prijateljskom susretu protiv SR Nemačke (1:1) u Hanoveru odigrao 50. utakmicu za reprezentaciju i proslavio ,,zlatni jubilej" u nacionalnom timu. A sledeće godine, 8. maja 1960. protiv Portugalije (1:2) u Lisabonu, u kvalifikacijama za Kup evropskih nacija, odigrao je poslednju utakmicu za nacionalni tim.

Godine 1961. napustio je Dinamo i igrao u Austriji i Švajcarskoj, gde je u dresu ekipe FC Servette iz Ženeve završio karijeui zbog teže povrede meniskusa.

Iako je kao odličan fudbaler bio i dobro plaćeni profesionalac, njegov ekonomski saldo na kraju se našao u minusu. Jer, zbog saobraćajne nesreće, u kojoj su dve osobe sa motocikla koji se sudario sa Crnkovićevim automobilom zadobile teške povrede, ovaj je morao da snosi vrlo visoke troškove. Hteo je da ostane častan i sve obaveze isplati, ali cena je bila previsoka, ne samo finansijska...
Kad je sve obaveze izvršio, vratio se u svoj Zagreb, gde je dobio penziju. Ostao je u uspomenama kao sjajan bek-borac, koji je kao član onog našeg nezaboravnog "olimpijskog tima" iz 1952. godine, odigrao 28 utakmica u užoj odbrani sa Bearom i Stankovićem. I koji je u svom Dinamu bio jedan od najboljih odbrambenih igrača.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Čajkovski Zlatko

Rođen   24.11.1923 - † 27.07.1998
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   55
Golova za reprezentaciju   7
Debitovao   29/09/1946.
Igrao u klubovima   HAŠK(Zagreb), FK Partizan Beograd

Malo je fudbalera koji su svojom pojavom na terenu palili velika svetla kao što je to slučaj sa Zlatkom Čajkovskim. Čik se na terenu nije morao tražiti, on je svetleo kao dijamant! Bio je mali rastom ali veliki u ostvarenjima. Igrao je fudbal na samosvojan način. Kopija nije postojala. Nema je ni danas. Čik je bio veliki original!

Gledao sam ga uoči Drugog svetskog rata u omladinskoj selekciji Jugoslavije protiv Rumunije i Mađarske. Igrao je na mestu centarhalfa, imao je sjajan odraz, izvrsno je igrao glavom, odnosio je lopte i u duelima sa rivalima koji su od njega bili viši za glavu. Imao je oscćaj za pravovremeni odraz. Bio je dovoljno inteligentan da nikad nije stajao striktno uz protivničkog centarfora, već dva-tri metra iza njega. Kad bi dolazila lopta, Čik je skakao iz zaleta, protivnik iz mesta. Prirodno, iz trka se uvek može više odraziti. Između ostalog, i u tome je bila prednost Zlatka Čajkovskog dok još nije bio punoletan: umeo je da misli.

Zlatko je pre rata igrao za zagrebački HAŠK, jedan od najboljih klubova Kraljevine Jugoslavije. Prva zvezda u tom timu bio je nenadmašni Ico Hitrec, centarfor i veliki golgeter. Čik je bio u njegovoj senci, ali je kasnije mali desni half načinio veliku karijeru. Čajkovski je bio half (danas su to igrači manevra, sredine terena) evropske klase i možda najcenjeniji fudbaler u Južnoj Americi sa ove strane Atlantika.

Latinoamcrikanci su ga zvali Čikito. Bili su oduševljeni načinom na koji je on igrao. Voleli su njegovo strasno unošenje u igru, neumorno trčanje, lakoću u građenju napada i sposobnosti da uvek stigne da se vrati pred svoj gol i učestvuje u defanzivnim zadacima.
Čik nije bio samo veliki majstor fudbala, on je još za života bio loptačka legenda. U čemu je bila tajna tog vrhunskog dostignuća? Ono što se publici dopadalo i zbog čega su ga stručnjaci cenili nije bilo samo znanje, talenat, tehnička veština... Čik je imao što drugi nisu - on je igrao za uživanje i slavu. I to je bilo duboko simpatično. Nov tip fudbalera: on je u sebi sjedinjavao romantiku i realizam. Bio je nepokolebljiv u svojoj veri u pobedu. Nikad se nije predavao, čak i kad je vođstvo rivala izgledalo nedostižno, on je saigrače umeo da povuče u podvig - da nemogućno učine mogućnim!

Ali i van terena Zlatko Čajkovski je unosio čudne lepote u svakidašnji život, porodični i među prijateljima. Imao je divan brak sa Beograđankom Radom, lepom crnkom sa Senjaka. Neverovatno usaglašavanjc naravi i ukusa! To nije bio konvencionalan brak, već ljubav koja je trajala do poslednjcg Čikovog daha. Rada ga je pratila kroz veći deo fudbalske karijere (venčali su se 1948) i kasnije, kad je išao trnovitim trenerskim stazama, njegov najčvršći oslonac bila je supruga. Da nije bilo Rade, pitanje je da li bi Čik dosegao te velike visine kao stručnjak u Nemačkoj, Izraelu (u toj zemlji je o njemu napisana knjiga), Švajcarskoj, Grčkoj, Jugoslaviji...

Čik se mogao dičiti osvojenim titulama prvaka više država, nacionalnih kupova, čak i evropskog. Ipak, on je najponosniji što je minhenskom Bajernu i nemačkoj reprezentaciji podario četiri velika fudbalera: Franca Bekenbauera, Sepa Majera, Gerda Milera i centarhalfa Švarcenbeka. On je od malog regionalnog kluba stvorio veliki Bajern. To Nemci nikad nisu zaboravili. Sve do smrti, on je na Olimpijskom stadionu u Minhenu imao u počasnoj loži svoje mesto na kojem je bila pločica - Čik. Nije bilo potrebno puno ime i prezime.
Tako je u životu: malim ljudima su potrebne velelepne grobnice u mermeru, često i mauzoleji, a velikim je dovoljan i kamen, ime ili nadimak.
Čajkovski je jednu deceniju (1945-1955) igrao za Partizan i jugoslovenski nacionalni tim (55). U tom razdoblju bilo je dosta fudbalcra u našoj zemlji i Evropi koji su slovili kao klasni igrači. Na većinu je odavno pao prah zaborava; njihovo ime je kao šara na ljusci jajeta, koje se razbije i gazi. Čik je trajao. I danas traje sećanjc na njega, mada on već jednu godinu počiva na beogradskom Novom groblju.
I ta poslednja Čikova želja mnogo govori o njemu, kao čoveku lišenom svake nacionalističke uskosti.

- Moje najlepše godine života su vezane za Beograd -govorio bi nam kad bismo se nakon neviđanja sreli. -Tu sam uspeo kao fudbaler i reprezentativac, upoznao sam moju Radu, dobio Vesnu i Zlatana, našu decu, stvorio krug bliskih prijatelja koji su mi uvek nedostajali dok smo stranstvovali. Meni neverovatno odgovara mentalitet Beograđana.
Beograd me je od prvog dana prihvatio toplog srca. I ja sam u tom gradu izgradio čvrstu tačku, presudnu i trajnu - rekao je Čik u trenucima intimne ispovesti, kad je njegova ozbiljna bolest krvnih sudova već najavljivala bliski kraj koji je on oscćao. - Hoću da budem sahranjen u Beogradu, tu sam svoju sreću delio sa njim.
I ta mu se želja ostvarila. I njegova kremacija u Minhenu bila je nešto nesvakidašnje. Bajern, bivši i sadašnji fudbaleri, navijači, visoki pokrajinski i gradski političari... svi su oni došli na kremaciju da pokažu sa kakvim se pijetetom opraštaju od svog velikog i veoma zaslužnog fudbalskog učitelja, stručnjaka koji je u nemački fudbal uneo naš duh, razvio smisao za igru i lepotu.
Zlatko Čajkovski je igrao za reprezenataciju Evrope protiv nacionalnog tima Engleske (4:4), kad je Fudbalska federacija ove zemlje slavila stogodišnjicu postojanja. Kao i uvek, Čik je bio među najosvetljivijim akterima. Njega je trebalo jednom videti; prezime slavnog ruskog kompozitora bilo je blisko milionima ljudi na planeti i zato su svi zapamtili fudbalera koji je bio isto tako veliki majstor svog posla kao što je to bio i slavni kompozitor. Ono što je obojici zajedničko to je da su nam duše ispunjavali divnim emocijama na dva različita načina.

Petar Ilič Čajkovski je svojim neprolaznim delima otišao u večnost; Zlatko Čajkovski je ostao u pamćenju onih koji su ga gledali i uživali u neponovljivom iskazivanju majstorstva. U Čikovoj igri bilo je nečeg mističnog što je dolazilo "odozgo", kao kod velikih pesnika.
Malo je fudbalera koji su posedovali takvu vedrinu duha. I tako ogromno samopouzdanje. On je toliko verovao u svoje moći da reč "trema" za njega nije postojala. Radovao se igri sa dečijom nevinošću. Takvu fudbalsku strastvenost niko još nije imao. Čik bi pre podne umeo da se priključi dečurliji na ulici ili nekoj poljani i da sa njima zaigra "na dva golića", a po podne bi odigrao utakmicu za Partizan.
Jednom se dogodilo da je na Partizanovoj pobedonosnoj turneji po Švedskoj (šest uzastopnih pobeda s najboljim timovima ove zemlje 1949) Čajkovski bio povređen - izvađen mu je nokat na palcu. I pored lokalne injekcije bol je bio velik. Nešto kasnije u holelu, Čik je od Ratka Čolića tražio da proba njegove kopačke, potom je rukovodstvu i treneru Špicu rekao da će popodne igrati. Svi su se zgledali, niko to nije ozbiljno shvatio. Ipak, Zlatko Čajkovski je i sa takvom povredom odigrao celu utakmicu. Zar treba reći da je bio jedan od najboljih. I to je Čik!

Pored fudbala, Zlatko Čajkovski je imao još jednu slabost: bio je veliki uživač u jelu. Posebno je voleo naše specijalitete - svinjske papke u saftu, teleću glavu u škembetu, pihtije, crevca, tripice... a o specijalitetima sa roštilja i mladoj prasetini da i ne govorimo. Ta neumerenost mu je donela dijabetes, koji mu je lagano uništavao krvne sudove i na kraju uništio.
Naviknut na pobede, dugo je verovao da će i ovu bitku sa bolešću dobiti. To je, ipak, bila varka...

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)