Legende nasih reprezentacija

Cilj ove teme je da bude index biografija i intervjua (bice dopunjeno) legendi naseg fudbala poslednjih 80ak godina.

Izvor tekstova:

• Novine, licne arhive
• Wikipedia i Reprezentacija
• "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)
• "Plavi u orbiti" , 1982, (B.Ratković-R.Mićunović)
• "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Strana 1: - Link 0. Index igraca 1. Dragan Džajić 2. Velibor Vasović 3. Aleksandar Tirnanić 4. Milan Galić 5. Jovan Aćimović 6. Milorad Arsenijević 7. Dušan Bajević 8. Mehmed Baždarević 9. Vladimir Beara	Strana 2: - Link 10. Bruno Belin 11. Rudolf Belin 12. Nenad Bjeković 13. Bobek Stjepan 14. Vujadin Boškov 15. Dragoljub Brnović 16. Josip Bukal 17. Ivan Buljan 18. Tomislav Crnković 19. Čajkovski Zlatko	Strana 3: - Link 20. Zvezdan Čebinac 21. Ivan Ćurković 22. Vladimir Durković 23. Ivan Gajer 24. Franjo Glazer 25. Svetislav Glišović 26. Džemal Hadžiabdić 27. Bernard Higl 28. Dragan Holcer 29. Ivan Horvat
Strana 4: - Link 30. Milutin dr Ivković 31. Dražen Jerković 32. Jure Jerković 33. Slaviša Jokanović 34. Miodrag Jovanović 35. Vladimir Jugović 36. Fahrudin Jusufi 37. Josip Katalinski 38. Mateja Kežman 39. Mirko Kokotović	Strana 5: - Link 40. Borivoje Kostić 41. Dobrosav Krstić 42. Gustav Lehner 43. Enver Marić 44. Jozo Matošić 45. Blagoje Marjanović - "Moša" 46. Vojislav Melić 47. Savo Milošević 48. Miloš Milutinović 49. Rajko Mitić	Strana 6: - Link 50. Muhamed Mujić 51. Dražen Mužinić 52. Branko Oblak 53. Tihomir Ognjanov 54. Darko Pančev 55. Dragan Pantelić 56. Blagoje Paunović 57. Miroslav Pavlović 58. Željko Perušić 59. Ilija Petković
Strana 7: - Link 60. Vladimir Petrović 61. Danilo Popivoda 62. Danijel Premerl 63. Zdravko Rajkov 64. Spasoje Samardžić - "Paja" 65. Dejan Savićević 66. Josip Skoblar 67. Branko Stanković 68. Dejan Stanković 69. Dragoslav Stepanović	Strana 8: - Link 70. Stojković Dragan - "Piksi" 71. Nenad Stojković 72. Safet Sušić 73. Dragoslav Šekularac 74. Miloš Šestić 75. Milutin Šoškić 76. Ivica Šurjak 77. Todor Veselinović 78. Franjo Vladić 79. Đorđe Vujadinović	Strana 9: - Link 80. Bernard Vukas 81. Velimir Zajec 82. Slaven Zambata 83. Branko Zebec 84. Predrag Mijatović

Ime i prezime - Dragan Džajić

Rođen   30/05/1946.
Mesto u timu   Levo krilo
Utakmica za reprezentaciju   85
Golova za reprezentaciju   23
Debitovao   17/06/1964.
Igrao u klubovima   FK Crvena Zvezda, Bastija (Fra)

U većini anketa proglašavan je za najboljeg Jugoslovenskog fudbalera svih vremena, a do današnjih dana ostao je ljubimac navijača,zahvaljujući prefinjenoj tehnici na terenu i ponašanjem van njega.

Rođen je u Ubu 30.maja 1946, mestu nedaleko od Beograda, a celokupna fudbalska karijera vezana je za FK Crvena Zvezda, u kojoj je igrao u periodu 1961-1978 sa izuzetkom dve sezone u Francuskoj Bastiji (1975-1977) gde je bio najbolji strelac ekipe sa 31 pogodkom.

U "crveno-belom" dresu Crvene Zvezde je počeo i završio svoju blistavu karijeru postigavši 108 golova.

U nacionalnom dresu debitovao je sa 18 godina, 17.juna 1964. u meču sa Rumunijom. Dugo je držao rekord po broju reprezentativnih nastupa, sa 85 utakmica i postignutih 23 gola. Od državnog tima oprostio se 16.09.1979. u Beogradu, protiv tada aktuelnih svetskih prvaka Argentinaca (4:2), u prijateljskoj utakmici specijalno organizovanoj u čast Dragana Džajića.

Nakon uspešne karijere na zelenom tepihu, posvetio se posla na mestu direktora Crvene Zvezde, da bi kasnije postao i predsednik. Ostaće zabeleženo da su "crveno-beli" pod njegovim vođstvom postali prvaci Evrope i Sveta 1991.

Tokom 2004. povukao se sa mesta predsednika "crveno-belih" iz zdravstvenih razloga.

---

Dragan Džajić - legenda koja traje

Dragan Džajić je nekako postao i ostao usputna radost našeg života" - napisao je svojevremeno doajen jugoslovenskog novinarstva Miroslav Radojčić. O najznačajnijem fudbalskom imenu na ovim prostorima napisano je tokom minulih četrdesetak godina na hiljade priča ali nijedna od njih nije u potpunosti predstavila svog glavnog junaka. Ne zbog toga što je autorima nedostajalo talenta već zbog činjenice da se priča o najvećoj ikoni Crvene zvezde, jednostavno, ne može zaključiti tačkom. Ona nema kraja i možda je Radojčić, u rečenici koju smo citirali, uspeo da i najpreciznije objasni fenomen koji, ne samo u granicama Srbije i Crne Gore, predstavlja u "najvažnijoj sporednoj stvari" Dragan Džajić. On jeste legenda svetskog, evropskog, jugoslovenskog i srpskog fudbala zbog onoga što je ostvario kao igrač, kao i zbog rezultata koje je postigao kao rukovodilac najtrofejnijeg balkanskog kluba, ali je pre svega "usputna radost naših života". Jer, rekordi koje ovaj pedesetosmogodišnjak drži po broju nastupa, osvojenih trofeja i postignutih golova u reprezentaciji i Crvenoj zvezdi, nisu presudno uticali da njegova životna storija postane bestseler na fudbalskim meridijanima planete. Radojčić je to sjajno objasnio: "Džajić je postao nešto veliko i kolosalno, što smo svi mi, manje talentovani, želeli da postanemo ali nismo - on je bio uspešan. ostaje mi da razmišljam šta je tajna životnog uspeha. Iz svih ovih godina, verovatno to više naslućujem nego što znam. Čini mi se da je Džaja, ako ne otkrio, onda najbolje u životu primenio tu tajnu - važno je biti važan ali ne rpaviti se važan".
Pet puta u selekcijama Sveta i Evrope

Dragan Džajić je rekorder i kada su u pitanju nastupi fudbalera sa ovih prostora za selekciju Sveta i Evrope - činio je to pet puta! Prvi nastup imao je sa samo 23 godine na Marakani, protiv Brazila. Džajić je priznao da je taj meč dočekao sa klecanjem u kolenima.
- Ne znam ni danas šta mi se dešavalo pre te utakmice, živci su mi potpuno popustili. Takvu tremu nikada u životu nisam osetio ali kada smo istrčali na teren, i kada sam čuo eho 200.000 ljudi sa tribina nešto mi je "kvrcnulo". Mogao sam posle da igram nedeljama na Marakani, bez predaha - kaže Džajić.

Minule nedelje Džajić je još jednom osvojio ovdašnju medijsku pozornicu pobedom u izboru za najboljeg fudbalera Srbije i Crne Gore u poslednjih pedeset godina. Osamnaestočlani žiri, sastavljen od selektora i igrača koji su na najmanje deset mečeva nosili kapitensku traku, dao mu je 54 boda što je 65 odsto od maksimalnog broja (Džajić nije imao pravo da glasa za sebe).
Tako ubedljiv trijumf, popularni Firi ostvario je u konkurenciji asova kakvi su Stojković, Savićević, Šekularac, Bobek, Mitić, Mijatović... na taj način i definitivno je stavljena tačka na pitanje "ko je bio najbolji". Naravno, nije i na priču o ovom velikanu sa i pored zelenih pozornica "najvažnije sporedne stvari na svetu". "Knjiga" o njemu je time, zapravo, samo dobila nekoliko novih stranica zbog kojih se vredi podsetiti na one sa njenog početka. naravno ne onih "statističko - rekorderskih", jer su te lekcije odavno naučili napamet svi pravi fudbalski zaljubljenici u ovoj državi.
"Varljivo leto 1968."
Najzanimljivija stranica u igračkoj biografiji Džajića je, verovatno, ona ispisana još daleke 1968. godine. Bila je to sezona u kojoj se "zlatni fudbaler" SCG prvi put popeo na vrh - bio je najbolji igrač evropskog prvenstva, uveo plave spektakularnim golom protiv Engleza u finale, bio strelac i na završnoj predstavi Kupa nacija, zaigrao za tim Sveta na Brazilskoj Marakani pred 200.000 gledalaca... te godine, nažalost, Džajić nije osvojio ni jedan od glavnih trofeja na međunarodnoj sceni. U finalu prvenstva Evrope, na Olimpijskom stadionu u Rimu, plavima je titulu odneo švajcarski arbitar Gotfrid Dinst (zapravo je poklonio Italijanima), a u tradicionalnoj anketi Frans fudbala za najboljeg igrača kontinenta, dvadesetčetvrogodišnjak iz Uba bio je samo treći. Najbolje objašnjenje kvalifikacije "samo", dao je legendarni nemački as Franc Bekenbauer: "Postavio bih pitanje novinarima, na način na koji to retko činim, kako je bilo moguće da Džajić 1968. godine ne dobije Zlatnu loptu Frans fudbala? Izvinite ali to je bio idotski propust!"

Najveći majstor fudbala svih vremena Pele, odabrao je reprezentaciju Jugoslavije za svoj oproštaj od Brazilske selekcije. Pred 170.000 gledalaca Na Marakani, 18. jula 1971. godine, nakon spektakularnog meča (2:2), Dragan Džajić je imao čast da bude poslednji kapiten jedne državne reprezentacije koji je pružio ruku Peleu u dresu "karioka". Mnogo godina kasnije, slavni Brazilac je prokomentarisao:
- Hteo sam da igramo baš proitv Jugoslovena jer su jedini umeli da nam pariraju na planu atraktivnosti, lepote i svega onog zbog čega ljudi dolaze na stadione. Želeo sam takođe i da na mom oproštaju bude Dragan Džajić jer spada u red igrača koji su obeležili istoriju fudbala. Iskreno, taj legendarni as mi budi pomalo i sujetu jer je po završetku igračke karijere postigao ono što ja nisam.

Džajić je te "varljive" 1968. godine ostao bez "zlatnih" trofeja ali je otvorio svoju riznicu za neke druge, možda i mnog vrednije. Među njima je, svakako, i priznanje koje mu je, nakon duela Brazila i selekcije Sveta, odao proslavljeni mađarski fudbaler Florijan Albert:"Imao sam čast da u Riju igram zajedno sa Džajićem. Da budem potpuno iskren - na trenutke sam bio samo jedan od onih, neposrednih aktera i svedoka, koji su poželeli da zastanu i gledaju kako taj momak igra".

Pre dve godine Dragan Džajić je bio pobednik i u izborima za Zvezdinog sportistu veka. Iako je u sportskom društvu iz Ljutice Bogdana poniklo mnogo vrhunskih asova, utisak je da izbor, ipak, nije bilo teško napraviti. Ovu konstataciju možda najbolje potvrđuju sledeći podaci:
Dragan Džajić je 587 puta nasatupao za Crvenu zvezdu (rekord), i postigao 285 golova (rekord). Kao igrač osvojio je pet titula šampiona Jugoslavije (rekord), i četiri Kupa, Srednjoevropski kup i trofej Super šampiona Jugoslavije. Kao direktor Crvene zvezde, osam puta se radovao osvajanju nacionalnog prvenstva, sedam puta domaćem Kupu i, naravno, jednom tituli Evropskog prvaka i jednom trofeju pobednika Interkontinentalnog kupa. U periodu od kada je predsednik crveno-belih, na Marakanu su stigle dve titule prvaka i tri pobednika Kupa.
Odkad je zakoračio u svet fudbala, Dragan Džajić se tako radovao osvajanju 33 trofeja!

Sličan epilog za Džajića su imale i naredne dve sezone - uspevao je da dovodi publiku do delirijuma, dobijao komplimente sa svih strana planete ali su "zlatne" pehare odnosili drugi. Većina slavljenika iz tih godina, međutim, potonula je brzo u zaborav, za razliku od Džajića. Za to što 1971. godine nije osvojio trofej, kao najbolji igrač ili kao član pobedničke ekipe Kupa evropskih šampiona, glavni krivac je bio irski arbitar Džon Karpenter koji mu je, u četvrtfinalnom meču između Crvene zvezde i Karl Cajsa u Jeni, pokazao crveni karton uskrativši mu priliku da se dokaže u najvažnijim mečevima sezone. O tom događaju Džajić priča:
- Ispostavilo se da je moje isključenje u jeni bilo kobno za Zvezdu. Iako je moj klub u prvom meču polufinala KEŠ-a, savladao u Beogradu Panatanaikos sa 4:1, u revanšu se desio debakl. Bio sam te sezone možda u najboljoj životnoj formi i uveren sam da sam bio u prilici da igram da ne bi onako izgubili. To me i danas "peče" kao i to što u Jeni nisam bio kriv. Tačno je da je neko od mojih saigrača u besu pljunuo sudiju Karpentera, on se okrenuo i crveni karton pokazao meni. Sada nije važno ko je bio krivac, neću to reći do kraja života, ali meni je savest čista. I dalje, međutim, sebi postavljam pitanje da li nas je taj nesrećni događaj koštao titule evropskog prvaka. Mislim da smo te godine bili bolji od Ajaksa ali...
O tome koliko je suspenzija koju je Džajić dobio od UEFA zbog crvenog kartona u Jeni, pokvarila finale KEŠ 1971. godine, možda najbolje govori peticija koju su fudbaleri Ajaksa potpisali tražeći od Evropske kuće fudbala da ispravi grešku. "Smatramo da finale na Vembliju ne bi smelo da prođe bez Džajića. Tražimo, uz pristanak našeg trenera Mihelsa, da on bude oslobođen daljeg izdržavanja kazne. Sa moralnog i ljudskog stanovišta to je naš dug prema ovom velikom fudbaleru. Na taj načinmi uvažavamo i takmičarski čin, sa željom da u finalu igraju najveći fudbalski majstori..." - stajalo je, izmađu ostalog u peticiji Ajaksovih fudbalera. Tvorac totalnog fudbala, tadašnji trener sastava iz Amsterdama Rinus Mihels, je reakciju svojih izabranika prokomentarisao:"To jeste inicijativa fudbalera ali i moja intimna želja. Džajića sam posmatrao na desetak mečeva i, da nije kapiten Crvene zvezde što izuzetno cenim, pokušao bih sve da ga dovedem u Ajaks. Poznajem sve asove od 1938. godine na ovamo ali ni sa kim ne mopgu da ga uporedim. Tako ubitačne, pravovremene i po protivnika razorne centaršuteve nije imao ni Garinča. Zanimljiv je i njegov dribling, ležeran i neshvatljiv. Džajić, jednostavno, dokazuje da fudbal kao igra može da se pretvori i u najprijatniju pesmu..."

ISPRAĆALA GA JE CELA KORZIKA
Izuzetno zanimljiva stranica Džajićeve fudbalerske karijere, ispisana je i za vreme njegovog boravka u Bastilji. Među domaćim kritičarima ima i onih, "umnih", koji su igračke vrednosti treće "Zvezdine zvezde" osporavali zbog toga što nije otišao u neki veći evropski klub. Baš zbog takvih stavova, koji se još ponegde, istina u debeloj senci, mogu čuti, vredi se podsetiti kako je Džajić bio dočekan i ispraćen sa Korzike. U "Frans fudbalu" dolasku slavne "jedanaestice" bile su posvećene pune tri stranice na kojima je, između ostalog, pisalo: "Francuski fudbal je, nesumnjivo, počašćen i obogaćen. Najmanje dve sezone, prema slovu ugovora i datoj reči Džajića, mi Francuzi divićemo se estetskom i racionalnom fudbalu ovog gospodina u kopačkama, čoveka koji je dribling i slobodan udarac levom nogom usavršio do perfekcije..."
U Bastilji, Džajić je zaslužio još jedan trofej koji nije bio obložen zlatom ali spada u red onih sa neprocenjivom vrednošću - za dve godine postao je idol stanovnika ovog malog korzikanskog grada. Kada se vraćao u Beograd, ispraćao ga je celi grad, kolona automobila bila je razvučena od centra do aerodroma... Popularnost koju je uživao tokom boravka na Korzici Džajić je, u knjizi Miše Vasiljevića "Džaja 11", objasnio rečima: "Iznenadio sam ljude u klubu jer nisam tražio vilu, kako su Parižani pisali, već običan apartman u blizini stadiona. Još više sam to učinio kada sam odbio mercedes koji su mi nudili, zadovoljavajući se jednim vremešnim ali solidno očuvanim folksvagenom. Okružen dobrim ali siromašnim svetom, nijednom nisam ni pomišljao da živim na visokoj nozi u tom ogromnom kamenjaru, i iritiram te ljude primitivnim zahtevima."
Naravno, Džajić je zaslužio naklonost Korzikanaca i sjajnim partijama u dresu njihovog prvoliogaša koji je te dve godine, u Francuskom šampionatu, prvi put u istoriji izgubio ulogu autsajdera.
Interesantno, kada je odlazio u Bastilju, Džajića nije ispratio niko iz Zvezde. Kao rukovodioc kluba iz Ljutice Bogdana, on kasnije nije dozvolio da se bilo kojem fudbaleru desi ono što je njemu 2. avgusta 1975. godine na surčinskom aerodromu kada su ga, posle dvanaest godina provedenih u Zvezdi, ispraćali samo članovi najuže familije. Oni igrači koji su u poslednjih dvadesetak godina odlazili iz Ljutice Bogdana u svet, upravo zahvaljujući Džajiću, nisu imali takvo iskustvo. Lep primer za ovu konstataciju su i reči Branka Boškovića koji je pre manje od dva meseca otišao iz Zvezde u Paris Sent Žermen: "Od kada sam došao na Marakanu do dan kada sam sa nje otišao Džajić mi je bio drugi otac. Bez nejgove brige ne bih bio spreman za ovu fazu života koju sam započeo u Parizu".

MEČ U BARIJU NIJE IMAO REVANŠ
Džajić je umeo da ispravi i još jednu nepravdu koju je, kao fudbaler doživeo u Crvenoj zvezdi - nije dozvolio da se maja 1991. godine u Bariju ponovi greška iz Jene, odnosno Atine. To je najsvetlija stranica iz njegove karijere sportskog funkcionera. Najlepše ju je sam opisao prisećajući se detalja sa konferencije za novinare u sali stadiona "San Nikola", nakon osvojenog pehara pobednika KEŠ.
- Novinari iz inostranstva, pre svih iz Francuske, insistirali su od mene da im kažem nešto što ne mislim i što bi bio alibi za Olimpik. Optuživali su me, kao i trenera Petrovića, da smo u finalu Kupa šampiona igrali dekadentno, ziheraški, da smo uništili fudbal! Saslušao sam ih i upitao:"Ako je Olimpik bio bolji zašto nije postigao gol za 120 minuta? Usput sam slušao i dijalog Bobija Čarltona i našeg tadašnjeg selektora Ivice Osima. Englez se čudio što je tim kakav je Zvezda igrao tako oprezno i bojažljivo. Osim mu je odgovorio:"Mi često igramo dobro, ponekad i najbolje ali na kraju gubimo. Zar nije bolje kritikovati Zvezdu u pobedi nego u porazu? Tada sam zagrlio Osima i setio se kako su nas tapšali po ramenima i uvek govorili posle poraza da će sutra biti bolje i kako svaka igra ima i revanš. Nešto sam, međutim, dobro naučio i u Firenci 1968. godine, i u Atini tri godine kasnije - znao sam da utakmica u Bariju nije imala revanš - ispričao je Džajić.

Izvor: Danas

Ime i prezime - Velibor Vasović

Rođen   03/10/1939 - 04/03/2002
Mesto u timu   Odbrana
Utakmica za reprezentaciju   32
Golova za reprezentaciju   2 gola i 1 autogol
Debitovao   18/06/1961
Igrao u klubovima   FK Partizan(Beograd), AC Ajax(Hol)


Kolebanje je često put do cilja. Ali ima pojedinaca koji bez kolebanja u sebi nose dar za akciju i to pretvaraju u delo. Velibor Vasović, slavno ime još slavnijih "Partizanovih beba", zarana se zarekao da će iz sumornog detinjstva pobeći. Rodni Požarevac mu je bio tesan. Brojna porodica prelazi u Beograd, dečak u kratkim pantalonama koji je čekao da se stariji brat vrati iz škole da bi on imao cipele da obuje i ode na nastavu, osetio je kojim ga putem vode njegove zvezde. U malom klubu na Novom Beogradu igra tako ubedljivo da su to zapazili oni koje je on želeo da sretne u životu. Dobio je poziv da dođe na Stadion JNA. Tu upoznaje Florijana Conju Matekala, velikog učitelja malih dečaka. I u tome je imao sreće: zatekao je selekciju natprosečno darovitih dečaka i on se našao medu njima. I danas se ne zna kome je ta koincidencija više koristila - Partizanu ili Vasoviću.

- U odnosu na darovitost mojih novih klupskih drugova, ja sam osetno inferiorniji - priznaje i danas Vaske. - I odmah sam znao kako moram igrati da bih im bio potreban. Oni su bili takvi majstori u baratanju loptom da je jedino nisu mogli progutati. Kovačević, Zvezdan i Srdan Čebinac, Miladinović, Jusufi, Ilija Mitić, Rede, Kiš... svi su oni imali što ja nisam. I obrnuto. Moja tehnika oduzimanja lopti, izgaranje, neustrašivost, razorni start, igra glavom... sve je to ono što je za stvaranje čvrstog jedinjenja tima bilo neophodno. Matekalo je upravo tražio da spoji različite elemente. Tim od jedanaest virtuoza, kakav je bio Vladica Kovačević, ne bi dobro funkcionisao. l zato sam se odmah izborio za standardnog člana te velike generacije.

Vasović je u sebi nosio vatru gneva siromašnog dečaka. Osetio je da kroz fudbal (uporedo sa školom) može sebi da pruži život o kojem je maštao. I predaje se fudbalu sa najvećom mogućom strašću. Kao bistar momčić, na predavanju je pamtio lekcije, sve slobodno vremc posvetio je loptanju.
Nije dugo čekao da zasvetli zrak sreće: počeo je da dobija novac "za poboljšanje ishrane". Lepo se telesno razvija, obiluje snagom, ona se i u igri oseća, sve je kazivalo da je put prema afirmaciji za njega gladak i ravan. I kako to u životu biva - u najvećoj snazi javi se crv sumnje: Ilješ Špic, trener prvog tima, iz darovite selekcije juniora traži buduće prvotimce, opredeljuje se za Jusufija, Zorana Miladinovića, braću Čebinac, čak i za fizički slabašnog Vladicu Kovačevića, ali ne za Velibora Vasovića.

To je iznenadilo saigrače ali i članove Omladinske komisije, za koje je Vaske bio stub ponosa i snage.
- Kad Vasović bude Partizanov prvotimac, ja ću biti srpski mitropolit - kategorički je tvrdio Ilješ Špic, trener čije se mišljenje nikad nije dovodilo u sumnju.
Vaske je to čuo, ali se nije demoralisao. Ubrzo je Špica kao trener zamenio njegov najbolji učenik - Stjepan Bobek! I, gle čuda, Bobek bezgranično veruje u Vasovića i za njega je on nezamcnljivi štoper.
- I danas tvrdim da je Vasović najbolji centarhalf svih vremena - kaže popularni Štef. - Veoma sam cenio Horvata i Branka Zebeca, ali Vaske je bio ispred i iznad svih. Veličanstven duel igrač! Imao je sjajnu tehniku oduzimanja lopti, bioje nenadmašan u igri glavom, neustrašivo je raščišćavao situaciju pred golom, a kad bi krenuo naprcd, trebalo je samo nabaciti visoku loptu pred protivnički gol i znalo se - Vasović će skokom nadvisiti sve i šutirati glavom. Bio je stožer odbrane, čak i duhovni vođa tima i pored sve visprenosti jednog Kovačevića, kočopernosti i bezgranične Jusufijeve samouverenosti. Galić je bio pravi majstor fudbala, prvi as te generacije, ali nije imao temperament za vođu, previše je bio intro-ventan, čak i bez harizme. Ali Vaske, ali Vaske... on je imao sve. I kad god bi mi novinari tražili da izdiktiram "Jedanaest idealnih" u našem posleratnom fudbalu, Vasović je bio nezaobilazan.

Da hrabrost ponekad spašava više od straha, dokazuje se i na primeru ovog fudbalera. On je znao gde ne srne da zataji - u srcu. Tu mislimo na junaštvo, ne na emocije, jer on je suviše tvrd za suze. I zato je stavljao glavu gde mnogi ne bi nogu. A tu neustrašivost brzo su uočavali napadači protivnika i imali su veliki respekt prema tom neustrašivom fudbaleru Partizana, Crvene zvezde (jednu sezonu), Ajaksa i jugoslovenske reprezentacije (31).
Za nas koji smo ga pratili kroz celu karijeru u zemlji, delimično i u Holandiji, uočili smo da ovaj mladi čovek ima pravi fudbalski temperament. I još nešto, on je uvek igrao sa takvim zanosom da nam se činilo da ima povišenu temperaturu. Zato je gotovo uvek i imao visoku formu. On pripada onom uskom krugu igrača koji bi retko kad podbacili.
I van terena Vaske je bio ličnost izvan svih kalupa. Malo je ljudi koji još u ranoj mladosti u izgledu i liku nose svoje izuzetnosti kao on. Čak se i Holandanima činilo da je rođen "odozgo". Nije slučajno što je postao kapiten Ajaksa pored takvih asova kao što su bili Krojf, Han, Surbije, Neskens... Trener Rinus Mihels je brzo uočio da momak iz Jugoslavije ima liderske crte, ličnost, sugestivnost i da ga saigrači u toku igre slušaju. Čim je dobro naučio flamanski, Mihels mu daje kapitensku traku.

A pri tome ne treba zaboraviti da Vasovića nije preporučila neka sportska agencija ili kakav glasoviti menadžer. On je 1966, kad su se po svetu raspršile "Partizanove bebe", krenuo lično u Holandiju. Duboko je verovao da je za njega samo veliki klub, čak najveći, a Ajaks iz Amsterdama je bio na putu da to bude. Ponudio je svoje umeće. Rekao je sve o sebi. Bila je to impoznatna fudbalska biografija. Ipak, svima je bilo malo čudno što ga niko ne preporučuje i ne stoji iza njega. Već posle prvog treninga i treneru i saigračima je bilo jasno ko im se nudi. Bilo je malo natezanja oko visine obeštećenja, odnosno ugovora. Dobio je manje nego stoje vredeo i nego što se nadao.
- Zlovoljno sam pristao, ali sam se u sebi zarekao da će oni to platiti kad budem produžavao ugovor, ili će to učiniti neki novi klub pošto se budem afirmisao i kao evropska zvezda u holandskom fudbalu. Tako je i bilo; seća se i danas Velibor Vasović tih dalekih dana koje godine polako brišu.

U svom drugom finalu Kupa Šampiona Evrope (prvo je bilo s Partizanom u Briselu protiv Reala - 1:2, maja 1966) Ajaks je na Vembliju trijumfovao. Holandani su pobedili atinski Panatenaikos - 2:0! Vasović je kao kapiten primio veliki pehar. Sutradan, na nezaboravnom dočeku u Amsterdamu, naš čovek je predao taj pehar holandskoj kraljici. Ta slika i danas ima počasno mesto u Vasketovom stanu.
Ovom neobičnom čoveku sjajne i teško ponovljive biografije malo se ko može približiti. On je kao junior Partizana osvojio dve titule prvaka Jugoslavije. Potom je u dresu istog kluba, kao prvotimac, četiri puta bio na pijedestalu pobednika. Jednu titulu nacionalnog šampionata osvojio je i sa Crvenom zvezdom, dve sa Ajaksom uz onaj nadraži pehar - evropskog klupskog prvaka.
Kao što filatelista skuplja dragocene marke, tako je Velibor Vasović skupljao šampionske medalje. Bila je to velika karijera, gotovo neverovatan put od siromašnog dečaka iz Požarevca do londonskog trijumfa i svih ostalih između toga.
U stranom svetu naučio je jezike, stekao fine manire, gospodstveno držanje i prezir prema tvrdičluku u zemlji gde se gulden visoko ceni. Kad se vratio u Beograd, završio je studije prava. Danas je advokat, ima šesdeset godina. Ima sve osim zdravlja. U maglovitoj i vlažnoj Holandiji, uz slavu i novac, zaradio je i astmu. Živi mirno u braku sa Brankom Zorić, glumicom Narodnog pozorišta u Beogradu.
Kao trener u Francuskoj, Egiptu, Švajcarskoj i našim najvećim klubovima - Partizanu i Zvczdi - nije dosegao igračke visine. Da je to ponovio, bila bi to već pomalo otužna sportska bajka. Uostalom, malo je velikih fudbalera koji su i kao treneri bili na velikim visinama.
Vasović to potvrđuje.

Umro je od posledica srčanog udara 4.marta 2002

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)

Ime i prezime - Aleksandar Tirnanić

Rođen   15/07/1910 - † 13/12/1992.
Mesto u timu   desno krilo
Utakmica za reprezentaciju   50
Golova za reprezentaciju   12
Debitovao   06/10/1929
Igrao u klubovima   FK BSK (Beograd)



Teško je poverovati da će se i u sledećim decenijama ponoviti sportska karijera kakvu je imao Aleksandar Tirnanić, desno krilo predratnog BSK-a i državne reprezentacije i posleratni selektor "plavih".Popularni Tirke je pedeset sedam godina bio neprekidno u našem fudbalu!

Doživeo je mnogo radosti i gorčina: u životu, i u fudbalu. Prvi svetski rat mu je odneo oca, radnika metalca, koji je 1914. bio vojnik hrabre srpske vojske. U Drugom svetskom ratu izgubio je majku u ruševinama bombardovanja Beograda 1944. godine.

Tirke je bio jedan od onih beogradskih mališana koji je zaljubljeno jurio za loptom po nekim terenima Bare Venecije, koja se nalazila između današnjeg Beogradskog sajma i Železničke stanice.
Tu ga je zapazio Radenko Mitrović i odveo u slavni klub "Jugoslavija", gde Tirke ostaje samo godinu dana. Odatle prelazi u BSK i u izuzetnoj generaciji igra za treći tim podmlatka zajedno sa Vujadinovićem, pokojnim Krčevincem i ostalima.

Pre rata BSK je teško izlazio na kraj sa zagrebačkim "purgerima", kako su navijači popularno nazvali igrače "Građanskog". Sa "Hajdukom" i "Jugoslavijom" je išlo mnogo lakše, mada je ponekad na tim utakmicama dolazilo do usijanja. Posebno je bilo teško u Splitu.

Na jednoj od tih burnih utakmica došlo je do tuče između igrača. U teren su uleteli žandarmi da naprave red. Čak i njihov starešina - policijski pisar, kako su se oni tada zvali. I on je s leđa udarao beogradske fudbalere. Tirke je to primetio, kucnuo ga po ramenu i kad se ovaj okrenuo - snažno ga oŠamario.
- Gospodin pisar je bio zbunjen - priseća se Tirnanić tog nemilog događaja. - Od udarca mu je pala šapka, sagnuo se da je dohvati, tada je usledio volej udarac u njegovu zadnjicu. Bauljao je i ne okrećući se napustio igralište. Mislio sam da će me sačekati posle utakmice. Nije, valjda je shvatio svoje nedolično ponašanje. A ko zna, možda se i uplašio.

Tirke je kao mlad bio prgav, kočoperan, brz na jeziku, ali i ratoboran. Imao je pravi fudbalski temperament. Van terena bio je blage naravi, vedar, duhovit, kozer koji je s malo reči uspevao da nasmeje društvo.
Sa sedamnaest godina Tirnanić debituje za prvi tim BSK-a. Ubrzo potom oblači dres s državnim grbom. Slučaj je hteo da debi ovog fudbalskog asa, a i poslednja, pedeseta utakmica u dresu reprezentacije, bude sa istim protivnikom -najboljim timom Rumunije.
U tom razdoblju od jedanaest godina (1929-1940) ispisane su najlepše stranice Tirketove igračke karijere. Bio je učesnik Prvog svetskog prvenstva u Montevideu 1930, da bi zatim gotovo neprekidno igrao na svim terenima na kojima je igrala jugoslovenska reprezentacija.

Aleksandar Tirnanić je rođen 1908. u Krnjcvu, selu pored Smedcreva. Kao beba, sa roditeljima prelazi u Beograd, gde je kao penzioner živeo do smrti.
Fudbalsku karijeru počeo je kao trinaestogodišnji dečak. Brzo je krčio put do afirmacije. Za BSK je odigrao 500 utakmica, a 50 puta oblačio je dres sa državnim grbom.

Bio je sjajno desno krilo, sa Mošom nezaboravna desna strana "plavih", tandem asova kojem su navijači pevali pesme.
Posle rata, trideset sedam godina radio je u Fudbalskom savezu Jugoslavije, kao profesionalac, kao savezni kapiten ili stručni savetnik.
Sastavio je 102 državne reprezentacije, bio je selektor na Svetskim prvenstvima u Švajcarskoj 1954. i Švedskoj 1958. i na Olimpijskim igrama u Londonu 1948, Helsinkiju 1952. i Rimu 1960.

Tirnanić je bio potpuno predan fudbalu, čak je i školu zapustio. Rano je osetio slast velike fudbalske zvezde i nije mogao da se vrati u skamije i uči dosadna gimnazijska štiva. Voleo je fudbal i život. Kao i svi mladi ljudi, nije mislio šta će sutra biti. Leteo je na krilima slave sve do početka Drugog svetskog rata.

U deceniji između 1930. i 1940. Tirnanić je proživeo veoma bogat i buran život. Putovao po svetu, igrao fudbal, davao golove, driblovao, uznosio gledaoce svojom veštinom i majstorstvom.
Tirke i Moša bili su tandem i van fudbalskog terena. Drugovali su, danima i noćima sedeli kod "Sablje dimiskije", tada poznate beogradske kafane kod Botaničke bašte, igrali bilijar, karte, šetali korzoom... Bili su naši prvi profesionalci u fudbalu. Nisu radili, igranje im je bilo sve - radost i egzistencija.
Aleksandar Tirnanić je bio čovek velikog šarma, duhovit na terenu i van njega. Voleo je sva zadovoljstva života, imao je ukus za sve što je lepo. Voleo je ljude, muziku, društvo, kafanu...
- Pre rata je malo ko vodio računa o tome šta igrači rade u slobodnim časovima - objašnjava Tirke. - Moša i ja smo svake večeri izlazili, sedeli po kafanama, zabavljali se. Nikome nije padalo na pamet da nas kritikuje, još manje da smatra kako nesportski živimo. Takvo je bilo vreme. I shvatanje. Mi smo, kao i ostali, trenirali redovno, trčali na utakmicama, borili se, Često odlučivali i pobednika, pa je bilo čak i simpatično živeti javni život. Moša je bio popularniji od mene.

Bilo gde da sednemo, odmah bi za naš sto stiglo piće ili bi nas kelner upitao šta želimo, jer to naručuje navijač za drugim stolom. Najčešće nismo stizali da platimo ono što bismo jeli i pili.
U tom već zaboravljenom vremenu Tirke je proživeo najlepšu deceniju svoje mladosti. Bio je noćnik, igrao boemski fudbal, navijači su ga obožavali... Njemu je svaki dan bio svečanost.
Pre rata Tirnanić se rado družio sa naprednim studentima. Poznavao je Koču Popovića, drugovao sa Veselinom Maslešom, viđao Lolu Ribara... Nije bio organizovan, ali se znalo daje simpatizer komunista. Nosio je poverljiva pisma Partije u Pariz. Bio je diskretan: nikad nije pitao šta je, ali je znao da je to važno i poverljivo.
Bio je jedan od najpopularnijih sportista koji je podržao akciju naprednih ljudi da se bojkotuju Olimpijske igre 1936. u Hitlerovom Berlinu.

Posle rata, Tirnanić postaje jedan od ustrojitelja fiskulturnog pokreta u novoj Jugoslaviji, prvi (opet!) profesionalac u tadašnjem FISAJ-u, radi u fudbalu.
Prvu posleratnu utakmicu naša reprezentacija igra u Pragu 1946. Taj tim, koji je pobedio Čehoslovačku (2:0), sastavio je Aleksandar Tirnanić. Tada još nije bio promovisan u saveznog kapitena, već je u svojstvu činovnika u tek osnovanom Fudbalskom odboru pri FISAJ-u. Kasnije, posle povlačenja Mikice Arsenijevića sa dužnosti amaterskog selektora, Tirke postaje savezni kapiten, jedini stručnjak koji će preko sto puta sastaviti najbolji tim Jugoslavije.

Tirke je bio staro vremenski selektor: nije od fudbala stvarao nauku, niti je igračima davao taktičke zadatke. Tražio je od njih samo jedno: da imaju stvaralački odnos prema fudbalu! Dao im je slobodu, insistirao na zalaganju, trčanju i hrabrosti.
Kako je on vršio selekciju, ostaće tajna koju nikad niko neće odgonetnuti. Često mu je bilo dovoljno da nekog igrača vidi samo na jednoj utakmici i da u njemu, pre svih drugih, zapazi ne samo talenat, već i krajnji domašaj. Sve se kod njega zasnivalo na intuiciji, čulu koje je bolje od fudbalske teorije i svih "logika" stvaralo homogenu kompoziciju.

Aleksandar Tirnanić je bio selektor velikog senzibiliteta. Umeo je da oseti ne samo fudbalsko razumevanje, već i duhovno dopunjavanje igrača, da spoji sve te karike u čvrst, neraskidiv lanac. Igrači su ga voleii, opštio je s njima na jednostavan, fudbalski način. Dobro ih je oscćao, a oni su njega razumeli. Bio je autoritet na veoma originalan način-jednostavnim prilazom igri i verom u izabranika.
Na dužnosti selektora - tom usijanom prestolu - bio je godinama. Dok su se drugi lako topili, on je odolevao, bilo kao član selektorske komisije ili kao savezni kapiten. I to je jedna od misterija vezanih za ovog "Čoveka od fudbala". Maliciozni kažu da je bio toliko "elastičan" daje dozvoljavao da mu tim "sastavljaju" ili na njega utiču visoki funkcioneri FSJ. Dobronamerni tvrde daje njegov uspeh lako objasniti: bio je čovek intuicije i prave fudbalske krvi.

Kad su ga kritikovali, branio se osmehom, duhovitošću, ponekad i na sarkastičan način. Sa novinarima se nije svađao, još manje dokazivao svoje ideje i namere. Bio je superioran u svojoj doslednosli - da poverenje uvek poklanja najboljim igračima, nezavisno od njihove trenutne forme.
Posle sjajne pobede naše reprezenatacije nad Italijom u Torinu (4:0), kada su Bobek i Mitić sedeli na klupi, a Čajkovski ustupio mesto mladom Dobroslavu Krstiću iz Vojvodine, "plavi" su igrali u Beogradu sa Englezima.
Zlatko Čajkovski se teško mirio s tim da ne igra za državni tim. Došao je u kancelariju FSJ i preklinjao Tirnanića da ga postavi u izabrani lim. Toj dirljivoj sceni prisustvovao je i autor knjige.

- Pane - tako su igrači od milošte zvali Tirketa - molim Vas da mi verujete: biću u nedclju najbolji igrač na terenu - rekao je Čik u jednom dahu. - Trenutno igram slabo za "Partizan", nisam koncentrisan, hteo bih u inostranstvo, moram da mislim i na dane posle fudbala, imam porodicu, na velikim sam mukama.
Čik je otišao, Tirke mu nije ništa obećao, ali mi je odmah rekao: "Srećom, dobro ga poznajem. Igraće u nedelju, svi će me napadati pre utakmice, ali sam siguran da će Čik biti sjajan. On je fanatik, borac, nije zaboravio da igra".

Čajkovski je bio u pravu. Tirke nije pogrešio što mu je verovao. U meču protiv Engleza (Mitić je dao gol, pobedili smo - 1:0). Čika su svi novinari ocenili "desetkom", bio je junak utakmice! Takav je selektor bio Tirnanić.

Javnost je dugo verovala da Timanić, kao kakav ljubomorni paša, čuva svoj fudbalski "harem" (reprezentaciju) za sebe, kao da je bogomdani selektor. Želeli su novu ličnost, promenu, nekog mlađeg čoveka.
Tirke je odolevao svim pritiscima, umeo je, kad treba, da bude i "igrač na žici", i zato je istrajavao kao savezni kapiten. Kad je došlo vreme da se povuče, ostao je u FSJ, kao stručni savetnik.

Njegov miljenik bio je Miljan Miljanić. Čudno? Jer, Miljanić je stručnjak koji ima potpuno suprotan stil rada, drugačije shvatanje igre, opredeljenje, način selekcije...
Teško je reći da li je u tom odnosu bilo obostrane iskrenosti ili su, kao uglađeni ljudi, bili pod neprozirnom maskom. Ipak, Tirke je davao savete Miljaniću. Naročito je insistirao na tome da se mladi stručnjak ne povodi za modom, da ne presađuje na naš fudbal ono što su trenutno posedovali Mađari, Nemci, Englezi ili Holanđani.

- Talenat je u nogama, fudbalska inteligencija u glavi -govorio je Tirke. - Mi moramo sačuvati igračima slobodu duha, taj naš smisao za improvizaciju i igru, dati im slobodu da samostalno rešavaju situacije na terenu. Moramo negovati agresivnu igru, nismo za defanzivno loptanje, to nije u našem mentalitetu.

To je bilo Tirnanićevo gledanje na fudbalsku igru i igrače. Njegov najdarovitiji naslednik Miljanić nije htco da ide putem svoga učitelja. Verovao je u svoje "svetske poglede" na fudbal.
Tirnanić je sav bio na ovom tlu, tumačio je i objašnjavao naš mentalitet, igrače koji su bili kao i on: strastveni, borbeni, hrabri, razigrani...

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)

Ime i prezime - Milan Galić

Rođen   08/03/1938
Mesto u timu   Napadač
Utakmica za reprezentaciju   51
Golova za reprezentaciju   37
Debitovao   31/05/1959
Igrao u klubovima   FK Partizan(Beograd), Standard Liege(Bel), Rems(Fra)

Milan Galić (rođen 1938. godine) ponikao u zrenjaninskom Proleteru, afirmisao se u Partizanu, nastavio karijeru u Standardu iz Liježa, a završio u Remsu.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao 51 utakmicu i dao 37 golova.
Najčešće leva polutka ili centarfor.

Učestvovao na svetskom prvenstvu u Čileu.

- Kažu da je to naš najveći domet u dosadašnjim šampionatima sveta. Za mene je Čileanska epizoda jedna od najnesrećnijih u sportskoj karijeri. Nikad nismo bili baksuzniji nego u susretu sa ekipom ČSSR. Sijaset šansi za golove nismo iskoristili. I ja sam, sigurno, jedan od krivaca što Šrojf nije bio dokrajčen kanonadom. A primili smo golove naivno kao deca. Jusufi je pravio ofsajd zamku što nam se osvetilo. Treći gol je ČSSR dao iz penala. Marković je iz čista mira, mahinalno, uhvatio loptu u šesnaestercu.
Pitali smo ga kasnije, Šta mu bi. Kaže da ne zna. A mogli smo sastaviti bolji tim. Trebalo je povesti Samardžića i Vasovića. Posebno se osećao nedostatak klasičnog desnog krila.

Morali smo postići više, kad smo već prebrodili SR Nemačku. Revanširali smo im se za 1954. i 1958.!
Vodio sam duel sa Šulcom, otišao ka korneru i zavrnuo loptu do Radakovića. Ovaj je postigao izvanredan gol.
Dokazali smo da veliko drugarstvo i zalaganje mogu da doprinesu zavidnim rezultatima. Slagali smo se zaista fenomenalno. Nikad nije bila takva prisna atmosfera kao tada u kampu u Ariki. Šteta, velika šteta što nismo postali makar finalisti.
Inače, zadovoljan sam svojim igrama. Čak su me pojedini izveštači stavljali u najbolji tim mundijala. Šekularac je igrao odlično. Jerković je bio golgeter sa 4 gola, a ja sam dao 3.

Odlomak iz knjige "Plavi u orbiti" , 1982, (B.Ratković-R.Mićunović)

Ime i prezime - Jovan Aćimović

Rođen   21/06/1948
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   55
Golova za reprezentaciju   3
Debitovao   08/06/1968.
Igrao u klubovima   FK Crvena Zvezda


Teško je setiti se sličnog primera od ovog kako je Miljanić istrajavao u veri da će mali dežmekasti Jovan Aćimović, dečak zlatnog osmeha, postati fudbaler. Ne samo prvotimac Crvene zvezde već i višestruki reprezentativac.
Svi su na Miljanovo istrajavanje gledali kao na izlišan posao. Kule je voleo fudbal, verovao u svog trenera, učio, slušao i... napredovao.
Da bi stigao do tih zvezdanih visina, trebalo je da dečak pored dara ima i nešto više - natprosečnu fudbalsku inteligenciju. I još jednu značajnu crtu u karakteru: da pobedi svoju taštinu, da igra za tim. I on je i u tome uspeo. Zanemario je sebe, podredio se ideji timske igre i dosledno je tome služio kroz sve godine noseći crveno-beli dres.
I kad je Kule razbio svaki skepticizam, i postao fudbaler od čije je igre mnogo zavisilo u klubu i reprezentaciji, nije bilo ličnog likovanja. Dubinu Kuletove sreće znao je samo njegov trener, koji je to s njim delio. Naravno, opet bez glorifikacije, sve je bilo tiho, otmeno. Više od lične satisfakcije njih dvojica nisu tražili, njima je bilo najvažnije da je Jovan Aćimović postao igrački i duhovni centar ekipe.

Jedan drugi fudbaler, sa brojem 11 na leđima, imao je najviše koristi od Miljanove vere i upornosti i Kuletove snage da poruši sve zidove ispred sebe i da se popne na pijedestal pobcdnika.
Leva strana Crvene zvczde: Aćimović-Džajić bila je tandem za navijačko uživanje, ali i za pobede. Oni su, uz centarfora Vojtna Lazarevića, bili glavna poluga tima.
Džajić je dobijao idealne lopte od Kuleta, a svojim savršenim centaršutevima pronalazio je Lazarevića, koji je bio suveren u igri glavom i ishod je najčešće bio isti - protivnik je polazio sa centra.
Zanemariti sebe i igrati za ekipu i pobedu mogu samo ličnosti od duha i velike moralne snage. A Aćimović je bio čovek takve unutrašnje snage. Stručnjaci su ga mnogo više cenili nego šira publika, oni koji padaju na efekte, a nemaju sposobnost da vide presudne pasove, lucidna proigravanja, ideju... Njegovo skladno razumevanje sa Džajom je bilo slično onom koje su pre rata demonstrirali Moša i Tirke, a mnogo uspešniji od jednog drugog sjajnog para na levoj strani Partizanovog napada: Bobek-Zebec.

Kule i Džaja su bili duhovno bliski, na gotovo isti način su imali čula za igru, kombinaciju, sklad... I zato je to bio deo napada koji je na suptilan način razbijao bedeme svake odbrane. Interesantno je nešto drugo, ta dva velika fudbalera koji su davali ton homogenosti timu, u privatnom životu nisu bili bliski, nisu izlazili uveče, niti im je krug prijatelja bio isti.
Surevnjivost dve primadone? Ne, Kule je bistra uma prihvatio svoju ulogu i ništa ga nije moglo izbaciti iz te koncepcije; Džaja je, opet, do tančina znao šta mu znače Kuletove lopte, iako nije javno ispoljavao zahvalnost, kako to rade košarkaši kad galantno rukom pokazuju na asistenta zaslužnog za koš.
Bilo je neke otmenosti u njihovim trenucima trijumfa. Džaja se više radovao golovima od Kuleta. Oni su i po unutrašnjem sklopu različite ličnosti, čak im ni temperament nije isti.
Aćimović je veoma zatvorena ličnost. Ostao je utisak da je trauma iz prvih dana, kad su svi u njega sumnjali, ostala do kraja u njemu, mada je kasnije godinama primao zašećerene komplimente slovotvoraca i komentatora govornog novinarstva. I danas mi se čini da je sve to bez odjeka prolazilo kod ovog bistrog momka sa tužnim očima.
-Kule je stožer naše igre, najinteligentniji fudbaler, veoma stabilna ličnost, i ma koliko sa tribina izgledao kao Ljutko, on je bio pun topline za svoje drugove - govorio je Miljanić u vreme kad su svi već bili aflrmisani igrači, a Zvezda bila skupljač trofeja. - Saigrači uvek cene ono što Aćimović kaže na terenu ili u svlačionici.

Jovan Aćimović je dugo i uspešno igrao, ali uz njegovo ime ostaje da lebdi velika protivrečnost. Imao je mnogo vrlina, ali ni u nedostacima nije oskudevao. Sjajan tehničar, izvrstan pregled igre, dobro se gradio, lopta je u njegovim nogama bila kao u trezoru banke, nisu mu je mogli oduzeti. Umeo je brzo da odigrava, često i iz "prve lopte" ako je bilo uslova za to, što je dokaz visoke fudbalske inteligencije. Imao je dugu i preciznu loptu, čak i veoma težak udarac za golmana, ali se retko upisivao u golgetere. Bio je najčešće duboko u pozadini, daleko od protivničkog gola. Mada je bio voditelj napada, on je bio i organizator odbrane. Nije imao odraz, gotovo da nije upamćena njegova igra glavom.
Kuletove vrline su bile veoma značajne kao i njegovo prisustvo na svakom delu terena. Mnogo je trčao, bio je izdržljiv, ono što mu je priroda jednom rukom uzela (brzinu), dvema je dala: vitalni kapacitet i snagu za duel igru.
Bio je valjda prvi fudbaler te velike Zvezdine generacije koji se oženio. Zato je zarana živeo porodično skoro asketski. Njegov sin se takode posvetio fudbalu ali ne sa punim očevim genima. Šteta, još jedan Jovan Aćimović bi dobro došao i "crveno-belima" i našem nacionalnom timu, Čak i da ne proslavi "zlatni jubilej" kao što je njegov otac. Ali, ne ide se za željama.
Posle Svetskog prvenstva u Nemačkoj 1974. Zvezdu napušta trener, otišao je u Real. I većina fudbalera te generacije se rasula po svetu. Kule je otišao u Zapadnu Nemačku. Nije se proslavio. Bio je već u godinama, možda pomalo već i malaksao. Mnogo je znao, to su mu svi priznavali, ali je bio prespor za njihovu brzu igru. Vratio se u zemlju, novac koji je dobio, čak i za ono vreme, bila je svota upola manja od one koju je ovaj fudbalski znalac zasluživao. Da je u Nemačkoj imao pravog trenera, taj bi ga držao u timu kao vođu, čoveka koji ume da misli i da odigrava na lucidan način, onako kako je tada igrao Necer, a nešto ranije Overat.

Kad se baci pogled na celu karijeru, Aćimović je imao mnogo više radosnih trenutaka nego gorkih. Šteta je što ni u klubu ni u javnosti nema ono mesto koje zaslužuje po znanju, moćima i ostvarenjima. Nije imao Karizmu, bio je nedostupan novinarima, imao je tvrd oklop kao kornjača. Ali kad bi isturio glavu, to nikad nije činio bojažljivo. Uvek je imao šta da kaže, sve je bilo veoma suvislo. I tačno. Ako bi objašnjavao razloge pobede ili poraza svog kluba ili državnog tima - to su bile disertacije. Imao je sjajna zapažanja, dugo smo verovali da će Zvezda u njemu dobiti vrsnog trenera.

Nažalost, to se nije dogodilo. Da li je bio nedovoljno ambiciozan? Možda. Ali po nekim znacima, pre bi se moglo reći da nije odgovarao klupskoj vrhuški. Zašto? On je čovek koji ne prihvata status kvo, neprestano traži bolje, hoće da se pita, da odlučuje, spreman je da odgovara.
- Nikad od merodavnih u klubu nisam tražio objašnjenje zašto mi nije data šansa da vodim prvi tim - objasnio je nekadašnji as svoja tavorenja u omladinskoj školi. - Bilo je priča, ogovaračkih, kako, tobože, nisam dovoljno ambiciozan, ni marljiv. A Pižon je sve to imao i brže su ga oterali nego što im je bilo potrebno da ga unaprede u Šefa stručnog štaba. Navikao sam na nepravde.
Čudne su sudbine pojedinih fudbalskih zvezda. Oni koji se ne snađu, a godinama su igrali pošteno i čista srca, osećaju gorčinu, melanholični su, skoro bezvoljni. Ni Kule ne ostavlja drugačiju sliku i pored sve svoje superiornosti, umne i kulturne. Nije lako prihvatiti ravnodušnost sredine koja te je godinama dočekivala sa radošću i osmehom, sad te gleda ravnodušno.
Meni se čini da je Kule prihvatio filozofiju jednog pisca koji je rekao: "Pokrio svoj život, a živi svoju misao."
Živeći tako, Jovan Aćimović će dočekati svoje penzionerske dane.

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)

Ime i prezime - Milorad Arsenijević

Rođen   06/06/1906 † 18/03/1987
Mesto u timu   Odbrana
Utakmica za reprezentaciju   52
Golova za reprezentaciju   1 autogol
Debitovao   10/04/1927
Igrao u klubovima   FK Mačva (Šabac), FK BSK (Beograd)


Mikica Arsenijević je rođen u Smederevu, ali pamti samo Šabac, kao grad svog detinjstva. Otac mu je bio knjigovođa i zbog posla obreo se u Mačvi.
- Sećam se, bio sam dečak, kad je granica bila Sava, a inostranstvo Sremska Mitrovica i Ruma - priseća se Arsenijević dana pre Prvog svetskog rata. Fudbal sam počeo da igram u četrnaestoj godini. Kratko vreme sam nosio dres podmlatka, brzo sam poslao prvotimac. Posle mature trebalo je ići u Beograd na studije. Bio sam sjajan matematičar, gotovo predodređen za tehničke nauke. Želeo sam da i dalje igram fudbal. Nekada sam kao sokolac bio odličan gimnastičar ,ali sam zbog lopte ostavio sprave. Ipak, fudbala nisam mogao da se lišim. Jedan navijač iz Šapca, inače veliki BSK-ovac, preporučio je mene i mog klupskog druga Mikančeta Jovanovića - Srbinovca da igramo za "plave".

U to vreme treneri nisu bili ono što su danas. U BSK-u su tada dva sjajna mađarska igrača - Laki i Večer - bili treneri i igrači. Dva momka iz provincije igrala su na dva gola.
Arsenijević im se svideo, Srbinovac nije. (,,A bio je bolji ud mene, čak i golgeter").

- Odmah sam ušao u prvi tim. Igrao sam desnu polutku samo dve-tri utakmice, pa sam vraćen na halfa. Na tom mestu ostao sam do kraja karijere. Za moju afirmaciju bila je presudnai prva internacionalna utakmica. BSK je igrao protiv "Slovana" iz Bratislave. Slovaci su, kao i Česi, bili naši profesori. Uopšte, srednja Evropa je tada bila fudbalski dominantna - mađarska, čehoslovačka i bečka škola fudbala bile su najčuvenije. Halfovi su čuvali protivnička krila. Igrao sam protiv čuvenog Ekla. On je bio slavan kao naš Džajić. Prvi put sam se uoči jedne utakmice zamislio, da ne kažem uplašio odgovornosti. Igrao sam sjajno, što bi se fudbalskim žargonom reklo "stavio sam ga u džep". Sećam se, sutradan je "Politika" donela moju sliku, a Bora Jovanović je napisao: "Mladi Arsenijević je pravo fudbalsko otkrovenje". To mi je bio najdraži kompliment. Nekoliko puta sam očima prelazio preko tih redova, srce mije udaralo, tu rečenicu sam zapamtio, sećam je se i danas.

Posle toga, štampa je sve češće isticala sjajne igre mladog Šapčanina u dresu beogradskih "plavih", ali iskušenje publiciteta nisu dodirivala Arsenijevića. Ostao je čvrsto na zemlji, studije su mu bile važnije od fudbala. Istina, tada se treniralo dva puta nedeljno, imao je vremena i za školu i za sport. Bio je amater, od kluba nije dobijao ništa, osim limunade ili čaja. Takvo je bilo vreme.

Pored talenta za matematiku i fudbal, Mikica Arsenijević je imao dar za jezike. Nemački, uz srpskohrvatski, bio mu je takoreći matemji jezik. To mu je jednom prilikom čak i zasmetalo. U osmom razredu gimnazije, baš pred maturu, ispravio je profesorku nemačkog, rekavši joj da je jednu reč pogrešno izgovorila. Sujetna profesorka mu to nije zaboravila: dala mu je četvorku. Ta ocena narušavala je harmoniju petica. Odlično je govorio francuski, služio se mađarskim, ruskim i rumunskim. Pravi poliglot. Znanjem stranih jezika nije paradirao pred svojim drugovima iz tima. Bio je skroman, mada veoma prkosan.

Dok je još sumnjao u sebe, odnosno u istinu da mu je sudbina dodelila trijumfe u sportu, stigao je poziv za državni tim. Jugoslavija je igrala u Budimpešti protiv sjajne reprezentacije Mađarske. I to prve selekcije, do tada smo uvek igrali protiv ,,B" timova ne samo ove zemlje, već i Austrije i Čehoslovačke.

To je već značilo da sam sebi prokrčio put kao fudbaler, objasnio mi je Mikica. - Za mladog igrača iz provincije, dres s državnim grbom bio je ostvarenje svih snova, najviša tačka. To za mene nije bila samo fudbalska utakmica, osećaosam se kao vojnik na frontu, branio sam čast otadžbine. Da sve bude još teže, moj direktni rival, bio je slavni Ort, levo krilo koje su tada svi stručnjaci stavljali u "tim sveta". Izuzetan tehničar, brz kao vetar, odličan dribler, lukav, duhovit... O njemu su se pričale legende. Imao sam tremu, ali sam rekao sebi: Mikice, sad ili nikad! Zaustavio sam najboljeg igrača. Sećam se kako se Ort u toku utakmice žalio saigračima: "Ovaj mali je dosadan kao zubna bolest, prilepio se uz mene, ne mogu da dišem". I počeo je da se dogovara sa svojim centarhalfom, koji je tada bio kreator igre u tom sistemu, kako da me izigraju. Nisu ni slutili da ih razumem. Nisam naseo.Mikica priznaje da ga je tokom igre posebno motivisalo to što ga je čuveni Ort gledao sa visine, odozgo, gotovo potcenjivački.

- Moj trenutak trijumfa došao je posle utakmice. Bio sam srećan zbog dobre igre, Ort mrzovoljan i pored pobede.
Kada smo napuštali teren, jedan mališan mi je prišao s blokom i zatražio autogram. Tada je iz Orta pokuljao bes: "Kad bi on znao da piše, ti bi dobio autogram".
Odgovorio sam mu cinično, mada veoma učtivo: "Ne samo da znam da pišem, nego i mađarski odlično govorim". Zastao je skamenjen i sočno opsovao, prostrelivši me pogledom.

Ostavljajući igračke dane, poveli smo razgovor o vremenu kada je profesor Arsenijević bio selektor naše reprezentacije, i član trojne selektorske komisije.
- Da, to je bilo krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina - kaže moj sagovomik. - Imali smo tada sjajne igrače. Ti momci su bili divni i kao ljudi. Tada novac još nije bio dominantan, oni su voleli fudbal, svoje klubove i reprezentaciju... Meni je tih pet godina, koliko sam bio selektor, prošlo u velikom zadovoljstvu. Jedino ne mogu da prežalim što se Tirnanić kiti mojim perjem. Već godinama on i štampa uporno ponavljaju kako je olimpijski tim iz 1952. njegovo delo. A ja sam izvršio tu selekciju. Bio sam sprečen na fakultetu i nisam mogao da putujem u Finsku. Taj tim je tamo igrao sjajno, one dve nezaboravne utakmice u Tampereu sa Sovjetskim Savezom učinile su da ova ekipa ude u istoriju našeg fudbala kao "tim nad timovima''. Boli me što se ne zna istina. Ja sam ponosan na tu generaciju. Da se razumemo: nisam nikog od njih naučio da igraju fudbal, oni su to znanje sobom doneli u reprezentaciju, ali za to je najmanje zaslužan Tirke. Njegova jedina srećna okolnost je bila što je bio s ekipom, figurirao kao sekretar, odnosno, zamenjivao mene. To je velika nepravda. Na žalost, nije jedina u mom životu.

Arsenijević je veoma strog sudija kada je u pitanju fudbal. Teško daje visoke ocene igračima. Iz svog vremena najviše ceni Đorda Vujadinovića, Mošu, Hitreca i Ivicu Beka. Od posleratnih igrača izdvaja Vukasa, Čika, Stankovića, Bobeka i Miloša Milutinovića.
- Rajko Mitić je bio zahvalan igrač, ali mnogo svojeglav, nije hteo da menja način igre - završio je karijeru kao što je i počeo. Uvek na isti način, bez iznenađenja u igri. Nisam cenio Šekularca. On je za mene bio neozbiljan, šegačio se na terenu, hteo je uvek da bude centralna ličnost utakmice. Volim racionalne fudbalere, one koji rade za tim, a ne za lično isticanje. Soliste nikad nisam podnosio.

Inženjer Mikica Arsenijević rođen je 1906. u Smederevu. Gimnaziju je završio u Šapcu, gde je i počeo fudbalsku karijeru. Bio je igrač podmlatka i prvog tima "Mačve". Dolaskom u Beograd na studije, postaje član BSK-a za koji je odigrao preko 500 utakmica. Plavi dres reprezentacije nosio je 52 puta. Učesnik je Svetskog prvenstva u Monlevideu 1930. godine.

Kao profesor Elektromašinskog i potom Saobraćajnog fakulteta napisao je dve knjige i više naučnih radova. Bio je pet godina selektor fudbalske reprezentacije. Tvorac je slavnog olimpijskog tima iz 1952. godine.
U prvim poratnim godinama članovi Fudbalskog saveza Jugoslavije bili su uglavnom političari saveznog ili republičkog ranga, revolucionari koji su u mladosti igrali fudbal. Naravno, kao i ostali naši ljudi, i oni su voleli da ulaze u sfere stručnosti, da daju sugestije saveznom kapitenu, čak i da se bave "sastavljanjem" reprezentacije.
Na jednoj sednici Upravnog odbora FSJ, uoči neke važne međunarodne utakmice, upitaše me članovi tog najvišeg foruma u kakvom će sastavu igrati naš državni tim - seća se Arsenijević tog događaja.

- Rekao sam im da se tim uglavnom zna, imamo dve dileme, odnosno sporna mesla. U jednom trenutku do mene je došla ceduljica, stavio mi je u ruku neko ko je sedeo do mene. Pročitao sam i zbunio se. Visoki savezni funkcioner, nije više medu živima pa neću da spominjem njegovo ime, nije me savetovao nego mi je izdiktirao "svoj" tim uz napomenu da "on garantuje da ćemo u tom sastavu pobediti". Uz pozdrav i "srećno" potpisao se.

Pogledao sam ga preko stola, nasmešio sam se. Ne znam kako je on to protumačio, ali posle sednice prišao sam mu i rekao: "Nemamo isti ukus, ali kad bi ovaj forum ili bilo koji njegov član trebalo da mi određuje tim ili savetuje, dao bih ostavku, ne bih se osećao stručnim da radim taj posao".
Naravno, čovek mi se odmah izvinio, rekao je da nije mislio da se meša u moju nadležnost, ali je to dao kao ,,ideju za razmišljanje". Odgovorio sam da savesno radim svoj posao, ne primam novac za to, vodi me samo ljubav prema sportu i želja da napredujemo u fudbalu. Moji se principi kose s tim da mi se neko meša u ono o čemu odlučujem i za to odgovaram. Razumeli smo se.

Malo je znano da je Mikica Arsenijević dugo godina amaterski trenirao nižerazredni beogradski klub "Željezničar". I taj je posao radio u zanosu i s ljubavlju, kao što je sve u životu činio. Igralište "Željezničara" bilo je pokriveno šljakom, kad ne bi bilo kiše, prašina je bila nesnosna. Vetar je kovitlao oblake sitne šljake, udisali su je igrači i trener. Momčilo Lopičić, danas mašinski inženjer, inače tada Željezničara, zadivljeno priča kako je Mikica Arsenijević posle treninga bio napuderisan od prašine, ne samo dres i gaćice, nego i na celom licu:

"Često sam se pitao šta nagoni nekadašnjeg fudbalskog čoveka koji je bio savezni kapiten, profesor univerziteta. da nas trenira i da pri tome narušava svoje zdravlje. To nije radio ni za slavu ni za novac. Shvatio sam da je on zazidan u sport svoje mladosti, zarobljenik fudbala, i da bez njega ne može ni u tako poznim godinama. Cenili smo to njegovo pripadništvo, ali nas nije "zarazio". Voleli smo fudbal umerenije od Mikice, valjda smo zato i manje postigli...

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)

Ime i prezime - Dušan Bajević

Rođen   10/12/1948
Mesto u timu   Napadač
Utakmica za reprezentaciju   37
Golova za reprezentaciju   29
Debitovao   08/04/1970
Igrao u klubovima   FK Velež(Mostar), AEK(Grčka)

Rođen 10. decembra 1948. u Mostaru.

Jedan od najboljih i najpopularnijih hercegovačkih fudbalera, sa 164 gola drugi (iza Santrača - 218) jugoslovenski prvoligaški strelac svih vremena, najbolji golgeter u prvenstvu 1969/70. godine sa 20 golova (zajedno sa Santračem) i reprezentativac-rekorder u broju postignutih golova na jednoj međudržavnoj utakmici: 14. juna 1972. protiv Venecuele (10:0) pet puta je zatresao protivničku mrežu.

Vitak, odličan tehničar sa elegantnim potezima, igrao je odlično glavom i bio jedan od najefikasnijih vođa navale u jugoslovenskom fudbalu.
Karijeru je počeo 1963. u omladinskoj ekipi mostarskog Veleža, a dres prvotimca prvi put je obukao 13. septembra 1966. i za više od trinaest godina igranja u dresu mostarskih "rođenih", odigrao je ukupno 568 utakmica i postigao 468 golova, od čega u prvenstvu 321 utakmicu i 164 prvoligaška gola.

Sa zapaženim uspehom igrao je četiri sezone (1977-1981) za boje grčkog prvoligaša AEK iz Atine, a kad se jula 1981. vratio u Mostar, nastavio je da igra za Velež sve do 26. juna 1983, kad se na utakmici protiv Partizana u Beogradu poslednji put pojavio na prvoligaškoj sceni. Od fudbala se zvanično oprostio 17. avgusta 1983. na utaktnici protiv Hajduka u Mostaru.

Uz jednu utakmicu za omladinsku (1967) i devet susreta i četiri gola (1968-1971) za mladu reprezentaciju, odigrao je i 37 utakmica i postigao 29 go-lova za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 8. aprila 1970. u susretu protiv Austrije (1:1) u Sarajevu, u kome je postigao jedini gol za Jugoslaviju, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 8. maja 1977. na utakmici protiv Rumunije (0:2) u Zagrebu. Učestvovao je 1974. na Svetskom prvenstvu u SR Nemačkoj.

Kao odličan vođa navale i istaknuti strelac, na većem broju medudržavnih utakmica postizao je odlučujuće golove za Jugoslaviju: 1970. protiv Austrije (1:0) u Gracu, 1972. protiv Paragvaja (2:1) u Manausu - oba gola, 1972. protiv Perua (2:1) u Manausu - oba gola, 1972. protiv Spanije (2:2) u Las Palmasu - oba gola, 1973. protiv SR Nemačke (1:0) u Minhenu, 1977. protiv Kolumbije (1:0) u Bogoti i 1977. protiv Meksika (1:0) u Montreju.

Obavljao je funkciju šefa stručnog štaba Veleža, a najveće trenerske uspehe postigao je u Grčkoj vodeći AEK i Olimpijakos.

Od avgusta 2006. preuzima funkciju šefa stručnog štaba FK Crvena Zvezda (Beograd).

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)

Ime i prezime - Mehmed Baždarević

Rođen   28/09/1960
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   54
Golova za reprezentaciju   4
Debitovao   23/04/1983.
Igrao u klubovima   FK Željezničar(Sarajevo), Sochaux (Fra), Nimes(Fra)



Mehmed Baždarević je rođen 28. septembra 1960 u Sarajevu. Jedan je od najboljih bosanskohercegovačkih fudbalera u istoriji bosanskohercegovačkog fudbala.

Bivši je igrač FK Željezničara, reprezentivac SFRJ i Bosne i Hercegovine. U Francuskoj je igrao za klubove Sochaux i Nimes, proglašen je kao najbolji trener u Francuskoj 2 ligi.

On je bio prvi kapiten reprezentacije Bosne i Hercegovine. Mehmed je isto bio predsednik nogometskog kluba Real Betis.

Trenutno je trener tuniskog šampiona Etoile du Sahel koji su 2005. godine došli pod njegovim vođstvom i do finala Afričkog kupa šampiona.

Ime i prezime - Vladimir Beara

Rođen   02/11/1928
Mesto u timu   Golman
Utakmica za reprezentaciju   59
Golova za reprezentaciju   0
Debitovao   08/10/1950
Igrao u klubovima   NK Hajduk(Split), FK Crvena Zvezda

Vladimir Beara (rođen 26. avgusta 1928. godine, u Zelovu pored Splita) smatra se najboljim našim golmanom svih vremena.
Branio je gol Hajduka na oko 308 utakmica, da bi, kasnije, pristupio Crvenoj zvezdi, za koju je branio na 174 utakmica.
Branio je gol reprezentacije 59 puta.
Po završetku golmanske karijere, trenirao je više stranih i naših klubova. Bio je i golman selekcije Evrope.

Putovao je na tri svetska prvenstva, a branio je u Švajcarskoj i Švedskoj.

- Prvi put sam video "karioke" na delu 1950. godine. Fantastična ekipa! Ja sam u Brazil putovao kao rezerva. Atmosfera i temperatura su nas zbunjivale. Puni utisaka, jedva smo se koncetrisali na igru. Našoj reprezentaciji to nije smetalo da protiv domaćina zaigraju odlično. Imali smo poznati peh sa Mitićem. Mada su Brazilce predvodili asovi kao što su Ademir i Zizinjo, nismo bili inferiorni. Mogli smo i da pobedimo, da nas je fortuna podržala. Zbunio me, pogotovo, neobuzdan temperament Južnoamerikanaca.
Dok smo mi igrali veoma korektno protiv Švajcaraca i Meksikanaca, na jednoj utakmici Urugvajci su se potukli.

U Švajcarskoj sam, 1954. godine, već bio standardni reprezentativac. Bio sam svedok i akter velikih utakmica. Upoznao sam vanserijske majstore napada i odbrane.
Sa Francuzima smo vodili tešku bitku i jedva ih savladali sa 1:0. Milutinović je postigao taj jedini gol. Trikolori su imali jak tim, sa Kopom, Vensanom i Žonkeom, ali protiv nas baš nisu imali sreće. Protiv Brazila smo odigrali maratonski meč, sa produžetkom. Poveli smo preko Zebeca, a izjednačio je Didi koji je po desnoj strani prešao Crnko-vića i kada sam mu krenuo u susret pogodio je same rašlje. Ruku na srce, mogli smo da primimo pet-šest gplova. Imao sam svoj dan. Nekoliko puta sam se Baltazaru bacao u noge. Izlazio sam van svog prostora da osujetim brazilske strelce.

A kada smo poverovali da nam je put otvoren, doživeli smo u četvrtfinalu tragičan poraz od SR Nemačke. Dobro smo igrali i trebalo je da pobedimo ubedljivo. Međutim, iz jedne bezopasne situacije smo primili prvi gol. Krenuo sam i viknuo "moja" za jednu loptu, ali je Horvat glavom promenio putanju lopti i ona je završila u mreži. Razgovarao sam, docnije, sa Šeferom, koji mi je priznao da je laktom gurnuo Horvata u vrat i da je, na taj način, doprineo autogolu. Sudija Žolt nije svirao faul već je pokazao na centar. Imali smo još sijaset prilika, ali smo primili i drugi gol. Čini mi se da je tada izbio i neki sukob između reprezentativaca i rukovodstva.
U Švedskoj smo imali "reprizu": ponovo neuspeh u četvrtfinalnom susretu sa zapadnim Nemcima. Predhodno smo igrali nerešeno sa Škotskom i Paragvajem, a pobedili po tradiciji Francuze. Ran je matirao Krivokuću. I oprostili smo se od medalje.
U Švajcarskoj i Švedskoj upoznao sam izvanredne golmane, od kojih su, nema dvojbe, najveći bili Mađar Grošič, Brazilac Gilmar i Rus Jašin, Šveđanin Svenson je takođe dao dobre partije.
Od strelaca zapamtio sam Fontena koji me je dvaput savladao, što nije bilo dovoljno da Francuzi izbegnu poraz od nas.

Odlomak iz knjige "Plavi u orbiti" , 1982, (B.Ratković-R.Mićunović)