Ово ми делује као занимљива тема за разговор. Питао сам једног форумског другара и он ми је дао православно виђење (цитат) који сам рад пренети ако буде заинтересованих.
Међутим постоје и друга виђења. У исламу је смрт казна за апостазу.
Волео бих да видим ваша мишљења, пре него цитате, догме...

“Svako ima pravo na slobodu mišljenja, savestii vere; to pravo uključuje slobodu da se menja  vera ili uverenje i slobodu da se, bilo pojedinaČno ili u zajednici s drugima, javno ili privatno, iskazuje svojavjera ili uverenje poučavanjem, praktičnim vršenjem, bogosluženjem i obredima."
Članak 18. opšte deklaracije o ljudskim pravima sloboda mišljenja, savesti i vere. sloboda prihvatanja i promene vere ili uverenja i sloboda iskazivanja tih prava

Sve je to lepo zamišljeno i opisano, sve dok se ne zloupotrebi!

Јел може неко да ми појасни дотични појам? 

Ево хришћанског виђења. Изнећу одмах своје ограде.
Пре свега, у хришћанским списима се увек варира од гетоизације до апсолутизма ... рецимо кад реченица почиње са оним "за хришћане је то..." (а мене занима шта је за друге).
Осим тога, нисам сигуран да је сам Христос претио онима који га "напусте".

А сад ево цитат:
Апостасија је када неки члан Цркве одбаци Христа, престане да верује у Њега као Сина Божјег, искупитеља и Спаситеља рода људског, ако одбаци веру у његово Божанство и у Свету Тројицу па пређе у неку другу религију или у атеизам, такав човек је сам себе одвојио од Хриса и Цркве његове.

Он је тада отпадник од Христа - апостата.

Он се више не може поредити са болесником (ако прихватимо тумачење да је Црква као нека болница за душу, јер су сви људи грешни) који још остаје у болници, него са мртвацем који се износи из болнице.Пошто је Христос "пут, истина и живот" (Јн.14,6) и пошто је "Он чокот а ми лозе", то са човеком који отпадне од Христа бива исто што и са лозом која се одвоји од чокота - осуши се , сакупљају је и у огањ бацају (Јн.15, 5-6). Отпадник заправо тројаким начином престаје бити члан Цркве. Прво, он својевољно искључује сам себе из Цркве. Друго, када он тако поступи, онда га и невидљиви Божји суд одбацује. треће, видљиви акт црквене власти којим га Црква искључује из своје заједнице само је констатовање чињенице да је он престао бити члан Цркве.

( Др Лазар Милин, Научно оправдање религије, Апологетика, Црква и секте-књига 6, стр.21,22).

Болдовање није моје.

Ето да не би тебе не би сазнао да сам и апостата 

“Ако ко хоће да иде замном, нека се одрекне себе и узме крст свој и замном иде” (Лука зач. 44, 23 стих)
Ко хоће нека верује.Ко неће нека кука.Јер само је са Христом све лако.Ко се од Христа удаљи све му је тешко
“Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако” Матеј (зач. 43, 30 стих)

Duh Sekire
Он се сам искључио што незначи да се неможе покајањем опет вратити.Није њега Црква одбацила већ он њу али као свака мајка која привати своје дете које се врати тако ће и Црква онога који се покаје и врати одкле је отишао.Црква је отворена за све она нокга не избацује већ се људи сами из ње искључују на шта имају право.Нико им главу неће осећи,барем не би требало.